"Strašne i ljubavne" pesme

 Vrlo lično viđenje Jarboe i Helen Money sinoć u „Gradu“

Hladno i vlažno veče. Bespotrebno nadobudni šanker. Žamor, lica poznata i nepoznata. Drago društvo, čudne priče, crni čaj sa rumom. Predkoncertno treperenje.

Tačno na vreme, svoj deo nastupa započela je Helen Money. Objasnila je tok nastupa i zahvalila se publici i organizatoru na prilici da svira ovde. Dok pravi prve pokrete gudalom i proizvodi prve zvuke, pušta da joj kosa padne preko lica; kao da namerno izostavlja svoj lik sa scene da bi skrenula pažnju na priče koje svira. 

Iako se njen reperotar sastoji od zaista različitih pesama – od minimalističkih, sa violončelom koji prati sopstveni diskretni loop, do onih u koje se uključuju nasnimljeni gromki metaloidni bubnjevi – većina kompozicija ima specifičnu strukturu, naraciju. Kao kada se u izvornim bajkama posle kratkog uvoda dogodi tragedija koja preokreće tok priče, melodija koja se pojavljuje na početku pesme ubrzo se ruši pod naletom distorzije. Tu počinje njena borba da pobegne disonanci koja je u notu prati i sve je jača i glasnija; na trenutak se čini da osluškujemo borbu na život i smrt između grabljivice i plena. Distortirani i disonantni duboki tonovi oslikavaju odjek urušavanja čoveka. Njegovog pada, koji može doneti pogrešan korak, zla kob, kriza ili jedan pogled. Sve to je jedno; lični padovi i biblijski Pad su jedno, kao što su jedinstveni svi intenzivni tonovi Heleninog gudanja.

Ipak, harmonija pokušava da preživi i pobegne, kao što i u najvećoj ljudskoj tami tračak svetlosti tinja i pokušava da se probije iz čoveka, da prevagne. A makar u Heleninim kompozicijama, ta agonija borbe je ono najlepše.

Posle 40ak minuta, pozdravljena gromkim aplauzom, na scenu je kročila i Jarboe.

***

I dalje ne mogu to sebi potpuno da objasnim, ali činjenica je da sam do pre bukvalno nedelju dana ignorisala Jarboe i njeno samostalno stvaralaštvo posle Swansa. Iako pre njenog dolaska u Swanse oni za mene praktično ne postoje; iako su mi omiljeni albumi oni na kojima ona ima veoma ozbiljan udeo, a neke od omiljenih pesama upravo one u njenom izvođenju. Uprkos tome što sam mesecima znala da dolazi, nisam čak ni blagovremeno preslušala EPsa Helen Money, koji su promovisale na ovoj turneji. Uprkos tome što obožavam violončelo.

Sve to uopšte, uopšte nije ličilo na mene. Nešto nije bilo u redu, nešto dublje.

Moje neobično ponašanje bilo je zapravo ostatak davno usvojenog pogleda na svet i dugocarujućih strahova. Plašile su me žene kao što je Jarboe, ili ono što sam zamislila da ona jeste. Plašila me je njihova razuzdana kosa i njihova sposobnost da urlaju. Žene poput nje su me napadale u snovima, ili možda čak i gore - tlačile, ponižavale, figurativno štrojile muške snevne figure, na čijoj je strani moj sanjački ego uvek bio.

Jarboe svojom pojavom i načinom pevanja prosto budi sliku arhetipa mračne, senovite strane ženskosti, kako je Jung to definsao, „ljubavne i strašne majke“. Povezana sa zemljom i misterijom stvaranja, strastvena ali preka, roditeljka i uništiteljka. I sam Michael Gira je svojevremeno prepoznao taj aspekt svoje tadašnje partnerke: u jednom davnom intervjuu, komentarišući naziv albuma The Great Annihilator i pesmu Mother/Father, Gira kaže: „Sort of idealized her (Jarboe) as a sort of archetype whenever I write words for her to sing. I look at her as this creative Mother and destructive force“.

