Na dan koncerta negde mi iskače vest o fenomenu "crnog Meseca", najavljenim baš za tu noć. Mesec je pun, ali se ne vidi i takvo odstupanje od šablona naravno sa sobom nosi biblijsko-apokaliptične implikacije. Kakva prigodna nebeska situacija za konačni sudar Cesninog Auto Kluba i Beograda.
Ljudi često veoma neobavezno koriste onu već uljigavljenu, već floskulu, "ostvarenje sna".
Ali kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, u određenim vremenskim periodima do nivoa opsesije, periodično vam se dešava da zaista sanjate njegove nastupe, i to nije uvek baš tako bajkovito kako na prvi pogled deluje. Neka od verzija sna bila je na pragu obistinjenja, što je samo po sebi bilo neverovatno i pomalo jezivo.
Zato mi je i trebalo malo više vremena dok je bend izlazio na binu da se prilagodim realnosti, da shvatim da ovo nije ni san ni jedan od snimaka koje sam gledala ko zna koliko puta, da su članovi benda - Slim Cessna, Munly Munly, Rebecca Vera, Lord Dwight Pentacost, Ian O'Dougherty i Andrew Warner - ljudi od krvi i mesa i da će stvarno da zasviraju za nas. The Auto Club!
Kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, osim snevnih gonjenja imate i problem previsokih očekivanja i straha da ista ne budu izneverena.
Kako se nameštaju i počinju svoje dobro mi poznate kretnje uz jednu od novih "Zapovesti", prvo što mi prolazi kroz glavu je: "Da, ovo je predstava". Zvuče fantastično. Mnogo, mnogo dobra predstava, ali ipak samo to. Perfektno usvirani, savršeno usklađeni, sigurna sam da su u stanju da osmišljenu, koreografisanu osnovu nastupa izvedu i u polu-snu, ili u bilo kom stanju svesti. Predstava je vrhunska i to je ono što ljude obara s nogu, pomišljam.
Kao u stereotipnom zapletu nekog ne-obavezno-dobrog scenarija, glavnog protagonistu prvo smute sumnje. A onda se dogodi nešto.
Tako se i preksinoć u Domu Omladine dogodilo Nešto.
I nikome nije do kraja jasno šta.
Na snimcima i fotografijama beleži se u tragovima kao neko "ludilo". Ali nije ludilo.
Nije ni opšte pijanstvo, jer na svim koncertima se pije, pa se ne dogodi Nešto.
Usijalo se tokom "Americado"-a, i otišlo dođavola (ili u suprotnom smeru vertikale? Sa SCAC-om nikad niste baš načisto) tokom "Hold My Head".
Pesma koja počinje monotonim bednžom i vokalima (ne u smislu dosadnim, već mono-tonim) eksplodira u gorštačke usklike praćene hipnotičkim ponavljanjem "Holy water set my people free". Talas eksplozije poneo je publiku i nije je spustio do kraja koncerta. Na kraju pesme, kada se ispostavi da nema spasenja, Cesna iz sve glasa ponavlja "Hold my head" i posrće u publiku koja i doslovce mora da ga pridrži*.
Pesme** slažu po tempu i efektu kao iskusna domaćica doboš tortu - mnogo slojeva fino naslaganih i stopljenih tako da nema praznog prostora, nema mesta za predah.
Osećaj nadrealnosti se povećava iz jedne u drugu, It don't matter that your voice is true, cause the Lord has put a curse upon you, dama u crvenom koja poput biblijske bludnice pokušava da zavede svakoga ko je pogleda, Get a little higher higher get a little higher, ova dvojica "leče", ljudi padaju, You know the you know the the enemy within, ruke lete u vazduh na način na koji lete i tamo negde na Ibarskoj. Donekle kao Kusturica, samo manje kič, nepretenciozno, stvarno.
Osmesi svuda.
Cranston ci-ty say good night, Cranston ci-ty say your prayers!
Uz obavezno mahanje, ubitačni "Cranston" tradicionalno zatvara redovan deo seta.
Kraj? Kada je bend napravio kratku pauzu pre nego što se vratio na bis, našla sam se začuđena ponovnim otkrićem da smo u fizički limitiranom svetu, da postoji određeno vreme trajanja nastupa, jer delovalo je da smo zajedno stvorili jedan perpetuum mobile gde bina hrani energiju sale i obrnuto, u krug i večno i zauvek.
Kao prvi bis, kao glazura, došla je fantastična (skoro pa) akapela izvedba "Commandment #3", tokom koje čitav bend peva, pljeska rukama i lupa nogama, ponovo potpuno hipnotički. U jednom trenutku Manli izrazito podiže glas, stojeći za mikrofonom poput dečaka-lutka na dijaboličnoj verziji dečije priredbe.
