"Za našu decu"

Kao i sva deca kojoj ta ljubav nije aktivno suzbijana, moj sin je opčinjen prirodom.

Pošto je dovoljno porastao, imali smo planove za obilaske slikovitih mesta naše istinski prelepe zemlje, magičnih mesta koja kao da su ispala sa strana Gospodara prstenova. 

Nažalost, vanredno stanje je naše planove privremeno zaustavilo.

Ali imamo slike.

Slike sa raznih zelenih i plavih mesta koje su mama i tata obilazili davno, pre nego što su imali decu.

I gledamo ih. 

Njegovo oduševljenje je kao da je tamo.

Gledamo, on se raduje i divi, a meni stoji knedla u grlu.

Jer on još uvek ne zna.

On ume samo da uživa u lepoti, a ne zna i ne može da zna u kakvoj je opasnosti ta lepota.

Biblijskoj opasnosti, velikoj kao Sudnji dan.

I da oni koji treba da čuvaju tu lepotu, njeni pastiri, to više ne rade.

Ipak, dečiji mozak je vrlo brz i počine da primećuje nepravilnosti. 

Greške.

Ljudske greške.

“Mama, a zašto je na slici toliko posečenog drveća?”

“Zato što ga ljudi seku”

“Šumokradice!”

“Ne, mili, to seku po zakonu, oni koji upravljaju tim Nacionalnim parkom… ali da, seku malo previše”

On pokušava da shvati, a ne shvata, suština mu izmiče. Neiskvareni dečiji um ne može da pojmi šta su korupcija i beskonačna pohlepa. Šta je prava "duševna bolest", koja vodi u smrt duše.

A nadasve, ne može da shvati kako čovek može da uništava nešto što je tako lepo, najlepše. Što stvara i daje život i što se, prirodno, voli svim srcem.

"Kućico draga, slobodo moja!

Palato divna, drvenog svoda,

kolijevko meka, lisnatog poda,

uvijek ću vjeran ostati tebi,

nizašto ja te mijenjao ne bi'!

U tebi živim bez brige, straha

i branit ću te do zadnjega daha!"

Grlo nastavlja da se steže, ne popušta.

Jer kako i kojom brzinom se stvari odvijaju, ne bi me čudilo da ću za pet ili deset godina, na obavezno pitanje “A mogu li ja da odem tamo?” morati da dajem nemile odgovore:

“Mili, ta šuma nažalost više ne postoji, posekli su je”.

“Te reke više nema, sada je u cevi, okolo je pustoš”.

"Sve u tom jezeru je sada mrtvo, jer su ga stalno isušivali da bi pravili i izvozili struju“.

"Kada su napravili tu branu, reka je usporila, zabarila…  A temperatura je rasla... Ribi je nestalo kiseonika i desio se pomor".

"Tamo više ne može da se ode, jer su ceo taj kraj oteli kriminalci i to je sada njihov privatni posed”.

“Vidiš čitav ovaj deo na mapi, tu je sada rudnik litijuma, i nema više ničega osim ogromnih kopova. A ovde pored, gde smo jednom prolazili, gde su bila imanja, sada je deponija jalovine. Zato više ne idemo na Drinu dole kod nas… Nekada je bila jedna od najčistijih reka Evrope i to si i sam video, samo se ne sećaš. Imaš sliku...”.

Koliko tuge ga čeka kada shvati?

A posle tuge, koliko užasa realnog života na jalovištu, na pepelištu, zgarištu; gde je vazduh previše zatrovan da bi se disao a sva voda flaširana i prodaju ti je skupo, na planeti koja gori. A nemaš drugog izbora.

Šta da mu kažem, za šta smo prodali našu Majku? Prodali u roblje, da je okivaju, seku, guše, pale, zatrpavaju smećem? 

Za novu metalnu šklopociju?

Za svetleće pljosnato parče plastike sa ugraviranom jabukom? 

Za šarene patike? 

Za hamburger, za pečenje ispod sača, za cigaru? 

Za šoping u Milanu? 

Za veliki zlatni sat, čija veličina proporcionalna zakržljalosti duha?

"To samo hulje, nosi ih vrag,

za ručak daju svoj rodni prag!'

Zaista, šta ostaje "za našu decu"? Šta ćemo im ostaviti, šta biramo za njih i u ime njihovo? Šta će se umilostiviti da im ostave, raspikuće koje biramo, od onoga što im rođenjem već pripada?

Sutra, kada se njihova beskrajna tuga pretvori u beskrajni bes i kada vas obuzeti njime budu pitali šta ste uradili da sprečite razbojništvo i uništenje, šta ćete im reći? 

Šta smo uradili? 

Uradili, ne maštali. 

Uradili, ne jadikovali.

Uradili, ne slegnuli ramenima.

Uradili, ne okrenuli se i otišli.

Svako zna šta i koliko može.

Ili misli da zna.

Ali kada se njihove ljutite razočarane zenice sretnu sa vašim, znaćete.

Znaćete da li ste procenili dobro.

Samo što će onda biti kasno da promenimo 

prošlost, ako tek tada shvatimo šta smo sve mogli.

Ako shvatimo da smo mogli više.

.

Merchandise i retrotopijska sinestezija

Headlajneri: Merchandise (Tampa, FL, USA)

Podrška: Dogs In Kavala (Bgd, SRB)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: Elektropionir, Beograd

Foto: Andrea Vajda Bauk
 

Moram da priznam da sam kontrol frik. Iako naravno volim i prijatna iznenađenja, obožavam kada imam očekivanje i kada ono bude ispunjeno. Dugo sam se unapred radovala sinoćnjem koncertu Merchandise i Dogs In Kavala u Elektropioniru, jer sam znala da će mi doneti baš ono živo muzičko iskustvo koje mi u ovom trenutku treba. I jeste.

Nažalost, veci deo Dogs in Kavala nastupa sam promašila. Ali fragmentisano mišljenje na osnovu onoga što jesam čula je (1) da su, iako žanrovski drugačiji, bili idealno zagrevanje za hedlajnere i (2) da mi je mnogo (mnogo mnoogo) drago što se virus indie rock psihodelije širi među mlađim beogradskim bendovima. Kraj kada su se bespoštedno rasvirali zvučao mi je dosta ubedljivije nego svedeniji trenuci poput hita "Hvala što postojiš". Psići dobro zvuče i mnogo obecavaju. Nadam se samo da ih svi ti pogledi puni nade uprti u njihovom pravcu neće oterati nekom stranputicom, ako u domenu psihodelije stranputica uopšte postoji...

Ubrzo na binu izlaze Merchandise i počinje putovanje kroz nikad zaboravljene niti prežaljene snene saundskejpove 80-ih, no uz nepobitnu i neophodnu oštricu današnjice.

