Mama po meri "ženskog pokreta"

Jade Beall: 'A Beautiful Body', serija fotografija

Politikin članak „U Beogradu skoro polovina tridestogošnjakinja nema dete“ početkom decembra izazvao je neverovatnu bujicu komentara na Politikinom sajtu i na raznim drugim čvorovima društvenih mreža. Ne bih bila ni svesna polemike da u nedelju nisam otvorila Politiku i videla da je tema nedelje „Buka i bes ženskog pokreta“ – osvrt na za žustre kritike kojima je novinarka Katarina Đorđević bila izložena kako od strane „običnih“ komentatorki, tako i od onih koje predstavljaju (ili žele da predstavljaju) našu intelektualnu javnost, uglavnom iz feminističkih i liberalnih krugova.

                                        

Iznenadila sam se. Naime, članak sam pročitala dana kada je izašao i doživela sam ga - informativno. Nije mi pobudio ni jednu emociju, niti me podstakao da ga komentarišem. Jer to je kratak, vrlo jednostavan tekst - analiza statističkih podataka od strane dr Mirjane Rašević sa Instituta za društvene nauke, sa ponekom stilskom figurom.

Izlgeda da je ovaj članak postao neka vrsta Roršahovog testa, u kome je svako video šta je hteo – od razbludnih hedonistkinja i sponzoruša na kojima leži sva odgovornost za propast srpskog naroda, do mizoginije i obespravljivanja žena; u ekstremnom slučaju, „patrijarhalno-patriotsko-fašističke, dverističke argumente“ (Biljana Srbljanović, Peščanik).

A ja nisam videla ništa, osim podataka o (ne)rađanju dece u Srbiji. Zašto? Možda zato što se ni na koji način nisam osetila prozvano. Jer, odazivam se na „mama“ već dve godine, i imam manje od 30. Ostala sam zadivljena pred disproporcijom između „težine“ članka i „težine“ komentara, nasilnog nametanja značenja svakoj napisanoj rečenici i tolikog broja obrazovanih žena koje su na novinarku bacile verbalne kamenice. I kao ženu, mnogo stvari u tim rečima me je uznemirilo.

Žensko pitanje i ženska statistika

Sa čisto racionalnog, naučnog aspekta: zašto bi statistika o ženama bila etiketirana kao „mizogina“ i nekorektna, čak rasistička? Ako je dozvoljeno kvantitativno proučavati ljudska i neljudska bića u najrazličitijim naučnim disciplinama i temama kojima se iste bave, zašto bi ženska reprodukcija bila izuzetak? Ako u biologiji možemo da konstatujemo smanjenje brojnosti jedinki i opadajući trend uspešne reprodukcije u nekoj populaciji, kao i da na osnovu podataka napravimo hipotezu (jednu od!) o razlozima takvog trenda, zašto isto ne bi smelo da se uradi za Srbe?

Izumiranje je u ovom slučaju činjenica. Možete je doživeti kao relevantnu ili irelevantnu; lošu, neutralnu, ili čak dobru; ali time se članak nije ni bavio. Prosto se konstatuje: došlo je do pada broja od strane žena rođene dece u Srbiji. To je fenomen, za koji postoje brojni razlozi, zasigurno komplikovaniji od onih pretpostavljenih u članku. Ali zašto bi analiza i interpetacija tih podataka bila nedozvoljena? I od kada to novinari moraju da pišu apsolutne istine? Novinari pišu interpretacije i mišljenja, različita mišljenja, a ta različitost i raznovrsnost je upravo razlog zašto cenim Politiku.

Zašto bi samo mi žene trebalo da budemo izuzete od statistike, pod cenzurom političke korektnosti? Jer sličnih tekstova na druge teme je svakako bilo. Uzmimo za primer obrazovanje. Zašto po objavljivanju članka pod naslovom „U Srbiji 10 odsto visokoobrazovanih“ (Politika, 01.02.2013.) nije potekla reka komentara koja bi branila prava svih onih koji bi mogli da se osete ugroženo – pre svega, ogromnog broja građana Srbije koji nemaju mogućnosti da finansiraju školovanje? Na Politici onlajn, dotični članak ima 22 komentara. „Ženska statistika“ ima bezmalo 10 puta više.

