Na "Ološ-reci" ćuprija

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Kada živite u infrastrukturno zapuštenom gradu (u kom se pritom stalno nešto „dorađuje“), dobrim delom oguglate na sve što otpada, propada, osipa se ili curi. Ali na neke stvari čovek se nikad ne navikne do kraja. Nekad ovakve pojave postanu opasne po život i dobiju par redova u crnoj hronici. Većina jednostavno narušava vaš unutrašnji mir - raspadanje i razaranje umeju da izazovu iskonski osećaj nelagode. Službe zadužene da rešavaju ovakve probleme svakako postoje, ali ne rade uvek svoj posao. To se dešava u svim ćoškovima planete i ma koliko mi mislili da je „tamo daleko“ bolje i uređenije - uvek postoji kvart ili ulica čiji su problemi nekim čudom „nevidljivi“.

U Astoriji, severozapadnom delu Kvinsa (Njujork) ispod Hell Gate mosta, čak dve decenije bila je oštećena vodovodna cev koja se izlivala na trotoar u prečniku od desetak kvadratnih metara. Prizor je toliko postao deo pejzaža da je dobio i ime - „Ološ-reka“ (Astoria Scum river). U toplijem delu godine "reku" su ukrašavali žabokrečinu i vonj, što nije ništa u poređenju sa činjenicom da se zimi čitavo „korito“ zaledilo, predstavljajući izuzetno opasnu površinu za hodanje. Da stvar bude još bizarnija, ne radi se o zabačenom ćošku, već o veoma prometnom delu trotoara. Pošto su lokalne vlasti pokazale apsolutnu letargiju u odnosu na problem, neko je rešio da preuzme stvar u svoje ruke, ne čekajući potrebne dozvole. Tako je nastao ovaj „gerilski“ projekat.

Jason Eppink - nekonvencionalni umetnik koji se bavi „urbanim transformacijama, brzim prototipovima, estetskim intervencijama i neovlašćenim hepeninzima“, u saradnji sa uličnim umetnikom iz Toronta Posterchildom, konstruisao je most preko Ološ-reke. I to bez ikakvog budžeta, od recikliranih materijala: dasaka stare radničke klupe, odbačenih štafova i metalne ploče za električne komponente. To je bio novogodišnji poklon stanovnicima Astorije ne bi li svakodnevno mogli da savladaju prepreku bez opasnosti. Nekome je ipak stalo.

Most je izazvao oduševljenje Njujorčana i zaista su hodali preko njega - čime je ispunio svoj zadatak. Ali nije privukao samo pažnju onih koji su ga koristili. Postavljen je 30. decembra 2009, a već 27. januara 2010. po nalogu gradskih vlasti otpočeli su radovi na havarisanoj cevi. Napokon su naterani da nešto preduzmu - trebalo im je 20 godina i jedna pametna i odvažna ideja. U martu su radovi završeni, a mostić Ološ-reke je ostavljen na ulici. Ko zna, možda je sada u nekoj novoj plemenitoj misiji.

Što se naših gradova tiče, možda primer Ološ-reke može da posluži kao inspiracija. Sezona erkondišna je gotova, ali za sledeću bi bilo fino da neko konstruiše tende od starih kišobrana, a zatim ih postavi iznad trotoara, na zgrade stanara previše bahatih da obrate pažnju na koga kaplje voda iz njihovih klima uređaja.

Od biblioteke do "nešto-teke"?

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Ah, biblioteka. Odatle ste sigurno pozajmljivali prve lektire. Možda ste izrasli u nekog od danas sve ređih ljubitelja knjige, pa ste nastavljali da produžujete članarinu uživajući što u svežim, što u vrlo prašnjavim naslovima. Možda vam realne poteškoće zadaje, a možda vas je jednostavno sramota zbog činjenice da zgrada Narodne biblioteke još uvek nije renovirana i otvorena za javnost. Možda uživate u štetanju među policama, listanju arhivskih kartica i možda vam je žao što sve manje ljudi uopšte zalazi u „kuće knjiga“.

Da li su biblioteke mrtve? Da li su relikti nekog drugog vremena, pregaženog od strane brzoprotočnih informacija? Internet mreža je sada uz vas na svakom koraku, a samo je pitanje trenutka kada će se i kod nas potpuno odomaćiti iPad, Kindle i slične sprave sprave za „listanje“ elektronske literature. Nema više brige oko toga da li ćete nekoj stranici napraviti „uši“.