 

U 4AD-jevo zlatno vreme, sa kojim Merch nesumnjivo imaju neku astralnu sponu, bilo je subverzivno izgledati kao Bauhaus. U sadašnjici, gde se sa svih nivoa insistira na jedinstvenosti, ironično do potpunog poništenja, postala je subverzija izgledati sasvim obično (videti: normcore). Sa svojom nepretencioznom kežual trift store pojavom, Merchandise se bez lickanja i distrakcija fokusiraju na suštinu - otelotvorenu u muzici. S tim u skladu, onoliko koliko su opušteni oko izgleda, toliko su nemilosrdno detaljni u vezi svog zvuka, a broj korekcija upućenih toncu jedan je od dokaza toga.

Lično, uopšte nije bilo teško da me odmah uvuku u nastup, jer su ga otvorili nekim od meni  najboljih pesama sa njihovog poslednjeg albuma "A Corpse Wired For Sound" (4AD, 2016.). I mnogo sati kasnije, živi "Lonesome Sound" i propratna osećanja veoma teško izbaciti iz sebe, a i bespotrebno je pokušavati.

Grubo gledano, u toku sinoćnjeg nastupa mogli smo da upoznamo dve strane Merchandise-a: stariju, više post-rok vožnji okrenutu, koja je kulminirala u fenomenalnoj "Anxiety's Door"; i noviju, prožetu elektro-pop tendencijama najbolje oličenim u singlu "Right Back To The Start". 

Takođe, možda treba napomenuti kako je, lišen produkcijskog finiša, zvuk uživo sveukupno gitarskiji, uz lepi kontrast u vidu zvuka elektronskog bubnja ("PHHHUU", kako ga slikovito opisa pevač Cox). Kako god, Merch koktel bio je sve bolji kako je nastup odmicao, terajući tela da se kreću po sopstvenom nahođenju.

Merch su izuzetno vešti u slaganju emocija i atmosfera, vozeći i melanholiju i čežnjivost i radost i snagu. Ne baštine teskobu tako čestu među "mračnijom" muzikom - Merch zvuk odiše širinom i ispunjava vas osećajem nepreglednog (unutrašnjeg) prostranstva. Kada se kockice tako slože, sinestezija više nije nekakav spektakularni retki fenomen, već potpuno logično i prirodno neuro-stanje (u ovom slučaju, kod mene najviše nalik Pantone bojama za 2016).

 

U svom tom sinestetisanju, preskočivši bar deceniju post-panka, new wave-a, dark wave-a i svega ostalog po čemu je 4AD dobro znan, moj dragi um uspostavio je jednu ne toliko očiglednu paralelu.

Pre ravno deset godina kovala sam planove za odlazak na koncert Placebo u Sofiji. I zaita sam otišla i posvedočila njihovoj usviranosti, veštini, performerskom umeću. Međutim, ma koliko se trudila, čak ni na omiljenim pesmama nisam uspela da osetim ono nešto. A ni od sinestezije nije bilo traga.

Vešto pakujući melanholiju u ples, očajanje u radost življenja, vozeći savršene sumračne (post-) melodije, ali bez nepotrebnih komplikacija i pompe, mislim da su mi Merch napokon poklonili to za čim sam nekada u krcatoj hali u Sofiji žudela.

Moj mali plesnoplačni mehur, lišen svih narcisoidnih tendencija.

 

Možda bi i Plasibo to mogli da daju da ne moraju da budu "veliki bend", manekenski melanho-alt-rok koncipiran za ambivalentne i eksperimentisanju sklone tinejdžere (kako je lako praviti se pametan 10 godina kasnije). Kad bi im bilo dozvoljeno da to odbace, možda i oni svirali kao Merch - zdušno iskreno i sa kompletnim uzivanjem, stvarajući jednostavnu magiju.

Jer sve je zapravo jako jednostavno, i to kako nas radi muzika, i šta tražimo ovde, i put kojim smo krenuli, i njegove posledice. Jedino naša arogancija sve to do jalovosti komplikuje i stvara brojne iluzije, uključujući i iluziju besmisla.

Hvala Merchendise-u, Dogs in Kavala, PopDepresiji i Kišobranu na kontri tome, britkoj, čistoj i iskrenoj. Hvala što postojite.

Meta šabanizacija

savetnica premijera u bliskome zagrljaju sa vlasnikom "promotivnog štanda BGH20" Savanove

Ovog leta, čini se pojačano, kroz rasprave, izjave, rešenja i posledice, jasno se ogoljuje pravo, dobro poznato lice fronta koji nam sve više radi o glavama. Sigurno bi se mogle izvoditi različite definicije. Ali meni jedna reč prosto organski odzvanja kao prava.

Šabanija.

U svojoj priči „Hrast i vlast“, Voja Žanetić precizno razobličuje maske naših moćnika, koji bi voleli da verujemo da su gospoda jer nose odela, pametni jer nose naočare i napredni nobles jer baljezgaju o „progresu“ i „Evropi“. Britko je ogolio njihovu primitivnu, šabansku suštinu, džiberski eho svih njihovih iskaza.

Savinački hrast i još nekoliko aktuelnih javnih problema vezanih za ekologiju, kulturno nasleđe i javni prostor, isterali su na videlo ovu esenciju tako da samo onome ko ne želi ne može da bude jasno o čemu se radi.

Svakako da bi moglo da se drugačije uvije. Ali šta je u sred javne polemike reći „ubiste me s tim hrastom“ nego šabanija? Šta je drugo reći „baš me briga“ za živo biće, tačnije čitavu jednu vrstu, nego šabanija? Šta je lobirati poglavicu i javnost masnim lažima i izvrtanjem činjenica uz alarmantnu količinu bahatosti, arogancije i neznanja, nego šabanija? Šta je nivelisati i asfaltirati crkvu iz četvrtog veka, a reći da ste je „konzervirali“ nego šabanija?

Paralelni primeri mogu se naći i u svakodnevici. Recimo, imamo periodične komšije. Podšišani, izblajhani, preplanuli, sve što treba. Svakog dana kada dođu u stan, peru i ribaju prozor od golubijeg guana kao da im sam život zavisi od nepostojanja trunčice kake na njihovom novom simsu. Ali ih zato najapsolutnije ne interesuje kada sunđer kojim su ribali padne na travnjak ispod prozora i ostane tu. Kao što ih nisu interesovali celofani od klime koje su isto tu ostavili. Kao što ih nije interesovalo što su renovirali taj stan otprilike šest meseci, sa redovnom gromoglasnom bukom baš u vreme kućnog reda (koja se ponavaljala i posle naših intervencija).

