Merchandise i retrotopijska sinestezija

Headlajneri: Merchandise (Tampa, FL, USA)

Podrška: Dogs In Kavala (Bgd, SRB)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: Elektropionir, Beograd

Foto: Andrea Vajda Bauk
 

Moram da priznam da sam kontrol frik. Iako naravno volim i prijatna iznenađenja, obožavam kada imam očekivanje i kada ono bude ispunjeno. Dugo sam se unapred radovala sinoćnjem koncertu Merchandise i Dogs In Kavala u Elektropioniru, jer sam znala da će mi doneti baš ono živo muzičko iskustvo koje mi u ovom trenutku treba. I jeste.

Nažalost, veci deo Dogs in Kavala nastupa sam promašila. Ali fragmentisano mišljenje na osnovu onoga što jesam čula je (1) da su, iako žanrovski drugačiji, bili idealno zagrevanje za hedlajnere i (2) da mi je mnogo (mnogo mnoogo) drago što se virus indie rock psihodelije širi među mlađim beogradskim bendovima. Kraj kada su se bespoštedno rasvirali zvučao mi je dosta ubedljivije nego svedeniji trenuci poput hita "Hvala što postojiš". Psići dobro zvuče i mnogo obecavaju. Nadam se samo da ih svi ti pogledi puni nade uprti u njihovom pravcu neće oterati nekom stranputicom, ako u domenu psihodelije stranputica uopšte postoji...

Ubrzo na binu izlaze Merchandise i počinje putovanje kroz nikad zaboravljene niti prežaljene snene saundskejpove 80-ih, no uz nepobitnu i neophodnu oštricu današnjice.

 

U 4AD-jevo zlatno vreme, sa kojim Merch nesumnjivo imaju neku astralnu sponu, bilo je subverzivno izgledati kao Bauhaus. U sadašnjici, gde se sa svih nivoa insistira na jedinstvenosti, ironično do potpunog poništenja, postala je subverzija izgledati sasvim obično (videti: normcore). Sa svojom nepretencioznom kežual trift store pojavom, Merchandise se bez lickanja i distrakcija fokusiraju na suštinu - otelotvorenu u muzici. S tim u skladu, onoliko koliko su opušteni oko izgleda, toliko su nemilosrdno detaljni u vezi svog zvuka, a broj korekcija upućenih toncu jedan je od dokaza toga.

Lično, uopšte nije bilo teško da me odmah uvuku u nastup, jer su ga otvorili nekim od meni  najboljih pesama sa njihovog poslednjeg albuma "A Corpse Wired For Sound" (4AD, 2016.). I mnogo sati kasnije, živi "Lonesome Sound" i propratna osećanja veoma teško izbaciti iz sebe, a i bespotrebno je pokušavati.

Grubo gledano, u toku sinoćnjeg nastupa mogli smo da upoznamo dve strane Merchandise-a: stariju, više post-rok vožnji okrenutu, koja je kulminirala u fenomenalnoj "Anxiety's Door"; i noviju, prožetu elektro-pop tendencijama najbolje oličenim u singlu "Right Back To The Start". 

Takođe, možda treba napomenuti kako je, lišen produkcijskog finiša, zvuk uživo sveukupno gitarskiji, uz lepi kontrast u vidu zvuka elektronskog bubnja ("PHHHUU", kako ga slikovito opisa pevač Cox). Kako god, Merch koktel bio je sve bolji kako je nastup odmicao, terajući tela da se kreću po sopstvenom nahođenju.

Merch su izuzetno vešti u slaganju emocija i atmosfera, vozeći i melanholiju i čežnjivost i radost i snagu. Ne baštine teskobu tako čestu među "mračnijom" muzikom - Merch zvuk odiše širinom i ispunjava vas osećajem nepreglednog (unutrašnjeg) prostranstva. Kada se kockice tako slože, sinestezija više nije nekakav spektakularni retki fenomen, već potpuno logično i prirodno neuro-stanje (u ovom slučaju, kod mene najviše nalik Pantone bojama za 2016).

 

U svom tom sinestetisanju, preskočivši bar deceniju post-panka, new wave-a, dark wave-a i svega ostalog po čemu je 4AD dobro znan, moj dragi um uspostavio je jednu ne toliko očiglednu paralelu.

Pre ravno deset godina kovala sam planove za odlazak na koncert Placebo u Sofiji. I zaita sam otišla i posvedočila njihovoj usviranosti, veštini, performerskom umeću. Međutim, ma koliko se trudila, čak ni na omiljenim pesmama nisam uspela da osetim ono nešto. A ni od sinestezije nije bilo traga.

Vešto pakujući melanholiju u ples, očajanje u radost življenja, vozeći savršene sumračne (post-) melodije, ali bez nepotrebnih komplikacija i pompe, mislim da su mi Merch napokon poklonili to za čim sam nekada u krcatoj hali u Sofiji žudela.

Moj mali plesnoplačni mehur, lišen svih narcisoidnih tendencija.

 

Možda bi i Plasibo to mogli da daju da ne moraju da budu "veliki bend", manekenski melanho-alt-rok koncipiran za ambivalentne i eksperimentisanju sklone tinejdžere (kako je lako praviti se pametan 10 godina kasnije). Kad bi im bilo dozvoljeno da to odbace, možda i oni svirali kao Merch - zdušno iskreno i sa kompletnim uzivanjem, stvarajući jednostavnu magiju.

Jer sve je zapravo jako jednostavno, i to kako nas radi muzika, i šta tražimo ovde, i put kojim smo krenuli, i njegove posledice. Jedino naša arogancija sve to do jalovosti komplikuje i stvara brojne iluzije, uključujući i iluziju besmisla.

Hvala Merchendise-u, Dogs in Kavala, PopDepresiji i Kišobranu na kontri tome, britkoj, čistoj i iskrenoj. Hvala što postojite.

Please The Trees: "We’re creating our own band’s myth" - the interview

Srpsku verziju intervjua pročitajte na Blicu, ili prosto ispod engleske verzije :) 

Many musicians give elaborate and exotic names to their bands, but very few bands literally live up to those names. "Please The Trees" are one of the rare jewels. They play a shamanic mix of psychedelic, kraut and post rock (daring to pass an occasional country classic through that filter too). But besides making music, they actually "please" - plant - trees. If the season is right, they plant wherever the tour takes them, leaving behind an extraordinary testimonial of their hypno-sonic visit.

Their performance is woven out of mathematical precision and mystery, something ancient and elusive. Their four-days-old performance at the MENT festival in Ljubljana, Slovenia got an excellent review on the legendary Louder Than War.

Belgrade audience has an opportunity to hear them live tonight at Elektropionir, with the support of a local blues band Cockblockers.

Band frontman Vaclav Havelka III was kind enough to tell us something about their music, inspirations, experiences, trees, but also about carps.




How and when have you started the band? And how did the idea to actually "please the trees" - plant them (almost) everywhere you go - come about?

I started the band eleven years ago. Back them I was a solo singer-songwriter, performing and releasing records under the moniker selFbrush. Sometime back in 2005 I met this wonderful post-rock, instrumental band called Some Other Place and with these guys we started Please The Trees. Many people came through the band. We release four records so far, fifth is coming out in the fall. We recorded three of them in the USA. For the past five years we are a trio, me on vocals and guitar, Mira Syrny on bass and Jan Svacina on drums. We manage and book ourselves, except in the US and Canada where we’re represented by Leafy Green booking agency based in San Fracisco.