Biblioteke su relativno čest motiv u pop-kulturi - od scena stidljivog virenja preko knjige u raznoraznim romantičnim limunadicama, do „fem-dom“ koncepta stroge bibliotekarke. Ali ovi motivi ne mogu biti vid popularizacije biblioteka iz očiglednih razloga - previše su površni i premalo fokusirani na samu suštinu, a to je sadržaj polica bibliotekarskih zdanja. Ipak, na večito divljem Zapadu postoje indikacije nekih radikalnih promena. Iako je prodaja elektronskih izdanja knjiga na Amazonu prevazišla prodaju onih fizički realnih, biblioteke odbijaju da se povuku bez borbe. Novi talas odobravanja one nalaze u modernom anti-konzumerizmu - u prednosti zajedničkog dobra u odnosu na individualno posedovanje, kao i u uviđanju važnosti znanja i njegovog nesputanog širenja. A ovo plodno tlo podstaklo je i novu evoluciju biblioteke.

Iako reč „biblioteka“ na grčkom znači „soba knjiga“, savremeno doba nam donosi proširivanje pojma van njegove etimologije. Tako su nastale „igračkoteke“, „alatoteke“, „semenoteke“ i „bicikloteke“. Koncept je isti kao kod „knjigoteka“ - besplatno ili uz simboličnu članarinu možete pozajmljivati stvari, radi potrebe ili probe. Nema potrebe da trošite novac da bi ste posedovali nešto, a istu stvar će biti u prilici da koristi mnogo ljudi posle vas, čak i ako ne bi mogli da je priušte.

Ali šta je sa rent-a-car-om i drugim „rent-a-“ servisima? Zašto se oni ne nazivaju „autotekama“, odnosno - u čemu je razlika između učlanjivanja u „-teku“ i pukog iznajmljivanja stvari? Pa, zajednička crta svih „nešto-teka“ je da iza njih ne stoji puka želja za profitom, već viši društveni cilj - stvaranje i konstantno proširivanje baze određenih objekata koji bi bili dostupni bilo kom zainteresovanom članu populacije. One su bazirane na mnogo dobre volje - arhive objekata se šire donacijama iz različitih izvora, a profit je obično tek toliki da omogući samoodrživost. „Nešto-teke“ imaju dobre izglede da postanu mini-utopije za radoznale duše. A možda su i vesnici neke bolje budućnosti za civilizaciju umornu od zgrtanja sa jedne i izrabljenosti sa druge strane.

Sitan vez u tehnosferi

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Tehnološki razvoj guši tradicionalne forme umetnosti. Nova tehnološka rešenja nas podstiču da konstantno konzumiramo, a da pri tome ništa ne stvaramo. Istina? Za mnoge, da.

Ali, ne ako ste dovoljno kreativni – i ako možete da zamislite štrikani džemper sa svetlećim diodama.

Postoji čitava struja u okviru „Uradi sam“ (Do-It-Yourself) pokreta, ali i dizajn studija i univerziteta, koja se bavi upravo fuzijom tehnologije, mode i rukotvorina. Pomoću provodljivog konca, jednostavne elektronike i po kojom dobro ušuškanom baterijom, bivaju sjedinjene komponente za koje bi ste teško pomislili da su spojive. Ne samo da tkanine i diode mogu postojati u simbiozi, već mogu biti više nego funkcionalne...

„Detectair“ – duks osetljiv na toksine u vazduhu. Pri prisustvu određenih štetnih materija, pali diode i pravi blage vibracije. Kragna vam omogućava da zaštitie nos dok „vazdušna opasnost“ ne prođe.

Ono što prevazilazi pitanje ukusa – to da li vam se svetleće krpice dopadaju ili ne – jeste lepota Uradi sam etike, koja podrazumeva da je jako mnogo informacija u obliku tutorijala, saveta i podrške virtuelnih zajednica, dostupno svim zainteresovanima, potpuno besplatno. Broj sajtova, blogova i časopisa preko kojih cirkulišu ideje i znanja o različitim savremenim i staromodnim rukotvorinama povećava se iz dana u dan. Potpuni kontrast u odnosu na bespotrebnu mistifikaciju kreativnih procesa, na koju smo svi već previše navikli. Bilo da vam se dopadaju sudar elektronike i ručnog rada, pravljenje mini-robota, modifikacije kućnih aparata, štrikanje ili ručno rađene sitnice za vašeg kućnog ljubimca, baza informacija i njihova dostupnost je takva da jednostavno mami na realizaciju. A kada nešto oblikuju vaše, ili neke drage vam dve ruke, taj predmet će vas ispuniti mnogostruko većim osećajem blaženstva nego posedovanje bilo kog industrijskog fensi gedžeta.

Becky Stern (www.sternlab.org) je jedna od istaknutijih pripadnica nove američke D.I.Y scene. Saradnica je časopisa Make i Craft i organizatorka i učesnica različitih radionica i tribina. Iza nje je mnoštvo interesantnih projekata, koji su gotovo uvek usko povezani sa naukom i tehnologijom, glavnim muzama gospođice Štern.

Vez magnetne rezonance i plišano koleno, inspirisani hirurškim zahvatom na autorki

Vezovi. Diode drugog emituju svetlo različitog intenziteta u zavisnosti od jačine ambijentalnog svetla, zahvajujući LilyPad kolima u centru veza.