Negde drugde, komšije će početi da se parkiraju na tuđem placu čim ovome padne ograda. Njihove "kolege" na placu pored, u odmorišnoj tišini prirode odvrtaće muziku iz automobila, jer im se može, a onda će se dok roštiljaju drati jer od baseva ne čuju jedni druge. Nikada ih neće interesovati što gotovo svim njihovim susedima njihova periodična invazija smeta.

Veza između ovih priemra možda nije toliko očigledna, ali je svakako tu kada se malo zagrebe. Ljubav prema sopstvenom – i samo sosptvenom – komoditetu uz nemar prema opštoj dobrobiti jedna je od ključnih odlika šabanije.

A riba uvek od glave smrdi. Porast šabanizacije naroda ide zajedno sa šabanizmom onih koji su na njegovom čelu. Ironično, oni su najnesvesniji svoje šabanije. Čak šta više, ubeđeni su u sopstvenu superiornost.

Naša i svetska neoelita, ili oni koji je glorifikuju i teže joj, ne vide da „progresivan“ ne može da bude onaj koji prezire, gazi i urušava interese zajednice i opšte dobro (poput vazduha, vode, javnog prostora, kulturnog nasleđa) misleći samo na globalni keš i sopstvenu zadnjicu.

Pre ili kasnije, svako ko krene ovim putem počne sa bahatim ponašanjem - šabanizmom, obično u proporciji sa moći kojom poseduje. Ili samo oseća kao da je poseduje. Ili je tek želi. Sve počinje od želje i oportunizma, u za čiju je mogućnost materijalizacije već potrebno pregaziti mnogo kičmi.

Izlgeda da moć, bilo da ona dolazi sa posedovajem, novcem, slavom ili mogućnošću odlučivanja o tuđim životima i velikim pitanjima ide ruku pod ruku sa šabanizmom.

Sadašnja vlast i njihove podguzice bili bi posterchild za šabaniju. Zrači iz svakog njihvogo gesta. Svežiji primeri: montiranje „privremenog promotivnog objekta“, a u stvari šabanske fensi kafane na javnoj površini, od državnih (dakle, naših) para. „Širenje“ Premijera u dočeku Visokom Predstavniku sa muzikom i šahom dok je pola centra pod opsadom takođe (a u toku sledeće noći posečen je hrast). Pričali su o milionima, kaže. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.

No, naivni smo ako mislimo da su šabani samo ljudi poput onih sa naslovne slike ovog posta. Mnogo je ovih simptoma koji u šabanstvu ujedinjuju naše vlasteline, većinu predstavnika „opozicije“ i neke predstavnike pseudo-levice, ma koliko se oni na prvi pogled činili različiti. Svako ko je obazriv i živi dovoljno dugo svedočio je transformaciji nekih prominentnih kul tipova iz svog okruženja u šabane čim su se domogli moći i novca. Gledati takve ljude kako pokušavaju da održe svoju posebnost i imidž kul likova, možda je još mučnije nego posmatrati veselu svitu svitu gore.

Takođe, naivni smo ako pomislimo da je šabanizam endemičan za naše prostore, iako, priznajem, ovde ima jednu posebnu bahatu oštricu. Ali zbog kulturoloških razlika nismo opremljeni da ih uočimo precizno, kao što ovca prepoznaje pojedinačna lica iz svog stada, a nama sve ovce izgledaju isto. A opet, jedan francusku novinar će momentalno uočiti šabanizam drugih francuskih novinara koji bi nama lagano izmakao. Možda baš zato autohtona kvazi-elita, kada se ugleda da „svetsku gospodu“, ne shvata da se u stvari možda ugleda na alohtone šabane.

Šabani dolaze u različitim pakovanjima. Ne treba ih identifikovati ni po garderobi, ni po muzici, po mestima i deklaracijama, već po stavovima i vrednostima.

Opšte smernice. Šabani najviše od svega vole da govore u velikim ciframa, uticajnim imenima i poznatim brendovima i fetiš-objektima, bilo da ih poseduju i poznaju, ili samo o njima sanjaju.

Oni lebde na oblaku samobitnosti. Za njih je sve roba i misle da se svako i sve može i treba da se trži; ta tržišna vrednost je jedina koju priznaju. U trci do tržišnih ciljeva sva sredstva su dozvoljena, gaženje preko leševa i preko živih ljudi i drugih bića. A životne, duševne i duhovne vrednosti vredne su samo cinizma i prezira, bilo da se radi o dobročinstvu bez dobiti, solidarnosti, uverenjima i veri. O dobroti uopšte.

Da, tako malo je potrebno da se ispuni preduslov za sejanje zla po Zemlji.

* * *

Ljudi sve češće defetistički govore o tome kako smo „MI ovakvi i MI onakvi“ kao zajednica, građani, narod. Ispada da smo zasluži sve ono što nam se radi i da je na nama da njihovu samovolju prihvatimo kao zasluženu kaznu. A to je upravo stanje kolektivnog uma koje vlastelini priželjkuju. Uostalom, i sami su nam to rekli, nemali broj puta.

Međutim, previđa se granica, granica ljudskosti. Postoji linija koja se pređe kada pojedinci prestanu da pripadaju tom zbiru „MI“, kada se sami izuzmu iz toga kroz svoju žudnju za ličnom dobiti, dokazujući se preko umornih leđa zajednice kojoj su nekada pripadali, donoseći odluke koje povređuju kolektivna osećanja i dostojanstvo zarad stvarne ili zamišljene lične dobiti. Odluke koje njih postavljaju iznad.

Uzdignu se u odnosu na okolinu-hraniteljku i pomisle kako su oni pametniji od ovih budala jer su „bolje“ prošli - više su za sebe, sebe, SEBE iscedili. Kao što su čak i sekači savinačkog hrasta sigurno pomislili zbog svojih, pretpostavimo, masnijih džeparaca za prljavi posao u odnosu na druge nekvalifikovane kolege.

Čak i kada bi „oni“ bili u većini, opet ne bi mogli da govorimo o zajedništvu, o množini; prirodna posledica destruktivnog, patološkog egoizma je nemogućnost da se pripada zajednici. Takav pojedinac se u zajednici ponaša kao strano telo. Tako da se ne radi o tendencioznom izopštavanju. Sa takvima se po prirodi stvari ne može biti „mi“.

To je granica od koje „oni“ više nisu „mi“ i radi sopstvenog mentalnog zdravlja trebalo bi da prestanemo da ih računamo u sopstvene redove i bičujemo se zbog njihovih nedela.

Magle nam vid. Ne vidimo jedni druge, ne vidimo se mi koji želimo da budemo „mi“ i želimo da stvari budu bolje, za sve.

Bes

Foto Tanjug, S. Ilić

Laži se nižu. Afera za aferom, izgovor za izgovorom. Glupost za glupošću, užas za užasom, poniženje za poniženjem. Šamar za šamarom.