After spending time with a gardener friend in New York (who has been secretly planting trees around town), we get inspired and started planting trees in cities where we perform, during the planting trees season (Spring and Fall, sometimes Summer). Each tree planting is photographed and documented, then posted on Facebook profile of the project. Map of planted trees: http://g.co/maps/t9ne8


Musically, it seems to me you share about equal parts of European and American influences - psychedelic rock and kraut rock, post-punk and alt-country even. At one moment, you sound a bit like Neu!, and than you go on to cover Hank Williams. What do you think you draw from one continent (European) and what from the other (American)?

Many things influence us. I would say everything we like, we consider good and inspiring, music wise, aesthetically, philosophically. We listen to everything from blues, jazz, avant, improv, pop, rock, hip-hop, soul, rock, hard core, punk, noise, kraut, stoner, folk, country, electronic music. We absorb everything and transfer it in our thing. We approach writing and everything about the band very intuitively. It’s very personal and kind of sacred to us. We go for the feeling in the time now.
I always considered myself a music fan in the first place, then a musician.

 
Why is a carp the central motive of your last album, and that wonderful video for Suite F?

Years ago I bought this drawing you can see on the cover of the record Carp because I liked it a lot.  Carp fish is a symbol of South Czech region where Mira and Jan are from, specifically the city of Tabor, an hour drive south from Prague, where I live. We shoot the video during the annual carp fish harvesting which is very specific thing happening every year before Christmas. We eat the carp fish on the Christmas day for dinner. To make it more interesting, weirder we asked our friend, dancer, performing artist Belgi Adiguzel to perform in the video.

4. That particular video transcends the rich, dark forest atmosphere really well. There is some mythical feel about it. Do old European tales and mythology influence what you do, and what is your relationship to them?

Of course. Under various influences again we’re creating our own band’s myth. We very much care about the visual presentation and recordings of our music. We’re keeping it challenging and always are pushing it beyond our vision, expectations, the comfortable zone …


5. You play for a variety of audiences - big towns, small towns, countryside... Open natural spaces and night clubs... What is your favorite type of show to play?

The more intimate and physical the show is, the better. But we’re enjoying playing various spaces. Playing various spaces is very healthy for the music. I think people should be able to play anytime, anywhere. That’s more interesting to us than to play in comfortable conditions for people who wants to hear you play. The best is to play for people who don’t really come to the show but you win them over with the performance, the music.

6. What did you expect from Balkan tour, and what did you get from it so far?

We love exploring new places, new countries. After we got invited to be playing MENT showcase festival in Ljubljana we decided to try to get more gigs on the way down here again. That’s how we always work. With the help of friend artists who were touring Balkans before we got in touch with promoters in Bosnia where we ended up playing Sarajevo, Mostar and Banja Luka. All shows were great. I think we made good connections and that people liked the shows. We’ve had great time and would love to thank the promoters for organizing the gigs and to the people who came to see us. After Belgrade we play in Arad, Romania where we played a year ago.



7. What is your general impression of Belgrade? You played two gigs here at the end of 2015. - one as Two Gallants guests, and the other as a part of the "Kišobran" party...

That tour was very challenging for us since Mira (the bass player) couldn’t go to do it with us. It’s been a great opportunity we were very happy for, so we decided to go just the two of us. And it’s been great. We love Belgrade. Very cool city and people.

8. Do you plan on planting trees this time (now that all the ice has miraculously vanished)?

Would love to but it’s still not good season for planting now. Hopefully next time.

(srpska verzija)

Please The Trees: Stvaramo sopstveni mit

Mnogi muzčari daju egzotična imena svojim bendovima, ali retko koji to ime u bukvalnom smislu opravda i otelotvori. Češki sastav "Please The Trees" jedan je od tih retkih zverki. Oni sviraju šamansku mešavinu psihodelije, krauta i post-roka, ne libeći se da kroz taj filter povuku i neki kantri klasik. Ali osim što sviraju - oni zaista sade drveće. Ukoliko je povoljna sezona, sade ga gde god da ih turneja odvede, tako ostavljajući jedinstveno svedočanstvo o svojoj hipno-soničnoj poseti.

Njihov nastup je satkan istovremeno od matematičke preciznosti i misterije nečeg drevnog i neuhvatljivog. Njihvov nastup od pre četiri dana na MENT festivalu u Ljubljani dobio je odlične kritike na legendarnom sajtu Louder Than War.
Domaća publika će u njihove veštine imati priliku da se uveri večeras, u Elektropioniru od 20h, uz podršku beogradskih bluzera Cockblockers.

Frontmen benda Vaclav Havelka III bio je ljubazan da nam kaže ponešto o njihovoj muzici, inspiracijama, iskustvima, drveću, ali i o šaranima.


1. Kako i kada je bend nastao? I kako ste došli na ideju da zaista "udovoljite drveću" - da ih sadite skoro gde god da svirate?

Bend sam osnovao pre 11 godina. Tada sam bio solo kantautor i svirao sam i izdavao ploče pod imenom "selFbrush". Negde 2005. godine upoznao sam divan post-rok bend "Some Other Place" i sa tim momcima sam osnovao "Please The Trees". Mnogo ljudi je prošlo kroz bend. Izdali smo četiri ploče do sada, a peti album izlazi na jesen. Tri albuma smo snimili u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednjih pet godina smo trio, ja pevam i sviram gitaru, Mira Syrny svira bas, a Jan Svacina bubnjeve. Sami smo svoji mendažeri i agenti, osim za SAD i Kanadu gde nas predstavlja agencija "Leafy Green" iz San Franciska.

Pošto smo proveli neko vreme u Njujorku sa prijateljem baštovanom koji u tajnosti sadi drveže po gradu, inspirisali smo se da počnemo da sadimo drveće u gradovima gde sviramo tokom sezone sadnje (proleće i jesen, ponekad leto). Svako drvo fotografišemo, mapiramo i kačimo na Fejsbuk stranicu projekta, "Please The Trees Project". Mapu možete pogledati ovde: http://g.co/maps/t9ne8


2. Muzički, deluje da imate podjednako evropskih i američkih uticaja. - psihodelični rok i kraut rok, post pank i alt-kantri čak. U jednom trenutku zvučite pomalo poput Neu!, a onda odsvirate obradu Henka Vilijamsa. Šta vam se čini da vučete sa jednog, a šta sa drugog kontinenta.

Mnogo stvari utiče na nas. Rekao bih sve što nam se dopada, što smatramo dobrim i inspirativnim u muzičkom, estetskom i filozofskom smislu. Oduvek sam sebe smatrao obožavateljem muzike na prvom mestu, pa tek onda muzičarem. Slušamo sve: bluz, džez, avant, improv, pop, rok, hip-hop, soul, rok, hardkor, pank, nojz, kraut, stoner, folk, kantri, elektroniku. Upijamo sve to i prenosimo na našu stvar. Naš pristup pisanju i svemu u vezi benda je veoma intuitivan. Veoma je lično i na neki način nam je sveto.


