Expectations and Apocalypse

The only fact that makes me consider all the ramblings of the 2012. apocalypse as possibly true is that so, so much great music is gonna be released in 2011.
Let all the good stuff surface before everything goes to faeces.
Makes sense, doesn't it?

Enjoy.

Hundertwasser - zeleni kralj krivih linija

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Pre dva dana, 17. februara, navršilo se 11 godina od smrti Fridensreicha Hundertwassera, slikara koji se pretvorio u arhitektu, koji se pretvorio u ujedinitelja čoveka i prirode.

Činjenica je je Hundertwasser jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih modernih austrijskih umetnika. Da su njegova zdanja jedna od najposećenijih destinacija Beča. Da je bio hiperproduktivan, ostavljajući iza sebe ogroman broj slika, grafika, tekstova, odevnih pedmeta i arhitektonskih dostignuća. Međutim, ono što bi možda samom Hundertwasseru bilo najbitnije je da je njegov senzibilitet je oduvek bio u skladu sa prirodom.

Bio je tvrdokorni protivnik “terora pravih linija” i pravih uglova, na koje se prvi put okomio “Manifestom buđi protiv racionalizma u arhitekturi”.  Poreklo ljudske destruktivnosti i autodestruktivnosti video je u tome što je moderni čovek zatočen u prave linije, ukalupljen u sterilne kocke, bez mogućnosti prave ekspresije. Zato je bio veliki zagovornik individualizacije prostora, što se možda najbolje ogleda u manifestu “Diktatura prozora i prava prozora”. U njemu zagovara predivnu ideju da bi svako trebao da ima pravo da ukloni fasadu i oboji okolinu svog prozora, do one granice do koje mu ruka sa četkicom doseže.

HHundertwasser je čitav svoj vek proučavao način na koji ljudi žive u svojim ljudskim staništima. Našao se ogorčenim što je u modernom društvu graditelj i arhitekta mogao biti samo onaj koji je diplomom ovlašćen za takav posao. Grozilo ga je da običnom čoveku nije dozvoljeno da se pita kakva će biti suština njegovog doma. Verovao je i glasno proklamovao da čovekovo stanište mora biti prirodno i samoodrživo, kao i da mora biti stecište nasumične kreativnosti kakvu je iz njegove perspektive pokazivala priroda.

Zato je odlučio da slobode dopuštene u slikarstvu prenese na arhitekturu - od 1972. počinje da se bavi projektima izgradnje i redizajniranja stambenih zgrada (Hundertwasserhaus) i javnih prostora i dobara (Kunst Haus Wien, onkologoško odeljenje bolnice u Gracu, banja Blumau, itd.). Sve Hundertwasserove građevine imaju nekoliko zajedničkih karakteristika - lelujave zidove, mozaike raznolikih i razbijenih pločica umesto regularnih popločanih podova, lukovičaste orijentalne detalje, obilje boja i još veće obilje biljaka-stanara. U Hunderwasserovim svetovima, drveće plaća svoju kiriju kiseonikom, hladom i lepotom; zeleni travnati krovovi filtriraju kišnicu i vodu iz domaćinsva i čine prirodni izolator; neobični oblici i nepravilni mozaici podstiču iskonsku kreativnost. Sve ima svoju svrhu, baš kao i u prirodi. 

Bio je veliki borac za zaštitu prirode, aktivno učestvujući u ekološkim kampanjama - od inicijativa za sadnju drveća do borbe protiv nuklearne energije. Sadio je, držao je govore, dizajnirao je postere, obezbeđivao finansije. Ipak, u svemu je ostao individualista, uvek sagledavajući najširu moguću sliku. Nije imao poverenja u ekološko pravo i u nauku.

Verovao je da je srž problema u zagađenju ljudske svesti pogrešnim konceptima življenja, koje se posledično prenosi i na okolinu. Svojom umetnošću je unosio spontanost u rigidno strukturisanu ekologiju. Interesantno je da su zeleni krovovi, koje je Hundertwasser zažareno propagirao pre oko 30 godina danas jedan od najvećih hitova nove, zelene arhitekture.

