U četvrtak 7. maja, grupa Ti počastila nas je javnim koncertom u okviru otvaranja Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA).
Na obodu suvog granitnog korita fontane ispred Beoizloga u posle pola 8
dočekale su nas spremne gitara i „gajbica“*, koje su Ilija Duni i Trajče
Nikolovski ubrzo stavili u funkciju akustičnih verzija svojih starih i novih
pesama.
Na prvi sluš, pesme grupe Ti mogu zvučati gotovo
tinejdžerski, zbog bazično pop melodija i jednostavnih tekstova posvećenih
gotovo isključivo emotivnim temama. Ali to je samo površni utisak. Njihovi „prosti“
stihovi kriju daleko više dubine nego mnoge komplesksne stihovne misli, kakve
bi svaka nastavnica srpskog svakako više volela da pročita – sindrom tako čest
u našoj muzici i poeziji uopšte. Jezički minimalizam ostavlja prostor za apstrakciju,
za neočekivanu dubinu i raznoliku interpretaciju:
Da ti želim dobra
jutra,
Malo li je;
Da dočekamo sutra,
Malo li je;
...izraz retke zahvalnosti prema jezgru života
– jednostavnoj svakodnevici.
Dolazim,
Ali ne znam odakle
Odlazim
Jer nisam odavde
Smejem se
Jer sam živ
....nekoliko stihova gotovo haiku senzibiliteta sadrže
toliko slojeva postojanja, decenije ambivalentih osećaja o pripadnosti, ali i
čudesnu, radosnu životnost koja je nadilazi.
Ako ...
Sve što vidim već je viđeno
Sve što vidim već je viđeno
Sve što tražim već je
nađeno
Sve što pevam već je
svirano
Sve što volim već je
voljeno
...ono što većinu nas makar nesvesno proganja, a šta se
retko ko usudi da pusti u svest i prizna. Kamoli speva pesmu.
Ti se ne boje ni jednostavnosti, ni melodije, ni osećanja. Naprotiv, vrlo vešto barataju njima. Uz
to, na obodu fontane sinoć svirale su dve ličnosti.
Ne dva projekta, glumca, konstruisana umetnika, već dva karaktera, dovoljno izrazita da na momente deluju gotovo
stripovski. Osveženje.
Ni izvedene akustično, pesme ne gube na energiji. Recimo, bila
sam ubeđena da će zarad odsustva elektrike preskočiti svoj novi
sonično-pankerajski hit „Kako da joj kažem da mislim na nju“, ali sam
pogrešila. Zvučni ugođaj bio je svakako drugačiji, ali suština i elan su ostali
netaknuti. Dvojac dobro poznaje svoje pesme, jer su uistinu i potpuno njihove.
Sada ćemo proširiti kadar, sa grupe Ti na okolinu.
Na lepo prolećno beogradsko veče, ljude koji su se iskupili
oko fontane, na prolaznike.
Šaren svet okupljen oko muzike. Arhitekte. Studenti.
Hipsteri. Muzički entuzijasti. Psi. Slučajni prolaznici koji zastanu, pa
produže svojim poslom. Mladi. Stariji. Deca.
„Na keca“ sam mogla da se setim bar desetak osoba koje sam očekivala
da vidim, bilo da su ljubitelji autorske muzike, deo nove autorske scene ili
njeni pratioci. Moje očekivanje ispunile su samo dve osobe i ovo nije prvi put
da se to desi kada su u pitanju ulični koncerti.
A naizgled, situacija je bila idealna da se se svrati. Veče
bilo je lepo i za šetnju, kamoli za koncert. Pristupačna lokacija. Akustični
set, nešto što je uvek interesantno čuti.
S druge strane, prilično sam sigurna da će se većina ljudi
iz mojih očekivanja materijalizovati kada Ti budu imali promociju albuma 12. juna u KC Gradu.
Bilo bi zaista suludo da pokušavam da proniknem u sve pojedinačne, „prave“ i moguće razloge izostanka muzičara i muzikofila sa šarmantnog akustičnog nastupa grupe Ti. Ali tok misli mi je upao u vrtlog jedne ideje, mogućnosti. Možda baš zato što sam i sama tamo na otvorenom i za sve pristupačnom prostoru osetila dozu nelagodnosti.