Ljudi, građani koji misle, a ne maštaju o ličnoj koristi, mrvicama koje padaju sa despotskih stolova, zamišljenim stanovima na vodi... Besni su. Očajnički su ljuti, sa punim pravom.

Za praznik, Sunce je blistalo. Ljudi su bili veseli i nasmejani, u parku, u porti, na ulici. U sred tragedije. Mi smo bili nasmejani.

Gde ode sav onaj bes?
Jer nije mogao da nestane, samo se prikrio.
U kojim organima, u kojim kostima?
Da li ih nagriza?
Da li ćemo sami sebe pojesti pre nego što se bilo šta promeni, na bolje ili na gore?




Will der Sheriff tanzen gehen
Tanzen alle mit...

Pomračenje na čitavom nebu

Prvi put o pomračenju i poslednji put o '99-oj

Divno je kad vam stan gleda na jug. Ne samo što je čitavog dana predivno svetlo, već možete da posmatrate spektakularan fenomen kakav je pomračenje Sunca baš sa svog prozora, dok pijete kafu. Nedovoljno pripremljeni, imali smo samo dva kartončića za projekciju i ofucani rentgenski snimak. Svaki kratki trenutak čkiljenja kroz njegov najtamniji deo bio je vredan oftamološkog rizika.

Čak i kada nam je nebeska mehanika pomračenje poznata, pogled na to kako se centru našeg planetarnog sistema udubljuje čelo i rastu roščići u sebi nosi nešto magično, tračak mistike što vas tera da gledate opet i opet i opet. Makar i kao projekciju, samo malu svetlu tačkicu na papiru.

Ono što je makar jednako lepo kao sama Sunčeva eklipsa jeste specifična svetlost koju pomračeno Sunce baca na Zemlju. Drugačije je, neobično; zbog njega je ovo prolećno prepodne imalo je senke popodneva, ili ranog letnjeg jutra. Jake, izdužene senke, koje izvrgavaju poruzi kazaljke časovnika i čine ih budalastim, makar na par sati. A nama je dopušteno postojimo i divimo se tom neskladu između znanog i viđenog.

It's a total eclipse
It's a total eclipse of the sun
Can't come to grips with the total eclipse
Just a slip of the lips and you're done

Te senke su ono što mi je ostalo u sećanju kada sam uspela da izvirim iza spuštenih roletni leta 1999. godine. S obzirom da je pomračenje bilo još izraženije, efekat je bio dramatičniji, a svetlost je bila drugačije temperature, još žuća. Taj trenutak ostao je sve ove godine sa mnom, u tako jakom sećanju, verovatno i zbog toga što je bio ukraden – posle samo dve-tri čula sam vrisak „DA LI SI NORMALNA SKLANJAJ SE OD PROZORA!!!!!“. Roletne (sreća platnene) bile su spuštene u čitavom stanu; o izlaženju na tu potencijalno smrtonosnu radijaciju nije moglo biti ni pomena. Samo je TV nepomračeno sijao tokom čitavog dana – mama je procenila da će biti potrebno da iznajmi čak četiri filma iz video-kluba da bi dete držala podalje od iskušenja posmatranja ozloglašene pojave. Nije imala neke posebne teorije o tome zašto je pomračeno sunce gore od nepomračenog. Načula je svašta i prosto se vodila principom „što je sigurno, sigurno je“. Ja, s druge strane, za sve godine listanja enciklopedija i gledanja naučno-popularnih emisija, nikada nisam otkrila ni jednu ideju o ubitačnosti pomračenja. Nisam verovala da bi bilo šta loše moglo da mi se dogodi. Ali imala sam 11 godina i nisam mogla protiv roditeljkine volje. A uostalom, bilo je nešto zabavno u celom tom bunkiranju, kao da se igramo da smo u opasnosti kada smo u stvari smo potpuno bezbedni. Za razliku od par meseci ranije, kada opasnost apsolutno nije bila izmišljena igrarija.

Moja mama je bila jedna od osoba koje su podlegle masovnoj, medijski indukovanoj histeriji, za koju je povod bilo pomračenje na našem, bombardovanjem „načetom“ nebu, 1999. godine. Tokom poslednjih 15 godina, uspomena na tu paniku upotrebljavana je i zloupotrebljavana: da se dokaže kako smo glupi, neuki, necivilizovani. Kad god je trebalo posrati se sebi po glavi, čuveno pomračenje 99e bilo je verni sluga. Naravno, onaj ko ga je upotrebljavao time je dokazivao da je on bolji i pametniji, iznad raje, izuzetak. Možda izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali izuzetak je izuzetak.

Iako bi trebalo uzeti u obzir što više postojećih varijabli da bi zaključak bio validan, i danas se retko ko se osvrće na opšte mentalno stanje nacije i kontekst u kome je "kontroverzno" pomračenje nastupilo.

Recimo, sitnica, ali baš tog proleća nebo je iznenada postalo preteće – bombardovani smo, 78 dana uzastopce. Kada je bombardovanje već bilo najavljeno i neminovno, malo ko se osećao kao da je stvarno. Sećam se kako 23. marta prepodne sa drugaricom iz zgrade komentarišem. „Kako je čudno. Sad se igramo i sve je normalno, a uveče počinje rat“. Zakazano, najavljeno, kao film u TV programu. Uprkos nadrealnom osećaju, ubrzo su nastupile realne posledice. Probijanja zvučnog zida, detonacije, polupani prozori, večiti strah i rupe od gelera, srušene zgrade i mostovi, izgubljeni životi, njih 2500. Medijska mašinerija ne prestaje da trubi o tome kako ćemo pobediti NATO, podsmeva se i sprda dok civili ginu. U logističkim centrima NATO-a sigurno nije bilo svečano i žalosno kada su „greškom“ pogođene civilne mete. Odnos Pakta prema našim žrtvama mogao bi da se oslika ako malo preradimo pesmicu Duška Radovića: „Namerno smo gađali televiziju, slučajno smo pobili zaposlene. Nije krivo namerno, krivo je slučajno“.

Iako iz kakvih god perveznih razloga volimo da mislimo da je žena koja je u kameru rekla „Fak ju Klintone, pobedićemo!“ zaista verovala u to, realno su svi, pa čak i mi desetogodišnjaci, znali da je bitka izgubljena i pre nego što je počela. Kasnije nam je postalo jasno da bitka zapravo nije ni postojala. Da smo se zatekli tu, kao zamorci ogleda koji je promenio istoriju ratovanja i kao zamorci lične sujete jednog vlastodršca. Uklješteni i obespravljeni, danima smo nagađali kada će potpisati. Jedino je on mogao da nam se smiluje, jer je s druge strane bilo nešto bezlično, ogromno i (ironično) nemilosrdno.