Umetnost može imati moć da poveže nas, otuđenike, sa sredinom koje smo plod. Bez obzira na umne i materijalne barijere koje smo izgradili u odnosu na naše prirodno okruženje, u nama i dalje tinja vatra sa iskonskih pećinskih ognjišta, kada smo živeli napornije i kraće, ali u ravnoteži.

Iako je besmisleno i nerealno govoriti o neo-primitivizmu i kompletnom povratku korenima, kao bićima nam je potrebno da osetimo toplinu one iskonske vatre. To nam mogu omogućiti sedenje pod drvetom, ležanje pod otvorenim nebom i upijanje senzibiliteta dela kao što su Hundertwasserova. Ne radi se samo o motivima, bojama i kompozicijama, već u stanju uma u kome je stvarao, o ličnoj filozofiji i osećaju koji stoji iza vizuelnog. Time dela postaju portal za pronalaženje onoga čega smo se odrekli da bi smo da bi smo postali dominantna vrsta, samo naizgled nepobediva.

"Grad", 1953.

"Grudvice rastu u voljenoj bašti", 1975.

Plakat za nedelju konzervacionizma na Novom Zelandu, 1974

Slikoviti petak || Image Friday #006

2003. 

one of the first negatives I've developed, ever.

i dlake i kamenac i imbecilna vežba i sve. Awww...

New ARBOURETUM is out

...and it's just perfect.


Here's what Dave Heumann said about it yesterday on the Arbouretum blog:

"Today, our fourth record was released.
It's crazy looking back and realizing Arbouretum has been around this long. It still feels like we're at the beginning, but I suppose that's how it should be... It's about not becoming so satisfied with where you've been that you get complacent, you know? You have to hold onto whatever it was that got you started down the path in the first place. If anyone saw me post "to always begin" on our facebook a while ago and wondered what that meant, well, this is what I meant."

May Arbouretum always begin their existence in such intoxicating and purely wonderful ways.

The Gathering also contains the most beautiful version of The Highwayman I've ever heard (you can give it a listen here).

Get The Gathering. Listen to it. Now.

Britches

"Priča o jednom majmunčetu - Britches" je tekst koji okačih na Zeleno Majmunče pre oko 3 nedelje, ali nije zgoreg da obelodanim njegovo postojanje i ovde:

Britches. Čudno ime iza koga se kriju dva klempava uveta, dva zašivena oka i jedna od najpotresnijih i najznačajnijih priča u skorijoj istoriji dobrobiti životinja.

Studija

Briches je jedan od mnogih makaki majmuna rođenih 1985. na Univerzitetu Kalifornije (University of California, Riverside - UCR) u koloniji eksperimentalnih primata. Svrha njegovog postojanja bila je studija o uticaju slepila i sonarnih pomoćnih uređaja za navigaciju slepih (Trisensor Aid) na razvoj mozga novorođenčeta [“Trisensor Rearing with Infant Macaques”, David H. Warren et al, 1986.] ⁽¹⁾. Odmah po rođenju je odvojen od majke. S obzirom da prirodno nije bio slep, kapci su mu zašiveni. Na glavu mu je zalepljena sonarna naprava i tako je postavljen u goli kavez, bez ičega osim frotirske kocke sa dve gumene "bradavice", koja je imala ulogu majke. Glavna hipoteza studije bila je da će slepi majmuni sa sonarnom napravom razviti normalnu orijentaciju u prostoru, što bi bilo dokazano kako ispitivanjem njihovog ponašanja, tako i morfološkom analizom njihovih mozgova - u svrhu čega je predviđeno žrtvovanje majmuna kada navrše 3 meseca starosti. U studiju su bila uključena 24 makaki mladunca.

Eksperiment je zadobio neočekivani obrt kada je Animal Liberation Front (ALF) provalio je u prostorije Riverside laboratorije u noći 20. aprila 1985, na osnovu dojave jednog studenta... (nastavak)

Five Letter Word

Actually, it can be two five letter words. 

A noun and a verb (which can be a noun also).

