Šta (ni)je AMERIKANA?

Robert C. Jackson "Hanging Americana"

Ne mogu da ne primetim regionalni trend definisanja amerikane kao „autorske muzike na engleskom“. Nadala sam se da će kao što bi sa različitim nebulozama trebalo da bude, tu definiciju spontano usisati i pojesti vrtlog vremena. Međutim, u poslednje vreme, nebuloze imaju tendenciju da opstaju na površini. Čak šta više, da se množe.

Predstojeći gostujući „Indirekt“ festival ima ovakav program: „Muzički deo za fokus imaće umetnike koji su poznati sa kompilacije „English As a Second Language“ objavljene početkom ovog leta. Bendovi iz regije koji na engleskom jeziku stvaraju originalnu muziku koja može biti tagovana kao americana i/li indie, predstaviće se publici...“.

Dušan Strajnić (Stray Dogg) je pred „Americana Night“ u Domu omladine to definisao ovako: „Cilj festivala na početku bio je da okupim na jednom mestu rastuću scenu koja se bazira na amerikana zvuku, na akustičnoj kantautorskoj muzici, koja se izvodi na engleskom“. Naravno, svi bendovi na „Najtu“ izvodili su pesme na engleskom.

Ana Ćurčin ide još dalje, pa u jednom intervjuu na pitanje: „Melaholična amerikana nosi jednu posebnu emociju i u mnogim zemljama predstavlja „popularnu“ vrstu muzike. Međutim, kod nas je alternativa. Zašto?“, ona odgovara:
„Alternativna je prvenstveno zbog jezika. Mi nismo englesko govorno područje i samim tim, kantautori iz Srbije i regiona koji pišu muziku na engleskom su na neki način alternativci i mali vanzemaljci, čak i na samoj muzičkoj sceni. (...) Čini mi se, takođe, da je možda teško uvezati dve komponenete: da neko ko ne pripada toj kulturi peva tu vrstu muzike. Zbog toga je čest argument da možda nemamo pravo da “claimujemo” svoju autentičnost u tom žanru.“

E pa klejmovanje čitavog jednog žanra preko jezika i drugih uskih parametara potpuno, potpuno pogrešno. Zašto?

Amerikanu svakako nije prosto definisati. Ima bendova – poput Lambchop i Giant Sand, - koji su savršeno skladno (neki bi rekli savršeno sračunato) sklopili najrazličitije muzičke i kulturne uticaje sa američkog tla, pa su kao takva legura za mnoge van SAD postali gotovo sinonim za amerikanu (i kao takva vrsta egzotike ekstremno su popularni u Evropi). S druge strane, ima onih koji se drže uže jednog stila, tek ga u tragovima obogaćujući drugim žanrovima. Ima izvođača koji se drže zvučnog nasleđa bele amerike, ima onih koji se drže nasleđa crne (nezavisno od sopstvene boje kože). Onih koji naginju kantriju, onih koji naginju gospelu, soul-u, rokenrolu, lista je prilično dugačka.

Upravo zato što je u pitanju tako raznovrsno muzičko nasleđe koje se ispreplitalo, nastao je krovni naziv „amerikana“, da bi obeležio tu specifičnu američku toplinu zvuka koju nepogrešivo prepoznaje svaki njen ljubitelj. Amerikana je u muzičkim kompozicijama, ali i u kompletnoj atmosferi i muzičkom narativu.

Zbog ove teško opisive komplesknosti apsolutno je nezahvalno i nemoguće definisati amerikanu u uskim kategorijama instrumenata, vrste kompozicije, a posebno jezika. Vratimo se na Dukatovu definiciju, pa uzmimo za primer „akustiku“. Da li potpuno električni Two Cow Garage ne mogu da se računaju u amerikanu, uprkos tome što nam svojim gitarama savršeno prenose midwest atmosferu? Šta ćemo sa situacijom a-la gospel akapele, kada se instrumenti ne koriste i tu je samo glas? Da li Melissa Swingle (The Moaners, Trailer Bride) kada peva i svira testeru u „Searching For the Wrong Eyed Jesus“ takođe pati od žanrovske nepodobnosti, s obzirom da ne svira instrument? Dalje, kantautorstvo – a šta je sa brojnim instumentalima koji sadrže suštinu amerikane? Yo La Tengo?!