3. Zašto je šaran centralni motiv na vašem poslednjem albumu, kao i u sjajnom spotu za pesmu "Suite F"?

Crtež koji možete da vidite na omotu ploče "Carp" kupio sam pre dosta godina jer mi se mnogo dopao. Šaran je simbol Južne Češke odakle su Mira i Jan, tačnije grada Tabora, koji je na sat vremena vožnje od Praga, gde živim ja. Snimili smo spot tokom godišnjeg izlova šarana, što je veoma specifičan događaj koji se dešava svake godine pre Božića. Za Božićnu večeru jede se šaran. A da bi bio interesantniji i čudniji, zamolili smo našeg prijatelja, plesača i performans umetnika Belgi Adiguzel-a, da glumi u spotu.


4. Taj spot zaista dobro prenosi bogatstvo šumske tame. Sadrži nešto mitsko u sebi. Da li stare evropske priče i mitologija utiču na ono što radite? Kakav je vaš odnos prema njima?

Naravno. Pod različitim uticajima stvaramo sopstveni mit. Veoma nam je stalo do vizuelne prezentacije i snimanja naše muzike. Želimo da ostane izazovno i uvek to guramo preko granica sopstvenih vizija, očekivanja, zone komfora...


5. Svirali ste za najrazličitiju publiku - u velikim gradovima, u malim gradovima, u selima; u noćnim klubovima i na otvorenim, prirodnim prostorima. Koja vam je omiljena vrsta nastupa?

Što je intimniji i telesniji nastup, to bolje. Ali uživamo da sviramo u različitim prostorima. To je veoma zdravo za samu muziku. Mislim da bi ljudi trebalo da budu u stanju da sviraju bilo kad, bilo gde. To nam je zanimljivije nego da sviramo u udobnim uslovima publici koja želi da vas čuje. Najbolje je svirati za ljude koji nisu zaista došli zbog vas, ali ih onda pridobijete nastupom i muzikom.


6. Šta ste očekivali od turneje po Balkanu i šta ste dobili do sad?

Volimo da istražujemo nova mesta, nove zemlje. Posle poziva da sviramo na MENT festivalu u Ljubljani, odlučili smo da pokušamo da organizujemo još svirki na istom putu. Tako uvek radimo. Uz pomoć prijatelja-umetnika koji su već svirali po Balkanu, došli smo u kontakt sa promoterima iz Bosne gde smo završili svrajući u Sarajevu, Mostaru i Banja Luci. Svi koncerti su bili sjajni. Mislim da smo se dobro povezali sa ljudima i da im se dopalo. Super smo se proveli i zahvalni smo promoterima i publici. Posle Beograda sviramo u Aradu u Rumuniji, gde smo svirali i pre godinu dana.


7. Kakav je vaš opšti utisak o Beogradu? Svirali ste dva koncerta ovde krajem 2015. godine - jednu kao gosti benda Two Gallants, a drugu dan kasnije u sklopu Kišobran žurke...

To je bila veoma izazovna turneja jer Mira (basista) nije mogao da krene sa nama. Ipak, bila je sjajna prilika zbog koje smo bili srećni, pa smo odlučili da krenemo samo nas dvojica. I ispalo je sjajno. Volimo Beograd. Veoma kul grad i ljudi.


8. Da li ste planirali da sadite drveće ovog puta (sada kada se sav led čudesno istopio)?

Voleli bi smo, ali i dalje nije dobra sezona za sađenje. Sledećeg puta, nadamo se.

Obred dobra pod crnim Mesecom - Slim Cessna's Auto Club u Beogradu

Kako smo uz Slim Cesnin Auto Klub na dva sata pobedili Apokalipsu



Na dan koncerta negde mi iskače vest o fenomenu "crnog Meseca", najavljenim baš za tu noć. Mesec je pun, ali se ne vidi i takvo odstupanje od šablona naravno sa sobom nosi biblijsko-apokaliptične implikacije. Kakva prigodna nebeska situacija za konačni sudar Cesninog Auto Kluba i Beograda.

Ljudi često veoma neobavezno koriste onu već uljigavljenu, već floskulu, "ostvarenje sna".
Ali kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, u određenim vremenskim periodima do nivoa opsesije, periodično vam se dešava da zaista sanjate njegove nastupe, i to nije uvek baš tako bajkovito kako na prvi pogled deluje. Neka od verzija sna bila je na pragu obistinjenja, što je samo po sebi bilo neverovatno i pomalo jezivo.

Zato mi je i trebalo malo više vremena dok je bend izlazio na binu da se prilagodim realnosti, da shvatim da ovo nije ni san ni jedan od snimaka koje sam gledala ko zna koliko puta, da su članovi benda - Slim Cessna, Munly Munly, Rebecca Vera, Lord Dwight Pentacost, Ian O'Dougherty i Andrew Warner - ljudi od krvi i mesa i da će stvarno da zasviraju za nas. The Auto Club!

Kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, osim snevnih gonjenja imate i problem previsokih očekivanja i straha da ista ne budu izneverena.

Kako se nameštaju i počinju svoje dobro mi poznate kretnje uz jednu od novih "Zapovesti", prvo što mi prolazi kroz glavu je: "Da, ovo je predstava". Zvuče fantastično. Mnogo, mnogo dobra predstava, ali ipak samo to. Perfektno usvirani, savršeno usklađeni, sigurna sam da su u stanju da osmišljenu, koreografisanu osnovu nastupa izvedu i u polu-snu, ili u bilo kom stanju svesti. Predstava je vrhunska i to je ono što ljude obara s nogu, pomišljam.

Kao u stereotipnom zapletu nekog ne-obavezno-dobrog scenarija, glavnog protagonistu prvo smute sumnje. A onda se dogodi nešto.

Tako se i preksinoć u Domu Omladine dogodilo Nešto.

I nikome nije do kraja jasno šta.



Na snimcima i fotografijama beleži se u tragovima kao neko "ludilo". Ali nije ludilo.
Nije ni opšte pijanstvo, jer na svim koncertima se pije, pa se ne dogodi Nešto.

Usijalo se tokom "Americado"-a, i otišlo dođavola (ili u suprotnom smeru vertikale? Sa SCAC-om nikad niste baš načisto) tokom "Hold My Head".
Pesma koja počinje monotonim bednžom i vokalima (ne u smislu dosadnim, već mono-tonim) eksplodira u gorštačke usklike praćene hipnotičkim ponavljanjem "Holy water set my people free". Talas eksplozije poneo je publiku i nije je spustio do kraja koncerta. Na kraju pesme, kada se ispostavi da nema spasenja, Cesna iz sve glasa ponavlja "Hold my head" i posrće u publiku koja i doslovce mora da ga pridrži*.
Pesme** slažu po tempu i efektu kao iskusna domaćica doboš tortu - mnogo slojeva fino naslaganih i stopljenih tako da nema praznog prostora, nema mesta za predah.

Osećaj nadrealnosti se povećava iz jedne u drugu, It don't matter that your voice is true, cause the Lord has put a curse upon you, dama u crvenom koja poput biblijske bludnice pokušava da zavede svakoga ko je pogleda, Get a little higher higher get a little higher, ova dvojica "leče", ljudi padaju, You know the you know the the enemy within, ruke lete u vazduh na način na koji lete i tamo negde na Ibarskoj. Donekle kao Kusturica, samo manje kič, nepretenciozno, stvarno.
Osmesi svuda.
Cranston ci-ty say good night, Cranston ci-ty say your prayers!
Uz obavezno mahanje, ubitačni "Cranston" tradicionalno zatvara redovan deo seta.

