"Arboretum" je naziv za botaničku kolekciju živog drveća, "drvenastu botaničku baštu".
Tvrdnja je možda dokaziva i njihovom povremenom upotrebom:
Zato što je stvarnost individualno pitanje, a u momentu nikada ne vidimo jednu scenu baš onakvom kakva jeste. Obojena je zavisno od nas i našeg raspoloženja.
A Arbouretum je jedan izuzetno drag bend iz Baltimora, koji se po senzibilitetu svoje muzike sasvim lepo slaže sa, u isto vreme, raskošnom i jednostavnom lepotom drveta. Sa njegovom toplinom.
Odlikuje ih fuzija jednostavnosti američkog folk zvuka + sposobnosti vožnje tople, psihodelične i po malo post rock gitare. Kada na sve to dodate mek, ali postojan vokal, dobijate savršen dodatak uz šuštanje prolećnog i letnjeg lišća krošnji.
Takođe, frontmen benda - gitarista i pevač David Heumann, osim gitarom svoje prste često upošljava i različitim fotoaparatima - a mnogi od njih su mome srcu drage toy/low-tech/low-end "mašinerije". U njegovoj galeriji, činjenica je, ima žita i kukolja, analognog i digitalnog... Heumann je posebna vrsta foto-entuzijaste čije su fotografije daleko od onga što bi većina nazvala "kvalitetnim". Ali nose jednu karakteristiku značajnu za našu priču o Arbouretumu - postoji neka gotovo metafizička veza između atmosfere fotografija i muzike koju Heumann stvara. Nepretecioznost, nenametljivost. Sličan sneni senzibilitet. Osećaj.
Tvrdnja je možda dokaziva i njihovom povremenom upotrebom:
Zašto bi bilo ko želeo da dobije mutnu, prosvetljenu i na još mnogo načina nesavršenu fotografiju, kada, u doba vrtoglavog tehnološkog napretka, digitalnim putem možete dobiti fotografiju "stvarniju od stvarnosti"?
Zato što je stvarnost individualno pitanje, a u momentu nikada ne vidimo jednu scenu baš onakvom kakva jeste. Obojena je zavisno od nas i našeg raspoloženja.
Tu je i specifična nestvarna, nefokusirana atmosfera koju uobličuju jeftini plastični aparati, kao što su Holga, Diana, kao i mnogi drugi "krševi" koji nisu imali komercijalni "povratak na scenu". Tu je i zrno fotografskog filma, koje daje specifični izgled, "lični pečat" fotografiji sa negativa i koji ni jedan digitalni proces ne može verno reprodukovati. A tu je i tračak nostalgije, pogrešni tonovi na fotografijama koji nisu delo digitalne manipulacije i koji sa sobom nose dašak nekih proteklih era... kada je svet izgledao za centimetar dalje od ivice propasti, čak i ako je realno ka njoj jurio. Možda je to upravo ista melanholija koja često izbija iz muzike Arbouretuma...?
Links:
arbouretum myspace