Tracklist:

01 - The Singing Loins - Another Folk Song About Death

02 - Willard Grant Conspiracy - Ghost of the Girl in the Well

03 - The Renderers - Under The Sea

04 - Shearwater - Leviathan, Bound

05 - The Deep Dark Woods - River In The Pines

06 - Whip - Gainin' Ground

07 - Springsteen - Atlantic City

08 - Kasey Chambers & Shane Nicholson - No One Hurts Up Here

09 - Vic Chesnutt - Flirted With You All My Life

10 - Chris Bathgate - We Die

Genre: singer-songwriter, alt-country, folk

Dwnld (mp3, 68mb, .rar):

Rapid

Mega

Hot

update (02-18): here's a bonus track:
Arbouretum - The Highwayman
(it came out a day after I've put up the mixtape. carries the perfect vibe for the end of it)

Space Scarab does not claim any rights to the songs, nor makes any profit from them.

All songs are the rightful ownership of their authors and record labels.

Please support the artists by buying their records if you can.

kakav "praznik"...

... takav soundtrack.

buahahah

[kasnoviti] Slikoviti petak || [better-late-then-never] Image Friday #005

The Singing Loins had another little tour of Serbia about a week ago... It was great pleasure hearing and seeing them again, it always is. Until I develop the new negatives, here are some photos from the 2008. Serbian tour (Pirot and Nish). 

Lousy photos, but good memories...

Utiske sa beogradskog (3. feb. 2011.) i pirotskog (4. feb. 2011.) koncerta možete čitati ovde [B92]

Lame jobs

The Singing Loins u Srbiji

U prethodne četiri godine, The Singing Loins su postali pravi mali lokalni fenomen. Koliko bendova može kao stubove većine turneja navesti (rodnu) Englesku i - Srbiju? A kao najupečatljivije konstante na srpskim turnejama pokazali su se Beograd i Pirot.

Prvi dolazak Chrisa Brodericka, Chrisa (Arfura) Allena i Roba Shepherda 2007. bio je kombinacija slučajnosti, čudnih okolnosti i ludog entuzijazma, ali ispostavilo se da neće biti „jednokratno čudo“. Vraćali su se i 2008. i 2009. svaki put u organizaciji Bad Music For Bad People. I ove 2011 su bili tu, pružajući svoj autentični medvejski folk Novom Sadu, Beogradu, Pirotu i Senti. Da li je u pitanju izvrsnost novog materijala, odomaćenost na ovom tlu, pojačanje u vidu novog člana - basiste Johna Forrestera ili kombinacija ovih faktora, ali Singing Loins su zvučali ubedljivije nego ikada.

Beogradski koncet je održan 3. februara u Gun Club-u, koji se polako dokazuje kao možda najbolji klupski koncertni prostor koji je Beograd imao u poslednjih 10-ak godina. Posle dugogodišnjeg niza nezgrapnih i/ili prinudnih rešenja, veliko je olakšanje kada više ne morate da grizete nokte oko kvaliteta zvuka i rasvete, ili oko zadimljene klaustrofobije koju donose niski plafoni nekih drugih klubova. Lokalna podrška bio je Mylutin, novi kantautorski pseudonim iza koga stoji režiser Milutin Petrović. Iako moram priznati da su demo snimci zazvučali neinspirisano i previše ukalupljeno, uživo se stiče daleko pozitivniji utisak. Nastup je odavao posvećenost i brigu o pesmama, što je uvek stimulativno za slušaoce. Živi aranžmani zvuče zanimljivo, a dobro odmerena dužina nastupa je učinila da Mylutin i prateći članovi benda budu prijatna uvertira večeri.

Ovaj nastup Singing Loinsa odlikovala je intimna klupska atmosfera i uspešno odmrzavanje publike koja je hrabro prebrodila spoljašnjih -15 stepeni da bi prisustvovala koncertu. I pored toga što je nije bila preterano brojna, svakako nije bila ravnodušna - pevanje je bilo glasno, a cupkanje i zadovoljstvo sveprisutno.