Recimo, kada je neka izrazito samozadovoljna osoba sela tik
iza mene i čitav nastup nije zaklapala (o sebi i svom svetonazoru, prirodno). Ili u trenutku kada se jedan tinejdžer,
prosečni sivi kežual bratori, zaleteo
ispred benda i rukama počeo da pljeska po barici. Zatim je skočio i uzviknuo
nešto nemušto ka publici, a onda otrčao, smejući se blentavo. Sve to zato što
su ga trojica drugara-batica snimala. Baš dobra fora za jutjub, fejzbuk, šer. „Ulice pune ludih...“ koga god, bitno je
da svetu pokuša da se nametne svoja teoretski jedinstvena, a pojavno zatrta, generička ličnost; i to svuda, gde
god da postoji makar i mala rulja, potencijalna publika. Pokušaj življenja
iskrivljenih ideala sveopšteg tržišta. Brza slava bez mozga i smisla.
To globalno viralno-virusno tržište, gde je glupost valuta, ovde
nije postojalo dok sam ja odrastala i jurila besplatne svirke po gradu.
Tačnije, nismo znali da je tu. Bilo je tek u nevidljivom začetku. Ne posedujem organ
kojim bih svarila sve njegove pojavne oblike, danas toliko masovne da su postali
nova norma ponašanja. Egzibicionizam, javni životi, potrošnja novca, stvari i
ljudi, objektivizacija, kurvanje. Sve ono što sam poniranjem u alternativnu
kulturu, u kulturu, tokom odrastanja
želela da izbegnem, sada divlja u mnogo ekstremnijoj formi nego pre desetak
godina i uvlači se pod kožu onima koji danas odrastaju.
Kada idemo u određeni klub da poslušamo određene izvođače,
da li kupujemo ulaznicu samo za koncert, ili za Drugi Svet? Svet odovojen od
dnevne stvarnosti, nedostupan svima, drugima; kulturološki zaklonjen od
mejnstrim neprijatnosti. Gde se družimo, gledamo, postojimo samo sa probranima,
onima koje odobravamo, doživljavamo srodnima i bliskima.
Iako su, posebno u nazovi-liberalnim džepovima stvarnosti,
usta i tekstovi ispunjeni tolerancijom, demokratijom i inkluzijom, činjenica je
da većina nas nije spremna da u sopstvene živote uključi četvoricu batica sa mobilnim kamerama i neartikulisanim
glasovima. Gledaćemo da ih izbegnemo. I njih i ostale koje bi iz bilo kog
razloga mogli da doživimo neprijatno i neprijateljski. A nasumičnost i održivi
haos po kome živi ulica neminovno i nemilo nam ih vraća u fokus.
Da li nam je zato nelagodno da se pojavimo i boravimo na
uličnom događaju, makar on teoretski pripadao „našem svetu“? Da li još uvek
može da se uživa i druži na ulici? Sami smo sebe iz njih izostavili. Da li su
postale puki koridori od mesta do mesta, onih probranih, gde nam je lepo i udobno?
Osetljivi smo i to je u redu. Ali ako uspemo da zadržimo
makar malo staloženosti, shvatićemo da nam je većina „uličnih ljudi“ sličnija
nego što na prvi pogled uspevamo, ili želimo da vidimo. Obične, tihe, umerene i
dobronamerne tako slabo primećujemo jer ih uzimamo zdravo za gotovo. Zato nam
se pažnja i utisci vezuju za beslovesne, za jezičare, za bahate, iako su oni i
dalje u manjini, i dalje društvene anomalije. Posvećujući im toliko pažnje
činimo upravo ono za čim žude. Nesvesno im udovoljavajući, prepuštamo im da
osvoje ono što jeste i njihovo, ali je i naše. Zajednički prostor. Javnost.
Javno dobro.
Ali Ti su bili na
ulici sinoć i na oko pola sata učinile su je življom, vedrijom i višedimenzionalnom.
Oni i svi koji su ih slušali. Muzika može da utihne samo ako prestanemo da
sviramo i slušamo. Ulice mogu da prestanu da budu naše samo ako pristanemo da
ih se odreknemo.
*Draga Magdalena Pinball Wizard mi reče da ta „perkusiona
gajbica“ ima ime dostojno instrumenta, samo što nije mogla da ga se seti. Do
daljnjeg, za mene ostaje gajbica. EDIT: Zove se KAHON, hvala Trajče :)
