Obred dobra pod crnim Mesecom - Slim Cessna's Auto Club u Beogradu

Kako smo uz Slim Cesnin Auto Klub na dva sata pobedili Apokalipsu



Na dan koncerta negde mi iskače vest o fenomenu "crnog Meseca", najavljenim baš za tu noć. Mesec je pun, ali se ne vidi i takvo odstupanje od šablona naravno sa sobom nosi biblijsko-apokaliptične implikacije. Kakva prigodna nebeska situacija za konačni sudar Cesninog Auto Kluba i Beograda.

Ljudi često veoma neobavezno koriste onu već uljigavljenu, već floskulu, "ostvarenje sna".
Ali kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, u određenim vremenskim periodima do nivoa opsesije, periodično vam se dešava da zaista sanjate njegove nastupe, i to nije uvek baš tako bajkovito kako na prvi pogled deluje. Neka od verzija sna bila je na pragu obistinjenja, što je samo po sebi bilo neverovatno i pomalo jezivo.

Zato mi je i trebalo malo više vremena dok je bend izlazio na binu da se prilagodim realnosti, da shvatim da ovo nije ni san ni jedan od snimaka koje sam gledala ko zna koliko puta, da su članovi benda - Slim Cessna, Munly Munly, Rebecca Vera, Lord Dwight Pentacost, Ian O'Dougherty i Andrew Warner - ljudi od krvi i mesa i da će stvarno da zasviraju za nas. The Auto Club!

Kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, osim snevnih gonjenja imate i problem previsokih očekivanja i straha da ista ne budu izneverena.

Kako se nameštaju i počinju svoje dobro mi poznate kretnje uz jednu od novih "Zapovesti", prvo što mi prolazi kroz glavu je: "Da, ovo je predstava". Zvuče fantastično. Mnogo, mnogo dobra predstava, ali ipak samo to. Perfektno usvirani, savršeno usklađeni, sigurna sam da su u stanju da osmišljenu, koreografisanu osnovu nastupa izvedu i u polu-snu, ili u bilo kom stanju svesti. Predstava je vrhunska i to je ono što ljude obara s nogu, pomišljam.

Kao u stereotipnom zapletu nekog ne-obavezno-dobrog scenarija, glavnog protagonistu prvo smute sumnje. A onda se dogodi nešto.

Tako se i preksinoć u Domu Omladine dogodilo Nešto.

I nikome nije do kraja jasno šta.



Na snimcima i fotografijama beleži se u tragovima kao neko "ludilo". Ali nije ludilo.
Nije ni opšte pijanstvo, jer na svim koncertima se pije, pa se ne dogodi Nešto.

Usijalo se tokom "Americado"-a, i otišlo dođavola (ili u suprotnom smeru vertikale? Sa SCAC-om nikad niste baš načisto) tokom "Hold My Head".
Pesma koja počinje monotonim bednžom i vokalima (ne u smislu dosadnim, već mono-tonim) eksplodira u gorštačke usklike praćene hipnotičkim ponavljanjem "Holy water set my people free". Talas eksplozije poneo je publiku i nije je spustio do kraja koncerta. Na kraju pesme, kada se ispostavi da nema spasenja, Cesna iz sve glasa ponavlja "Hold my head" i posrće u publiku koja i doslovce mora da ga pridrži*.
Pesme** slažu po tempu i efektu kao iskusna domaćica doboš tortu - mnogo slojeva fino naslaganih i stopljenih tako da nema praznog prostora, nema mesta za predah.

Osećaj nadrealnosti se povećava iz jedne u drugu, It don't matter that your voice is true, cause the Lord has put a curse upon you, dama u crvenom koja poput biblijske bludnice pokušava da zavede svakoga ko je pogleda, Get a little higher higher get a little higher, ova dvojica "leče", ljudi padaju, You know the you know the the enemy within, ruke lete u vazduh na način na koji lete i tamo negde na Ibarskoj. Donekle kao Kusturica, samo manje kič, nepretenciozno, stvarno.
Osmesi svuda.
Cranston ci-ty say good night, Cranston ci-ty say your prayers!
Uz obavezno mahanje, ubitačni "Cranston" tradicionalno zatvara redovan deo seta.