I zašto je toliki problem ukoliko je novinarka, svesno ili nesvesno, insinuirala da joj je nije drago što izumiremo? Evo, sveža reakcija Vesne Pešić na „Buku i bes“ potencira kako valjda nije bitno koliko se koje etničke grupe rađa u Srbiji, ako su svi građani i građanke jednaki. Ali, državljanstvo je samo administrativna kategorija. Sa biološkim odumiranjem jednog naroda umiru i njegov jezik i kultura, materijalna i nematerijalna. Nestajanje bilo kog naroda i njegove kulture gubitak je za raznovrsnost i lepotu naše planete, bez obzira na to o kom se narodu radi. I oprostićete mi, ali meni su srpski jezik i srpska kultura izuzetno dragi, i ne želim da nestanu. Zašto je toliki problem ako se Katarina Đorđević oseća isto i to se nazire iz njenog pisanja? Da slično napiše novinarka iz redova nekog od brojnih izumirućih plemena, verujem da bi se na Peščaniku brižno saosećali.

„Mantranje“ hedonizma

Javnost je eksplodirala i oko reči „hedonizam“, potpuno pogrešno je protumačivši – hedonizam nisu nužno kavijar, jahte, vina i skupe krpe.

„Hedonizam je filozofsko učenje po kome je smisao života u zadovoljstvima i uživanju“ (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske).

Dakle, luksuz se ne spominje. Hedonizam je, prosto, težnja da se u korist prijatnih izbegne što više neprijatnih iskustva i to jeste trenutni opšti trend, za oba pola i sve uzraste. Varati i prepisivati na ispitima da se ne bi „mučili“ sa obimnim gradivom. Potezati veze da bi se posao završio preko (kilometarskog) reda. Pretvaranje da ne vidite staricu koja je ušla u prevoz da bi nastavili da sedite. Trošenje novca na sebe, umesto trošenja novca na druge. Izbor ukusnijeg naspram zdravijeg ili moralno ispravnijeg. Sve su ovo lica svakodnevnog hedonizma. Hedonista ste u meri u kojoj to sebi možete da priuštite.

I pored toga što smatram da je legitimno postaviti i takvu hipotezu, lično ne mislim da su žene u Srbiji hedonisti. Mislim da su zbunjene. Sa svih strana, od malena, bombardovane su idealima uspeha, udobnog života, praćenja trendova. Zato pokušavaju da pre porodice sviju udobno gnezdo i izgrade karijeru, a svi znamo koliko je teško u Srbiji uopšte dobiti iole pristojno plaćen posao. Osim što „uživaju“, one predano rade na sebi, uče, kvalifikuju se, prekvalifikuju se, dovijaju se, oblače se „kako treba“, govore „kako treba“. A godine prolaze. Kada dovoljno godina prođe, pred njima su, u boljem slučaju, rizična trudnoća završena carskim rezom, a u gorem slučaju, hormonska terapija i vantelesna oplodnja. Činjenica da su liste čekanja za ovu intervenciju dugačke, poklapa se sa podacima da većina žena zapravo želi decu i onda kada ih još uvek nema.

Pod opterećenjem (ne)dostupnosti materijalnih dobara i zadovoljstava, deca su se pretvorila u još jednu ekonomsku kategoriju. Najbitniji preduslov za želju za decom – ljubav, ljubav između partnera, ljubav prema deci i prema samom fenomenu života, nepravedno padaju u zaborav pred „borbom za opstanak“ i „borbom za prava“. Kako je iskreno formulisala jedna Politikina komentatorka:

„Po mom misljenju bela kuga nije nikakav argument da neko odluci da ima decu, ali sta je sa instinktom tj. zeljom da se rode, vole i podizu svoja deca“

Slabo ko javno govori o zadovoljstvu koje proizilazi iz gajenja dece, o nebrojenim trenucima ljubavi i radosti koji su uz njih uvek tu i samo čekaju da im se prepustite. Malo ko govori o uticaju dece na sazrevanje ličnosti roditelja, mogućnosti da se postane vredniji, odgovorniji, bolji; sposobnosti da nadmašite sebe, da se žrtvujete za druge, što posledično ima povoljne efekte i na širu ljudsku zajednicu. Deca (ne obavezno sopstvena biološka) su istovremno i trijumf naših vrlina i ogledalo naših mana. Kao takva, preko su nam potrebna da bi i sami odrasli i postali istinske, zrele i autentične individue.

