Laži se nižu. Afera za aferom, izgovor za izgovorom. Glupost za glupošću, užas za užasom, poniženje za poniženjem. Šamar za šamarom.
Ljudi, građani koji misle, a ne maštaju o ličnoj koristi, mrvicama koje padaju sa despotskih stolova, zamišljenim stanovima na vodi... Besni su. Očajnički su ljuti, sa punim pravom.
Za praznik, Sunce je blistalo. Ljudi su bili veseli i nasmejani, u parku, u porti, na ulici. U sred tragedije. Mi smo bili nasmejani.
Gde ode sav onaj bes?
Jer nije mogao da nestane, samo se prikrio.
U kojim organima, u kojim kostima?
Da li ih nagriza?
Da li ćemo sami sebe pojesti pre nego što se bilo šta promeni, na bolje ili na gore?
Muzika je veliki deo mog života. Kako većina bendova koje volim slabije (il' nikako ne) svraćaju u ove krajeve, trebalo bi da mi odgovara što je naša muzička scena živnula i obogatila se velikim brojem autora, što samostalnih, što okupljenih u bendove. Međutim, istina je da me je mini eksplozija autora na domaćoj* alt muzčkoj sceni ostavila u najboljem slučaju ravnodušnom, u najgorem - razočaranom. Jer ispostavilo se da svi ti mladi (i ne tako mladi) ljudi koji su najednom počeli da sviraju u žanrovima koje volim - nemaju da ponude ništa što mi se dopada.
Toliko njih. Toliko preslušavanja. I ništa. Kao desetine razočaravajućih blajnd dejtova za redom (čast sramotno malobrojnim izuzecima**).
Ali još od prošlog leta, krijem jednu malu tajnu, aferu.
Ispostavilo se da imam neobičan afinitet ka muzici koju rade manekenke.
Prvo sam na starom prašnjavom radiju, u potpuno neodgovarajućem ambijentu seosko-rečne idile, čula letnji hit Andrijane Belović, "U ogledalu". Inače nisam sklona elektronici, bar ne ovakvoj, ali osvojila me je svojom svežinom, poletnošću i jasnoćom.
Andrijana ne krivi glas da bi dosegla ideale i idole. Ne pokušava da mudruje na silu - tekstovi su jednostavni, ali daleko od prostih. I zaboga, na srpskom su, što im daje sponatnost kakvu samo maternji jezik može, a i ne moram da se stresam na svaki krivi engleski akcenat. U vezi sa jezikom i svemu ostalom navedenom, na našim prostorima od pretencioznosti, odnosno pokušaja da se bude nešto, boluje zabrinjavajući broj strvaralaca. I upravo je Andrijanin nedostatak iste ono što me je kupilo. Deluje mi da njena muzika prosto teče iz nje takva kakva je, bez pokušaja da se dodvori bilo kome i bilo čemu, da živi voljeni stereotip.
Za Saru Renar koju otkrivamo nekoliko meseci kasnije zahvaljujući najavi obskurnog kantautorskog festivala mogla bih da kažem veoma slične stvari, osim što se (na albumima) ipak radi o komercijalnijoj produkciji (što u mojim ušima nije +), i što je vokal dramatizovaniji. Možda baš zato mi se u njenom slučaju dopada manji broj pesama, ali zato sam one koje su mi se svidele mogla da vrtim na repeat. I jesam.
Naravno, to što su drage mi autorke profesionalni modeli suštinski nema veze sa njihovom muzikom i ne bi trebalo da stvara bilo kakvu predrasudu u vezi sa tim. Ali opet... Kao neko ko sa jedne strane prezire modnu industriju, a s druge kao neko kome su se ružnjikavi izvođači ispostavljali dražim i srcu bližim nego oni knjiški (kao book) lepi... Ko bi rekao. Zar ne bi trebalo da mi pažnju pre privuku izvođači koji su više nalik preferiranom vizuelnom identitetu? Zar ne bi oni trebalo da imaju neki kredit kod mene na račun toga? Ipak, nisam u potpunosti imuna na površne stvari kao što je imidž. Ili sam imunija nego što sam mislila?
Za ostale sam i dalje otvorenog uma i čekam da mi nekako privuku odavno odlutalu pažnju. No, moram da zabeležim jednu stvar koju sam primetila dok je gđa Pažnja bila na njih usmerenija.
Karakteristično za mnoge sa naše podmlađene ne-mejnstrim muzičke scene je da je portfolio daleko deblji nego diskografija (a nažalost, u mnogim slučajevima i kvalitetniji).
Čak i pre objavljenog prvog albuma, već imaju štos vrlo profi i vrlo artističkih promo fotki, na kome bi im mogli pozavideti i "veliki" bendovi. Postoji i logično opravdanje - naša generacija odrastala u vremenu kada su
medijski zastupljeni muzičari postali više "ikone" nego stvaraoci, u većoj
meri nego ikada ranije. Vreme u kome postojimo nas oblikuje mnogo više nego što bi smo želeli.
Oni vole da ih slikaju prijatelji, vole da se slikaju sa prijateljima; vole
da se slikaju na događajima, svojim i tuđim, vole da se slikaju za izložbe, za
časopise - čak i modne. Vole da se slikaju, tačka.
Jasno, nisu radili selfije, samo imaju mnogo kreativnih drugara koji večito love inspiraciju. Ali brate mili, treba sve te fotke i okačiti, treba odvojiti vreme i obući se za svaki sešn. Treba se pojaviti na svim pravim mestima.
Ponekad se zapitam, pogotovo kada mi ono što čujem zvuči nedorečeno, mlako i/ili lažno, postoji li u takvim slučajevima fotkanje radi muzike, ili muzika radi fotkanja?
A onda mi je na pamet pala jedna hipoteza - šta ako su svi oni koje su me razočarali na dejtovima sa njihovom muzikom, ali zasenili brojem i kvalitetom sopstvenih fotografija, u stvari neostvareni modeli? Šta ako je njihova kreativna energija zaglavljena u toj nepriznatoj žudnji, nedosanjanom snu? Da im zato muzika zvuči anemično, kao da se trudi da poleti, ali joj se sa prvim trkom zavrti u glavi od malokrvnosti.
Jer bezveze je biti maneken/ka. O njima postoji gomila poražavajućih predrasuda. Pride, nema mistike, intelektualnog i romantičnog potencijala, svega onoga što donosi status umetnika i muzičara. Ali opet, poriv je poriv, sudbina je sudbina. Pokušaće da se ostvari, na jedan način ili drugi.
Moja hipoteza je, očigledno, validna for the lulz.
Najgore od svega je sebe shvatati previše ozbiljno.
*Kako poenta ovog članka nije da bilo koga proziva, kao što nisam navela autore koje su me razočarali, tako neću navesti ni one koji mi se dopadaju. **Kada kažem "domaća", mislim na sve ono sa prostora kolonije Zapadni Balkan.
