Kako su Zgodna Krzna poklonila himnu jednom Belom Gradu.
Kanadski elektro indie dvojac Handsome Furs je uspeo da uradi za naše koncertne pojmove nepojmljivu stvar - da izgradi publiku gotovo od nule. Od nekoliko desetina stidljivih posetilaca prvog koncerta jeseni 2008. do punog, glasnog i razdraganog Gun Cluba 2. decembra 2010. Uspeh je više nego zaslužen i predisponiran neverovatnim nastupima benda, njihovom harizmom i iskrenom ljubavi prema prostorima istočno od Gvozdene zavese i prema Beogradu - po sopstvenom priznanju jedne od omiljenih im destinacija. Izašli su na binu puni energije i iskrenog entuzijazma, a ta osećanja su se samo pojačavala kako je veče odmicalo. Predivno je videti dvoje muzičara koji su jednako uzbuđeni zbog publike koliko i publika zbog njih - stvara se neraskidiva veza koja je u malo više od sat vremena sposobna da proizvede enormne količine pozitivnog naelektrisanja.
Led večeri je probila domaća podrška Lula Mae, pomalo bojažljivo i nesigurno - što je potpuno razumljivo s obzirom na to da iza sebe imaju tek jedan EP i ne mnogo koncertnog iskustva. Bio bi usiljen i verovatno nepošten zadatak ocenjivati ih u ovom ranom stadijumu. Njihov minimalistički, melanholični elektro-akustični zvuk je po tempu kontrast onome što su doneli Handsome Furs. Osetni su uticaji engleskih elektronskih ambijentalaca, poput Piano Magic iz srednje faze, no servirano na laganiji način, sa delikatnijim senzibilitetom. Na bini su živopisni i činjenica da im je stalo do onoga što stvaraju se svakako oseća i na kraju pobeđuje tenziju. Nadajmo se da će još uvek nežna klica Lula Mae nastaviti da raste u dobrom pravcu - da će pustiti svoj kreativni potencijal da nesputano teče, da će postati svoja i da neće upasti u zamku koja mori mnoge domaće bendove - da usled težnje za uklapanjem u određeni šablon počnu da jure sopstveni rep.
Nedugo potom, snažne ovacije su dočekale izlazak Zgodnih Krzna na binu. Energijom koju poseduju, Den Bekner i Aleksi Peri bi mogli da istope glečere na polovima mnogo efikasnije i od najsurovijih klimatskih promena. Bitovi koji sežu od osmobitne elektronike do industriala i koje Aleksi stvara kako mašinama, tako i sopstvenim bosim stopalima, gitarske žice koje vibriraju od jednostavnih melodičnih rifova do drona, Denov srčani vokal i esencija pravog, nenašminkog panka jednostavno teraju telo na pokret, a onaj najznačajniji nam grudni mišić na ubrzan rad. Wolf Parade su možda (bili) velike zvezde indie scene, ali HF su tvorevina gde Den Bekner zaista sija. Jaka hemijska veza koja vlada između mladog bračnog para na bini u svoju mrežu jako brzo hvata i sve ispred njih. Ne možete pobeći, jer ona premošćuje sve prepreke. Den je preksinoć u Ljubljani ozbiljno povredio nogu, međutim ni ona nije mogla da miruje - električni talas nosi i izvlači ono najbolje iz svega, tako da je bol ostao marginalizovan, a šou potpuno neoštećen.
Imali smo priliku da čujemo dosta novih pesama sa predstojećeg albuma i zaista obećavaju. Apsolutno su na tragu prethodnog rada, ali su još strastvenije, eksplozivnije i čvršćeg ritamskog kostura - kao da se stari HF zvuk tokom svemirskog putovanja očešao o Deutsch Amercanische Freundschaft. Nova iskustva su im sigurno otvorila nova vrata percepcije - nemirni kakvi su, HF su u prethodnih godinu dana obišli najveći deo istočnog sveta kojim su fascinirani (fino zabeleženo u CNN specijalu „Indie Asia“) i to im je očigledno podarilo novi naboj. Tako je jedna od novih pesama posvećena muzičarima Kine i represivnoj kineskoj politici vezanoj za bendove. Uz muziku HF se možete veseliti, ali ona često poseduje i mnogo ozbiljniju skrivenu notu, mračnu koliko i svakodnevica. Jer oni ne doživljavaju stvari olako.
Upravo zbog činjenice da ono što rade shvataju suštinski ozbiljno, u očima im se ogledala zahvalnost prema činjenici da su ponovo u Beogradu. Najveći dokaz i najlepša oda tome je pesma White City. Pojavila se na albumu Face Control koji je izašao ubrzo posle prvog beogradskog nastupa, u kratkom obliku, kao neka vrsta teasera. Pod utiscima svega što su upili ovde pustili su je da raste i razvija se, a sinoć smo imali čast da čujemo njen poslednji evolutivni stadijum. Beograd je dobio svoju prvu indie himnu! Izbor starih pesama je bio takav da se kao „lego“ uklapao sa novim materijalom, a tu na radost publike bili i hitične Evangeline, Radio Kaliningrad, Dead + Rural...
Obitavanje Handsome Furs na ovim prostorima se pretvara u lepu tradiciju na veliko zadovoljstvo svih uključenih strana. Beograd, koji konstantno biva zapljusnut naletima reanimiranih ili nepopravljivo mrtvih bendova, za promenu je imao dragocenu priliku da čuje nešto istinski živo. I ne samo to - imao je priliku da kroz dve godine i tri nastupa prati razvoj benda i zapravo učestvuje u njegovoj evoluciji. Handsome Furs nikog prisutnog nisu mogli da ostave ravnodušnim, zato što je „ravnodušnost“ antipod onoga što oni jesu - požrtvovani, darežljivi, strastveni, sa neverovatnom gladi za životom. Jer sve što oni žele je - sve.
Foto: Reakcija
Galeriju fotografija sa koncerta možete pogledati ovde.
No comments:
Post a Comment