Ako vam fabrički dugmići na uređajima deluju previše sterilno, možete ih zameniti nekima od valjane vune...

Emisioni spektri kiseonika i silicijuma u obliku šalova

Ukoliko vam se probudila želja da uradite-nešto-sami, možete posetiti: Instructables, Makezine, Craftzine, Threadbanger.

Usvojite pčelu!

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Momentalne asocijacije na pčele su organizovanost, košnice, velike količine meda i po koji ubod žaoke. Međutim, postoje i vrste pčela koje žive radikalno drugačije. Solitarne pčele (par stotina vrsta naseljava Evropu) žive, kao što im ime nagoveštava, pojedinačno. Neke se gnezde u grupama, ali bez ikakve socijalne organizacije. Ne proizvode med ni pčelinji vosak. Nisu agresivne i poseduju vrlo krhke žaoke – pokušaće da vas ubodu jedino ako ih direktno maltretirate (gnjavite u rukama). Odlični su oprašivači biljaka, pa ih ta osobina, plus činjenica da su bezopasne, čine idealnim „zaposlenima“ u baštama i voćnjacima. A ono po čemu su možda najinteresantnije je zanat koji kriju u svojih šest nogu - konstrukcija gnezda. Neke kopaju kanaliće u zemlji, neke traže rupe u drveću koje potom bukvalno doziđuju, a neke seku lišće i od njih sklapaju jaslice za svoje potomstvo.

Pčele zidarice, roda Osmia (eng. Mason bees) se gnezde tako što izaberu odgovarajuću šupljinu u drvetu ili na zgodnom zidu. Zatim počinju da donose blato i marljivo „zidaju“ komorice u koje će položiti jaja. Svaku komoricu opremaju i zalihama hrane – gromuljicama polena, koje će larve koristiti tokom svog razvoja. Na kraju sve to zapečate sa nekoliko slojeva blata i odlete u svoju sledeću roditeljsku misiju.

Pčelicama koje žive u urbanim sredinama nije uvek lako da pronađu odgovarajuće mesto za gnežđenje. Možete im u tome pomoći – praveći im mesto za gnežđenje na deliću vaše, ljudske teritorije. Za uzvrat će biti vredni oprašivači, ukoliko gajite cveće, ili bar biti izuzetno interesantni subjekti za posmatranje i fotografisanje.

Izuzetno je jednostavno – možete izbušiti rupe u nešto debljem komadu drveta, ili po ličnom nahođenju naslagati svežnjeve bambusovih ili bilo kojih drugih šupljih grančica ili cevčica. Ukoliko je kućuca izložena kiši, poželjno je ubušiti rupe vrlo blago na gore, da se ne bi zadržavala voda. Primeri koje vidite su jednostavni i prirodni, ali možete pustiti mašti na volju i napraviti prave drvene pčelinje zamkove...

Postavite vašu kućicu za pčele u dvorište ili na terasu, na letačima lako dostupno, svetlo, ali ne ekstremno osunčano mesto. Pčele će već same pronaći put do njih. Praviće gnezda tokom maja, a verovatno i duže, sve do početka ozbiljnih letnjih vrućina. Potpuno zaštićene unutar svoje rezidencije, larve će se razvijati tokom leta, a onda se učauriti i tako prezimeti. Tek početkom sledećeg proleća ćete imati prilike da vidite novu generaciju (ukoliko se nađete pored kućice u pravo vreme), koja će ubrzo pošto se navikne na svetlost i prosuši krila, odleteti u beli svet. Zahvaljujući Vama.

Jedna beogradska zidarica (Osmia sp.) je izabrala šupljinu u našem starom drvenom stolu...

... a ovde je prikazana konstrukcija sa grančicama trske, već dugi niz godina u upotrebi u jednoj vikendici.

Poražavajuće veliki broj vrsta je pod pritiskom urbanizacije. Neke su potpuno istisnute iz gradova, a onima koje su uspele da opstanu u surovim uslovima (čast izuzecima – bubašvabama, glodarima i golubovima) svakako nije lako. Zato je svako drvo, svako zeleno parče gradske zemlje i svaka sitnica koju ljudi mogu učiniti da pomognu - od izuzetnog značaja. Uostalom, ako ptice zaslužuju kućice – zašto ih ne bi zasluživali i najvredniji među insektima?

Dodatne informacije o solitarnim pčelama i kreativnim rešenjima kućica možete pronaći na sledećim linkovima:

http://www.insectpix.net/ - opšte informacije o različitim vrstama solitarnih pčela i kućicama koje možete napraviti.

http://solitarybee.com/blog/ - odličan blog na kome je akumulirana značajna količina saznanja, iskustva i vizuelnog materijala o "udomljavanju" solitarnih pčela. Zanimljive ideje kako napraviti kućice pogodne za posmatranje i fotografisanje larvi.

http://www.foxleas.com/bee_house.htm - dovoljno detaljne instrukcije i saveti u vezi konstruisanja kućica.