Thursday, April 20, 2017

Merchandise i retrotopijska sinestezija


Headlajneri: Merchandise (Tampa, FL, USA)
Podrška: Dogs In Kavala (Bgd, SRB)
Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran
Mesto: Elektropionir, Beograd
Foto: Andrea Vajda Bauk
 
Moram da priznam da sam kontrol frik. Iako naravno volim i prijatna iznenađenja, obožavam kada imam očekivanje i kada ono bude ispunjeno. Dugo sam se unapred radovala sinoćnjem koncertu Merchandise i Dogs In Kavala u Elektropioniru, jer sam znala da će mi doneti baš ono živo muzičko iskustvo koje mi u ovom trenutku treba. I jeste.


Nažalost, veci deo Dogs in Kavala nastupa sam promašila. Ali fragmentisano mišljenje na osnovu onoga što jesam čula je (1) da su, iako žanrovski drugačiji, bili idealno zagrevanje za hedlajnere i (2) da mi je mnogo (mnogo mnoogo) drago što se virus indie rock psihodelije širi među mlađim beogradskim bendovima. Kraj kada su se bespoštedno rasvirali zvučao mi je dosta ubedljivije nego svedeniji trenuci poput hita "Hvala što postojiš". Psići dobro zvuče i mnogo obecavaju. Nadam se samo da ih svi ti pogledi puni nade uprti u njihovom pravcu neće oterati nekom stranputicom, ako u domenu psihodelije stranputica uopšte postoji...

Ubrzo na binu izlaze Merchandise i počinje putovanje kroz nikad zaboravljene niti prežaljene snene saundskejpove 80-ih, no uz nepobitnu i neophodnu oštricu današnjice.

U 4AD-jevo zlatno vreme, sa kojim Merch nesumnjivo imaju neku astralnu sponu, bilo je subverzivno izgledati kao Bauhaus. U sadašnjici, gde se sa svih nivoa insistira na jedinstvenosti, ironično do potpunog poništenja, postala je subverzija izgledati sasvim obično (videti: normcore). Sa svojom nepretencioznom kežual trift store pojavom, Merchandise se bez lickanja i distrakcija fokusiraju na suštinu - otelotvorenu u muzici. S tim u skladu, onoliko koliko su opušteni oko izgleda, toliko su nemilosrdno detaljni u vezi svog zvuka, a broj korekcija upućenih toncu jedan je od dokaza toga.


Lično, uopšte nije bilo teško da me odmah uvuku u nastup, jer su ga otvorili nekim od meni  najboljih pesama sa njihovog poslednjeg albuma "A Corpse Wired For Sound" (4AD, 2016.). I mnogo sati kasnije, živi "Lonesome Sound" i propratna osećanja veoma teško izbaciti iz sebe, a i bespotrebno je pokušavati.
Grubo gledano, u toku sinoćnjeg nastupa mogli smo da upoznamo dve strane Merchandise-a: stariju, više post-rok vožnji okrenutu, koja je kulminirala u fenomenalnoj "Anxiety's Door"; i noviju, prožetu elektro-pop tendencijama najbolje oličenim u singlu "Right Back To The Start". 

Takođe, možda treba napomenuti kako je, lišen produkcijskog finiša, zvuk uživo sveukupno gitarskiji, uz lepi kontrast u vidu zvuka elektronskog bubnja ("PHHHUU", kako ga slikovito opisa pevač Cox). Kako god, Merch koktel bio je sve bolji kako je nastup odmicao, terajući tela da se kreću po sopstvenom nahođenju.

Merch su izuzetno vešti u slaganju emocija i atmosfera, vozeći i melanholiju i čežnjivost i radost i snagu. Ne baštine teskobu tako čestu među "mračnijom" muzikom - Merch zvuk odiše širinom i ispunjava vas osećajem nepreglednog (unutrašnjeg) prostranstva. Kada se kockice tako slože, sinestezija više nije nekakav spektakularni retki fenomen, već potpuno logično i prirodno neuro-stanje (u ovom slučaju, kod mene najviše nalik Pantone bojama za 2016).


U svom tom sinestetisanju, preskočivši bar deceniju post-panka, new wave-a, dark wave-a i svega ostalog po čemu je 4AD dobro znan, moj dragi um uspostavio je jednu ne toliko očiglednu paralelu.

Pre ravno deset godina kovala sam planove za odlazak na koncert Placebo u Sofiji. I zaita sam otišla i posvedočila njihovoj usviranosti, veštini, performerskom umeću. Međutim, ma koliko se trudila, čak ni na omiljenim pesmama nisam uspela da osetim ono nešto. A ni od sinestezije nije bilo traga.
Vešto pakujući melanholiju u ples, očajanje u radost življenja, vozeći savršene sumračne (post-) melodije, ali bez nepotrebnih komplikacija i pompe, mislim da su mi Merch napokon poklonili to za čim sam nekada u krcatoj hali u Sofiji žudela.

Moj mali plesnoplačni mehur, lišen svih narcisoidnih tendencija.

Možda bi i Plasibo to mogli da daju da ne moraju da budu "veliki bend", manekenski melanho-alt-rok koncipiran za ambivalentne i eksperimentisanju sklone tinejdžere (kako je lako praviti se pametan 10 godina kasnije). Kad bi im bilo dozvoljeno da to odbace, možda i oni svirali kao Merch - zdušno iskreno i sa kompletnim uzivanjem, stvarajući jednostavnu magiju.
Jer sve je zapravo jako jednostavno, i to kako nas radi muzika, i šta tražimo ovde, i put kojim smo krenuli, i njegove posledice. Jedino naša arogancija sve to do jalovosti komplikuje i stvara brojne iluzije, uključujući i iluziju besmisla.

Hvala Merchendise-u, Dogs in Kavala, PopDepresiji i Kišobranu na kontri tome, britkoj, čistoj i iskrenoj. Hvala što postojite.