Sedmi Festival dugometražnog dokumentarnog filma „7 Veličanstvenih“ 25. januara 2011. otvorio je film „Krv u mobilnom“ (Blood In The Mobile), čiji je autor danski režiser Frank Piasecki Poulsen. Dokumentarac se bavi vezom između kompanije Nokia (i industrije mobilnih telefona uopšte), ilegalnih i haotičnih iskopavanja minerala u Demokratskoj Republici Kongo i građanskog rata koji pustoši zemlju već deceniju i po. Da li novac korporacija zaista finansira sukobe u kojima je 5 miliona ljudi poginulo i oko 300.000 žena silovano? I da li u krvavom kolu učestvuje i Nokia, kompanija globalno poznata po svojoj korporativnoj odgovornosti, etičkim standardima i brizi o životnoj sredini? Dok njeno čisto globalno lice sija kroz kampanje, film pokazuje svetu njeno naličije.
„Krv u mobilnom“ svakako jeste savremeni aktivistički dokumentarac - intenzivno se fokusira na problem, na percipiranu nepravdu, bez pokušaja ravnotežnog pristupa. Manipulativan je do određene granice, ali ne toliko da bi se mogao nazvati režiranim i neobjektivnim. Poulsen, koji je narator i aktivni učesnik filma, ne predstavlja samo sebe - tu je kao figura savremenog evropskog potrošača, svesnog i zadojenog konceptom korporativne odgovornosti, pa stoga i zabrinutog za etičku prirodu proizvoda koji koristi. Potrošač na početku ima poverenja u kompaniju, u njene izjave i u njeno navodno odgovorno ponašanje. On ne želi da pretpostavlja da je prevaren. Ali šta kada se pojavi crv sumnje? Za razliku od prosečnog korisnika mobilnog telefona, Poulsen je u mogućnosti da sam potraži odgovore i ode nekoliko koraka dalje - od sedišta Nokie, pa sve do Konga i kopova ozloglašenog rudnika Bisi (Bisie).
Sa jedne strane gledamo zemlju Trećeg sveta u rasulu - sa propalom infrastrukturom, stanovništvom ispod granice siromaštva i korumpiranom vladom. S druge strane, postajemo svesni činjenice da ta ista zemlja poseduje prirodna blaga koja želi čitav svet. Čudna kontradiktornost. Možda manje čudna ako uzmemo u obzir sledeću pretpostavku: da je Demokratska Republika Kongo stabilna i organizovana država, rude ne bi bile „okrvavljene“, ali upravo zato bi više koštale. Viša cena sirovine uslovljava višu cenu finalnog proizvoda, a to svakako ne bi povećalo konkurentnost Nokia telefona na tržištu, zar ne?
Scena blatnjavih i neopremljenih maloletnih rudara i njihovih do zuba naoružanih militantnih vršnjaka u Bisiju biva presečena kadrovima ultra-moderne zgrade sedišta Nokie. Staklo, metal, pedantno osoblje i potpuni komunikacijski zid prema ljubopitljivom Poulsenu. Svi koji poseduju bilo kakve relevantne informacije su baš u trenucima Poulsenovih poseta bili na misterioznim sastancima ili službenim putovanjima. Ironično, deluje kao da je bilo teže pronaći nekoga iz Nokije voljnog da da izjavu, nego probiti se kroz džunglu i razuzdane militante grupe Konga. Upravo ti pokušaji razgovora i jedva izmoljeni intervju u upravi Nokije predstavljaju najsimptomatičnije momente filma. Neverovatno je kako, kada se postave teška i suštinski bitna pitanja, korporacija izgubi svu svoju elokvenciju i počne da se služi klišeima kao što su „nada“, „optimizam“ i „teška globalna situacija“.
No nije stvar u dotičnom proizvođaču mobilnih telefona. Ne radi se o nekakvom satanskom izuzetku. Nokia je samo jedna karika u dugačkom lancu, ništa bolja i ništa lošija od susedne. Sam autor je u kratkom obraćanju publici pre početka projekcije izjavio: „Film sam mogao da snimim o bilo čemu - o cipelama koje nosim ili o hrani koju jedem“. Sve se svodi na jedno - na mašineriju neo-kolonijalizma koja nemilosrdno melje svoje potčinjene. Njen spoljašnji sjaj potiče upravo od njihovog znoja i krvi. A „Krv u mobilnom“ je vrlo izvesno film zbog koga će se bar elektronska industrija ozbiljno preznojiti, a nadajmo se i još ozbiljnije zamisliti.
Više o „krvavim mineralima“, samom filmu i za njega vezanim akcijama možete pronaći na adresi: bloodinthemobile.org
No comments:
Post a Comment