Kraj? Kada je bend napravio kratku pauzu pre nego što se vratio na bis, našla sam se začuđena ponovnim otkrićem da smo u fizički limitiranom svetu, da postoji određeno vreme trajanja nastupa, jer delovalo je da smo zajedno stvorili jedan perpetuum mobile gde bina hrani energiju sale i obrnuto, u krug i večno i zauvek.

Kao prvi bis, kao glazura, došla je fantastična (skoro pa) akapela izvedba "Commandment #3",  tokom koje čitav bend peva, pljeska rukama i lupa nogama, ponovo potpuno hipnotički. U jednom trenutku Manli izrazito podiže glas, stojeći za mikrofonom poput dečaka-lutka na dijaboličnoj verziji dečije priredbe.



Ritual je reč koja se nameće mnogima, ne samo meni.
Međutim, usudiću se da kažem da je ovo bio obred, ne tek ritual.

Obred je ritual koji sadrži dublji smisao, značaj ili svetost.
Ritual je puka repeticija, kopija obreda lišena dubljeg smisla.

Na početku koncerta pomislila sam da SCAC izvode dobro osmišljeni i navežbani ritual.
A onda se pretvorio u obred.

Živimo u vremenu u kom je praktično svaki značajan obred sveden na ritual. I to obično isprazni rituali potrošnje, kompulsivne koznumacije, gde nema jedinstva i saživljavanja sa drugima. Umesto u oči drugih živih bića, gledamo u artikle, brojeve, ekrane, u mrtvilo. Umesto dodira kože, tu su kutije, hladna plastika i odvratne najlonske kese.

Zato su ljudi gladni zajednice i gladni obreda, iskonskih, istovremeno i duboko uzemljenih i uzvišenih.

Vođeni tom glađu i dvema vrlo arhetipskim figurama, prvi redovi sinoć su podizali ruke, tapšali, skakali, padali, dodirivali se, grlili se, hvatali u kolo.
Imaginarna šatra je podignuta i svetlela je.

"(Muzika je) u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život", rekao je Cesna u intervjuu pred koncert.
I bi tako.
Zaista je vladala jedna blistajuće životna bliskost u našoj koncertnoj instant-kongregaciji.
Ideje zajedništva i saživljavanja u osnovi su kako tradicionalne narodne muzike, tako i panka.

Ako uzmemo u obzir opštu pogubnost otuđenja, SCAC obred ispod crnog Meseca zaista je bio tu da pobedi Apokalipsu. Pravu ili duševnu.

SCAC koriste vekovima testiranu formulu da od svoje muzike naprave više iskustvo. Primitivne, plemensko - narodnjačke ritmove; gromke glasove, zapevanja, orkestrirana uzvikivanja; tapšanja; ponavljanja; moć tradicionalnog žičanog instrumenta kao što je "crna tambura" - bendžo.

Onda tu formulu sudare sa često gudalom mučenim lap steel-om, vašarskim klavijaturama i onim Dvajtovim električnim dvovratim čudovištem sa Bogorodicom što se pretapa u svog Sina. Ubace isečke pravog religijskog zanosa u koliziji sa (auto)ironijom. Pogrešno je reći da svoje nasleđe "koriste", to sugeriše zloupotrebu. Čini mi se da ga oni kroz nastup žive, samo na ne baš predviđen, zapisan način.

Ni posle deset godina, nije mi jasno koliki je deo žara Auto Kluba cinična kritika i intelektualno vođeni koncept, a koliko je u pitanju nešto apstraktno, nemušto, neopisivo i ne baš ovostrano.
Nije ni bitno.
Ono što je sigurno je da su namere Auto Kluba dobre i čovekoljubive.
Najveći dokaz toga je atmosfera u publici kao ogledalo - veselje iskreno, čisto i tako slično u zajednicama ljudi svih oblika i boja. Bez i naznake negativnog naboja, koji ume da se javi pri mnogoljudnim dešavanjima visokog intenziteta.

I mi smo raskrinkani - postalo je očigledno da je Bad Music For Bad People publika zapravo sačinjena od "the good people".
Bilo mi je puno srce kada se na zahvalnicu benda Bad Music-u sala zaorila jednako gromoglasno kao i kada je pozdravljala Manlija i samog Cesnu.

Možda nas je manje nego ranije, možda se i dalje osipamo, možda smo siromašni, možda smo čak i očajni.

Ali i dalje iz sveg glasa teramo Kraj i branimo poslednju neosvojenu teritoriju.

Hvala Slim Cessna's Auto Club-u što nam je zdušno u tome pomogao.

foto B. Baldus

Video: walkonspirit
Foto galerija (BalkanRock)

*Ovakav trenutak inače ume da preraste u Cesnin crowdsurf, ali izgleda da makar ovaj levi deo publike nije bio dovoljno hrabar i vičan tome, možda zaplašen Cesninom zaista impresivnom visinom. Najgore je prošao autor goreokačenog snimka, koji ga je u jednom trenutku (i čini mi se na drugoj pesmi) držao potpuno sam :)

**Napamet približna setlista sa sigurnim greškama: Commandment #2, Jesus Is In My Body, This Is How We Do Things In The Country, Americado, Red Pirate Of The Prarie, Hold My Head, 32 Mouths Gone Dry, Commandment #4, Magalina Hagalina Boom Boom, Do You Know Your Enemy, That Fierce Cow Is Common Sense In A County Dress, Cranston // Bis: Commanment #3, A Smashing Indictment of Character // For The Good Times (K. Kristofferson)

Slim Cesna: "Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija" - intervju

Bad Music For Bad People
Blic

Kantri gotik – cow punk atrakcija, Slim Cessna’s Auto Club, “bend koji svira u baru na kraju sveta” i “najbolji koncertni bend u Americi” nastupa u petak 30. septembra u 21h u Domu omladine Beograda!

Uoči beogradskog koncerta, Slim Cesna (Slim Cessna) bio je dovoljno ljubazan da u ime benda odgovori na neka pitanja. Na dosta pitanja zapravo…



U par reči, kako je nastao Slim Cessna’s Auto Club?

– Prvobitna namera bila je da se prijatelji i ja zezamo sa kantri muzikom u mom podrumu. Da popijemo par piva i malo se nasmejemo.


Vaš poslednji album, “The Commandments According To SCAC” (“Zapovesti po SCAC-u”) deluje konceptualnije nego prethodni albumi. Koja je osnovna zamisao iza koncepta “SCAC zapovesti”?

– Svi naši albumi su konceptualni albumi. “SCAC zapovesti” su jedna Manlijeva (Munly Munly) ideja. Moj utisak je bio da nisu biblijske, već niz strogih pravila kako da budemo bolji ljudi.


Ovo je vaš prvi album na sopstvenoj etiketi, “SCACUNINCORPORATED”. Kako ste odlučili da oformite sopstvenu etiketu i da li ste za sada zadovoljni odlukom?

– Osećali smo se kao da trčimo u mestu. Morali smo da uradimo nešto drastično da što nam dalo novi život. Veoma smo zadovoljni odlukom.