Hoće li i ta vrsta pisanja postati politički nekorektna? Uviđam i ne poričem koliko bolno može da bude čitanje „roditeljskih tema“ za brojne parove koji ne mogu da imaju decu, ili se dugo godina bore da ih začnu; ali bizarno je, nakaradno i opasno prestati govoriti o rađanju i porodici, jer su one pokretači života i uslov njegovog kvaliteta. U prohujalim vremenima, poruke o umetnosti roditeljstva prenosile su se kroz narodne bajke, pripovetke i pesme; kasnije preko pisane reči i drugih umetničkih formi. Danas je pozitivna slika o roditeljstvu žrtva opšte postmodernističke „dekonstrukcije“, a današnje generacije odrastaju pod njenom senkom. Kakav će  odnos prema vrednosti života, sopstvenog i tuđeg, uopšte moći da imaju?

Da se razumemo, žene moraju i treba da imaju pravo izbora da se potpuno odreknu potomstva zarad drugih životnih ciljeva. Međutim, feministički konstrukt pokušava da nas ubedi da na žene postoji „patrijarhalni pritisak“ da zasnuju porodicu, u vremenu kada je baš suprotno.

Afera „ženska statistika“ iznela je na videlo još jednu zanimljivost: kako aktivisti, borci i borkinje za ljudska i ženska prava skaču u odbranu vrlo, vrlo selektivno...

Omalovažavanje Mame

Ono što me najviše pecka je ton kojim borkinje za svoja i moja prava govore o trenutno najlepšoj stvari u mom životu – o majčinstvu, i samoj ideji majčinstva. Citiraću neke komentare sa Politikinog sajta:

Ja imam 25 godina i ne želim decu (ikada). Zašto? Zato što mi se tako hoće (tj.neće).

Ne znam čemu ta hajka na žene koje ne žele decu, samo nađite one koje vama odgovaraju. Neke ne žele da budu deo vašeg patrijarhatskog vlažnog sna.

Pa vama trebaju inkubatori dve noge, topovsko meso koje ce drzava reklamirati kao jeftinu radnu snagu. Trebaju vam ovakvi kao ovaj (...), sto misli da je moguce neko drugi da mu hrani decu, dok se razmnozavaju kao zecevi. po mogucstvu sa zenama koje imaju 2 razreda osnovne skole.

Значи треба да баталим школовање и да дохватим првог типа који наиђе како бисмо се размножавали као зечићи? Ваз, хвала вам што сте ми рекли истину, па ја немам никакву другу вредност сем да ћутим и рађам децу.

Poražavajuće je što bilo koja žena u 21. veku zauzima stav da je ženi jedina dužnost da rađa, i što svoje savesne sugrađanke optužuje da ne žele da rađaju kako bi održale svoj "hedonistički način života".

Vredan pomena je i jedan komentar sa Fejsbuka, koji pravi ciničnu vezu između teksta Katarine Đorđević i tekstova psihoterapeuta Zorana Milivojevića: „Drugim rečima, rađajte i tucite ih što više... baš divno“.

Ako vam interpretacija komentara deluje petparački, da bi stekli dobru sliku o ovim idejama pročitajte npr. reakcije na portalu Beton (od kojih bih izdvojila „Mašinu za rađanje“ Milice Popović), ili već spomeuti Peščanikov razgovor sa Biljanom Srbljanović i Snježanom Milivojević (u međuvremenu je na Betonu i Peščaniku izašlo još reakcija u istom ili sličnom maniru, uz rastuću dozu samovažnosti).

Čitava ova naracija sadrži nešto mnogo dublje od puke kritike članka – to je duboki, skriveni prezir prema posvećenom majčinstvu, prema arhetipu Majke, koja se umesto moćnog bića koje donosi novi život na svet, vidi kao nekakva potlačena mučenica u ritama koja iz sebe istiskuje neželjeni porod.

Da se korigujem malo: možete imati njihovo poštovanje i kao majka - ukoliko vam posao, aktivizam, druženje i pohađanje event-ova, i drugi oblici poželjnog građanskog ponašanja za savremenu ženu ostanu prioriteti. Vaše „ostvarenje“ mora da leži van kuće, nikako u njoj. Tako prezir, ili ignorisanje, zavređujete onda kada svojevoljno izaberete da prvo mesto ustupite porodici i deci.