Kraj? Kada je bend napravio kratku pauzu pre nego što se vratio na bis, našla sam se začuđena ponovnim otkrićem da smo u fizički limitiranom svetu, da postoji određeno vreme trajanja nastupa, jer delovalo je da smo zajedno stvorili jedan perpetuum mobile gde bina hrani energiju sale i obrnuto, u krug i večno i zauvek.

Kao prvi bis, kao glazura, došla je fantastična (skoro pa) akapela izvedba "Commandment #3",  tokom koje čitav bend peva, pljeska rukama i lupa nogama, ponovo potpuno hipnotički. U jednom trenutku Manli izrazito podiže glas, stojeći za mikrofonom poput dečaka-lutka na dijaboličnoj verziji dečije priredbe.



Ritual je reč koja se nameće mnogima, ne samo meni.
Međutim, usudiću se da kažem da je ovo bio obred, ne tek ritual.

Obred je ritual koji sadrži dublji smisao, značaj ili svetost.
Ritual je puka repeticija, kopija obreda lišena dubljeg smisla.

Na početku koncerta pomislila sam da SCAC izvode dobro osmišljeni i navežbani ritual.
A onda se pretvorio u obred.

Živimo u vremenu u kom je praktično svaki značajan obred sveden na ritual. I to obično isprazni rituali potrošnje, kompulsivne koznumacije, gde nema jedinstva i saživljavanja sa drugima. Umesto u oči drugih živih bića, gledamo u artikle, brojeve, ekrane, u mrtvilo. Umesto dodira kože, tu su kutije, hladna plastika i odvratne najlonske kese.

Zato su ljudi gladni zajednice i gladni obreda, iskonskih, istovremeno i duboko uzemljenih i uzvišenih.

Vođeni tom glađu i dvema vrlo arhetipskim figurama, prvi redovi sinoć su podizali ruke, tapšali, skakali, padali, dodirivali se, grlili se, hvatali u kolo.
Imaginarna šatra je podignuta i svetlela je.

"(Muzika je) u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život", rekao je Cesna u intervjuu pred koncert.
I bi tako.
Zaista je vladala jedna blistajuće životna bliskost u našoj koncertnoj instant-kongregaciji.
Ideje zajedništva i saživljavanja u osnovi su kako tradicionalne narodne muzike, tako i panka.

Ako uzmemo u obzir opštu pogubnost otuđenja, SCAC obred ispod crnog Meseca zaista je bio tu da pobedi Apokalipsu. Pravu ili duševnu.

SCAC koriste vekovima testiranu formulu da od svoje muzike naprave više iskustvo. Primitivne, plemensko - narodnjačke ritmove; gromke glasove, zapevanja, orkestrirana uzvikivanja; tapšanja; ponavljanja; moć tradicionalnog žičanog instrumenta kao što je "crna tambura" - bendžo.

Onda tu formulu sudare sa često gudalom mučenim lap steel-om, vašarskim klavijaturama i onim Dvajtovim električnim dvovratim čudovištem sa Bogorodicom što se pretapa u svog Sina. Ubace isečke pravog religijskog zanosa u koliziji sa (auto)ironijom. Pogrešno je reći da svoje nasleđe "koriste", to sugeriše zloupotrebu. Čini mi se da ga oni kroz nastup žive, samo na ne baš predviđen, zapisan način.

Ni posle deset godina, nije mi jasno koliki je deo žara Auto Kluba cinična kritika i intelektualno vođeni koncept, a koliko je u pitanju nešto apstraktno, nemušto, neopisivo i ne baš ovostrano.
Nije ni bitno.
Ono što je sigurno je da su namere Auto Kluba dobre i čovekoljubive.
Najveći dokaz toga je atmosfera u publici kao ogledalo - veselje iskreno, čisto i tako slično u zajednicama ljudi svih oblika i boja. Bez i naznake negativnog naboja, koji ume da se javi pri mnogoljudnim dešavanjima visokog intenziteta.

I mi smo raskrinkani - postalo je očigledno da je Bad Music For Bad People publika zapravo sačinjena od "the good people".
Bilo mi je puno srce kada se na zahvalnicu benda Bad Music-u sala zaorila jednako gromoglasno kao i kada je pozdravljala Manlija i samog Cesnu.

Možda nas je manje nego ranije, možda se i dalje osipamo, možda smo siromašni, možda smo čak i očajni.

