Cry No More

Ne, nemam spisateljsku blokadu. Pišem ja, pišem skoro svake noći. Ako ne stignem do tastature, pišem u glavi, ili zapišem tek par „udarnih“ rečenica u svesku. Pišem, iako to suštinski ne želim, jer se pisanje iz zadovoljstva pretvorilo u mentalni nagon. I baš zato u poslednje vreme ne uspevam da završim ni jedan tekst. Neke čak ni ne započnem, nego ih ostavim da mi se motaju u glavi, ali ih nikad ne zaboravim; zaglavljeni kao na pokvarenom ringišpilu.

Sve počinje kada čujem ili pročitam nešto što me ošamari, iznervira, isprovocira. Tada se spontano javlja odbrambena reakcija u vidu rečenica koje se gomilaju, dok njihov pritisak ne postane dovoljan da ih pretočim u tekst.

Tako sam počela da pišem o „Kusturicinom“ vuku Žoržu, koji je prodefilovao na otvaranju mokrogorskog festivala i zaustavio voz kapitalizma i fažizma. Megalomanska, a opet jeftina metafora, koja u trenutku naše sadašnje realnosti deluje kao sprdnja, sprdnja sa svima nama „smrtnicima“; utoliko otužnije ako se setimo (ili pustimo da nam prof. Čajkanović kaže) da je vuk, više od svih životinja, bio ona s kojom su se Srbi identifikovali. Naš naš savremeni, objektivizatorski odnos prema moćnim predatorima i zverima uspostavio se kao loše znamenje. Kakav fudbalski polet nam je donelo grandiozno puštanje orla preko fudbalskog stadiona, kakvu „sreću“ nam je donelo svojevremeno zatočeništvo medveda Knindže, samo takvu može da nam donese i siroti Žorž. Htedoh da povučem i paralelu sa drugim „vukom“, pokojnim Vukom Bojovićem, njegovom odnosu prema svojim u Vrtu stešnjenim životinjskim imenjacima, i istim ležerno-megalomansko-mitomanskim nastupima kakav nam je prikazao Kusturica.

Nadahnuće je bilo kratkog daha. Napisala sam zaključak, da mi ne bi pobegao, i stala.

U drugoj krajnosti, još prošle godine, posle njegove posete Beogradu, počela sam da pišem o neuronaučniku Gregu Gejdžu i njegovom korišćenju živih insekata u naučnopopularnim eksperimentima, pre svega njegovom performansu „Cockroach beatbox“. Tekst se pretvorio u esej od 10, 15 strana, koji verovatno nikad neću završiti, jer se svaki put kad počnem da ga pišem iznerviram po više osnova. Nerviram se zbog svega što otkrivam istražujući temu empatije i kako nešto tako bitno može u široj javnosti da bude tako relativizovano i zanemareno; nerviram se jer su kritičari površni koliko i advokati, nervira me arogancija, nerviraju me konstrukcije i parole. Ipak, i dalje ga s vremena na vreme revidiram, dodam nešto, oduzmem nešto. Pitam se da li će tako, preteran a nedovršen, dočekati svoj prvi rođendan.

Onda pre dva dana otpočeh ponovo o nauci, nešto šaljivijim tonom. Napravila sam mali test, praćen analizom, o naučnom hipsteraju – trenutnom fenomenu gde se nauka u shvatanjima pop kulture pretvorila u miks geeky serija, stripova, ateizma, vickastih majci i beskrajne idolopokloničke precenjenosti Dokinsa i Hokinga; o klimavoj i sve slabijoj povezanosti svega navedenog sa pravom, značajnom, realnom naukom, o opasnoj distrakciji sa ozbiljnih problema.

Taj sam skoro završila. Nisam uspela da ubacim doduše, a htela sam, osvrt na zasenjujući monolog Kameron Diaz u odjavnoj špici Dokinsovog i Krausovog filma The Unbelievers.

Na stranu veza mitova i kuloće velikog sveta, ali hvala ekipi filma što nam je zvanično preporučila ženski uzor!

Kad smo kod Kameron, htedoh da pišem i o veoma interesantnom ostvarenju The Counselor, čiji je scenario i produkciju potpisao Kormak Makarti. O tome zašto je film tako loše ocenjen, o nespremnosti publike da prihvati ideju da svi na raskršćima imamo mogućnost izbora, a da ako smo dovoljno nehajni, nevini stradaju. O simblolici dekapitacija i američkoj spoljnoj politici, o makartijevskom nasilju, ovog puta izuzetno predvidljivom, što je zapravo idealno ako planirate da ovakve scene prežmirite.