Pokušaj definisanja amerikane preko jezika tek je posebna bizarnost. Logično, najveći deo amerikana muzike napisan je i izvodi se na svom izvornom jeziku, američkom engleskom, ali ne znači da izuzeci nisu amerikana. Sjajna Tarantellina „A Chi Sa Dove Sara“ kao nije amerikana (uostalom, ni ime benda nije anglo-američko)? A da li bi neko od domaćih amerikanaca bio ljubazan da 29. novembra kaže Howe Gelb-u da se Giant Sand pesma „Les Forçats Innocents“ diskvalifikovala iz amerikane? Da li je to išta manje Giant Sand pesma od ostalih?

A ako ćemo da cepidlačimo oko jezika – većina sithova domaće samoproklamovane amerikane uopšte nije u jezičkom duhu (američkog-) engleskog, već zvuče kao manje ili više rogobatni prevodi na engleski. To, u kombinaciji sa drugim faktorima, često doprinosi potpunom odsustvu atmosfere i stila po kojoj je amerikana specifična, ALI mogućnost definisanja amerikane preko jezika bilo šta može svrstati u amerikanu! Tako recimo, pesme nekih autorki bi na maternjem jeziku zvučale ne kao „amerikana“, već jednostavno kao Josipa Lisac. Ali hej, engleski. Pazite šta pričate.

Ljudi iz različitih razloga biraju da pevaju na ne-maternjem, uglavnom engleskom jeziku. Neki to rade jer prosto muzički uticaji prevladavaju nad svim ostalim jezičkim uticajima (recimo, poezija i proza na maternjem jeziku). Drugi žele da njihove reči budu razumljive čitavom svetu pomoću „univerzalnog jezika“ (iako je muzika sama po sebi univerzalni jezik, al' ajde). Treći ambiciozno ne kriju da „žele da se probiju na strano tržište“. To je donekle atavizam, pošto tržište uglavnom više ne postoji. Uglavnom bi se zadovoljili bilo kakvom vrstom pažnje odande.

Koji god da su razlozi u pitanju, prevanje na engleskom već dugo, duuuuugo samo po sebi nije nikakva alternativa, naprotiv. Zar naša kandidatkinja za poslednji Evrosong nije pevala na engleskom? A u jednom dugom vremenskom periodu je među alternativnim i neafirmisanim bendovima ingliš bio dominantant trend. Većina autorskih bendova na Hitu 202ke pevala je na engleskom. Svaki bend iz svakog malog grada koji zamišlja da veliki svet čeka samo njega pevao je na engleskom, bar od sredine 90ih do nekih par godina u nazad. Tek u poslednje vreme pevanje na maternjem jeziku postaje ponovo popularno među domaćim bendovima i u stvari je upravo tipična za talas nove alternative.

Pevanje američke muzike na engleskom je odavno ukorenjeno i van Srbije. Kad ih već spomenuh, na evropskoj turneji Lambchopa 2006. Kurt Wagner je primetio da svi lokalni bendovi koje je imao priliku da čuje, u svakoj zemlji, pevaju na engleskom. To ga je iznenadilo i nekoga od njih (u recimo, Skandinaviji) je pitao zašto? Odgovor koji je dobio glasio je: „Pa jer nikoga nije briga za naš jezik!“.

Mislim da se ovde radilo o fenomenu projekcije; da bi istinitiji i iskreniji odgovor glasio „NAS nije briga za naš jezik“. Mi živimo drugu priču.

Ali to je sve sasvim legitimno, u domenu lične vizije i umetničkih sloboda. Pevanje na engleskom samo po sebi nije ni na koji način pogrešno. Setimo se samo jedne Sybille Bayer. Ono što je pogrešno je definisanje muzičkog žanra i selekcija izvođača koji mu pripadaju na osnovu jezika. 

Tako neminovno dolazi do praktične diskriminacije. (izmenavremena) & Ivan Čkonjević, ili Jovanović, ili Potez 29 (instrumentali imenovani na srpskom), čak i ako im (neke ili sve) pesme muzički spadaju pod amerikanu – nije im moguć nastup na amerikana-ali-English-only festivalu. Svemir, bend koji po mom ukusu najlepše interpretira zvuke amerikane na ovim prostorima, uz pritom prelepe tekstove – čistu poeziju, takođe nema pravo da se predstavi rame uz rame sa „posebnim“ i „alternativnim“ anglopojcima. 

U pozadini naravno odjekuje onaj upečatljivi bas NOOOO DOOOGS ALLOWEEED!

Amerikana nije jezički koncept. To je muzika, specifičan zvuk koji čini komplikovana kombinacija aranžmana, melodija, senzibiliteta, pa tek na drugom mestu instrumenata i sadržaja tekstova. Amerikana nije kult Dilana i Janga, natucanje engleskog, pokroviteljstvo ambasade i karirana košulja/kaubojke. Amerikana nije isto što i jeftina amerikanizacija.