Jedini način da pripitomim ono što je za mene Jarboe predstavljala (i tako nezastrašeno uživam u njenim Swans pesmama) bio je da je doživim kao puko oruđe u Girinim rukama. Tako je bila „pod kontrolom“.

Sada mi je teško da oprostim sebi zbog toga. Ali na moju neizmernu radost, na vreme sam preslušala fantastični EP, sa jednom od najlepših i najdelikatnijih pesama od svih koje sam u poslednje vreme čula – Truth. U narednim danima, put ka beogradskom nastupu se sudbonosno otvorio.

***

U prve tonove Istine, kojom je otpočela svoj nastup, Jarboe ulazi pomalo stidljivo, ranjivo čak, kao da je slučajno nabasala na sopstvenu bolnu pesmu. Međutim, njene bose noge brzo uspostavljaju sigurnu vezu sa tlom i njen pogled, ruke i glas se podižu. Glas koji se probija do srži kostiju. Taj glas.

Ni među ljudima ni među bogovima stvari nisu proste i jednodimenzionalne. Upravo kroz prve dve, nežnije numere, spoznajem onu stranu Jarboe za koju sam bila slepa sve ove godine: kreativnu, ljubavnu ženu. Dok osećajno i ganuto peva pesmu svom ocu („A Song for My Father“), sa pogledom uzdignutim ka nebu i vetru koji tamo prebiva, ona mnogo podseća na mudru i časnu Atinu, rođenu iz glave svog oca Zevsa, nego na Kali koja glave odseca (a ako poslušate ovaj intervju, svhatićete da je ta asocijacija nije tako besmislena kao što na prvi pogled može da deluje).

Za razliku od diskretne Helen Money, sama Džarboina pojava je priča za sebe. Njeno telo govori skoro koliko i njen glas. Čini se kao da je njeno rano klasično (opersko) muzičko obrazovanje u zrelosti dobilo svoje mesto, što se vidi kroz dozu teatralnosti njenom nastupu. No ključna razlika u odnosu na klasični teatar je to što ona svoje nastupe nije naučila da glumi; ona ih provodi iz sebe, živi i oživljava ih, iznutra ka spolja.

U stvari, nije baš zahvalno odvojeno analizirati njenu pojavu i njen glas, jer Jarboe i njen glas su jedno. Neverovatno je koliko moćno zvuči i posle tri nedelje naporne turneje. U nastupu je postojala određena gradacija, pa su prve dve nežne i tihe pesme pratile one nešto energičnije, da bi kulminacija prirodno došla sa krajem i pomenutom pesmom Swansa - Mother/Father. Tada se Glas u istom trenutku uzdigao do Meseca i spustio do same užarene utrobe Zemlje, slikajući vezu između rađanja i stvaranja o kojoj je govorio Gira. To što se Jarboe „ne kida“ kroz čitavu pesmu kao u mladosti na albumu, daje izvođenju još veću moć, jer iz svakog tišeg-nego-što-ga-znamo glasa izbija subliminalna energija. U trenutku kada je poslednje „Ride!“ doslovce izurlalo iz njenog grla, osetila sam širenje i bol, istinu da je grudni koš čoveka previše mali za sve ono što sadrži.

Helen i Jarboe su savršen par na sceni. Pogrešno bi bilo pomisliti da Džarboina pojava Helen čini neprimetnom. Njen violončelo je bilo ključni sastojak svake izvedene pesme koliko i Džarboin glas i teško da mogu da zamislim savršeniju saradnju od ove. Retka je i dragocena takva sinergija, kao što je i prilika da budete uvučeni u nju, kao i da mnoge zaboravljene, senovite stvari budu izvučene iz duše.