Razlozima i patologijama ovakvog stava bave se psihologija arhetipova i dubinska psihologija; delo K.G. Junga i drugih psihoanalitičara njegove škole, koja očigledno nema odjeka u domaćim dominantnim društvenjačkim krugovima (pitam se zašto). Ali ograničimo se sada samo na posledice. Poražavajuće je što postoji percepcija obične žene-majke kao nekog primitivnog i iracionalnog bića, bez inherentne mudrosti i intuicije, koje vredi jedino ako se emancipuje i „osnaži“. U trenutku kada se feminizam u svetu uveliko okreće lepoti začeća i rađanja kao kulminaciji ženske moći, naš feministički pokret bira da ostane pod svojim kamenom i nastavlja da potencira vrednosti koje su, ironično, tradicionalno veoma muške. On se ne bori za ženu, već za ideju žene koja je po njegovoj meri.

Titoistički ideal maskulinizirane „radne žene“, koja je posvećena antifašističkoj borbi i dobrobiti partijskog kolektiva više nego svojoj porodici, jednako ironično, u savršenoj je harmoniji sa potrebama patrijarhalnog neoliberalnog kapitalizma. „Kosmopoliten“ prodaje iste „neo-ženske“ vrednosti (uz malo seksizma pride) još od šezdesetih.

Onda ne treba ni da nas iznenadi potpuna nezainteresovanost „ženskog sektora“ za probleme sa kojima se suočavaju majke u Srbiji: od doslovnog zlostavljanja koje mnoge pretrpe u porodilištima, preko ukidanja finansijske podrške i jednokratne pomoći, nemogućnosti da se „po Bolonji“ pohađaju osnovne studije i podiže porodica... Uprkos tome što se svi ti problemi odnose na žene. Da citiram autorku Anu Jovanović u nešto drugačijem kontekstu,  feministkinje su vas upozoravale - da ste bile njihov dobar đak, možda ne bi ni došle u taj potlačeni položaj rađanja i gajenja dece.

Uopšte, feministička misao kod nas pokazuje malo javne zainteresovanosti za običnu ženu, osim ukoliko ona nije žrtva (patrijarhalnog) nasilja u porodici ili seksualne diskriminacije. Barem nije do poslednjih odgovora Politici. Uzimajući to u obzir, ne liči li to stihijsko reagovanje na pokušaj da se iskoristi „savršeni talas“ i na prečac ostvari privid stvarnog učešća feministkinja u svakodnevnim životima žena? Kao kada se roditelj koji je napustio dete iznenada vrati u njegov život, praveći se da ništa nije propustio.

***

Živo mi je ostao u sećanju razgovor od pre nekoliko godina, kada sam mlađana ja lakomisleno izjavila kako mi „deca uvek razgale materinske instinkte“. Jedna feministički orijentisana naučnica je, sigurna sam sasvim dobronamerno, odmah poskočila da mi objasni kako „materinski instinkt kod ljudi ne postoji, nego je socijalno uslovljena kategorija“.

E pa ono što sam osetila kada je novo ljudsko biće izašlo iz snažnog i sposobnog ženskog tela, mog tela, nije bilo predmet sociologije - bilo je iskonsko, bilo je duboko, i bilo je moje. Paradoksalno, ta neverovatna vezanost me je oslobodila.

Drage žene, samo vi možete znati šta je za vas sloboda. Oslušnite je, otkrijte je i živite je, ne obazirući se na šum koji nametljivo dolazi sa strane.

Tri dana sa Jonom Langfordom

...u Beogradu!

Juče se završila izložba Jona Langforda "Nešvil(ski) Radio", u Prodajnoj galeriji Beograd – poslednji materijalni, javni trag njegovog trodnevnog boravka u Beogradu, 12, 13 i 14. novembra. Dok se njegovi radovi verovatno skidaju sa zidova galerije i spremaju za povratak kući, u Čikago, osvrćemo se na ovo, na mnogo načina neverovatno umetničko gostovanje - na koncert(e), izložbu i predavanje.

