Disklejmer 2: Teško je napisati recenziju kad vas bend ostavi bez teksta.
 |
| Krš slika čisto da predupredim Pics Or It Didn't Happen |
Mislim da mi se u poslednjih 10 godina nije desilo da mi se neki domaći bend toliko svidi kao Triko. Ako ikada. Ironično, čitave tri godine sam bezuspešno pokušavala da ih čujem uživo. Bilo je jako teško poklopiti njihove raritetne svirke i moje retke posete koncertima. Međutim, kad ima volje, nađe se i način. Proteklog petka (20. april) kosmos napokon reče Može. Ujedno, to mi je bila prva prilika da posetim Kvaku 22.
Na drugom spratu zgrade dve sobe i hodničić između istih, mala terasa, artbrut-asti stripovi po zidovima, mnogo raznorodnih stolica i šarena ekipa. Uprkos entuzijazmu koji sam unapred gajila jer mi se od starta dopao koncept ove institucije, moram da kažem da mi je trebalo malo vremena da se priviknem na prostor i otmem utisku da sam upala na nečiju kućnu žurku. Što se koncertne "sale" tiče, plafoni su prosečno niski, a nema bine, nema tipične klupske infrastrukture. Samo instrumenti, ozvučenje, malo igrarije sa projektorom, ljudi voljni da sviraju i lep broj onih voljnih da ih čuju.
Uprkos prirodnoj zebnji kako će sve to ispasti, ubrzo će se ispostaviti da je sve to i više nego dovoljno za dobar koncert. Kako bend počinje da proizvodi prve tonove, onaj prvi ambivalentni osećaj neadekvatnosti zamenjuje osećaj intimnosti koji baš leži zvuku koji prave Triko. Bedroom noise!
Sve što očekujemo od koncerta ne može da se poredi sa stvarnošću živog zvuka, kad bend zna njime da gospodari i da ga kanališe. A Triko su bogami majstori tog zanata. Imaju dar da od svega što je muzički uticalo na njih pokupe ono najbolje (ili, da ne budem lažno objektivna, ono što je meni najbolje).
Tu je kraut, ali vešto spakovan (uglavnom) u kraću formu. Tu su post rock i dreampop, ali Slowdive-ovski, lišeni one tipične utapajuće, gutajuće melanholije. Tu je new wave/novi talas, ali malo uteran u matematički red, što se isto može reći i za psihodelične momente. Tu je čak i pomalo daba, ali lišeno pretencioznisti karakteristične za neke druge izvođače koji se (u)petljaju sa dabom.
Uživo i slojevitost i veličina Trikoovog repertoara dolaze do izražaja. Čak i na umerenom ozvučenju (primerenom za prostor Kvake) pesme se vidno amplifikuju, pa energične stvari kao Triko neizbežno teraju mišiće na visceralno mrdanje, a "letačke" kao Avgust vas vinu još više. Kao što zvučni zapis njihovog prvog albuma "Atina Bojadži" na novoizdatom vinilu otkriva jednu dodatnu dimenziju zvuka, živi nastup otrkiva bar još nekoliko galaksija koje rotiraju kroz Triko pesme.
Zato, iako sam poprilično vrtela i EP i album u prethodnih par godina, tek sam sinoć prvi put čula obrise psihodeličnog soja kraut rocka tako jasno da mi se, u kombinaciji sa atmosferom, na momente učinilo da sam se tajmmašinovala u zadimljeni Berlin 70-ih. Nikada pre nisam čula koliko je kraj Radne Subote zapravo (primereno?) mračan. I naravno, iako sam već odavno slutila da je to neminovna posledica posvećenosti Trikoovaca, nikada pre nisam mogla da istinski i dosledno zamislim kovitlac energije koji mogu da naprave ova tri čoveka
Uživo postaje jasno i koliko su članovi benda povezani nekim metafizičkim muzičkim super-lepkom. Prosto, doprinos svakog od njih je toliko esencijalan da je nemoguće zasebno ih analizirati i izdvajati. Mogu se samo grubo opisati. Buki, kome ruke i noge bukvalno lete za bubnjevima (pitanje za fotografe: na koji deo sekunde morate da podesite ekspoziciju da biste uspešno "zamrznuli" Bukijevu ruku?), stvarajući ritam koji glatko metamorfozira iz lakih deonica u kompleksne prelaze i nazad; Boki, čija gitara puslira između kontrolisanih, rafiniranih toplih Telekaster tonova, i one najbolje, za gitaru mučiteljske šugejzerske distorzije, a sve to začinjeno uplivima krautovsko-svemirskih klavijatura baš kad treba; Zaz koji nepokolebljivo kontroliše sav potencijalni haos ritmom svog basa, na način koji je istovremeno i potpunoj organskoj sinergiji sa bendom i gotovo mašinski nepopustljiv. Vokali (Buki/Boris) kao da otpuštaju pozitivnu tenziju koju stvaraju instrumenti.
Nedostatke sabijanja tako velikog svemirskog zvuka u mali koncertni prostor nadoknadila je atmosfera, koja je posledica toga što su Triko i Kvaka 22 su na neki način vrlo komplementarni. Oba entiteta su zasnovana na nemirenju sa ponuđenim i neutaživoj želji za stvaranjem. Na opštu radost, isto se ogleda i u publici, ili makar prenosi na nju. Time su uslovi za uspostavljanje lančane reakcije zadovoljeni, pa su čak i ljudi koji nisu imali nikakvo prethodno Triko iskustvo bili skroz usisani.
* * *
U jednoj distopičnoj priči koju dugo zamišljam (a dobro je pitanje da li ću ikada napisati), bilo kakva nezavisna kultura je zvanično satrta, svi drugačiji klubovi su zatvoreni, a posvećena publika i stvaraoci se i dalje povremeno ilegalno okupljaju praznim stanovima, gde prave koncerte, žurke, izložbe. U toj priči, retkost ovakvih događaja nadoknađuje potisnuta kreativna i životna energija, koja u tim retkim prilikama eksplodira.
"Kvaka" liči na baš jednu takvu gajbu, ljudi u njoj liče na ljude koje sam zamislila, koncert ovako silovitih vibracija takođe. Moram da vam kažem da je baš baš baš istripovano kad se u trenutku osetite kao da ste se našli u sopstvenoj zamišljenoj priči.
Međutim, preksinoćni događaj mi je otkrio jednu veliku manu u koncepciji. U priči likovi su uglavnom melanholični i očajni, sa samo privremenom emisijom entuzijazma. E pa, tu sam fundamentalno sam pogrešila.
U današnjoj (stvarnoj) stvarnosti, u kojoj se javni prostori, klubovi, pa čak i skejt parkovi, sa temeljnim, fontanstičnim predumišljajem ruše i zatvaraju, realnost sistematskog uništavanja alternativne i kontra-kulture se iz raznih distopija pretače u svakodnevica. Ovih dana, beogradska alternativna i kontra-kultura malo malo pa doživi neki ekvivalent Bücherverbrennung-a.
Međutim, sve što mogu da unište je tek površinsko. Jer ono što su stvarno posvećeni umetnici u stanju da urade, i što su oni voljni da na to obrate pažnju u stanju da provode, nadilazi materiju i samim tim je neuništivo.
Dakle, mogu da nam otežaju živote, mogu da nam otmu prostore, ali ne mogu da nam otmu energiju i našu vasionu. A ta kosmo-energija - koju Triko kanališu tako dobro - ne može da miruje, ne može da ne nađe put ostvarenja, i ne može da ne stvori mnogo hronične radosti usput.
I za Atinu Bojadži je mnogo njih mislilo da neće preplivati Lamanš.
