Max

♥

leto 2011

Zastarelost

"Priča o telefonu" i drugim hiper-prolaznostima

"Cell phones", Chris Jordan, 2004

Poslednja igra Molleindustrie, izdavača video igara o kom je već pisano ovde, zove se “Phone Story”, a namenjena je upravo smartphone platformama. “Phone Story je edukativna igra o mračnoj strani vašeg omiljenog smartfona. Pratite putovanje vašeg telefona oko sveta i borite se protiv tržišnih sila u spirali planirane zastarelosti!”

 

Zanimljivo je da je igra vrlo hitro povučena iz Appleovog AppStore-a. Sada je dostupna za Android, a Molleindustria tvrdi da svoj deo profita od igre preusmerava organizacijama za borbu protiv korporativnih zloupotreba.

Pri čitanju priče o igri i njenoj pozadini, posebno pažnju mi je privuklo poglavlje “Obsolescence” - “Zastarelost”. U suštini je odlično složen kratak tekst o svim vidovima konzumerizma, koji može stajati potpuno nezavisno u odnosu na “Phone Story”, kao i na industriju telefona i elektronike uopšte. Samo ga, uz mala prilagođavanja, primenite na bilo koju granu proizvodnje i bilo koju liniju vaših omiljenih proizvoda, i nadam se da će vam biti jasno.

Tekst je preveden sa stranice:

http://www.phonestory.org/index.html#obsolescence

...gde ga možete čitati u originalu

Kada ste kupili taj telefon, bio je nov i seksi. Čekali ste na njega mesecima. Dokazi njegove mučne prošlosti nisu bili vidljivi. Da li vam je stvarno trebao? Naravno da jeste. Mnogo novca je potrošeno ne bi li vam se usadila ta  želja. Tražili ste nešto što će signalizirati vaš status, vaš dinamični stil života, vašu jedinstvenu ličnost. Baš kao i svi ostali.

Koren želje za najnovijim i najinteresantnijim gedžetima leži u našoj potrebi da budemo društveni i komuniciramo sa drugima. Međutim, u procesu kupovine novog telefona dešava se mnogo više od toga što je vidljivo na prvi pogled.

Profit u tehnološkoj industriji zavisi od stvaranja novih modela veoma brzo. Kompanije koriste planirana i percipirana zastarevanja da vas povuku u kupovinu. Planirana zastarelost (“planned obsolescence”) je poslovna strategija u kojoj je zastarevanje proizvoda (proces kojim predmet postaje zastareo, suvišan - staromodan ili neupotrebljiv) planirana i ugrađena u njega još od samog začeća koncepta. Ovo se radi da bi u budućnosti potrošači osećali potrebu da kupe nove proizvode i usluge koje proizvođač iznosi kao zamenu za stare. Zapažanje zastarelosti je proces pomoću kog kompanije kroz proizvodnju novih modela, čine da vaš telefon deluje kao da je izašao iz Kamenog doba. Strategiju možete primetiti na delu kada novi modeli istog telefona izlaze u jednakim vremenskim razmacima, ohrabrujući vas da kupite taj NOVI model, koji je elegantnije dizajniran i ima čak DVE kamere, itd.

Takođe, ulogu igraju i društvena percepcija i stvaranje potrebe. Telefoni i gedžeti su postali preovlađujući u svakodnevnom životu, na televiziji, u umetnosti, u marketingu, kao i u razgovorima. Ovo stvara podsvesnu ideju da gedžeti jesu neophodni, zapavo, da prosto JESU. Naravno da čine život život lakšim i stvaraju neverovatnu umreženost, intenzivniju sada nego u bilo kom trenutku istorije, no (ironično) potrošna elektronika se stvara uglavnom u nerazvijenim delovima sveta. [Proizvođači] Imaju globalne lance snabdevanja koji ne donose kvalitet života, povezan sa proizvodima, svojim karikama.

Količina novca koja je potrošena na reklamiranje i čistu sveprisutnost proizvoda (gedžeta) pomaže u prikrivanju njegove mučne prošlosti, lanca ekspolatacije i indukovanja Želje, koja čini opstanak gedžeta mogućim. Za mnogo potrošne elektronike može se reći da je “dizajnirana za deponiju” - po tome što je namenjena za veoma kratkotrajnu upotrebu, pre nego što bude zamenjena i bačena u smeće.

Više informacija:

The secret of superbrands (“Tajne superbrendova”) - serija u produkciji BBC3

Planned Obsolescence: how companies encourage hyperconsumption (“Planirana zastarelost - kako kompanije ohrabruju hiperpotrošnju”) - članak na owni.eu

The anti-economy (“Anti-ekonomija”) - isečak iz “Zeitgeist: moving forward”


Šta može da se učini?