SCAC, Denver Broncos UK, Munly And The Lupercalians… U svim bendovima sviraju manje-više isti muzičari, sa rezultatom stvaranja različitog, ali savršeno komplemetarnog zvuka. Kakve razičite ideje i energiju unosite u ove projekte?

– Zabavno nam je (a i izazovno) da mešamo stvari na taj način. Takođe nam pomaže da postanemo bolji muzičari i ljudi. Sviđa nam se da se ljudi pitaju šta ćemo smisliti sledeće.


Vaše pesme i nastupi dele teme, slikovitost i atmosferu književnih klasika južnjačke gotike, npr. priča Flaneri O’Konor. Koliko im dugujete što se tiče inspiracije?

– Sve naše pesme su priče koje je napisao Manli. Verujem da na njega može da utiče bilo šta i gotovo sve.


Religijske slike su neodvojivi deo tih priča, kao i SCAC umetnosti. Kako vam se čini da ljudi to shvataju? I kako se vi osećate kada nastupajući dodirujete te teme?

– Mislim da nas sve oblikuje naše okruženje i odgoj. Koristimo stvari koje su nam poznate.


Spomenute teme svakako imaju korene u američkoj istoriji i kulturi, ali odjekuju širom sveta. Takođe, iako su potekle iz određene epohe, bezvremene su. Kako priče, muzika i umetnost tako lako prelaze granice prostora i vremena?

– Duh avanture i otkrića je bezvremen i univerzalan. Američka istorija ga je puna. A sada smo debeli i gledamo TV. Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija. I najjači izvoz naše zemlje.


Realnost kao inspiracija ili fikcija kao inspiracija?

– Nisam siguran.


Kad smo kod realnosti, da li trenutna eskalacija mnogih globalnih problema utiče na vašu muziku? Ili je muzika vrsta utočišta?

– Mislim da je muzika oduvek bila jedan od načina validacije vera ili religija. Muzika je u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život. U našoj veri tražimo utočište.


U pesmi “Unballed Ballad of the New Folk Singer” postoji prilično ciničan stih koji glasi: “Zaboravi svoju istoriju i kukaj o svojoj usamljenosti”. Kako se osećate u vezi postmodernog principa “dekonstruisanja” istorije koji utiče savremenu muziku i umetnost? Da li je “kukanje” sebičnost ili eskapizam?

– Ljudi su postali lenji. A većina pesmopisaca još lenja.



Proveli ste mnogo vremena u Evropi u proteklih nekoliko godina. Kako vas “Stari kontinent” tretira? Da li se Evropljani drugačije povezuju sa SCAC-om od vaših zemljaka?

– Volim mladu i staru Evropu. Iskreno, nemam predstavu kako nas doživljavaju. Svi su tako ljubazni.


Wovenhand je još jedan denverski bend sa velikom bazom fanova u Evropi. Čini se da je to dosta uticalo na njihovu muziku. Da li mislite da se isto dešava i vama?


– Mislim da ne možemo a da ne budemo pod uticajem svega oko nas – stvari koje su nam bliske. Pretpostavljam da bi bilo nemoguće izbeći neku vrstu uticaja.


Fanovi “Auto Kluba” obično su tvrdokorni fanovi. Kako to objašnjavate?

– Znam, tako je, zar ne? U čemu je stvar? Zašto ne možemo da ih imamo i više?


Kakav je vaš odnos prema sopstvenim muzičkim herojima?

– Imamo mnogo sreće što smo imali priliku da sviramo sa nekoliko heroja. Obično se dobro nosim sa tim i ne napravim preveliku budalu od sebe. Osim ako nisam pijan. Čekaj… Obično jesam.


Godinama ste opisivani kao jedan od najboljih bendova za videti uživo u SAD i svirate mnogo turneja. Šta je toliko posebno u koncertu, u živom izvođenju?

– Sviramo svaki šou kao da nam je poslednji. Bacamo se sa litice. Mislim da je Manli možda Dok Holidej (Doc Holiday).


Scena “Denverski zvuk” proizvela je mnogo legendarnih bendova. Ipak, izgleda da se sve desilo kroz jednu ili dve generacije muzičara, ili makar tako izgleda posmatrano sa strane. A kako izgleda iz Denvera? Postoji li mlađa generacija koja je odrasla uz “Denverski zvuk”, a koja sada pravi sličnu muziku? Žestoko se trudim da izbegnem kliše “ima li budućnosti za Denverski zvuk”…

– Većinu ljudi u Denveru nije briga za “Denverski zvuk”. Možda se mlađi bendovi osećaju isključenim. Oni koje bi svrstali u tu grupu se svi poznaju i sviraju zajedno još od osamdesetih. Bilo je toliko zamena uloga. Ako uopšte postoji “Denverski zvuk”, verovatno će umreti sa nama.


A koji je budući put “Auto Kluba”?

– Put kojim se ređe ide.


Aktuelna turneja seže dalje na istok nego ijedna ranije. Da li ste bili radoznali da dođete ovde već neko vreme, ili se prosto dogodilo?

– Nastavljamo da se trudimo da rastemo i odemo dalje svaki put. Želeo sam da vas posetim već jako dugo.


Šta očekujete od, i šta bi ste želeli da vidite u Beogradu?

– Nadam se da ću videti prepunu koncertnu salu.


Kako vam je pravoslavni krst završio na merch-u u jednom trenutku?

– Za naš album “Cipher” napravili smo šifru sastavljenu od različitih simbola, koju ljudi treba da reše da bi pročitali tekst pesme. Krst je bio jedan od simbola i delovao je dobro kao merch artikal.


Na kraju, šta pobeđuje – dobro ili zlo?

– Trudim se da verujem u ljude i da uvek vidim najbolje u njima.

Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!

Kako su me zavela Dva Zavodnika (sa 4,5 pesme)

Headlajneri: Two Gallants (San Francisco, USA)

Podrška: Please The Trees (CZ)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: KC Grad, Beograd

Foto/video: Andrea Vajda / KEXP

Sinoć sam imala priliku da prisustvujem ne bih rekla koncertima, već tizerima za koncerte Two Gallants​ i Please The Trees (objasniće se samo u daljem tekstu). Činjenica da su u pitanju bili u suštini fragmenti ne umanjuje njihovu dragocenost.

 

Tačno kao švajcarci, Česi Please The Trees kreću tačno na vreme, bez snebivanja u svakom smislu. Behu prijatno iznenađenje. Odmah idu na to da vam protresu srž. Kao dvojac i uživo zvuče daleko potpunije i organskije nego čitav bend koji smo mogli da vidimo na snimcima. Gitara i bubanj i veeeliko pojačalo. Preko bine tepih, preko frontmena pončo-ćebence -  što je totalno odavalo utisak evropskog pogleda na američko psihodelično nasleđe, a muzika je taj utisak pratila. Jer kada psihodeliju provučemo kroz evropski filter dobijemo - kraut, što je odrednica koja imho najviše i odgovara PTTejcima. Glasni, glasni kraut, sa mnogo surovog bubnjanja i ukupnog dara za vožnju. Kraut koji završava koncert Rambling Man-om.