Sledećeg dana na redu je bio Pirot. Ovaj koncert je odlikovala značajno drugačija atmosfera u pogledu toga da je održan u pozorišnoj sali Doma kulture. Velika bina, prave pozorišne daske i teška zavesa su predodredili svečaniju atmosferu, daleku od pabske. Međutim, duša nastupa je ostala ista - otvorena, iskrena i zapaljiva. Pirot je grad koji je svaki put neverovatno toplo i velikodušno ugostio Loinse. Stiče se jak utisak da su zadobili status voljenog lokalnog benda, sa svim poverenjem i srdačnošću koja uz to ide. Postoji i značajno veća volja publike da komunicira sa bendom, a Medvej-Pirot veza se jednostavno oseća u vazduhu tokom celog koncerta.

Nastupi Singing Loinsa mogu biti odgovor na pitanje šta se dogodi kada pank „odraste“, a ne postane našminkani japi ili pretenciozni neshvaćeni umetnik. Takav pank je i dalje u sukobu sa svetom, ali u međuvremenu sukob je postao odmereniji, duhovitiji, akustičniji, i svakako ličniji. Više podseća na bergmanovsku partiju šaha sa smrću nego na don kihotovsku borbu protiv vetrenjača. Pabski pankoidni folk Singing Loinsa nema veze sa Pougesima, Dublinersima i sličnim istorijskim bendovima. Ima veze isključivo sa samom Singing Loins družinom, uključujući i vernu publiku.

Svaki put oduševljava zarazni žičani rafal, vođen reskim kokni vokalom i neizbežnim davanjem ritma udaranjem šaka o drvenu gajbicu i đonovima o daske bine. I ako su ovo sasvim objektivni razlozi da vas, vaše noge i glas uključe u nastup, teško je objasniti šta vas suštinski tera na Singing Loins sing-a-long. Nastup je toliko spontan, a muzika toliko sirova i iskrena da se povezuje sa vama na bazičnom emotivnom nivou. Ukratko - pogađa u srž.

Pravo ogledalo i suma ovog osećaja bilo je izvođenje jedne od najboljih pesama sa novog albuma, „Nail It Back Together“, u čijem se refrenu sakrio i tačan kontekst naziva novog albuma „Stuff“. Ne možete se ograditi i ostati netaknuti - jer svako od nas ima svoj set Stvari, alat za krpljenje rascepa, ožiljaka i ličnih poraza. Svako od nas je na ovaj ili onaj način prinuđen da nastavi da se suočava sa svakodnevicom, makar to povremeno bilo i protiv naše volje. Ovakve reči praćene srcekidajućim bendžom i moćnim „stompingom“ su ono zbog čega ćete neizbežno osetiti strelicu u grudima.

Na oba koncerta, Loinsi su izveli po nekoliko pesama sa najsvežijeg albuma, a dosta mesta na setlisti su zauzele stvari sa albuma iz 2009, „Unravelling England“, koji do sad nije imao prilike za živu promociju u Srbiji. Posebno zanimljiv je bio duel harmonike i makaza tokom Take My Scissors Away. Tu su bile i starije i publici dobro poznate pesme kao što su idilična House In The Woods, mračna i uvek neverovatno moćna Baker’s Arms i God Bless The Whores Of Rochester, koja možda izmamljuje najšire osmehe u okolini bine.

Koncerti Singing Loinsa u Srbiji ne odišu ponekad prijatnom, a ponekad neprijatnom tenzijom pred nepoznatim koja prati mnoge koncerte stranih bendova. Oni više liče na muzikalne susrete starih prijatelja koji svaki put oduševe jedni druge na neki novi način.

Foto: Reakcija

Krv u mobilnom

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Dokumentarac o nevidljivom crvenom sjaju vašeg telefona.

Sedmi Festival dugometražnog dokumentarnog filma „7 Veličanstvenih“ 25. januara 2011. otvorio je film „Krv u mobilnom“ (Blood In The Mobile), čiji je autor danski režiser Frank Piasecki Poulsen. Dokumentarac se bavi vezom između kompanije Nokia (i industrije mobilnih telefona uopšte), ilegalnih i haotičnih iskopavanja minerala u Demokratskoj Republici Kongo i građanskog rata koji pustoši zemlju već deceniju i po. Da li novac korporacija zaista finansira sukobe u kojima je 5 miliona ljudi poginulo i oko 300.000 žena silovano? I da li u krvavom kolu učestvuje i Nokia, kompanija globalno poznata po svojoj korporativnoj odgovornosti, etičkim standardima i brizi o životnoj sredini? Dok njeno čisto globalno lice sija kroz kampanje, film pokazuje svetu njeno naličije.