Može se reći da je koncert 12. novembra jedva uopšte bio najavljen. Ivan PD okačio je link na jednu jedinu zvaničnu najavu, diskretnu vest sa sajta KC Grada. Koncert tamo (karta 300 dinara!), pa otvaranje izložbe u Prodajnoj galeriji, pa radionica u Šumatovačkoj. Međutim, ove ambiciozne serije događanja nije bilo nigde na društvenim mrežama, niti je bilo ko od muzičke ekipe znao ko su organizatori. Sve dok nismo kupili karte dan pred koncert, bilo je osnovane sumnje da je sve samo greška, pusta želja nekog neiskusnog organizatora koji je napravio najavu bez čvrstih garancija (što ne bi bio prvi put). Jer, svima koji imaju veze sa muzičkom scenom i organizacijim nezavisnih koncerata, jasno je da je dovesti muzičara iz SAD u privatnoj režiji, van turneje, obezbediti mu troškove puta, tri dana gostovanja (i sve to po ceni karte od 300/400 dinara i bez ozbiljne promocije) – u najmanju ruku neodrživo. Ipak, karte su nam bile u rukama. I zaista, dan kasnije, među 50ak ljudi u Gradu bio je, glavom i bradom, gospodin Lengford.

Jon Langford je stari panker (The Mekons), danas samostalni muzičar. Takođe je i izvrstan crtač i likovni umetnik – autor izuzetno upečatljivih grafika i ilustracija, koje oslikavaju legendarne muzičare kao što su Henk Vilijams, Džoni Keš, Grem Parsons, Lu Rid... ili pak – njegove pesme i sećanja na život u rodnom Velsu. Na elegantan način spaja različite stilove – pop art portret, stripovske elemente teksta što često potpuno okružuju glavni karakter, svedenu paletu boja koja podseća na religijsko slikarstvo. Rezultat je izuzetno harmonična i interesantna estetika, pa nije ni čudo što je Langford voljen ilustrator u širokom krugu ljubitelja umetnosti - od kolega umetnika, preko urednika muzičkih časopisa, do ljubitelja tetovaža.

Što se muzike tiče, njegov današnji zvuk blaži je u odnosu na (još uvek aktivne!) The Mekons: u osnovi je i dalje gitarski, naginje muzici spomenutih kantri heroja, ali je zadržao snagu i vitalnost panka. I zaista, neke od najzanosnijih savremenih folk dela dolaze upravo od nekadašnjih pankera (pogledajmo npr. Chuck Ragana, Slim Cessna's Auto Club, Billy Chidisha i celu njegovu svitu). Od 1998. do 2014. napravio je šest albuma, ali i brojne saradnje, od kojih je meni najdraža fenomenalni album sa Richardom Bucknerom.

foto: popdepresija

 Akustični nastup Džona Lengforda bio je propraćen pomalo stidljivo, ali toplo. Langford nastupa sa mnogo iskrene energije i strasti za svoje pesme, za priče koje se kriju iza njih. Priče su veoma bitnan element Lengfordovog stvaralaštva – pauze između pesama rezervisane su upravo za njih. Tako počinjemo da upoznajemo Džona. Talentovani mladić iz malog Velškog lučkog grada, sa bendom odlazi da pronađe mesto pod američkim suncem. Ali ono ne greje onako kako su očekivali – američko drutšvo već je uveliko tramilo slobodarstvo za potrošački komformizam. Kapitalizam ne poznaje značaj stvaralaštva, već isključivo vrednuje profit; surovi zakoni tržišta pobrisali su njegove heroje, poput Keša, sa radija, ostavili ih da jedva sklapaju kraj sa krajem od stare slave, na nastupima pred vremešnom publikom. 1, 2, 3 4Ever posvećena je upravo Kešu i sličnim umetničkim sudbinama. Iako i dan danas živi u Čikagu i ima dvoje dece – američkih državljana, priznaje da ima pomešana osećanja prema SAD-u. Ipak, njegove kritike, poput Drone Operator, daleko su više ljudske nego političke. Uopšte, ljudskost je termin koji dobro pristaje njegovoj muzici – bez pretecioznosti i umišljenosti, iskreno i pravo iz srca.

Što se tiče setliste, malo me je iznenadilo što su mnogi „ziceri“ poput Getting Used To Uselessnes izostali, ali izbor pesama postao je jasan narednog dana u Galeriji. Koncert je praktično bio saundtrek za likovne radove i svaka izvedena pesma bila je povezana sa slikama.