Posle dugih prirema od strane od benda brojnijeg tehničkog kru-a, napokon izlaze na binu dugo poznata, slušana i voljena lica.
Kada vam grupa dugo obitava u životnom muzičkom vazduhu, imate neki utisak kao da se poznajete, što s jedne strane daje onu prijatnu poznatost pri upijanju već znanih instrumentalnih deonica i toplinu singalonga, ali s druge strane imate utisak da vas, kao u dugom braku, ništa ne može iznenaditi.

O kakva bi bila greška sinoć poverovati u tako nešto! Još dok su prvi zvuci koji su pravili Adam i Tajson nisu konkretizovali u pesme, bilo je jasno da sam ih slušala, ali nikada stvarno, stvarno čula. Energija koju imaju i dele, koja nastaje ne samo iz dugog zajedničkog sviranja, već očito i dugog "u dušu" poznavanja, neopisiva je. Osim sinergije, veština je nezanemarljiva. Tajsonovo bubnjanje je jedna od najimpresivnijih pojava za bubnjevima koje sam u životu videla (ako ne i najnaj). A svaka žila Adamovog tela proživljava svaku reč teksta, svaki rif; svaki slog, svaki ton. Uprkos njihovoj površinskoj "napetosti", zvuk teče. A ja nisam tako dobar pisac koliko su oni dobri svirači. Zato neću ni pokušavati dalje da pokvarim taj zvuk svojim smotanim rečima.




A možda ne bi bilo ni pošteno, s obzirom da je za mene koncert TG bio sačinjen od prve 4,5 pesme, sticajem sveukupnih okolnosti (neočekivana gužva i zadimljenost, usitnjavanje sati i zamor u kombinaciji sa vrlo, vrlo maloletnim licem). Ali kakve 4,5 pesme. Počastvovana sam: sa Despite What You've Been Told, koja je prošla u znaku inicijalnog šoka. Sa We Are Undone, sa svojim užasno zaraznim glavnim rifom. My Love Won't Wait, za koju ne mogu ni da kanališem komentar, osim da je imala verovatno najmoćniji tihi kraj pesme među svim pesmama sa tihim krajevima na svetu. Najveći poklon bila je TG himna "Steady Rollin'", koja je zvučala još više steady; dobila sam napokon svoj dugo zamišljani Steady Rollin' singalong, zajednički singalong.



A onda naredna pesma u magli urgencije i pakovanja. No taj nagli rez mi nije smetao, jer već sam okusila i doživela nešto čija se vrednost ne meri u broju odslušanih minuta. Uostalom, ostavila sam Two Gallants u dobim rukama - krcatog KC Grada koji peva, đuska i osmehuje se. Sve što mi je posle iz prve ruke prepričano, čitava set-lista i atmosfera, uverili su da se obećavajući početak razvio baš u sve ono što je obećavao. Samo kada preslušam i u sobi sinoćni izbor pesama, kada se doživljeno spoji sa onim što mi je ostavljeno da domaštam, nos me zapecka i zagolica na dobro poznat način.

Uprkos mantri kojom nam mozak ispira korporativni (čitaj: robovski) izgovor za feminizam - "da se može imati sve" - ne, ponekad se ne može. Ali su katkad kapljice meda i slađe nego čitava tegla. Kad je u pitanju med koji se ne kupuje i na koji se ne polaže pravo, nego na koji se naleće iznenada, u šumi, izuzetan i neponovljiv. Utoliko posebniji što se deli sa voljenima.



Veliko i neizmerno hvala Ivanu i Svetlani kako na samom koncertu, tako i na spasonosnoj infrastrukturi/prvom u životu karminu na obrazu.

Iako Steady Rollin' svakako drži svoj tron, moram da priznam da je paradigma čitave večeri zapravo bila My Love Won't Wait :)

Šta (ni)je AMERIKANA?

Robert C. Jackson "Hanging Americana"

Ne mogu da ne primetim regionalni trend definisanja amerikane kao „autorske muzike na engleskom“. Nadala sam se da će kao što bi sa različitim nebulozama trebalo da bude, tu definiciju spontano usisati i pojesti vrtlog vremena. Međutim, u poslednje vreme, nebuloze imaju tendenciju da opstaju na površini. Čak šta više, da se množe.

Predstojeći gostujući „Indirekt“ festival ima ovakav program: „Muzički deo za fokus imaće umetnike koji su poznati sa kompilacije „English As a Second Language“ objavljene početkom ovog leta. Bendovi iz regije koji na engleskom jeziku stvaraju originalnu muziku koja može biti tagovana kao americana i/li indie, predstaviće se publici...“.

Dušan Strajnić (Stray Dogg) je pred „Americana Night“ u Domu omladine to definisao ovako: „Cilj festivala na početku bio je da okupim na jednom mestu rastuću scenu koja se bazira na amerikana zvuku, na akustičnoj kantautorskoj muzici, koja se izvodi na engleskom“. Naravno, svi bendovi na „Najtu“ izvodili su pesme na engleskom.

Ana Ćurčin ide još dalje, pa u jednom intervjuu na pitanje: „Melaholična amerikana nosi jednu posebnu emociju i u mnogim zemljama predstavlja „popularnu“ vrstu muzike. Međutim, kod nas je alternativa. Zašto?“, ona odgovara:
„Alternativna je prvenstveno zbog jezika. Mi nismo englesko govorno područje i samim tim, kantautori iz Srbije i regiona koji pišu muziku na engleskom su na neki način alternativci i mali vanzemaljci, čak i na samoj muzičkoj sceni. (...) Čini mi se, takođe, da je možda teško uvezati dve komponenete: da neko ko ne pripada toj kulturi peva tu vrstu muzike. Zbog toga je čest argument da možda nemamo pravo da “claimujemo” svoju autentičnost u tom žanru.“

E pa klejmovanje čitavog jednog žanra preko jezika i drugih uskih parametara potpuno, potpuno pogrešno. Zašto?

Amerikanu svakako nije prosto definisati. Ima bendova – poput Lambchop i Giant Sand, - koji su savršeno skladno (neki bi rekli savršeno sračunato) sklopili najrazličitije muzičke i kulturne uticaje sa američkog tla, pa su kao takva legura za mnoge van SAD postali gotovo sinonim za amerikanu (i kao takva vrsta egzotike ekstremno su popularni u Evropi). S druge strane, ima onih koji se drže uže jednog stila, tek ga u tragovima obogaćujući drugim žanrovima. Ima izvođača koji se drže zvučnog nasleđa bele amerike, ima onih koji se drže nasleđa crne (nezavisno od sopstvene boje kože). Onih koji naginju kantriju, onih koji naginju gospelu, soul-u, rokenrolu, lista je prilično dugačka.

Upravo zato što je u pitanju tako raznovrsno muzičko nasleđe koje se ispreplitalo, nastao je krovni naziv „amerikana“, da bi obeležio tu specifičnu američku toplinu zvuka koju nepogrešivo prepoznaje svaki njen ljubitelj. Amerikana je u muzičkim kompozicijama, ali i u kompletnoj atmosferi i muzičkom narativu.