***

Moram da pohvalim i odličnu organizaciju koncerta. Jer doživljaj ne bi bio ni blizu ovakav da nije organizovano sedenje u galeriji, kao što su u prošlosti dokazali razni nastupi tihih izvođača u donjoj sali. Sedeći koncerti uteruju pristojnost u ljude. Više im nije tako privlačno da čavrljaju, u mraku je teško čak i smotati pljugu, a vrlo lako razbiti čašu. Pun pogodak za sve koji su zapravo došli da slušaju koncert. Oni koji su hteli da izbleje i tako se verovatno nisu pojavili. Na sve to još dodajte tačnu satnicu i pristojan zvuk. Šta čovek više da poželi. Istina je da je koncert bio kratak, ali kao što je već drugi autor primetio, možda bi teško bilo izdržati više. Naboj i intenzitet se ne mere minutima, već svakim grčem mišića i svakim bljeskom ljubavi strašne.

A ja sam, zahvaljujući otkrivanju i raskrinkavanju sebe, nanovo otkrila i Jarboe, da bi mi ona zajedno sa Helen, sinoć pomogla da još dublje shvatim i osetim sve i nas. Hvala joj na tome.

Krug se zatvorio.

Preporuke za čitanje dok slušate Helen i Jarboe:

- K.G. Jung, „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“, Atos, 2003.

- Marion Woodman, „Porok savršenosti“, Fedon, 2010.

(foto: Nemanja Stojanović - KC Grad)

Swans - My Father Will Gude Me Up A Rope To The Sky [2011]

pročitajte ovaj tekst i na B92

Egzorcizam Michaela Gire se nastavlja.

 

Novi počeci starih bendova uglavnom su problematični. Mnoga ponovna okupljanja onih koji su davno odsvirali svoje, često izazivaju osećaj neprijatnosti. Za strepnju postoji opravdan razlog - prečesto se „veličanstveni povratak“ pretvori u „bičevanje mrtvog konja“, u mučni prizor vidno ostarelih i ispranih muzičara bez svežih ideja, osim one o novcu i slavi. Izuzeci su retki, ali postoje.

Jedan od onih koji je godinama intenzivno poricao mogućnost ponovnog okupljanja sahranjenog benda je frotmen i ključna ganglija Swansa - Michael Gira (Majkl Džirâ). Progonjen senkom benda posle njegovog raspuštanja 1997, retki su intervjui u kojima ga ne pitaju da li postoji šansa da Labudovi ponovo polete. Odgovor je uvek bio kategorično „Ne“, do mere da je "posthumno" objavljen živi album iz 1998. (i neke zvanične portale benda) krstio sa „Swans Are Dead“. Ne osvrćući se mnogo, Gira je nastavio sa svojim stvaralaštvom kroz sastav Angels Of Light, solo projekte i rad sa bendovima na svojoj etiketi Young God Records. A onda, početkom 2010. kao grom iz vedra neba stiže zvanična informacija o oživljavanju prve pernate zveri. „Swans are not dead“. Svestan da gazi preko sopstvenih reči, Gira se ograđuje izjavljujući da se ne radi o ponovnom okupljanju i pokušaju povratka u prošlost - već da je odluka došla iz poriva „da krene napred, a Swans mu (u ovom trenutku) omogućuju upravo to“. Svedočanstvo istinitosti njegovih reči je „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“, album koji se samo uslovno može nazvati „povratničkim“.

Gira se nikada nije libio da menja ruho i postavu Swansa – u svojoj karijeri prešli su put od nepojmljive brutalne buke do mistično-mračnih folk melodija. Ipak, postoji kontinuitet: kada se pogleda sa određene distance, životno delo Michaela Gire dobija izgled moćne reke sa brojnim pritokama. Kada je došlo do raspuštanja Swansa, njihova poslednja faza se jednostavno ulila u apokaliptični freak folk Angels Of Light. Isto tako, ne može se odagnati utisak da se svaka melodija koja je ikada prešla preko Girinih prstiju, glasnih žica i duše nalazi na novom albumu Swansa. Tokovi se menjaju, ali materija teče i ciklus se nastavlja.