Htela sam da pišem i o čuvenom dr Milivojeviću kao primeru uspešnog zapadno-kapitalističkog delatnika, htela sam ponovo da pišem o agoniji jalovišta rudnika Stolice, o razlozima naše kolektivne kreativne zabodenosti, o šizofrenom ličnom odnosu prema američkoj kulturi... O mnogo čemu, o čemu čaršija i inače priča.

                                                                   

* * *

U međuvremenu, neka pesma ili (fiktivna) priča uspe da se otme, da se ugura između svih ovih očajničkih pokušaja popravljanja sveta. Ali ta mala dela žive, oprostićete mi na neukusnom i škakljivom poređenju, Fricelovski život. Zatvorena daleko od očiju sveta umnožavaju se, sa mnom i same sa sobom. Nemaju drugu svrhu, osim da meni ugode. Nemaju umišljenu misiju i cilj. Ne pokušavaju da promene bilo šta. Opisujući, ona samo postoje i žive svoj senoviti, incestuozni život.

Ali ko će da spasi svet, ili makar meni drage pojedince, nego ja? Moram da spasem njihove dobre duše od toksičnih, obmanjujućih konstrukata! Moram da se pišem i objavim, moram! Evo još jedne teme koja zahteva reakciju! I još jedne! Moram da objasnim, da ukažem, ko će ako ne ja! Da ih svojim bdenjem nad tastarturom nekako iskupim, da ih snaga mojih reči razreši njihove generacijama negovane psihološke slabosti. Da slovima zapušim rupe na brani ponovo procurelog jalovišta.

Međutim, posle svih uzbudljivih inicijalnih impulsa, moj entuzijazam počinje naglo da splašnjava. Ko sam ja (osim nekoga ko sigurno ima neku formu NPD-a) da sebi postavljam visoke (svevišnje?) zadatke? Čemu to?

Ima li smisla objašnjavati nekome da je priča o Kusturicinom vuku čista izmišljotina, da iznemogli oprljeni vuk ne pada pred noge ljudskih spasioca, da je takve glupave priče sejao i pokojni Bojović, čiji su vukovi nervozno trčali po kavezima svega duplo dužim od njih samih, učeći decu pravilnoj okrutnosti prema životinjama i slikovito dočaravajući izreku „kao vuk u kavezu“? Ili, potencirati da je okrutno i pomereno kidati nogu živom biću, te preko elektrode bitboksovati u istu da bi se pomerala u ritmu, pred decom i za decu, makar to živo biće bilo „samo“ bubašvaba i sve to bilo zarad (apstraktne) neurorevolucije? AWESOME. Aj faking lav sajens! Da li ja, koja nisam naučni radnik, treba da povlačim granicu između obrazovanja i cirkusa? Dok su usta javnosti puna humanizma, preduslov za humanost – podsticanje razvoja empatije potpuno je skrajnuto iz javnog diskursa. Da li baš niko drugi o tome nije pisao? Đavola nije, samo je javnost i dalje jednako ravnodušna.

Da li je neophodno crtati da su se gospoda Dokins i Hoking od nauke u velikoj meri pozdravili i bacili se u igre moći i marketinga, ateistički showbiz? Da su, boreći se protiv religija stvorili novu, sopstvenu dogmu, koja ih sasvim fino izdržava? Da Dokinsova argumentacija, kada se dekonstruiše, nije ništa mudrija od one Kameron Dijaz, iako je bolje upakovana i često zlobnija. Da vas pop-sci sledbeništvo ne vodi nauci, nego beskrajnom vrtlogu novog kapitalističkog tržišta (najoličenijeg u kultu Epla i holivudskih blokbastera među gikovima), a da je konzumerizam zapravo jedini pravi fašizam danas. Ovo drugo je rekao Pazolini. A zanimljivo je, pogotovo s obzirom na njegov život i stradanje, da ga slabo ko od naših levičara i LGBTQ aktivista ikada citira. Pitam se zašto.

To nas dovede do levice. Antiglobalizam kod nas? O da, i o tome htedoh da pišem. Ali ako se neko ko brani i relativizuje poteze NATO-a i američke spoljne politike od Vijetnama na ovamo, neometano prodaje za antifašistu i levičara (potražiti lokalne reakcije na skorašnje poređenje slučaja Šarli i bombardovanja RTS-a od strane N.Čomskog), i svi su s tim okej i niko nije spontano sagoreo od količine šizofrenog licemerja koju kompresuje u sebi, tu pomoći nema.

Jer svet se podelio na crveni i plavi ugao. Argumenti nisu bitni, bitno je da ste pravoverni. Akteri su ili apsolutno dobri ili apsolutno zli, pa pazite da se ne spotaknete i zakačite etiketu „onih drugih“. Vređajte, spročitavajte, učitavajte, sve je dozvoljeno, zaslužili su! Ili-ili. Istok ili zapad, vera ili nauka, feminizam ili šovinizam, pro- ili anti-, anti-anti ili anti-anti-anti. Ko nije s nama, taj je protiv nas.