Mislila sam da nemam posebne traume od bombardovanja, a onda sam se sasvim slučajno zatekla u Muzeju primenjene umetnosti dok su vojni akademci „polagali ispite“, baš iznad centra grada. Grč svih mojih mišića i panika koja je narasla dok sam slušala nevidljive mi avione kako fijuču iznad naših glava podsetila me je na sopstvene emotivne ožiljke. Ništa mi nije bilo prijatnije ni tokom proba za vojnu paradu; i uvek mi je neprijatno kada jako grmi. Deca su žilava, život teži da opstane, ali ne bez posledica.

Bilo je ljudi koji su zaista izgubili svoje voljene u toku bombardovanja, kojima su razorene kuće, koji su stradali i pretrpeli mnogo više nego moja porodica i ja. Mi smo zaista imali sreće da se sve ostane na probijanjima zvučnog zida iznad naših glava (posle čega bi se oglasila „šizela“), bezbedno dalekim detonacijama i PVO „koncertima“.

Zaista mi je drago zbog vas ako još niste bili rođeni, ili ako niste bili u Srbiji proleća 1999. i ako ste se vratili za pomračenje, taman da konstatujete koliko smo svi retardirani. Onaj ko nije bio uronjen u psihozu modernog ratovanja, opravdano ne može da pretpostavi o čemu se radi. Napad sa neba je tako pogodno tle za paranoju. Neprijatelj je nevidljiv. Čujete sirenu, možda probijanje zvučnog zida, a onda ništa. Prvi sledeći znak njegovog postojanja je ono što je digao u vazduh i razneo u komadiće. Da li će to biti blizu vas ili ne? Uključujete tranzistor. Osećate strah, neizvesnost, nemoć. A za njega gore, vi ste u najboljem slučaju mrljica na ekranu, a u najgorem - kolateralna šteta. Jedino što možete je da se molite da mu je matematika dobra, a koordinate prave.

Sa potpisom i krajem došlo je olakšanje, jer nam se makar činilo da se život normalno nastavlja tamo gde je stao. Bar nam tomahavci više nisu visili (hiljadama metara) nad glavom. Ali zemlja je razorena, ljudi su razoreni. Režim takođe, ali to nije želeo da prizna. „Nema odmora dok traje obnova“, mantrao je, ali na ruševinama je ojačala opozicija, negodovanje naroda postajalo je glasnije od „Dnevnika“. Kraj je na vidiku, svi su to znali, kao što su znali i ishod bombardovanja. Narodna mudrost.

U takvom trenutku, pomračenje Sunca režimu dolazi kao očajnička slamka spasa, da se makar još na trenutak misli ljudi vrate na neprijatelja na nebu. Mediji prave paniku puštajući sumnjive ljude da pričaju gluposti u udarnim terminima i na naslovnim stranama. Sve to se činilo haotično, ali zapravo nije bilo. Prosečnom post-bombardovnom - izolovanom, psihički slomljenom i naplašenom čoveku - bilo je teško da se odupre glasinama o zračenju i slepilu koje su ga orkestrirano zasipale sa raznih strana. Pogotovo kada on, u onom prethodnom režimu, nije imao motivaciju da bilo šta samostalno i sebe radi uči, saznaje, gradi kritičko mišljenje. Ipak, fakultet se završavao da bi se dobila diploma koja je vodila sigurnom državnom poslu, a za kritičko mišljenje išlo se na robiju.

Uostalom, do pre par meseci, prazne ulice i odlazak u sklonište bili su svakodnevica.

Zaista, verujem da nekome ko nije odavde ili nije bio tu, ko je propustio nastajanje opisanog, sve to može da deluje suludo. I jeste suludo, samo što nije palo s neba. Još su posledice bile daleko manje strašne nego uzroci. Ali neko ko je bio tu, bio svedok i sapatnik, a onda izabrao da se „uzidgne“ i iskoristi psihozu da bi se podsmevao „gluposti“ jednog u svakom smislu pregaženog naroda, nije neobavešten. On ili pati od neke forme poremećaja empatije, ili je, prosto, skot.

Svima nam je bilo bizarno i smešno neposredno posle, ali s godinama stvari se sležu i promalja se šira slika, barem bi trebalo. Sprdati se 1999-om deceniju i po kasnije približno je sprdnji sa panikom psihotičara, koji je proveo mesece u izolovanoj ustanovi u kojoj su ga maltretirali i tukli, a onda se izašavši našao u ubeđenju da svi oko njega žele da ga povrede. A ismevati njega ne bi bilo ni lepo, ni politički korektno, zar ne?

Ipak, uprkos svemu, stvari nisu bile potpuno pomračene čak ni '99-e. Preduzetnički duh je odjednom uzleteo – prodavale su se one smešne kartonske naočari za posmatranje pomračenja. Sećate se, one nacrtanim Suncem, što vickasto nosi cvikere za sunce. Iako su ulice bile puste, posmatrali su ljudi i tada – kroz te sklepane naočari, kroz rentgenske snimke, kroz maske za varenje. Moja baba je bila odvažna, pa je čkiljila bez zaštite (pretpostavljam da joj nije bio prvi put u životu). Danas je komšinica-Voždovčanka evocirala kako je kod nje u kraju skoro ceo komšiluk izašao na krov zgrade da gleda.

A ja, koja sam bila prinuđena da taj dan provedem iza roletni, danas sam napokon imala slobodu da posmatram do mile volje, koliko dobrobit očiju dozvoljava. Danas je drugačiji trenutak nego pre 16 godina. I danas smo gaženi, živimo u novoj diktaturi, ali trenutno nema neposredne opasnosti sa neba po naše živote, pa su ljudi nešto opušteniji. Zabrinjavajući broj medija i dalje živi od histerije – od Kurira, preko Alo! i B92, do E-novina - ali današnja eklipsa bila je sasvim pristojno objašnjena i pokrivena. Ljudi se opušteno šetaju između svojih dnevnih obaveza, klinci na terenčetu pitaju jedni druge ko je gledao pomračenje i kako. Vračarski plato bio je pun ljudi koji su došli na organizovano posmatranje.

foto: Marija Gajić

Sve u svemu, 20. marta 2015, tri dana od šesnaeste godišnjice bombardovanja, doživeli smo i kvantitativno i kvalitativno uspešno, entuzijastično ispraćeno pomračenje Sunca. Nebo je bilo vedro i čitavo.

Da li sada napokon možemo da pustimo 1999. da počiva u miru?

Ja mogu, i hoću.

Ali sve i da hoću, ne mogu da je zaboravim.