Ritual je reč koja se nameće mnogima, ne samo meni.
Međutim, usudiću se da kažem da je ovo bio obred, ne tek ritual.
Obred je ritual koji sadrži dublji smisao, značaj ili svetost.
Ritual je puka repeticija, kopija obreda lišena dubljeg smisla.
Na početku koncerta pomislila sam da SCAC izvode dobro osmišljeni i navežbani ritual.
A onda se pretvorio u obred.
Živimo u vremenu u kom je praktično svaki značajan obred sveden na ritual. I to obično isprazni rituali potrošnje, kompulsivne koznumacije, gde nema jedinstva i saživljavanja sa drugima. Umesto u oči drugih živih bića, gledamo u artikle, brojeve, ekrane, u mrtvilo. Umesto dodira kože, tu su kutije, hladna plastika i odvratne najlonske kese.
Zato su ljudi gladni zajednice i gladni obreda, iskonskih, istovremeno i duboko uzemljenih i uzvišenih.
Vođeni tom glađu i dvema vrlo arhetipskim figurama, prvi redovi sinoć su podizali ruke, tapšali, skakali, padali, dodirivali se, grlili se, hvatali u kolo.
Imaginarna šatra je podignuta i svetlela je.
"(Muzika je) u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život", rekao je Cesna u intervjuu pred koncert.
I bi tako.
Zaista je vladala jedna blistajuće životna bliskost u našoj koncertnoj instant-kongregaciji.
Ideje zajedništva i saživljavanja u osnovi su kako tradicionalne narodne muzike, tako i panka.
Ako uzmemo u obzir opštu pogubnost otuđenja, SCAC obred ispod crnog Meseca zaista je bio tu da pobedi Apokalipsu. Pravu ili duševnu.
SCAC koriste vekovima testiranu formulu da od svoje muzike naprave više iskustvo. Primitivne, plemensko - narodnjačke ritmove; gromke glasove, zapevanja, orkestrirana uzvikivanja; tapšanja; ponavljanja; moć tradicionalnog žičanog instrumenta kao što je "crna tambura" - bendžo.
Onda tu formulu sudare sa često gudalom mučenim lap steel-om, vašarskim klavijaturama i onim Dvajtovim električnim dvovratim čudovištem sa Bogorodicom što se pretapa u svog Sina. Ubace isečke pravog religijskog zanosa u koliziji sa (auto)ironijom. Pogrešno je reći da svoje nasleđe "koriste", to sugeriše zloupotrebu. Čini mi se da ga oni kroz nastup žive, samo na ne baš predviđen, zapisan način.
Ni posle deset godina, nije mi jasno koliki je deo žara Auto Kluba cinična kritika i intelektualno vođeni koncept, a koliko je u pitanju nešto apstraktno, nemušto, neopisivo i ne baš ovostrano.
Nije ni bitno.
Ono što je sigurno je da su namere Auto Kluba dobre i čovekoljubive.
Najveći dokaz toga je atmosfera u publici kao ogledalo - veselje iskreno, čisto i tako slično u zajednicama ljudi svih oblika i boja. Bez i naznake negativnog naboja, koji ume da se javi pri mnogoljudnim dešavanjima visokog intenziteta.
I mi smo raskrinkani - postalo je očigledno da je Bad Music For Bad People publika zapravo sačinjena od "the good people".
Bilo mi je puno srce kada se na zahvalnicu benda Bad Music-u sala zaorila jednako gromoglasno kao i kada je pozdravljala Manlija i samog Cesnu.
Možda nas je manje nego ranije, možda se i dalje osipamo, možda smo siromašni, možda smo čak i očajni.
Ali i dalje iz sveg glasa teramo Kraj i branimo poslednju neosvojenu teritoriju.
Hvala Slim Cessna's Auto Club-u što nam je zdušno u tome pomogao.
 |
| foto B. Baldus |
Foto galerija (BalkanRock)
*Ovakav trenutak inače ume da preraste u Cesnin crowdsurf, ali izgleda da makar ovaj levi deo publike nije bio dovoljno hrabar i vičan tome, možda zaplašen Cesninom zaista impresivnom visinom. Najgore je prošao autor goreokačenog snimka, koji ga je u jednom trenutku (i čini mi se na drugoj pesmi) držao potpuno sam :)
**Napamet približna setlista sa sigurnim greškama: Commandment #2, Jesus Is In My Body, This Is How We Do Things In The Country, Americado, Red Pirate Of The Prarie, Hold My Head, 32 Mouths Gone Dry, Commandment #4, Magalina Hagalina Boom Boom, Do You Know Your Enemy, That Fierce Cow Is Common Sense In A County Dress, Cranston // Bis: Commanment #3, A Smashing Indictment of Character // For The Good Times (K. Kristofferson)