„Krv u mobilnom“ svakako jeste savremeni aktivistički dokumentarac - intenzivno se fokusira na problem, na percipiranu nepravdu, bez pokušaja ravnotežnog pristupa. Manipulativan je do određene granice, ali ne toliko da bi se mogao nazvati režiranim i neobjektivnim. Poulsen, koji je narator i aktivni učesnik filma, ne predstavlja samo sebe - tu je kao figura savremenog evropskog potrošača, svesnog i zadojenog konceptom korporativne odgovornosti, pa stoga i zabrinutog za etičku prirodu proizvoda koji koristi. Potrošač na početku ima poverenja u kompaniju, u njene izjave i u njeno navodno odgovorno ponašanje. On ne želi da pretpostavlja da je prevaren. Ali šta kada se pojavi crv sumnje? Za razliku od prosečnog korisnika mobilnog telefona, Poulsen je u mogućnosti da sam potraži odgovore i ode nekoliko koraka dalje - od sedišta Nokie, pa sve do Konga i kopova ozloglašenog rudnika Bisi (Bisie).

Sa jedne strane gledamo zemlju Trećeg sveta u rasulu - sa propalom infrastrukturom, stanovništvom ispod granice siromaštva i korumpiranom vladom. S druge strane, postajemo svesni činjenice da ta ista zemlja poseduje prirodna blaga koja želi čitav svet. Čudna kontradiktornost. Možda manje čudna ako uzmemo u obzir sledeću pretpostavku: da je Demokratska Republika Kongo stabilna i organizovana država, rude ne bi bile „okrvavljene“, ali upravo zato bi više koštale. Viša cena sirovine uslovljava višu cenu finalnog proizvoda, a to svakako ne bi povećalo konkurentnost Nokia telefona na tržištu, zar ne?

Scena blatnjavih i neopremljenih maloletnih rudara i njihovih do zuba naoružanih militantnih vršnjaka u Bisiju biva presečena kadrovima ultra-moderne zgrade sedišta Nokie. Staklo, metal, pedantno osoblje i potpuni komunikacijski zid prema ljubopitljivom Poulsenu. Svi koji poseduju bilo kakve relevantne informacije su baš u trenucima Poulsenovih poseta bili na misterioznim sastancima ili službenim putovanjima. Ironično, deluje kao da je bilo teže pronaći nekoga iz Nokije voljnog da da izjavu, nego probiti se kroz džunglu i razuzdane militante grupe Konga. Upravo ti pokušaji razgovora i jedva izmoljeni intervju u upravi Nokije predstavljaju najsimptomatičnije momente filma. Neverovatno je kako, kada se postave teška i suštinski bitna pitanja, korporacija izgubi svu svoju elokvenciju i počne da se služi klišeima kao što su „nada“, „optimizam“ i „teška globalna situacija“.

No nije stvar u dotičnom proizvođaču mobilnih telefona. Ne radi se o nekakvom satanskom izuzetku. Nokia je samo jedna karika u dugačkom lancu, ništa bolja i ništa lošija od susedne. Sam autor je u kratkom obraćanju publici pre početka projekcije izjavio: „Film sam mogao da snimim o bilo čemu - o cipelama koje nosim ili  o hrani koju jedem“. Sve se svodi na jedno - na mašineriju neo-kolonijalizma koja nemilosrdno melje svoje potčinjene. Njen spoljašnji sjaj potiče upravo od njihovog znoja i krvi. A „Krv u mobilnom“ je vrlo izvesno film zbog koga će se bar elektronska industrija ozbiljno preznojiti, a nadajmo se i još ozbiljnije zamisliti.

Više o „krvavim mineralima“, samom filmu i za njega vezanim akcijama možete pronaći na adresi: bloodinthemobile.org