'Ah' says everyone
just as the birds are silent
with surprise

All I really, really, really want to see
is a total eclipse of the Sun 

Mama po meri "ženskog pokreta"

Jade Beall: 'A Beautiful Body', serija fotografija

Politikin članak „U Beogradu skoro polovina tridestogošnjakinja nema dete“ početkom decembra izazvao je neverovatnu bujicu komentara na Politikinom sajtu i na raznim drugim čvorovima društvenih mreža. Ne bih bila ni svesna polemike da u nedelju nisam otvorila Politiku i videla da je tema nedelje „Buka i bes ženskog pokreta“ – osvrt na za žustre kritike kojima je novinarka Katarina Đorđević bila izložena kako od strane „običnih“ komentatorki, tako i od onih koje predstavljaju (ili žele da predstavljaju) našu intelektualnu javnost, uglavnom iz feminističkih i liberalnih krugova.

                                        

Iznenadila sam se. Naime, članak sam pročitala dana kada je izašao i doživela sam ga - informativno. Nije mi pobudio ni jednu emociju, niti me podstakao da ga komentarišem. Jer to je kratak, vrlo jednostavan tekst - analiza statističkih podataka od strane dr Mirjane Rašević sa Instituta za društvene nauke, sa ponekom stilskom figurom.

Izlgeda da je ovaj članak postao neka vrsta Roršahovog testa, u kome je svako video šta je hteo – od razbludnih hedonistkinja i sponzoruša na kojima leži sva odgovornost za propast srpskog naroda, do mizoginije i obespravljivanja žena; u ekstremnom slučaju, „patrijarhalno-patriotsko-fašističke, dverističke argumente“ (Biljana Srbljanović, Peščanik).

A ja nisam videla ništa, osim podataka o (ne)rađanju dece u Srbiji. Zašto? Možda zato što se ni na koji način nisam osetila prozvano. Jer, odazivam se na „mama“ već dve godine, i imam manje od 30. Ostala sam zadivljena pred disproporcijom između „težine“ članka i „težine“ komentara, nasilnog nametanja značenja svakoj napisanoj rečenici i tolikog broja obrazovanih žena koje su na novinarku bacile verbalne kamenice. I kao ženu, mnogo stvari u tim rečima me je uznemirilo.

Žensko pitanje i ženska statistika

Sa čisto racionalnog, naučnog aspekta: zašto bi statistika o ženama bila etiketirana kao „mizogina“ i nekorektna, čak rasistička? Ako je dozvoljeno kvantitativno proučavati ljudska i neljudska bića u najrazličitijim naučnim disciplinama i temama kojima se iste bave, zašto bi ženska reprodukcija bila izuzetak? Ako u biologiji možemo da konstatujemo smanjenje brojnosti jedinki i opadajući trend uspešne reprodukcije u nekoj populaciji, kao i da na osnovu podataka napravimo hipotezu (jednu od!) o razlozima takvog trenda, zašto isto ne bi smelo da se uradi za Srbe?

Izumiranje je u ovom slučaju činjenica. Možete je doživeti kao relevantnu ili irelevantnu; lošu, neutralnu, ili čak dobru; ali time se članak nije ni bavio. Prosto se konstatuje: došlo je do pada broja od strane žena rođene dece u Srbiji. To je fenomen, za koji postoje brojni razlozi, zasigurno komplikovaniji od onih pretpostavljenih u članku. Ali zašto bi analiza i interpetacija tih podataka bila nedozvoljena? I od kada to novinari moraju da pišu apsolutne istine? Novinari pišu interpretacije i mišljenja, različita mišljenja, a ta različitost i raznovrsnost je upravo razlog zašto cenim Politiku.

Zašto bi samo mi žene trebalo da budemo izuzete od statistike, pod cenzurom političke korektnosti? Jer sličnih tekstova na druge teme je svakako bilo. Uzmimo za primer obrazovanje. Zašto po objavljivanju članka pod naslovom „U Srbiji 10 odsto visokoobrazovanih“ (Politika, 01.02.2013.) nije potekla reka komentara koja bi branila prava svih onih koji bi mogli da se osete ugroženo – pre svega, ogromnog broja građana Srbije koji nemaju mogućnosti da finansiraju školovanje? Na Politici onlajn, dotični članak ima 22 komentara. „Ženska statistika“ ima bezmalo 10 puta više.

I zašto je toliki problem ukoliko je novinarka, svesno ili nesvesno, insinuirala da joj je nije drago što izumiremo? Evo, sveža reakcija Vesne Pešić na „Buku i bes“ potencira kako valjda nije bitno koliko se koje etničke grupe rađa u Srbiji, ako su svi građani i građanke jednaki. Ali, državljanstvo je samo administrativna kategorija. Sa biološkim odumiranjem jednog naroda umiru i njegov jezik i kultura, materijalna i nematerijalna. Nestajanje bilo kog naroda i njegove kulture gubitak je za raznovrsnost i lepotu naše planete, bez obzira na to o kom se narodu radi. I oprostićete mi, ali meni su srpski jezik i srpska kultura izuzetno dragi, i ne želim da nestanu. Zašto je toliki problem ako se Katarina Đorđević oseća isto i to se nazire iz njenog pisanja? Da slično napiše novinarka iz redova nekog od brojnih izumirućih plemena, verujem da bi se na Peščaniku brižno saosećali.

„Mantranje“ hedonizma

Javnost je eksplodirala i oko reči „hedonizam“, potpuno pogrešno je protumačivši – hedonizam nisu nužno kavijar, jahte, vina i skupe krpe.

„Hedonizam je filozofsko učenje po kome je smisao života u zadovoljstvima i uživanju“ (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske).

Dakle, luksuz se ne spominje. Hedonizam je, prosto, težnja da se u korist prijatnih izbegne što više neprijatnih iskustva i to jeste trenutni opšti trend, za oba pola i sve uzraste. Varati i prepisivati na ispitima da se ne bi „mučili“ sa obimnim gradivom. Potezati veze da bi se posao završio preko (kilometarskog) reda. Pretvaranje da ne vidite staricu koja je ušla u prevoz da bi nastavili da sedite. Trošenje novca na sebe, umesto trošenja novca na druge. Izbor ukusnijeg naspram zdravijeg ili moralno ispravnijeg. Sve su ovo lica svakodnevnog hedonizma. Hedonista ste u meri u kojoj to sebi možete da priuštite.

I pored toga što smatram da je legitimno postaviti i takvu hipotezu, lično ne mislim da su žene u Srbiji hedonisti. Mislim da su zbunjene. Sa svih strana, od malena, bombardovane su idealima uspeha, udobnog života, praćenja trendova. Zato pokušavaju da pre porodice sviju udobno gnezdo i izgrade karijeru, a svi znamo koliko je teško u Srbiji uopšte dobiti iole pristojno plaćen posao. Osim što „uživaju“, one predano rade na sebi, uče, kvalifikuju se, prekvalifikuju se, dovijaju se, oblače se „kako treba“, govore „kako treba“. A godine prolaze. Kada dovoljno godina prođe, pred njima su, u boljem slučaju, rizična trudnoća završena carskim rezom, a u gorem slučaju, hormonska terapija i vantelesna oplodnja. Činjenica da su liste čekanja za ovu intervenciju dugačke, poklapa se sa podacima da većina žena zapravo želi decu i onda kada ih još uvek nema.