Novembar 13. u Prodajnoj galeriji Beograd – na centralnom zidu Bill Monroe, Townes Van Zandt, Dolly Parton, Wanda Jackson, Johnny Cash, Hank Williams i drugi nosioci američke muzike gledaju nas sa toplih i snažnih portreta u kombinovanoj tehnici. Sa desne strane je i Joe Strummer. Na levom zidu ne se nalaze portreti, već : Mobi Dik, okružen tekstom pesme Inside The Whale; zatim, zlokobna svita ljudi ispod kolosalnih konstrukcija za izvlačenje uglja, takođe opkoljeni stihovima sa svih strana. Ubrzo je šest-sedam pesama sa slika oživelo kroz naraciju samog autora, naravno, opasanog gitarom.

Dobrim delom su o njegovom gradu Newportu, luci južnog Velsa – regije koja živi od eksploatacije uglja, sa kojim su svi ondašnji životi neraskidivo povezani, i u dobru i u zlu. A Mobi Dik je čest motiv. Naučili smo da ga je Džon Hjuston delimično snimio u Youghal-u, malom mestu na jugu Irske. To je i dan danas ključni događaj tamo – u pabu koji je bio centar filmske aktivnosti, i dalje čuvaju sliku Gregori Peka potpisanu sa „smrt Mobi Diku“.  U pesmi The Filming Of Moby Dick In Youghal, Lengford  vešto dočarava upliv filmske industrije u malo mesto, u čijoj svakodnevici ima malo prostora za „filmsku magiju“, ili iluziju bilo koje druge vrste...

Kao i prethodne večeri, Džoni Keš dobio je svoje mesto, u priči, u ponovnom izvođenju

1, 2, 3, 4Ever i obradi Home Of The Blues. Nastup bez bine, u ravni sa posetiocima izložbe, u zagrljaju likovnog naličija pesama stvorilo je jedan poseban, neponovljiv i intiman doživljaj.

Pesme su pevale slike i slike su oslikavale pesme. Multimedija na klasični način, radikalno drugačija od dosadnih ozvučenih slika i videa postmodernista.

U neposrednoj komunikaciji Džon je baš onakav kakve su mu i pesme – otvoren, iskren i srdačan. Potpisuje nam svoju knjigu, sa posvetom najmlađem posetiocu izložbe i koncerta. Nada se da se vidimo sutradan u Šumatovačkoj. Mi takođe.

A misterija oko toga kako je Lengford uopšte završio u Beogradu počela je polako da se rastače. Doveli su ga upravo ljudi u vezi sa Šumatovačkom i sa Galerijom, očigledno potpuno iz ličnog entuzijazma, kao ličnu misiju*.

Treće veče bilo je rezervisano za predavanje u Centru za likovno obrazovanje u Šumatovačkoj. Kroz ovu dobro poznatu instituciju prošle su generacije mladih, talentovanih ljudi, od kojih su neki i te večeri, 14. novembra, bili tu i radili ono što vole – vežbali crtanje, slikanje, vajanje. U maloj i zatamnjenoj sali sa projektorom koji je prikazivao slajdove Lengfordovih radova, imali su divnu priliku da čuju ličnu i priču čoveka sa mnogo godina umetnosti iza sebe.

Kroz izlaganje, napokon smo mogli da složimo moizaik Lengfordovog, ponekad trnovitog, stvaralačkog puta. Počeo je sa željom da bude slikar – voleo je da crta i bio dobar u tome, pa je upisao umetnički fakultet u Lidsu. Međutim, svet profesionalne umetnosti nije bio ono čemu se nadao – bila je sredina sedamdesetih, i činilo se da u slikarstvu sve već rečeno, da je potrošeno; da nema mesta za njega. Zato je (čuvene) 1977. postao član The Mekonsa, uprkos tome što, kao i većina muzičara prvog pank talasa, nije ni znao da svira. Uprkos uspehu odlučuje da se preseli u zemlju odakle su mu bili muzčki uzori – Ameriku. Ali tamo se šablon sa početka studija ponovo otelotvoruje – on shvata da kreativnost i stvaralačka vrednost nisu dovoljni da zaradite za hleb; da su autentične zvezde zaboravljene; da je muzika zapravo marketinški biznis. Ponovo nije mogao da vidi svoje mesto. Iako ne prestaje da svira, ponovo se vraća likovnoj umetnosti, delimično u pokušaju da se izdržava. Godine iskustva, proživljene muzike i događaja i ljudi kojima se bavila, napokon se prožimaju i pomažu mu da pronađe svoj pravi umetnički izraz. Da uspe da nadahnuće i strast prema muzici pretoči u dela, koja smo znatiželjno posmatrali projektovana na zid.

