Šta simbolizuje moderna Evropa? Čemu stremi? Šta mi, posmatrajući je još uvek bojažljivo i sa strane, od nje očekujemo? Jedna od najočiglednijih stvari je da Evropa želi da sruši kako državne, tako i mentalne i kulturološke granice između svojih naroda, što je daleko lakše staviti na papir nego zaista i uraditi. Jer nije da joj tlo tokom vekova nije natopljeno krvlju i nije da svi nismo opterećeni teretima istorije. Nije ni da nismo opterećeni realnim ekonomskim problemima nastalim usled podizanja i spuštanja „EU brana“. Nije da je jednostavno.
Pa ipak, ako pogledamo u prošlost, situacija u kojoj se naš kontinent nalazi nije mu strana. Iako je sada sve bolje definisano rigidnim političkim jezikom i birokratijom, pa otud dodatna zastrašujuća nota, činjenica je da je Evropa vekovima unazad jedna velika smeša nacija i naroda koju neka velika nevidljiva varjača konstantno i žustro meša. Iako postoje oni koji uporno pokušavaju da se ponose „čistim etničkim nasleđem“, više je nego dobro poznato i očigledno da su Evropljani dobrim delom jedna velika genetska i kulturološka papazjanija. Prstohvat Bliskog istoka, prstohvat severne Afrike dodat supi potomaka Rimskog carstva, Germana, Slovena, Kelta...
Ono što je fascinantno je da se u svim previranjima i međusobnim trvljenjima uvek mogao naći neki džep kontinenta koji je čuvao različite etničke grupe lokalaca i pridošlica, koji su tu našli svoj mir i nastavili da žive svako po svojim pravilima i običajima, ali u toleranciji - koji su spontano, bez strogih uredbi, postigli ono čemu savremena Evropa teži. To se desilo i na nekoliko mesta duž žile kucavice centralne i istočne Evrope - reke Dunav. A nemačkom fotografu Franku Gaudlitzu su upravo ova reka i stanovnici njenih obala dugogodišnja inspiracija za svojevrsne fotografske studije.
Frank nije pristupio svom dvogodišnjem projektu, Casa Mare, na tipični etno-fotografski način. Iako ga je čekao susret sa brojnim i specifičnim grupama nastanjenim duž jedne od najvećih evropskih reka, on nije želeo da jednostavno slika njihovu narodnu nošnju i tipičnu arhitekturu. Pristup je bio ličniji - zamolio je sve svoje modele da obuku ono što oni sami smatraju svojom najsvečanijom odećom i da mu tako sređeni poziraju u sobi za goste - Casa Mare. Ovakav pristup mu je omogućio da istraži kako su se različiti uticaji vremenom zamešali i prespojili u umovima ljudi, menjajući kroz generacije i narode koncept poimanja „lepog“, „svečanog“ i - sopstvenog. Kako se tradicionalno prepliće sa modernim. Kako Zapad utiče na Istok, i obrnuto. U okviru samo jednog sela vas očekuje neverovatna raznovrsnost kućnog enterijera i ličnog eksterijera.
U toku realizacije Casa Mare, Gaudlitz je obišao pokrajne Rumunije, Mađarske, Srbije, Bugarske i Moldavije, od kojih su prve dve zemlje najzastupljenije. Pored autohtonih etničkih grupa, kao i starih naroda bez države - Roma, Tatara i Cincara, istražio je i fotografisao i one za koje moguće niste nikada niste ni čuli - Ruse Staroverce u delti Dunava, Dunavske Švabe u Baranji (Mađarska), „Saksonce“ u Transilvaniji... Evropa krije neverovatna šarolika iznenađenja, kao i par dokumentovanih bizarnosti - sliku Tita okruženu katoličkim ikonama, vojvođanski kožni mantil i svečanu trenerku i impresivne tetovaže jednog rumunskog atlete, između ostalog. Fotografije su kako sadržajno, tako i likovno odlične. Iako je u pitanju poziranje, zbog slobode koja je data modelima deluju prirodno i spontano. Autor pokazuje istančan osećaj za detalj.
Povrh svega, priča o Casa Mare je aktuelna samim tim što gostuje u Etnografskom muzeju Beograda, u periodu od 16. decembra 2010. do 6. februara 2011, pa imate izvrsnu priliku da odmorite oči od prazničnog kiča fokusirajući ih na sjajne fotografije ruha Balkana koje gotovo sigurno ne poznajete.
No comments:
Post a Comment