• Proizvodi mogu biti dizajnirani za sharing (slobodnu distribuciju). Digitalne tehnologije mogu da ohrabre saradničku potrošnju.

• Zastarelim kompjuterima može se dati nova svrha i njihov životni ciklus se može produžiti korišćenjem manje zahtevnog open source softvera.

• Slobodni harver i distribuirana proizvodnja mogu zameniti nasledno neodrživi model inovacija koji praktikuju visokotehnološke korporacije.

Izvor: Molleindustria / Phone Story

 

P.S.

Eksploatacijom mineralnih sirovina (i ljudi) za industriju telefona bavi se i dokumentarac “Krv u mobilnom” (Blood In The Mobile).

A za distopičnu viziju potrošnje ljudi radi potrošnje dobara, apsolutna preporuka za George Lucasov debi film THX 1138

Snaći se, te naći :)

The Reverend Peyton's Big Damn Band - Beograd, 15.11.2011.

"Your cousin's on COPS!"

Sinoć su u vazduhu Gun Cluba strujala različita očekivanja. Jedni su bili tu zbog „Patton-Peyton sindroma“, željni da vide i čuju ovovremeno otelotvorenje delta blues zaveštanja, stari američki folk duh u muzičarima mlađe generacije. Drugi su želeli freakshow korpulentnih hilbilija, vanserijskih sviračkih sposobnosti (uz neobičan set instrumenata). Treći su bili očigledni fanovi lika i dela Reverenda i bande. No tačka preseka svih razloga bila je glad za dobrom svirkom (dodatno pojačana mršavom koncertnom ponudom ove jeseni). 

A onda su Reverend Peyton & The Big Damn Band izašli na binu i očekivanja svih grupacija rastrgli za večeru. 

Energija koju Rev.&TBDB ulažu u nastup i vešt način na koji koriste svoje gitare, slajdove, washboard, bubnjeve i kantu (zapremine 20 l) ne ostavlja prostora za mnogo dumanja, za mentalno prežvakavanje onoga što doživljavate. Umesto toga, slobodnjački ste pozvani da tapšete, vičete, ritmično bijete nogama u pod, plešete i skačete. Jednostavno - da se osećate dobro u svojoj koži. 

 

Rev.&TBDB su Beogradu sinoć dali ozbiljnu dozu potpuno furioznog bluza - na momente furioznog do nivoa vrtoglavice. Iako tehnički fenomenalan, Rev. Peyton odbija da se drži klišea. Da, on svira bluz, ali njegovu veoma divlju varijantu - uz atipično hipnotičko slajdovanje i sa nezaustavljivom energijom na kakvoj mu najbrutalniji pankeri mogu samo pozavideti. Njegova supruga, Breezy Peyton, je u stanju da od sasvim mirnog „maženja“ svog vošborda u roku od sekunde pređe u plemensku kombinaciju čegrtanja, lupanja i činelanja, koja je na momente i zapaljiva. Bukvalno. Bezrezervno pojačanje pruža joj (u svakom pogledu) prejaki bubnjar, Cuz Aaron Pesinger. 

 

 No, kako oni sami kažu, ništa od toga ne vredi ako im publika ne pomogne. Veoma spontano i bez uvijanja govore kada im treba pojačanje u vidu dodatnih perkusija (pljeskanje rukama, ili bijenje nogama) ili vokala (od pevanja do urlanja iz najdubljih dubina stomaka). Vidi se da Big Damn Band nalazi veliko uživanje u komunikaciji sa publikom. Nije stvar u pukoj predstavi ili daleko bilo, egzibicionizmu. Ovo takođe važi i za momente kada izvode razne sviračke akrobacije. Postoje muzičari koji to rade iz potrebe za samopotvrđivanjem. No svaki atom koji TBDB isijavaju na bini govori da se oni prosto neverovatno dobro zabavljaju radeći ono što najviše vole.

S obzirom da su Rev.&TBDB američki koliko i američka pita, nemoguće je ne dotaći se kulturološke pozadine nastupa. Isticanje nasleđa i ponos koji isijavaju nema veze sa nacionalnim, već sa narodnim, sa idealom neiskvarenog ljudskog duha. Između pesama mogli smo čuti ne jednu anegdotu „od kuće“, iz Brown County-a (Indiana). Vole da pevaju o stvarnim osobama i događajima. Vole narodsku iskrenost i otvorenost ljudi svog kraja.