Zbog ove teško opisive komplesknosti apsolutno je nezahvalno i nemoguće definisati amerikanu u uskim kategorijama instrumenata, vrste kompozicije, a posebno jezika. Vratimo se na Dukatovu definiciju, pa uzmimo za primer „akustiku“. Da li potpuno električni Two Cow Garage ne mogu da se računaju u amerikanu, uprkos tome što nam svojim gitarama savršeno prenose midwest atmosferu? Šta ćemo sa situacijom a-la gospel akapele, kada se instrumenti ne koriste i tu je samo glas? Da li Melissa Swingle (The Moaners, Trailer Bride) kada peva i svira testeru u „Searching For the Wrong Eyed Jesus“ takođe pati od žanrovske nepodobnosti, s obzirom da ne svira instrument? Dalje, kantautorstvo – a šta je sa brojnim instumentalima koji sadrže suštinu amerikane? Yo La Tengo?!

Pokušaj definisanja amerikane preko jezika tek je posebna bizarnost. Logično, najveći deo amerikana muzike napisan je i izvodi se na svom izvornom jeziku, američkom engleskom, ali ne znači da izuzeci nisu amerikana. Sjajna Tarantellina „A Chi Sa Dove Sara“ kao nije amerikana (uostalom, ni ime benda nije anglo-američko)? A da li bi neko od domaćih amerikanaca bio ljubazan da 29. novembra kaže Howe Gelb-u da se Giant Sand pesma „Les Forçats Innocents“ diskvalifikovala iz amerikane? Da li je to išta manje Giant Sand pesma od ostalih?

A ako ćemo da cepidlačimo oko jezika – većina sithova domaće samoproklamovane amerikane uopšte nije u jezičkom duhu (američkog-) engleskog, već zvuče kao manje ili više rogobatni prevodi na engleski. To, u kombinaciji sa drugim faktorima, često doprinosi potpunom odsustvu atmosfere i stila po kojoj je amerikana specifična, ALI mogućnost definisanja amerikane preko jezika bilo šta može svrstati u amerikanu! Tako recimo, pesme nekih autorki bi na maternjem jeziku zvučale ne kao „amerikana“, već jednostavno kao Josipa Lisac. Ali hej, engleski. Pazite šta pričate.

Ljudi iz različitih razloga biraju da pevaju na ne-maternjem, uglavnom engleskom jeziku. Neki to rade jer prosto muzički uticaji prevladavaju nad svim ostalim jezičkim uticajima (recimo, poezija i proza na maternjem jeziku). Drugi žele da njihove reči budu razumljive čitavom svetu pomoću „univerzalnog jezika“ (iako je muzika sama po sebi univerzalni jezik, al' ajde). Treći ambiciozno ne kriju da „žele da se probiju na strano tržište“. To je donekle atavizam, pošto tržište uglavnom više ne postoji. Uglavnom bi se zadovoljili bilo kakvom vrstom pažnje odande.

Koji god da su razlozi u pitanju, prevanje na engleskom već dugo, duuuuugo samo po sebi nije nikakva alternativa, naprotiv. Zar naša kandidatkinja za poslednji Evrosong nije pevala na engleskom? A u jednom dugom vremenskom periodu je među alternativnim i neafirmisanim bendovima ingliš bio dominantant trend. Većina autorskih bendova na Hitu 202ke pevala je na engleskom. Svaki bend iz svakog malog grada koji zamišlja da veliki svet čeka samo njega pevao je na engleskom, bar od sredine 90ih do nekih par godina u nazad. Tek u poslednje vreme pevanje na maternjem jeziku postaje ponovo popularno među domaćim bendovima i u stvari je upravo tipična za talas nove alternative.

Pevanje američke muzike na engleskom je odavno ukorenjeno i van Srbije. Kad ih već spomenuh, na evropskoj turneji Lambchopa 2006. Kurt Wagner je primetio da svi lokalni bendovi koje je imao priliku da čuje, u svakoj zemlji, pevaju na engleskom. To ga je iznenadilo i nekoga od njih (u recimo, Skandinaviji) je pitao zašto? Odgovor koji je dobio glasio je: „Pa jer nikoga nije briga za naš jezik!“.

Mislim da se ovde radilo o fenomenu projekcije; da bi istinitiji i iskreniji odgovor glasio „NAS nije briga za naš jezik“. Mi živimo drugu priču.

Ali to je sve sasvim legitimno, u domenu lične vizije i umetničkih sloboda. Pevanje na engleskom samo po sebi nije ni na koji način pogrešno. Setimo se samo jedne Sybille Bayer. Ono što je pogrešno je definisanje muzičkog žanra i selekcija izvođača koji mu pripadaju na osnovu jezika. 

Tako neminovno dolazi do praktične diskriminacije. (izmenavremena) & Ivan Čkonjević, ili Jovanović, ili Potez 29 (instrumentali imenovani na srpskom), čak i ako im (neke ili sve) pesme muzički spadaju pod amerikanu – nije im moguć nastup na amerikana-ali-English-only festivalu. Svemir, bend koji po mom ukusu najlepše interpretira zvuke amerikane na ovim prostorima, uz pritom prelepe tekstove – čistu poeziju, takođe nema pravo da se predstavi rame uz rame sa „posebnim“ i „alternativnim“ anglopojcima. 

U pozadini naravno odjekuje onaj upečatljivi bas NOOOO DOOOGS ALLOWEEED!

Amerikana nije jezički koncept. To je muzika, specifičan zvuk koji čini komplikovana kombinacija aranžmana, melodija, senzibiliteta, pa tek na drugom mestu instrumenata i sadržaja tekstova. Amerikana nije kult Dilana i Janga, natucanje engleskog, pokroviteljstvo ambasade i karirana košulja/kaubojke. Amerikana nije isto što i jeftina amerikanizacija.

Zato molim inventivne mlade i stare autore i utemeljivače „novog“ žanra u nas, ako već žele da definišu čitav žanr po uzoru na svoju muziku, da nađu neki drugi naziv. „Amerikana“ je već odavno zauzet.

Nate Hall – Magla Apalača nad nama

Ili kako nadahnuto reče Ana: „Hajde da se droniramo da nam srca sjaje“

Bend: Nate Hall (SC, USA)

Organizacija: Resetor

Predgrupa: Jovanović (Bgd)

Datum & mesto: 01. oktobar '15. @ Kulturni centar „Grad“

Foto: Skarab & Marko Hellvis (koncertne)

Promajasto veče obećavajuće mračnog folka u mirnom džepu užurbane Savamale otvorio je  Jovanović, tačno po najavljenoj satnici. Postoji percepcijski problem kada vas nečija muzika momentalno asocira na nekog drugog muzičara, pa više nikako ne uspevate da se otresete te asocijacije makar shvatili da ona nije baš tako objektivna. Tako je mene Jovanovićeva muzika podsetila na manje pretencioznog i više životnim osećanjima umesto filozofskim konstrukcijama okrenutog Nikolu Vranjkovića. To verovatno nema nikakvog smisla, ni posebnu težinu (ali u svakom slučaju, uvek bih pre slušala Jovanovića nego Vranjkovića). Zanimljiva je i kontradikcija između utiska koju odaje kao ličnost na bini – jer deluje kao vedar i otvoren čovek -  i muzike, koja se i u melodiji i u tekstovima bavi ličnom i društvenom tamnom stranom. Dobro je kada senka dobije ventil baš u muzici.

Nekako simbolično, Jovanović je bio i jako dobro osvetljen, a kada je Nate Hall nasledio stolicu, bio je gotovo u potpunoj tami, osvetljen samo plavo-ljubičastim odsjajima.

