Egzorcizam Michaela Gire se nastavlja.
Jedan od onih koji je godinama intenzivno poricao mogućnost ponovnog okupljanja sahranjenog benda je frotmen i ključna ganglija Swansa - Michael Gira (Majkl Džirâ). Progonjen senkom benda posle njegovog raspuštanja 1997, retki su intervjui u kojima ga ne pitaju da li postoji šansa da Labudovi ponovo polete. Odgovor je uvek bio kategorično „Ne“, do mere da je "posthumno" objavljen živi album iz 1998. (i neke zvanične portale benda) krstio sa „Swans Are Dead“. Ne osvrćući se mnogo, Gira je nastavio sa svojim stvaralaštvom kroz sastav Angels Of Light, solo projekte i rad sa bendovima na svojoj etiketi Young God Records. A onda, početkom 2010. kao grom iz vedra neba stiže zvanična informacija o oživljavanju prve pernate zveri. „Swans are not dead“. Svestan da gazi preko sopstvenih reči, Gira se ograđuje izjavljujući da se ne radi o ponovnom okupljanju i pokušaju povratka u prošlost - već da je odluka došla iz poriva „da krene napred, a Swans mu (u ovom trenutku) omogućuju upravo to“. Svedočanstvo istinitosti njegovih reči je „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“, album koji se samo uslovno može nazvati „povratničkim“.
Gira se nikada nije libio da menja ruho i postavu Swansa – u svojoj karijeri prešli su put od nepojmljive brutalne buke do mistično-mračnih folk melodija. Ipak, postoji kontinuitet: kada se pogleda sa određene distance, životno delo Michaela Gire dobija izgled moćne reke sa brojnim pritokama. Kada je došlo do raspuštanja Swansa, njihova poslednja faza se jednostavno ulila u apokaliptični freak folk Angels Of Light. Isto tako, ne može se odagnati utisak da se svaka melodija koja je ikada prešla preko Girinih prstiju, glasnih žica i duše nalazi na novom albumu Swansa. Tokovi se menjaju, ali materija teče i ciklus se nastavlja.
„Ponovnom aktivacijom Swans-a otvorio sam kovčeg u kome sam zaključao svog demonskog brata. Sada kada je ponovo slobodan rvemo se i odlučan sam da ću ovog puta ubiti ne samo njega, već i njegovu porodicu i prijatelje“. Iako je izjava samo pretenciozna šala, činjenica je da su tragovi bitke sa ličnim demonima evidentan žig svakog tona svake pesme.
Novo Swans „leglo“ vas nipošto neće zabaviti i ulepšati vam dan na stereotipan način. Ne očekujte da se možete zadubiti u instrumentalne slojeve bez toga da vas povuče iskonska, mizantropska gorčina prema civilizaciji, koja prožima gotovo svaku pesmu Swansa od njihovog nastanka do danas. Samo što je sada mizantropija zrelija, a samim tim i beskompromisnija. Utehu i neobičnu radost možete pronaći jedino kroz razumevanje ili bar delimičnu identifikaciju. I ne dajte se zavarati ni na trenutak – čak i uhu najprijemčivija, gotovo romantična melodija „Reeling The Liars In“, ispod svoje nežne ovojnice krije diskretno morbidni, osvetoljubivi tekst o zamišljenom holokaustu nad nepopravljivim lažovima.
Iako „My Father...“ deluje pretežno kao vožnja kroz predele mraka, gneva i davno i duboko potisnutih čežnji, u tami se krije istraživanje čovekovog bivstvovanja u ličnoj i opštoj distopiji, od rođenja („My Birth“), preko prvih nevinih koraka, preko grešaka i krahova, sve do krajnjeg pomirenja. Sam raspored pesama omogućava utisak pravog putovanja. Čak i kada o njemu ne možete ništa racionalno da zaključite, na nivou kože ćete znati o čemu se radi. Tako nije potrebno da znate da je „Inside Madeline“ inspirisana prvom igrom malenog deteta u snegu, da bi ste slušajući instrumentalni početak imali utisak iskonskog istraživanja, velikog kao svet.
Biser albuma je pesma iskrenog i nimalo rafiniranog naziva „You Fucking People Make Me Sick“. Psihotična ljubavna balada se na sredini bukvalno urušava u sebe samu - momenat koji se mora doživeti. Glas Devendre Banharta se savršeno uklapa u atmosferu, a začin odgovoran za dodatno uznemirenje je prateći vokal Girine trogodišnje ćerke Saoirse. Odiseja kulminira kroz „Eden Prison“. Gitare u agoniji silovito dočaravaju teskobnu atmosferu rasturene porodice, ostavljajući iza sebe progoniteljski odjek. Vrhunac je zapravo egzorcizam pred umirenje – poslednjom pesmom „Little Mouth“ Swans vas ostavljaju na kraju puta sa sumračnom melodijom, sličnu kakvom apokaliptičnom vesternu, i akapelom: „And may I find my way / To the reason to come home / And may I find my way / To the foot of your throne“. Reči upućene nepojmljivoj sili, u mirenju sa sobom i iščekivanju spasonosnog užeta.
Album „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“ je dokaz da će Michael Gira očigledno ostati dosledan u svojoj misiji - da istera demone na svetlost dana i natera ih da proizvedu katastrofično-prelepe simfonije dok sagorevaju. Vrlo je očigledno da su ti zvuci u potpuno drugoj ravni (ne)stvarnosti u odnosu na pojam „povratničkog albuma“. A da li će se uže spustiti – ostaje nam da sami otkrijemo kada kucne čas.