Zato molim inventivne mlade i stare autore i utemeljivače „novog“ žanra u nas, ako već žele da definišu čitav žanr po uzoru na svoju muziku, da nađu neki drugi naziv. „Amerikana“ je već odavno zauzet.

Nate Hall – Magla Apalača nad nama

Ili kako nadahnuto reče Ana: „Hajde da se droniramo da nam srca sjaje“

Bend: Nate Hall (SC, USA)

Organizacija: Resetor

Predgrupa: Jovanović (Bgd)

Datum & mesto: 01. oktobar '15. @ Kulturni centar „Grad“

Foto: Skarab & Marko Hellvis (koncertne)

Promajasto veče obećavajuće mračnog folka u mirnom džepu užurbane Savamale otvorio je  Jovanović, tačno po najavljenoj satnici. Postoji percepcijski problem kada vas nečija muzika momentalno asocira na nekog drugog muzičara, pa više nikako ne uspevate da se otresete te asocijacije makar shvatili da ona nije baš tako objektivna. Tako je mene Jovanovićeva muzika podsetila na manje pretencioznog i više životnim osećanjima umesto filozofskim konstrukcijama okrenutog Nikolu Vranjkovića. To verovatno nema nikakvog smisla, ni posebnu težinu (ali u svakom slučaju, uvek bih pre slušala Jovanovića nego Vranjkovića). Zanimljiva je i kontradikcija između utiska koju odaje kao ličnost na bini – jer deluje kao vedar i otvoren čovek -  i muzike, koja se i u melodiji i u tekstovima bavi ličnom i društvenom tamnom stranom. Dobro je kada senka dobije ventil baš u muzici.

Nekako simbolično, Jovanović je bio i jako dobro osvetljen, a kada je Nate Hall nasledio stolicu, bio je gotovo u potpunoj tami, osvetljen samo plavo-ljubičastim odsjajima.

Posmatrati Nejt Hola kako svira podseća na voajerski čin, jer se osećate kao da ga špijunirate dok svira u intimi svoje dnevne sobe. Za razliku od Jovanovića koji je vidno otvoren ka publici i sklon je interakciji, Hol je na bini introvertan, udubljen u sebe, gitaru i priču (iako svakako konstatuje dešavanja van nje, recimo, prosipanje piva :)). Samo vam odškrine vrata, pružajući vam priliku da zavirite u svet američke gotike, varljive lepote utvara opisane u Townes-ovoj „Our Mother, The Mountain“*. Kao da ne može da pobegne od njega sve i kada bi želeo, Nejt Hol slika taj svet iskreno i neizveštačeno, emocijama koje je teško opisati. Bez besa, bez drame; sa pomirenošću bez prave smirenosti (izmirenosti sa nemirom?), kakva daleko više priliči starcu „koji je video sve“ nego tako mladom čoveku.

Iako je svirao električnu gitaru, uglavnom se držao kantautorske jednostavnosti, tek povremeno posežući za papučicom ne bi li stvorio distorziju i slobodnije okinuo po žicama. S obzirom na njegovu otvorenu ljubav prema američkom kantautorstvu, stičem utisak da je ovakva izvedba sasvim namerna. Međutim, njegove autorske pesme su relativno duge i tu dolazimo do malog problema formata – povremeno, pesma od 7 minuta u tako sirovoj formi uživo postane pomalo teška za praćenje i može prestati da vas nosi i uznosi (što se ne dešava na albumima, gde složenija kompozicija odgovara dužini i stvara onaj efekat vožnje kroz pesmu).

Ali, teško da je iskreni ljubitelj južnjačke gotike i sve njene opčinjavajuće uvrutosti ujedno i ljubitelj savršenstva. Gorepomenuto ne menja činjenicu da čitav nastup formira lepo zaokruženu celinu - jasno i neizbežno putovanje u apalački maglovite predele što pejzaža što duše, bilo da se oni ogledaju u izvednom tradicionalu, ili Townes-ovoj obradi, ili nekom izvornom izdanku Nejtovog stvaralaštva, ili u samoj njegovoj pojavi. Ili, pomalo na iznenađenje svih nas, u atmosferično pročitanom odeljku Makartijevog „Krvavog meridijana“**, praćenog dronom gitare na njegovom krilu.