Pod opterećenjem (ne)dostupnosti materijalnih dobara i zadovoljstava, deca su se pretvorila u još jednu ekonomsku kategoriju. Najbitniji preduslov za želju za decom – ljubav, ljubav između partnera, ljubav prema deci i prema samom fenomenu života, nepravedno padaju u zaborav pred „borbom za opstanak“ i „borbom za prava“. Kako je iskreno formulisala jedna Politikina komentatorka:

„Po mom misljenju bela kuga nije nikakav argument da neko odluci da ima decu, ali sta je sa instinktom tj. zeljom da se rode, vole i podizu svoja deca“

Slabo ko javno govori o zadovoljstvu koje proizilazi iz gajenja dece, o nebrojenim trenucima ljubavi i radosti koji su uz njih uvek tu i samo čekaju da im se prepustite. Malo ko govori o uticaju dece na sazrevanje ličnosti roditelja, mogućnosti da se postane vredniji, odgovorniji, bolji; sposobnosti da nadmašite sebe, da se žrtvujete za druge, što posledično ima povoljne efekte i na širu ljudsku zajednicu. Deca (ne obavezno sopstvena biološka) su istovremno i trijumf naših vrlina i ogledalo naših mana. Kao takva, preko su nam potrebna da bi i sami odrasli i postali istinske, zrele i autentične individue.

Hoće li i ta vrsta pisanja postati politički nekorektna? Uviđam i ne poričem koliko bolno može da bude čitanje „roditeljskih tema“ za brojne parove koji ne mogu da imaju decu, ili se dugo godina bore da ih začnu; ali bizarno je, nakaradno i opasno prestati govoriti o rađanju i porodici, jer su one pokretači života i uslov njegovog kvaliteta. U prohujalim vremenima, poruke o umetnosti roditeljstva prenosile su se kroz narodne bajke, pripovetke i pesme; kasnije preko pisane reči i drugih umetničkih formi. Danas je pozitivna slika o roditeljstvu žrtva opšte postmodernističke „dekonstrukcije“, a današnje generacije odrastaju pod njenom senkom. Kakav će  odnos prema vrednosti života, sopstvenog i tuđeg, uopšte moći da imaju?

Da se razumemo, žene moraju i treba da imaju pravo izbora da se potpuno odreknu potomstva zarad drugih životnih ciljeva. Međutim, feministički konstrukt pokušava da nas ubedi da na žene postoji „patrijarhalni pritisak“ da zasnuju porodicu, u vremenu kada je baš suprotno.

Afera „ženska statistika“ iznela je na videlo još jednu zanimljivost: kako aktivisti, borci i borkinje za ljudska i ženska prava skaču u odbranu vrlo, vrlo selektivno...

Omalovažavanje Mame

Ono što me najviše pecka je ton kojim borkinje za svoja i moja prava govore o trenutno najlepšoj stvari u mom životu – o majčinstvu, i samoj ideji majčinstva. Citiraću neke komentare sa Politikinog sajta:

Ja imam 25 godina i ne želim decu (ikada). Zašto? Zato što mi se tako hoće (tj.neće).

Ne znam čemu ta hajka na žene koje ne žele decu, samo nađite one koje vama odgovaraju. Neke ne žele da budu deo vašeg patrijarhatskog vlažnog sna.

Pa vama trebaju inkubatori dve noge, topovsko meso koje ce drzava reklamirati kao jeftinu radnu snagu. Trebaju vam ovakvi kao ovaj (...), sto misli da je moguce neko drugi da mu hrani decu, dok se razmnozavaju kao zecevi. po mogucstvu sa zenama koje imaju 2 razreda osnovne skole.

Значи треба да баталим школовање и да дохватим првог типа који наиђе како бисмо се размножавали као зечићи? Ваз, хвала вам што сте ми рекли истину, па ја немам никакву другу вредност сем да ћутим и рађам децу.

Poražavajuće je što bilo koja žena u 21. veku zauzima stav da je ženi jedina dužnost da rađa, i što svoje savesne sugrađanke optužuje da ne žele da rađaju kako bi održale svoj "hedonistički način života".

Vredan pomena je i jedan komentar sa Fejsbuka, koji pravi ciničnu vezu između teksta Katarine Đorđević i tekstova psihoterapeuta Zorana Milivojevića: „Drugim rečima, rađajte i tucite ih što više... baš divno“.

Ako vam interpretacija komentara deluje petparački, da bi stekli dobru sliku o ovim idejama pročitajte npr. reakcije na portalu Beton (od kojih bih izdvojila „Mašinu za rađanje“ Milice Popović), ili već spomeuti Peščanikov razgovor sa Biljanom Srbljanović i Snježanom Milivojević (u međuvremenu je na Betonu i Peščaniku izašlo još reakcija u istom ili sličnom maniru, uz rastuću dozu samovažnosti).

Čitava ova naracija sadrži nešto mnogo dublje od puke kritike članka – to je duboki, skriveni prezir prema posvećenom majčinstvu, prema arhetipu Majke, koja se umesto moćnog bića koje donosi novi život na svet, vidi kao nekakva potlačena mučenica u ritama koja iz sebe istiskuje neželjeni porod.

Da se korigujem malo: možete imati njihovo poštovanje i kao majka - ukoliko vam posao, aktivizam, druženje i pohađanje event-ova, i drugi oblici poželjnog građanskog ponašanja za savremenu ženu ostanu prioriteti. Vaše „ostvarenje“ mora da leži van kuće, nikako u njoj. Tako prezir, ili ignorisanje, zavređujete onda kada svojevoljno izaberete da prvo mesto ustupite porodici i deci.

Razlozima i patologijama ovakvog stava bave se psihologija arhetipova i dubinska psihologija; delo K.G. Junga i drugih psihoanalitičara njegove škole, koja očigledno nema odjeka u domaćim dominantnim društvenjačkim krugovima (pitam se zašto). Ali ograničimo se sada samo na posledice. Poražavajuće je što postoji percepcija obične žene-majke kao nekog primitivnog i iracionalnog bića, bez inherentne mudrosti i intuicije, koje vredi jedino ako se emancipuje i „osnaži“. U trenutku kada se feminizam u svetu uveliko okreće lepoti začeća i rađanja kao kulminaciji ženske moći, naš feministički pokret bira da ostane pod svojim kamenom i nastavlja da potencira vrednosti koje su, ironično, tradicionalno veoma muške. On se ne bori za ženu, već za ideju žene koja je po njegovoj meri.