Što se muzičkog glasa tiče, i on se menjao – muzika Mekonsa, kao i ona koju je stvarao kroz druge projekte, vremenom  poprima sve više folk i kantri elemenata. Ovde je rekao jednu veoma bitnu istinu – ono što je njega privuklo kantriju je to što je shvatio da on baštini daleko više suštine panka, nego ono što je savremeni pank postao. Kantri i folk pevači pevaju o svakodnevici, o kako ličnim tako i društvenim nevoljama i nepravdama; a „mnogi pank bendovi viču „Anarhija“, a onda potpišu ugovor sa velikom etiketom“. Postanu deo industrije i lako zaborave malog čoveka. Duh pobune preselio se negde drugde, ili bolje reći, vratio se tamo gde je oduvek i postojao; u izvornoj, narodnoj kantri muzici. Međutim, sistem ne želi pobunu, ne želi bacanje svetla na probleme koje stvara. Ne želi umetnost, jer nesputana umetnost je nosilac istine. Zato je Lengfordov imaginarni junak sa mnogih slika, Lofty Deeds – kantri pevač sa lobanjom umesto lica, ujedno i gubitnik i osvetnik; i strašilo i buntovnik; mrtav, ali neumirući.

Ni predavanju u Šumatovačkoj nije manjkalo muzičke podloge. Pošto smo ga pre početka događaja, kao pravog domaćina, sreli na vratima sale, pitali smo ga da nam ispuni nekoliko muzičkih želja. I bilo je vremena upravo za tri pesme: Verdun, priču o povratku svog dede sa Zapadnog fronta I Svetskog rata; hitičnu Getting Used To Uselessness, koja interpretira ono o čemu je u izlaganju govorio – nepostojanje dostojanstvenog mesta za umetnika u surovom, savremenom svetu, njegovu „beskorisnosti“ za taj svet. I vrhunac – Mars, sa poslednjeg albuma Here Be Monsters. Izuzetno lična balada o neispunjenim snovima jednog prohujalog doba, o maglovitim sećanjima iz detinjstva koja nas prožimaju do kraja života.

Mars kulminira kroz jednu od najlepših pesničkih slika koje sam čula u poslednje vreme:

A wasp is crawling on my leg

Dissapears inside my boot

Stars of white and no one knows

Forever as the moment froze

I'm still waiting for the sting

Through everywhere and everything

Maybe we never get to Mars

Uz prve akorde, na slajdu se pojavljuje slika Sputnjika – lansiranog iste nedelje kada je Džon rođen. Izvedena svedeno, na gitari, bez orkestracija sa albuma, zvučala je jednako moćno. A odjek petardi koji je dopirao sa ulice samo joj dodao nestvarnoj, melanholičnoj, zvezdanoj atmosferi. Prelep način da se obeleži kraj jednog putovanja.

(pesma počinje na 2:33 min.)

Jer Lengfordovo gostovanje u Beogradu stvarno je bilo putovanje. U tome je cela lepota ovog trostrukog događaja – on nije bio ni izložba, ni koncet, ni predavanje, već sve to zajedno, neraskidiva celina. Prvo smo inicirani u stvaralaštvo Džona Lengforda najneposrednijim putem – putem žive muzike. U naredna dva dana otrkivali smo ga dalje, sloj po sloj, da bi na kraju mogi da imamo retki i dragoceni uvid u celokupni put jednog umetnika. Cilj jeste bitan, ali u putu se krije sva čar.

I najlepše je kada odete kući sa osećajem da ste obnovljeni saučestvovanjem u nečijoj kreativnosti; sa novootkrivenom dubinom njene lepote. Možda nije ni bitno stići do Marsa. Bitno je gledati gore i otkriti misteriju u svakodnevici.

                                                       

Veliko hvala Jonu Langfordu i onima koji su ga ugostili. I živeo Lofty Deeds.

_________
* S obzirom da nikoga od organizatora ne poznajemo, neću nagađati oko lica i imena, niti detalja organizacije. Ukoliko kojim slučajem čitaju ovo, slobodno mogu da se jave u komentarima, ako žele :)