Ali i dalje iz sveg glasa teramo Kraj i branimo poslednju neosvojenu teritoriju.

Hvala Slim Cessna's Auto Club-u što nam je zdušno u tome pomogao.

foto B. Baldus

Video: walkonspirit
Foto galerija (BalkanRock)

*Ovakav trenutak inače ume da preraste u Cesnin crowdsurf, ali izgleda da makar ovaj levi deo publike nije bio dovoljno hrabar i vičan tome, možda zaplašen Cesninom zaista impresivnom visinom. Najgore je prošao autor goreokačenog snimka, koji ga je u jednom trenutku (i čini mi se na drugoj pesmi) držao potpuno sam :)

**Napamet približna setlista sa sigurnim greškama: Commandment #2, Jesus Is In My Body, This Is How We Do Things In The Country, Americado, Red Pirate Of The Prarie, Hold My Head, 32 Mouths Gone Dry, Commandment #4, Magalina Hagalina Boom Boom, Do You Know Your Enemy, That Fierce Cow Is Common Sense In A County Dress, Cranston // Bis: Commanment #3, A Smashing Indictment of Character // For The Good Times (K. Kristofferson)

Slim Cesna: "Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija" - intervju

Bad Music For Bad People
Blic

Kantri gotik – cow punk atrakcija, Slim Cessna’s Auto Club, “bend koji svira u baru na kraju sveta” i “najbolji koncertni bend u Americi” nastupa u petak 30. septembra u 21h u Domu omladine Beograda!

Uoči beogradskog koncerta, Slim Cesna (Slim Cessna) bio je dovoljno ljubazan da u ime benda odgovori na neka pitanja. Na dosta pitanja zapravo…



U par reči, kako je nastao Slim Cessna’s Auto Club?

– Prvobitna namera bila je da se prijatelji i ja zezamo sa kantri muzikom u mom podrumu. Da popijemo par piva i malo se nasmejemo.


Vaš poslednji album, “The Commandments According To SCAC” (“Zapovesti po SCAC-u”) deluje konceptualnije nego prethodni albumi. Koja je osnovna zamisao iza koncepta “SCAC zapovesti”?

– Svi naši albumi su konceptualni albumi. “SCAC zapovesti” su jedna Manlijeva (Munly Munly) ideja. Moj utisak je bio da nisu biblijske, već niz strogih pravila kako da budemo bolji ljudi.


Ovo je vaš prvi album na sopstvenoj etiketi, “SCACUNINCORPORATED”. Kako ste odlučili da oformite sopstvenu etiketu i da li ste za sada zadovoljni odlukom?

– Osećali smo se kao da trčimo u mestu. Morali smo da uradimo nešto drastično da što nam dalo novi život. Veoma smo zadovoljni odlukom.


SCAC, Denver Broncos UK, Munly And The Lupercalians… U svim bendovima sviraju manje-više isti muzičari, sa rezultatom stvaranja različitog, ali savršeno komplemetarnog zvuka. Kakve razičite ideje i energiju unosite u ove projekte?

– Zabavno nam je (a i izazovno) da mešamo stvari na taj način. Takođe nam pomaže da postanemo bolji muzičari i ljudi. Sviđa nam se da se ljudi pitaju šta ćemo smisliti sledeće.


Vaše pesme i nastupi dele teme, slikovitost i atmosferu književnih klasika južnjačke gotike, npr. priča Flaneri O’Konor. Koliko im dugujete što se tiče inspiracije?

– Sve naše pesme su priče koje je napisao Manli. Verujem da na njega može da utiče bilo šta i gotovo sve.


Religijske slike su neodvojivi deo tih priča, kao i SCAC umetnosti. Kako vam se čini da ljudi to shvataju? I kako se vi osećate kada nastupajući dodirujete te teme?

– Mislim da nas sve oblikuje naše okruženje i odgoj. Koristimo stvari koje su nam poznate.


Spomenute teme svakako imaju korene u američkoj istoriji i kulturi, ali odjekuju širom sveta. Takođe, iako su potekle iz određene epohe, bezvremene su. Kako priče, muzika i umetnost tako lako prelaze granice prostora i vremena?

– Duh avanture i otkrića je bezvremen i univerzalan. Američka istorija ga je puna. A sada smo debeli i gledamo TV. Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija. I najjači izvoz naše zemlje.