Titoistički ideal maskulinizirane „radne žene“, koja je posvećena antifašističkoj borbi i dobrobiti partijskog kolektiva više nego svojoj porodici, jednako ironično, u savršenoj je harmoniji sa potrebama patrijarhalnog neoliberalnog kapitalizma. „Kosmopoliten“ prodaje iste „neo-ženske“ vrednosti (uz malo seksizma pride) još od šezdesetih.

Onda ne treba ni da nas iznenadi potpuna nezainteresovanost „ženskog sektora“ za probleme sa kojima se suočavaju majke u Srbiji: od doslovnog zlostavljanja koje mnoge pretrpe u porodilištima, preko ukidanja finansijske podrške i jednokratne pomoći, nemogućnosti da se „po Bolonji“ pohađaju osnovne studije i podiže porodica... Uprkos tome što se svi ti problemi odnose na žene. Da citiram autorku Anu Jovanović u nešto drugačijem kontekstu,  feministkinje su vas upozoravale - da ste bile njihov dobar đak, možda ne bi ni došle u taj potlačeni položaj rađanja i gajenja dece.

Uopšte, feministička misao kod nas pokazuje malo javne zainteresovanosti za običnu ženu, osim ukoliko ona nije žrtva (patrijarhalnog) nasilja u porodici ili seksualne diskriminacije. Barem nije do poslednjih odgovora Politici. Uzimajući to u obzir, ne liči li to stihijsko reagovanje na pokušaj da se iskoristi „savršeni talas“ i na prečac ostvari privid stvarnog učešća feministkinja u svakodnevnim životima žena? Kao kada se roditelj koji je napustio dete iznenada vrati u njegov život, praveći se da ništa nije propustio.

***

Živo mi je ostao u sećanju razgovor od pre nekoliko godina, kada sam mlađana ja lakomisleno izjavila kako mi „deca uvek razgale materinske instinkte“. Jedna feministički orijentisana naučnica je, sigurna sam sasvim dobronamerno, odmah poskočila da mi objasni kako „materinski instinkt kod ljudi ne postoji, nego je socijalno uslovljena kategorija“.

E pa ono što sam osetila kada je novo ljudsko biće izašlo iz snažnog i sposobnog ženskog tela, mog tela, nije bilo predmet sociologije - bilo je iskonsko, bilo je duboko, i bilo je moje. Paradoksalno, ta neverovatna vezanost me je oslobodila.

Drage žene, samo vi možete znati šta je za vas sloboda. Oslušnite je, otkrijte je i živite je, ne obazirući se na šum koji nametljivo dolazi sa strane.

The Reverend Peyton's Big Damn Band - Beograd, 15.11.2011.

"Your cousin's on COPS!"

Sinoć su u vazduhu Gun Cluba strujala različita očekivanja. Jedni su bili tu zbog „Patton-Peyton sindroma“, željni da vide i čuju ovovremeno otelotvorenje delta blues zaveštanja, stari američki folk duh u muzičarima mlađe generacije. Drugi su želeli freakshow korpulentnih hilbilija, vanserijskih sviračkih sposobnosti (uz neobičan set instrumenata). Treći su bili očigledni fanovi lika i dela Reverenda i bande. No tačka preseka svih razloga bila je glad za dobrom svirkom (dodatno pojačana mršavom koncertnom ponudom ove jeseni). 

A onda su Reverend Peyton & The Big Damn Band izašli na binu i očekivanja svih grupacija rastrgli za večeru. 

Energija koju Rev.&TBDB ulažu u nastup i vešt način na koji koriste svoje gitare, slajdove, washboard, bubnjeve i kantu (zapremine 20 l) ne ostavlja prostora za mnogo dumanja, za mentalno prežvakavanje onoga što doživljavate. Umesto toga, slobodnjački ste pozvani da tapšete, vičete, ritmično bijete nogama u pod, plešete i skačete. Jednostavno - da se osećate dobro u svojoj koži. 

 

Rev.&TBDB su Beogradu sinoć dali ozbiljnu dozu potpuno furioznog bluza - na momente furioznog do nivoa vrtoglavice. Iako tehnički fenomenalan, Rev. Peyton odbija da se drži klišea. Da, on svira bluz, ali njegovu veoma divlju varijantu - uz atipično hipnotičko slajdovanje i sa nezaustavljivom energijom na kakvoj mu najbrutalniji pankeri mogu samo pozavideti. Njegova supruga, Breezy Peyton, je u stanju da od sasvim mirnog „maženja“ svog vošborda u roku od sekunde pređe u plemensku kombinaciju čegrtanja, lupanja i činelanja, koja je na momente i zapaljiva. Bukvalno. Bezrezervno pojačanje pruža joj (u svakom pogledu) prejaki bubnjar, Cuz Aaron Pesinger. 

 

 No, kako oni sami kažu, ništa od toga ne vredi ako im publika ne pomogne. Veoma spontano i bez uvijanja govore kada im treba pojačanje u vidu dodatnih perkusija (pljeskanje rukama, ili bijenje nogama) ili vokala (od pevanja do urlanja iz najdubljih dubina stomaka). Vidi se da Big Damn Band nalazi veliko uživanje u komunikaciji sa publikom. Nije stvar u pukoj predstavi ili daleko bilo, egzibicionizmu. Ovo takođe važi i za momente kada izvode razne sviračke akrobacije. Postoje muzičari koji to rade iz potrebe za samopotvrđivanjem. No svaki atom koji TBDB isijavaju na bini govori da se oni prosto neverovatno dobro zabavljaju radeći ono što najviše vole.

S obzirom da su Rev.&TBDB američki koliko i američka pita, nemoguće je ne dotaći se kulturološke pozadine nastupa. Isticanje nasleđa i ponos koji isijavaju nema veze sa nacionalnim, već sa narodnim, sa idealom neiskvarenog ljudskog duha. Između pesama mogli smo čuti ne jednu anegdotu „od kuće“, iz Brown County-a (Indiana). Vole da pevaju o stvarnim osobama i događajima. Vole narodsku iskrenost i otvorenost ljudi svog kraja.

Zapravo, čini se da je celokupna umetnost Reverend Peyton’s Big Damn Band-a u svojoj biti usmerena na očuvanje stare dobre ljudskosti, koja je toliko na udaru savremenog tempa života i modernog licemerja. Sami postavljaju primer svojom potpuno prirodnom harizmom, srdačnošću i toplinom kojom zrače publiku. I zaista - moguće je da Reverend Peyton ima najiskreniji osmeh od svih američkih muzičara koji su se poslednjih godina prošetali beogradskim binama.

Više Reakcijinih fotografija sa koncerta možete pogledati ovde!