Tokom ovih Olimpijskih igara, a između ostalog i za košarkaše posle one (za FIBA) sramotne utakmice sa SAD, više puta sam čula ili pročitala rečenicu da smo mi "mala zemlja" i da je svaki, kakav god uspeh, ogroman.
Ne, mi nismo samo "mala zemlja". O, kad bi nam to bila jedina otežavajuća okolnost.
Mi smo zemlja čiji su gradovi redovno u svetskom vrhu po zagađenju vazduha, gde su se deca onesvešćivala tokom jesenjih večernjih treninga na otvorenom. Gde se šume koje bi od tog zagađenja trebalo da nas čuvaju besumučno seku. Gde temperature usled globalnog zagrevanja, ali i ubrzane betonizacije, vrtoglavo rastu iz godine u godinu. Usled iste te nekontrolisane divlje legalne gradnje, današnja deca, a budući olimpijci, imaju sve manje prostora za kretanje, igru, zdrav fizički razvoj. Jedemo hranu prečesto tretiranu nedozvoljenim pesticidima, u nedozvoljenim količinama. Zemlja gde svako prska "total" kako mu se ćefne, uključujući od skora i dorćolsko "Zelenilo", koje ga je prskao pored dečijeg igrališta. Gde pravi orlovi, inspracija za naše maskote, umiru od namernog ili slučajnog trovanja otrovima, po njivama na kojima se uzgaja hrana. Zemlja sa najvećom smrtnošću od kancera u Evropi. Zagađenje, bezakonje, ekocid, zdravstvena permakriza. Zemlja koja u svim tim problemima od političkih vrhuški međunarodne zajednice ne da nema podršku, nego uglavnom sabotažu i beskrupulozno zastupanje sopstvenih interesa. Metafora je sudijska trojka košarkaškog polufinala OI.
I zaista, u takvim uslovima, imati ovakve sportiste i timove nije "ogroman uspeh", nego je RAVNO ČUDU. Ali u opisanim uslovima, čudo neće trajati doveka. A *posebno* ako planovi o roodarskom uništenju zemlje od zapada do istoka zarad pohlepnih džepova prođu.
Drugi gradovi u Srbiji su ovih dana fantastično odigrali svoje mečeve, iako su bili zastrašivani i privođeni.
A ako niste znali, finale naše nacionalne olimpijade i odbrana svih zlata ikada je (bilo) večeras u centru Beograda, od 19h.
I rekla bih da je zlato?
Videćemo...
