Sunday, August 16, 2020

ACORONADREAM

Kad korona prođe

Kada nas napokon pelcuje

Brat Putin, 

Ili prijatelj Si, 

Ili majka Angela, 

Ili sotona Gejc

Sasvim svejedno

I kada imuni odgovor

Bude na mestu

Imam planove velike

Kao snovi pred zoru


Kad korona prođe

Upisaću master

I biću 

Na svakom predavanju

I osim završnog, uradiću 

Bar još jedan rad

Vredna kao predsednik

I stručna kao 

Krizni štab


Kad korona prođe

Otići ću na sve 

Preventivne preglede

I osim novca

Svim doktorima odneću

Po buket cveća

Da pokažem koliko sam

Srećna što ih vidim

I još srećnija 

Što oni vide mene

Pod lampom

Pod rentgenom

Pod ultrazvukom

I što mogu da me spasu

Od sopstvenog tela


Kad korona prođe

Obnoviću članarinu

U planinarskom društvu

I u ruksak-nosiljci 

Izneću malog sina na Midžor

Sada je teško tako ga nositi

I krug oko zgrade

Ali tokom izolacije 

Vežbamo tela

Tako su glasile preporuke

I tako smo svi činili

Sve ove mesece

Zar ne


Kad korona prođe

Napokon ćemo naći siterku

I izlaziti vikendom

Jer podrazumeva se

Da ćemo se posle korone 

Malo obogatiti

Krivulja rasta će biti 

U obliku slova “V”

Tako kažu optimisti

A sada smo negde

Dole na uglu


Kad korona prođe

Ići ću na koncerte 

Neselektivno

Daću novu šansu svim

Onim bendovima

Koje sam sočno pljuvala

Recimo ŽeneKese

Vikaću glasno 

“Doviđenja meni se kenja”

U singalongu

Svako iskustvo biće jedinstveno.


Kad prođe korona

Samo želim

Da se nađem opet

U koncertnoj rulji

Da treperim čekajući početak

I da se osmehnem

Dok gledam saučesnike

Kako grče tela

Na neki generacijski evegreen

Koji je nehajno pustio tonac

Inače ne volim gužve.


Kad korona prođe možda ću biti

Devojka iz sna 

Sa roze kosom 

I malim nosem

Ili devojka iz drugog sna 

Sa crvenom perikom

Skrivena i nesputana

Kad korona prođe 

Možda više neću biti ja


Ona ja

Ova ja

Umorna od umora


I da nisam umorna

Ja ne znam da plivam

Ali dobro umišljam kontrolu 

Dok plutam na pučini 

Sa jednokratnim maskama

I plastičnim rukavicama

I ostalim našim

Velikim postignućima


Thursday, May 21, 2020

"Za našu decu"


Kao i sva deca kojoj ta ljubav nije aktivno suzbijana, moj sin je opčinjen prirodom.

Pošto je dovoljno porastao, imali smo planove za obilaske slikovitih mesta naše istinski prelepe zemlje, magičnih mesta koja kao da su ispala sa strana Gospodara prstenova. 

Nažalost, vanredno stanje je naše planove privremeno zaustavilo.

Ali imamo slike.

Slike sa raznih zelenih i plavih mesta koje su mama i tata obilazili davno, pre nego što su imali decu.

I gledamo ih. 

Njegovo oduševljenje je kao da je tamo.

Gledamo, on se raduje i divi, a meni stoji knedla u grlu.

Jer on još uvek ne zna.

On ume samo da uživa u lepoti, a ne zna i ne može da zna u kakvoj je opasnosti ta lepota.

Biblijskoj opasnosti, velikoj kao Sudnji dan.

I da oni koji treba da čuvaju tu lepotu, njeni pastiri, to više ne rade.

Ipak, dečiji mozak je vrlo brz i počine da primećuje nepravilnosti. 
Greške.
Ljudske greške.

“Mama, a zašto je na slici toliko posečenog drveća?”

“Zato što ga ljudi seku”

“Šumokradice!”

“Ne, mili, to seku po zakonu, oni koji upravljaju tim Nacionalnim parkom… ali da, seku malo previše”

On pokušava da shvati, a ne shvata, suština mu izmiče. Neiskvareni dečiji um ne može da pojmi šta su korupcija i beskonačna pohlepa. Šta je prava "duševna bolest", koja vodi u smrt duše.

A nadasve, ne može da shvati kako čovek može da uništava nešto što je tako lepo, najlepše. Što stvara i daje život i što se, prirodno, voli svim srcem.

"Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi'!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!"

Grlo nastavlja da se steže, ne popušta.

Jer kako i kojom brzinom se stvari odvijaju, ne bi me čudilo da ću za pet ili deset godina, na obavezno pitanje “A mogu li ja da odem tamo?” morati da dajem nemile odgovore:

“Mili, ta šuma nažalost više ne postoji, posekli su je”.

“Te reke više nema, sada je u cevi, okolo je pustoš”.

"Sve u tom jezeru je sada mrtvo, jer su ga stalno isušivali da bi pravili i izvozili struju“.

"Kada su napravili tu branu, reka je usporila, zabarila…  A temperatura je rasla... Ribi je nestalo kiseonika i desio se pomor".

"Tamo više ne može da se ode, jer su ceo taj kraj oteli kriminalci i to je sada njihov privatni posed”.

“Vidiš čitav ovaj deo na mapi, tu je sada rudnik litijuma, i nema više ničega osim ogromnih kopova. A ovde pored, gde smo jednom prolazili, gde su bila imanja, sada je deponija jalovine. Zato više ne idemo na Drinu dole kod nas… Nekada je bila jedna od najčistijih reka Evrope i to si i sam video, samo se ne sećaš. Imaš sliku...”.

Koliko tuge ga čeka kada shvati?

A posle tuge, koliko užasa realnog života na jalovištu, na pepelištu, zgarištu; gde je vazduh previše zatrovan da bi se disao a sva voda flaširana i prodaju ti je skupo, na planeti koja gori. A nemaš drugog izbora.

Šta da mu kažem, za šta smo prodali našu Majku? Prodali u roblje, da je okivaju, seku, guše, pale, zatrpavaju smećem? 

Za novu metalnu šklopociju?
Za svetleće pljosnato parče plastike sa ugraviranom jabukom? 
Za šarene patike? 
Za hamburger, za pečenje ispod sača, za cigaru? 
Za šoping u Milanu? 
Za veliki zlatni sat, čija veličina proporcionalna zakržljalosti duha?

"To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!'

Zaista, šta ostaje "za našu decu"? Šta ćemo im ostaviti, šta biramo za njih i u ime njihovo? Šta će se umilostiviti da im ostave, raspikuće koje biramo, od onoga što im rođenjem već pripada?

Sutra, kada se njihova beskrajna tuga pretvori u beskrajni bes i kada vas obuzeti njime budu pitali šta ste uradili da sprečite razbojništvo i uništenje, šta ćete im reći? 
Šta smo uradili? 

Uradili, ne maštali. 
Uradili, ne jadikovali.
Uradili, ne slegnuli ramenima.
Uradili, ne okrenuli se i otišli.

Svako zna šta i koliko može.
Ili misli da zna.

Ali kada se njihove ljutite razočarane zenice sretnu sa vašim, znaćete.

Znaćete da li ste procenili dobro.

Samo što će onda biti kasno da promenimo 
prošlost, ako tek tada shvatimo šta smo sve mogli.

Ako shvatimo da smo mogli više.

.