Posmatrati Nejt Hola kako svira podseća na voajerski čin, jer se osećate kao da ga špijunirate dok svira u intimi svoje dnevne sobe. Za razliku od Jovanovića koji je vidno otvoren ka publici i sklon je interakciji, Hol je na bini introvertan, udubljen u sebe, gitaru i priču (iako svakako konstatuje dešavanja van nje, recimo, prosipanje piva :)). Samo vam odškrine vrata, pružajući vam priliku da zavirite u svet američke gotike, varljive lepote utvara opisane u Townes-ovoj „Our Mother, The Mountain“*. Kao da ne može da pobegne od njega sve i kada bi želeo, Nejt Hol slika taj svet iskreno i neizveštačeno, emocijama koje je teško opisati. Bez besa, bez drame; sa pomirenošću bez prave smirenosti (izmirenosti sa nemirom?), kakva daleko više priliči starcu „koji je video sve“ nego tako mladom čoveku.

Iako je svirao električnu gitaru, uglavnom se držao kantautorske jednostavnosti, tek povremeno posežući za papučicom ne bi li stvorio distorziju i slobodnije okinuo po žicama. S obzirom na njegovu otvorenu ljubav prema američkom kantautorstvu, stičem utisak da je ovakva izvedba sasvim namerna. Međutim, njegove autorske pesme su relativno duge i tu dolazimo do malog problema formata – povremeno, pesma od 7 minuta u tako sirovoj formi uživo postane pomalo teška za praćenje i može prestati da vas nosi i uznosi (što se ne dešava na albumima, gde složenija kompozicija odgovara dužini i stvara onaj efekat vožnje kroz pesmu).

Ali, teško da je iskreni ljubitelj južnjačke gotike i sve njene opčinjavajuće uvrutosti ujedno i ljubitelj savršenstva. Gorepomenuto ne menja činjenicu da čitav nastup formira lepo zaokruženu celinu - jasno i neizbežno putovanje u apalački maglovite predele što pejzaža što duše, bilo da se oni ogledaju u izvednom tradicionalu, ili Townes-ovoj obradi, ili nekom izvornom izdanku Nejtovog stvaralaštva, ili u samoj njegovoj pojavi. Ili, pomalo na iznenađenje svih nas, u atmosferično pročitanom odeljku Makartijevog „Krvavog meridijana“**, praćenog dronom gitare na njegovom krilu.

Svakako da su obrade Townes Van Zandt-a značajan deo dosadašnje Holove solo karijere, da su nešto po čemu ga dosta ljudi zna i pamti. U njegovom izboru i izvedbi, Taunsove pesme oživaljaju na neki magičan način – istovremeno zvuče i kao tradicionali i kao potpuno savremene pesme i kao sam Townes. Moja drugarica Ana, kao veći ljubitelj lika i dela Townes Van Zandta od mene, prirodno je to sročila daleko bolje:

„Ne mogu da kažem da je malo onih autora koji mogu da iznesu Pancho and Lefty. Onu veliku i naširoko rabljenu Townes-ovu pesmu. Ponekad mi se čini da sam je toliko puta čula da je izgustiravanje nje tek proces koji se sa popularizacijom kantrija prirodno i neminovno desio. I onda dođe Nate Hall međ jedva više od desetinu ljudi i ja čujem Townes-a onako kako sam ga prvi put čula (i doživela) - bio je u mojoj sobi i da je ostao malo duže mogli smo postati nešto kao najbolji prijatelji“.

Ponovo dolazimo do sobe, intime, jedne od najdivnijih stvari u vezi prave, dobre autorske muzike – sposobnosti da iz sopstvene introvercije prodre duboko, kao da se obraća samo vama, kao da je samo za vas.

Nažalost, (prek)sinoćni koncert se iz još jednog ugla mogao opisati kao „intiman“. I dalje mi je za nevericu da u gradu gde se, makar u nekim krugovima, toliko sluša „Tajanstveni voz“, gde se  Townesu Van Zandtu govori sa prizvukom romantičnog divljenja, gde postoji generalna fasciniranost američkom kulturnom mitologijom, jedan Nate Hall može istinski da zainteresuje 15ak ljudi (nezainteresovane ne računam). U gradu gde, sa druge strane, ima i poštovaoca Neurosis-a i Scott Kelly-a, pod okriljem čije etikete Nate stvara.

Stvar je u tome što je beogradska publika već dugo, i deluje sve jače, obolela od spektra problema – počevši od sveopšte apatije, osipanja i odlaženja, pa do specifičnijih stvari, poput neubeđenosti u sopstvene muzičke afinitete i odsustva radoznalosti. Potrebe da neki cenjeni autoritet potvrdi vrednost do tada nepoznatog muzičara. Ili da tu vrednost potvrdi samo trajanje, zub vremena ili težina nostalgije. Uši i srce nisu dovoljni. Ako ništa od datih kriterujuma nije zadovoljeno, dolazi do ignorisanja nastupa i postojanja. Takođe, tu je i davni fenomen ulja i vode kada se radi o publici (domaće) predgrupe i publici glavnog izvođača**

A dosta tih „nezamislivo hrabrih“ lica koja su se sinoć otisnula u koncertno nepozato već su mi poznata. Želim da verujem da ih viđam po većim i manjim koncertima zato što su se zaista povezali sa muzikom koja im se nudi, a ne jer im je neko rekao da je to dobro. Često je za beogradske uslove i bolje da tiši koncert iskreno posvećeno sluša 15-20 ljudi, nego da ga pohodi 50 i 100 ljudi koji su se pojavili čisto jer treba tu da se pojave, iz kog god razloga. Ipak, ne može da ne bude pomalo depresivno i za publiku i izvođača. I nažalost, organizaciono i finansijski je neodrživo. Zato nam ostaje da uživamo u ovim naletima ličnog entuzijazma naših nezavisnih organizatora, jer neće trajati doveka. Ne zato što oni ne žele, nego zato što je tlo očito isprano i neplodno. Muzičari, zadovoljni time ili ne, daju nam svoj dar i odlaze. Mi ostajemo i nisam sigurna da imamo šta da damo, ni njima ni jedni drugima.

Posle koncerta Nejt Hol nije delovao nezadovoljno. Samo jako umorno, što je i rekao uz osmeh i neskriveni južnjački akcenat. Iz potpuno zaludne lične perspektive, divno je kad sa muzičarem možete da podelite ljubav prema potkovičastoj krabi, nama egzotičnoj koliko i magla Apalača i čitav Nejtov svet. Hvala mu što me je podsetio koliko mi je taj svet makar posredno drag.

* Ovu obradu nismo imali prilike da čujemo uživo sinoć, već samo kao „odjavnu špicu“ kada je Nejt odlazio sa bine. Međutim, rekao je da ju je izveo na akustičnom matineu u „Lejli“.

** Nastup je završen još jednim čitanjem iz velike crne knjige - dela koje nisam uspela da identifikujem. I prilično sam sigurna da nije bila Biblija.

*** Posle mnogo godina strpljenja i prvo entuzijastične zainteresovanosti, a potom (sve) manje entuzijastične korektnosti, moram da priznam da sam po ovom pitanju izgublia stpljenje i od dela rešenja postala deo problema. Srry domaće predgrupe.