Svakako da su obrade Townes Van Zandt-a značajan deo dosadašnje Holove solo karijere, da su nešto po čemu ga dosta ljudi zna i pamti. U njegovom izboru i izvedbi, Taunsove pesme oživaljaju na neki magičan način – istovremeno zvuče i kao tradicionali i kao potpuno savremene pesme i kao sam Townes. Moja drugarica Ana, kao veći ljubitelj lika i dela Townes Van Zandta od mene, prirodno je to sročila daleko bolje:

„Ne mogu da kažem da je malo onih autora koji mogu da iznesu Pancho and Lefty. Onu veliku i naširoko rabljenu Townes-ovu pesmu. Ponekad mi se čini da sam je toliko puta čula da je izgustiravanje nje tek proces koji se sa popularizacijom kantrija prirodno i neminovno desio. I onda dođe Nate Hall međ jedva više od desetinu ljudi i ja čujem Townes-a onako kako sam ga prvi put čula (i doživela) - bio je u mojoj sobi i da je ostao malo duže mogli smo postati nešto kao najbolji prijatelji“.

Ponovo dolazimo do sobe, intime, jedne od najdivnijih stvari u vezi prave, dobre autorske muzike – sposobnosti da iz sopstvene introvercije prodre duboko, kao da se obraća samo vama, kao da je samo za vas.

Nažalost, (prek)sinoćni koncert se iz još jednog ugla mogao opisati kao „intiman“. I dalje mi je za nevericu da u gradu gde se, makar u nekim krugovima, toliko sluša „Tajanstveni voz“, gde se  Townesu Van Zandtu govori sa prizvukom romantičnog divljenja, gde postoji generalna fasciniranost američkom kulturnom mitologijom, jedan Nate Hall može istinski da zainteresuje 15ak ljudi (nezainteresovane ne računam). U gradu gde, sa druge strane, ima i poštovaoca Neurosis-a i Scott Kelly-a, pod okriljem čije etikete Nate stvara.

Stvar je u tome što je beogradska publika već dugo, i deluje sve jače, obolela od spektra problema – počevši od sveopšte apatije, osipanja i odlaženja, pa do specifičnijih stvari, poput neubeđenosti u sopstvene muzičke afinitete i odsustva radoznalosti. Potrebe da neki cenjeni autoritet potvrdi vrednost do tada nepoznatog muzičara. Ili da tu vrednost potvrdi samo trajanje, zub vremena ili težina nostalgije. Uši i srce nisu dovoljni. Ako ništa od datih kriterujuma nije zadovoljeno, dolazi do ignorisanja nastupa i postojanja. Takođe, tu je i davni fenomen ulja i vode kada se radi o publici (domaće) predgrupe i publici glavnog izvođača**

A dosta tih „nezamislivo hrabrih“ lica koja su se sinoć otisnula u koncertno nepozato već su mi poznata. Želim da verujem da ih viđam po većim i manjim koncertima zato što su se zaista povezali sa muzikom koja im se nudi, a ne jer im je neko rekao da je to dobro. Često je za beogradske uslove i bolje da tiši koncert iskreno posvećeno sluša 15-20 ljudi, nego da ga pohodi 50 i 100 ljudi koji su se pojavili čisto jer treba tu da se pojave, iz kog god razloga. Ipak, ne može da ne bude pomalo depresivno i za publiku i izvođača. I nažalost, organizaciono i finansijski je neodrživo. Zato nam ostaje da uživamo u ovim naletima ličnog entuzijazma naših nezavisnih organizatora, jer neće trajati doveka. Ne zato što oni ne žele, nego zato što je tlo očito isprano i neplodno. Muzičari, zadovoljni time ili ne, daju nam svoj dar i odlaze. Mi ostajemo i nisam sigurna da imamo šta da damo, ni njima ni jedni drugima.

Posle koncerta Nejt Hol nije delovao nezadovoljno. Samo jako umorno, što je i rekao uz osmeh i neskriveni južnjački akcenat. Iz potpuno zaludne lične perspektive, divno je kad sa muzičarem možete da podelite ljubav prema potkovičastoj krabi, nama egzotičnoj koliko i magla Apalača i čitav Nejtov svet. Hvala mu što me je podsetio koliko mi je taj svet makar posredno drag.

* Ovu obradu nismo imali prilike da čujemo uživo sinoć, već samo kao „odjavnu špicu“ kada je Nejt odlazio sa bine. Međutim, rekao je da ju je izveo na akustičnom matineu u „Lejli“.

** Nastup je završen još jednim čitanjem iz velike crne knjige - dela koje nisam uspela da identifikujem. I prilično sam sigurna da nije bila Biblija.

*** Posle mnogo godina strpljenja i prvo entuzijastične zainteresovanosti, a potom (sve) manje entuzijastične korektnosti, moram da priznam da sam po ovom pitanju izgublia stpljenje i od dela rešenja postala deo problema. Srry domaće predgrupe.