“My Father Will Guide Me...” je svojevrsna himera jednostavne i mračne folk-bluz melodike Angels Of Light i težine, dubokih tonova i kompleksnosti starih Swansa. Uvodna pesma „No Words – No Thoughts“ u određenoj meri daje presek onoga što vas očekuje u naredna 44 minuta. Tu su mračne, često disonantne i ječeće gitare, koje preseca dijapazon neobičnih zvukova - od neurotične igre dirki klavira do čudnih perkusija i sprava koje su skoro pa instrumenti (specijalnost Thor Harrisa, člana bendova Angels Of Light i Shearwater, a sada i vaskrslih Swansa). Ta slojevitost asocira na zvuk živog organizma. Možete čuti rad srca, trbuha, zatezanje svakog mišića i pucanje svake kosti ovog albuma. Girin glas je i dalje jednako upečatljiv, hipnotički i egzorcistički, možda i više nego ikad.

„Ponovnom aktivacijom Swans-a otvorio sam kovčeg u kome sam zaključao svog demonskog brata. Sada kada je ponovo slobodan rvemo se i odlučan sam da ću ovog puta ubiti ne samo njega, već i njegovu porodicu i prijatelje“. Iako je izjava samo pretenciozna šala, činjenica je da su tragovi bitke sa ličnim demonima evidentan žig svakog tona svake pesme.

Novo Swans „leglo“ vas nipošto neće zabaviti i ulepšati vam dan na stereotipan način. Ne očekujte da se možete zadubiti u instrumentalne slojeve bez toga da vas povuče iskonska, mizantropska gorčina prema civilizaciji, koja prožima gotovo svaku pesmu Swansa od njihovog nastanka do danas. Samo što je sada mizantropija zrelija, a samim tim i beskompromisnija. Utehu i neobičnu radost možete pronaći jedino kroz razumevanje ili bar delimičnu identifikaciju. I ne dajte se zavarati ni na trenutak – čak i uhu najprijemčivija, gotovo romantična melodija „Reeling The Liars In“, ispod svoje nežne ovojnice krije diskretno morbidni, osvetoljubivi tekst o zamišljenom holokaustu nad nepopravljivim lažovima.

Iako „My Father...“ deluje pretežno kao vožnja kroz predele mraka, gneva i davno i duboko potisnutih čežnji, u tami se krije istraživanje čovekovog bivstvovanja u ličnoj i opštoj distopiji, od rođenja („My Birth“), preko prvih nevinih koraka, preko grešaka i krahova, sve do krajnjeg pomirenja. Sam raspored pesama omogućava utisak pravog putovanja. Čak i kada o njemu ne možete ništa racionalno da zaključite, na nivou kože ćete znati o čemu se radi. Tako nije potrebno da znate da je „Inside Madeline“ inspirisana prvom igrom malenog deteta u snegu, da bi ste slušajući instrumentalni početak imali utisak iskonskog istraživanja, velikog kao svet.

Biser albuma je pesma iskrenog i nimalo rafiniranog naziva „You Fucking People Make Me Sick“. Psihotična ljubavna balada se na sredini bukvalno urušava u sebe samu - momenat koji se mora doživeti. Glas Devendre Banharta se savršeno uklapa u atmosferu, a začin odgovoran za dodatno uznemirenje je prateći vokal Girine trogodišnje ćerke Saoirse. Odiseja kulminira kroz „Eden Prison“. Gitare u agoniji silovito dočaravaju teskobnu atmosferu rasturene porodice, ostavljajući iza sebe progoniteljski odjek. Vrhunac je zapravo egzorcizam pred umirenje – poslednjom pesmom „Little Mouth“ Swans vas ostavljaju na kraju puta sa sumračnom melodijom, sličnu kakvom apokaliptičnom vesternu, i akapelom: „And may I find my way / To the reason to come home / And may I find my way / To the foot of your throne“. Reči upućene nepojmljivoj sili, u mirenju sa sobom i iščekivanju spasonosnog užeta.

Album „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“ je dokaz da će Michael Gira očigledno ostati dosledan u svojoj misiji - da istera demone na svetlost dana i natera ih da proizvedu katastrofično-prelepe simfonije dok sagorevaju. Vrlo je očigledno da su ti zvuci u potpuno drugoj ravni (ne)stvarnosti u odnosu na pojam „povratničkog albuma“. A da li će se uže spustiti – ostaje nam da sami otkrijemo kada kucne čas.