Headlajneri: Two Gallants (San Francisco, USA)
Podrška: Please The Trees (CZ)
Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran
Mesto: KC Grad, Beograd
Foto/video: Andrea Vajda / KEXP
Sinoć sam imala priliku da prisustvujem ne bih rekla koncertima, već tizerima za koncerte Two Gallants i Please The Trees (objasniće se samo u daljem tekstu). Činjenica da su u pitanju bili u suštini fragmenti ne umanjuje njihovu dragocenost.
Tačno kao švajcarci, Česi Please The Trees kreću tačno na vreme, bez snebivanja u svakom smislu. Behu prijatno iznenađenje. Odmah idu na to da vam protresu srž. Kao dvojac i uživo zvuče daleko potpunije i organskije nego čitav bend koji smo mogli da vidimo na snimcima. Gitara i bubanj i veeeliko pojačalo. Preko bine tepih, preko frontmena pončo-ćebence - što je totalno odavalo utisak evropskog pogleda na američko psihodelično nasleđe, a muzika je taj utisak pratila. Jer kada psihodeliju provučemo kroz evropski filter dobijemo - kraut, što je odrednica koja imho najviše i odgovara PTTejcima. Glasni, glasni kraut, sa mnogo surovog bubnjanja i ukupnog dara za vožnju. Kraut koji završava koncert Rambling Man-om.
Posle dugih prirema od strane od benda brojnijeg tehničkog kru-a, napokon izlaze na binu dugo poznata, slušana i voljena lica.
Kada vam grupa dugo obitava u životnom muzičkom vazduhu, imate neki utisak kao da se poznajete, što s jedne strane daje onu prijatnu poznatost pri upijanju već znanih instrumentalnih deonica i toplinu singalonga, ali s druge strane imate utisak da vas, kao u dugom braku, ništa ne može iznenaditi.
O kakva bi bila greška sinoć poverovati u tako nešto! Još dok su prvi zvuci koji su pravili Adam i Tajson nisu konkretizovali u pesme, bilo je jasno da sam ih slušala, ali nikada stvarno, stvarno čula. Energija koju imaju i dele, koja nastaje ne samo iz dugog zajedničkog sviranja, već očito i dugog "u dušu" poznavanja, neopisiva je. Osim sinergije, veština je nezanemarljiva. Tajsonovo bubnjanje je jedna od najimpresivnijih pojava za bubnjevima koje sam u životu videla (ako ne i najnaj). A svaka žila Adamovog tela proživljava svaku reč teksta, svaki rif; svaki slog, svaki ton. Uprkos njihovoj površinskoj "napetosti", zvuk teče. A ja nisam tako dobar pisac koliko su oni dobri svirači. Zato neću ni pokušavati dalje da pokvarim taj zvuk svojim smotanim rečima.
A možda ne bi bilo ni pošteno, s obzirom da je za mene koncert TG bio sačinjen od prve 4,5 pesme, sticajem sveukupnih okolnosti (neočekivana gužva i zadimljenost, usitnjavanje sati i zamor u kombinaciji sa vrlo, vrlo maloletnim licem). Ali kakve 4,5 pesme. Počastvovana sam: sa Despite What You've Been Told, koja je prošla u znaku inicijalnog šoka. Sa We Are Undone, sa svojim užasno zaraznim glavnim rifom. My Love Won't Wait, za koju ne mogu ni da kanališem komentar, osim da je imala verovatno najmoćniji tihi kraj pesme među svim pesmama sa tihim krajevima na svetu. Najveći poklon bila je TG himna "Steady Rollin'", koja je zvučala još više steady; dobila sam napokon svoj dugo zamišljani Steady Rollin' singalong, zajednički singalong.
A onda naredna pesma u magli urgencije i pakovanja. No taj nagli rez mi nije smetao, jer već sam okusila i doživela nešto čija se vrednost ne meri u broju odslušanih minuta. Uostalom, ostavila sam Two Gallants u dobim rukama - krcatog KC Grada koji peva, đuska i osmehuje se. Sve što mi je posle iz prve ruke prepričano, čitava set-lista i atmosfera, uverili su da se obećavajući početak razvio baš u sve ono što je obećavao. Samo kada preslušam i u sobi sinoćni izbor pesama, kada se doživljeno spoji sa onim što mi je ostavljeno da domaštam, nos me zapecka i zagolica na dobro poznat način.
Uprkos mantri kojom nam mozak ispira korporativni (čitaj: robovski) izgovor za feminizam - "da se može imati sve" - ne, ponekad se ne može. Ali su katkad kapljice meda i slađe nego čitava tegla. Kad je u pitanju med koji se ne kupuje i na koji se ne polaže pravo, nego na koji se naleće iznenada, u šumi, izuzetan i neponovljiv. Utoliko posebniji što se deli sa voljenima.
Veliko i neizmerno hvala Ivanu i Svetlani kako na samom koncertu, tako i na spasonosnoj infrastrukturi/prvom u životu karminu na obrazu.
Iako Steady Rollin' svakako drži svoj tron, moram da priznam da je paradigma čitave večeri zapravo bila My Love Won't Wait :)