Realnost kao inspiracija ili fikcija kao inspiracija?

– Nisam siguran.


Kad smo kod realnosti, da li trenutna eskalacija mnogih globalnih problema utiče na vašu muziku? Ili je muzika vrsta utočišta?

– Mislim da je muzika oduvek bila jedan od načina validacije vera ili religija. Muzika je u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život. U našoj veri tražimo utočište.


U pesmi “Unballed Ballad of the New Folk Singer” postoji prilično ciničan stih koji glasi: “Zaboravi svoju istoriju i kukaj o svojoj usamljenosti”. Kako se osećate u vezi postmodernog principa “dekonstruisanja” istorije koji utiče savremenu muziku i umetnost? Da li je “kukanje” sebičnost ili eskapizam?

– Ljudi su postali lenji. A većina pesmopisaca još lenja.



Proveli ste mnogo vremena u Evropi u proteklih nekoliko godina. Kako vas “Stari kontinent” tretira? Da li se Evropljani drugačije povezuju sa SCAC-om od vaših zemljaka?

– Volim mladu i staru Evropu. Iskreno, nemam predstavu kako nas doživljavaju. Svi su tako ljubazni.


Wovenhand je još jedan denverski bend sa velikom bazom fanova u Evropi. Čini se da je to dosta uticalo na njihovu muziku. Da li mislite da se isto dešava i vama?


– Mislim da ne možemo a da ne budemo pod uticajem svega oko nas – stvari koje su nam bliske. Pretpostavljam da bi bilo nemoguće izbeći neku vrstu uticaja.


Fanovi “Auto Kluba” obično su tvrdokorni fanovi. Kako to objašnjavate?

– Znam, tako je, zar ne? U čemu je stvar? Zašto ne možemo da ih imamo i više?


Kakav je vaš odnos prema sopstvenim muzičkim herojima?

– Imamo mnogo sreće što smo imali priliku da sviramo sa nekoliko heroja. Obično se dobro nosim sa tim i ne napravim preveliku budalu od sebe. Osim ako nisam pijan. Čekaj… Obično jesam.


Godinama ste opisivani kao jedan od najboljih bendova za videti uživo u SAD i svirate mnogo turneja. Šta je toliko posebno u koncertu, u živom izvođenju?

– Sviramo svaki šou kao da nam je poslednji. Bacamo se sa litice. Mislim da je Manli možda Dok Holidej (Doc Holiday).


Scena “Denverski zvuk” proizvela je mnogo legendarnih bendova. Ipak, izgleda da se sve desilo kroz jednu ili dve generacije muzičara, ili makar tako izgleda posmatrano sa strane. A kako izgleda iz Denvera? Postoji li mlađa generacija koja je odrasla uz “Denverski zvuk”, a koja sada pravi sličnu muziku? Žestoko se trudim da izbegnem kliše “ima li budućnosti za Denverski zvuk”…

– Većinu ljudi u Denveru nije briga za “Denverski zvuk”. Možda se mlađi bendovi osećaju isključenim. Oni koje bi svrstali u tu grupu se svi poznaju i sviraju zajedno još od osamdesetih. Bilo je toliko zamena uloga. Ako uopšte postoji “Denverski zvuk”, verovatno će umreti sa nama.


A koji je budući put “Auto Kluba”?

– Put kojim se ređe ide.


Aktuelna turneja seže dalje na istok nego ijedna ranije. Da li ste bili radoznali da dođete ovde već neko vreme, ili se prosto dogodilo?

– Nastavljamo da se trudimo da rastemo i odemo dalje svaki put. Želeo sam da vas posetim već jako dugo.


Šta očekujete od, i šta bi ste želeli da vidite u Beogradu?

– Nadam se da ću videti prepunu koncertnu salu.


Kako vam je pravoslavni krst završio na merch-u u jednom trenutku?

– Za naš album “Cipher” napravili smo šifru sastavljenu od različitih simbola, koju ljudi treba da reše da bi pročitali tekst pesme. Krst je bio jedan od simbola i delovao je dobro kao merch artikal.


Na kraju, šta pobeđuje – dobro ili zlo?

– Trudim se da verujem u ljude i da uvek vidim najbolje u njima.

Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!