U desakralizovanom svetu, u informatičkom dobu, ljudi ne žele da znaju. Paradoksalno, žele da veruju.

Makarti je kroz The Counselora hteo da ispriča priču o ceni pohlepe, ali publika je bila uglavnom nezadovoljna onim što je čula. Ne zato što je on loš pripovedač, nego zato što nisu želeli da ga čuju, jer veruju u nešto drugo. Ko još želi da mu bude obznanjeno da se sranja ne dešavaju, nego da ljudi prave izbore? Da izbori nisu uvek očigledni i da se granice prelaze ne onda kada sranje nastane, nego mnogo pre, dok je sitna moralna „finta“ još uvek izgledala povoljno i pod kontrolom? Da najveću cenu naših grešaka često ne platimo mi, nego naši najvoljeniji? Da neograničena moć vodi poništavanju ljudskosti? Ma, pustite sirotu publiku, što bi rekli neki roditelji, „pusti dete, još je malo, i tako te ništa ne razume“. Pusti ga, ne objašnjavaj, ali ga podmiti i izmanipuliši da uradi nešto što hoćeš kad treba, i svi zadovoljni.

Sve navedeno su pre svega psihološki fenomeni, koji se s jedne strane tiču individualne, a s druge strane primenjene kolektivne psihologije. Bilo da su lične neuroze, anskioznosti i kompleksi, ili masovni tržišni projekti u pitanju, argumenti nemaju težinu; ono što privlači i opredeljuje ljude mnogo je dublje od onoga što možemo da obuhvatimo svesnim umom. Oni koji nam kreiraju mišljenja to vrlo dobro znaju.

U krajnjoj liniji, ako je istina tako očigledna kao što meni deluje da jeste, još jedna kapljica u internet okeanu joj neće ni pomoći, ni odmoći. Daleko je teže svedočiti delima nego rečima; ako se previše opsednete drugim, ostajete bez energije za prvo, i najvažnije.

* * *

Od čitavog školovanja, najjače mi se urezao fragmet jednog predavanja na trećoj godini fakulteta. Profesor, inače sjajan predavač, sa retkom širinom razmišljanja, rekao je (parafraziram) da je kultura je ono što kao pojedinci i zajednica negujemo, pre svega unutar sebe.

„Zato svako od nas treba da se zapita, šta je to što biramo da negujemo u sebi“, izgovorio je, a ja sam pretrnula; iako sam volela izreku „kakve su ti misli, takav ti je život“, misli sam doživljavala kao nešto što dolazi i odlazi, ne kao nešto što ja aktivno gajim. Zajedno sa drugim burnim događanjima u tom periodu, ova rečenica je otvorila moja lična vrata percepcije. Posle toga, više ništa nije bilo isto.

Iako i danas često upadnem u iste klopke, doživljaj više nije isti. Sada ih poznajem. Znam da sam, nesvesno birajući da negujem krajnji kriticizam, zagušila svoj svet iritantnim stvarima koje zaslužuju kritiku. Da me, zahvaljujući već decenijskoj usmerenosti u tom pravcu, te stvari pronalaze, vijaju i sustižu – tj. da od svega dostupnog, meni baš one najjače sijaju.

Ali svet nije ni crn ni beo, ni dobar ni zao, već sve to. Do mene je ako uspevam da uočim samo njegove tamne obrise. Do mene je ako izaberem da na njih reagujem, i pustim ih da prodru još dublje. A to je, najblaže rečeno, nepošteno prema svim lepotama koje me okružuju.

Kada patimo, besnimo i plačemo nad drugima, u stvari plačemo nad sobom u njima.

I’m tired of crying
For the underprivileged
For the blacks, the women,
For even black women
For the starving children
For the Irish,
I’m tired of crying
For the unemployed, 

The one eyed Jews,
I’m tired of crying
For refugees, for amputees,
I’m tired of crying
For the pain of the third world,
The poor unfortunates of Hiroshima, Bikini,
I’m tired of crying
America ... America,
I’m tired of crying for America.

I’m tired of crying
For collecting boxes, for noble causes,
For victims, more victims
Victims of violence, and protection,
Victims of privilege,
More violence, more victims
For teachers’ lies, for poisoned milk,
I’m tired of crying, it changes nothing
For the abuse of sex, the endless rape,
The decay, the decaying,
I’m tired of crying
For the broken, broken, broken hopes,
Broken hearts and promises
For the broken backs and the broken dreams,
I’m tired of crying
It’s a savage world
A savage world
I'm tired
And I just want to cry
For me.