Zapravo, čini se da je celokupna umetnost Reverend Peyton’s Big Damn Band-a u svojoj biti usmerena na očuvanje stare dobre ljudskosti, koja je toliko na udaru savremenog tempa života i modernog licemerja. Sami postavljaju primer svojom potpuno prirodnom harizmom, srdačnošću i toplinom kojom zrače publiku. I zaista - moguće je da Reverend Peyton ima najiskreniji osmeh od svih američkih muzičara koji su se poslednjih godina prošetali beogradskim binama.

Više Reakcijinih fotografija sa koncerta možete pogledati ovde!

Prijatna jeza za dva čula

...iliti Pesma bogomoljke u sazvežđu Orion

Ponekad se vizuelno i zvučno isprepleću spontano, bez posredovanja pompeznih i već preterano eksploatisanih multimedijalnih projekata. Takav prirodni spoj nastaje neočekivano i u trenu, poput zadivljujuće hemijske reakcije... Kombinovanje veza atoma glasova i instrumenata s jedne, i slika i objekata s druge strane, daju formu nevidljivim melodijama i fluidnost (nekada) statičnim figurama.

Spomenute reakcije često se javljaju u domenu mračnog i mističnog, tamo gde nam je razum dovoljno pomućen od strane osećaja jeze, groteske i paradoksalne privlačne odbojosti. Upravo u tom polju, potpuno nezavisno jedna od druge, deluju dve umetnice: Judith G. Klausner i Orion Rigel Dommisse.

Judith G. Klausner gaji nežnost prema viktorijanskoj eri, i bićima i materijama odbačenim zbog nepravednih nesporazuma. U Izjavi o svom radu kaže: „Prvo sam počela da radim sa insektima 2005. godine  i bila sam iznenađena snažnom reakcijom gađenja kod ljudi. Ukazalo mi se kao tragedija da naše kulturološke fobije mogu tako efikasno da nas učine slepima za izuzetnu delikatnost. Od tada sam počela da istražujem kakve su još male lepote za nas izgubljene, zbog predrasuda ili previda“.

Svojim minijaturama stvara klupko različitih osećanja kod posmatrača - od opčinjenosti i fascinacije, do blagih želudačnih grčeva. Redosled kojim se kontradiktorna osećanja smenjuju zavisi od samog rada. Recimo...

U slučaju „Flora Dentata“, vaš stomak će ostati miran do trenutka kada pročitate informaciju o delu - da je načinjen od isečenih vrhova noktiju i mlečnih zuba.

U slučaju „Veza na tostu“, tandem čula vida i organa za varenje na slici nepogrešivo prepoznaju odvratnost plesnjivog hleba. Saznanje da su detalji na hrani načinjeni od običnog konca neće ih mnogo odvratiti od prvobitnog utiska.

Judith Klausner takođe gaji posebnu ljubav prema grupi bića kojoj je sigurno nalepljen najveći broj antropogenih predrasuda - prema insektima. Prednjače bogomoljke, veoma inspirativne po svojoj gracioznoj građi i kontroverznoj reputaciji surovih dekapitatora. 

Zaista, nije teško poverovati da je umanjena Alisa u svojoj avanturi naletela upravo na bogomoljku zaodenutu u ruho Kraljice Herca („Off With Their Heads!“). 

Isto tako, nije teško zamisliti ovog insekta, elegantne anatomije, na zasluženom mestu balerine iz muzičke kutije („Music Box: A Different Kind Of Role Model“)

No šta god da vam se dešava u središtu torza dok promatrate radove gospođe Klausner, velika je verovatnoća da će vaš um ostati jednako fasciniran detaljnošću, preciznošću i osećajnošću utkanom u svako delo.

Drugačiju vrstu osećajnog tkanja izvodi Orion Rigel Dommisse, svestrana autorka bajkovitog freak folka. Svojim nežnim, visokim glasom i melodijama skladnim i delikatnim baš kao krilo insekta, ona o peva čudnim stvorenjima iz šuma i iz močvara, sa kojima glavni akteri imaju maglovit, groteskan i često krajnje morbidan odnos.

Na svom ovogodišnjem albumu „Chickens“ uspeva da se otrgne od pretencioznosti koja se može osetiti na prvencu, „What I Want From You Is Sweet“ (2007), i dostiže punu kantautorsku harmoniju. Kao da je u svom narativnom kotlu zamešala starinske priče o misterijama i krvavim događajima (kojima engleski i američki folklor obiluju), E.A. Poa, malo Klajv Barkera i, na vrh noža, autohtonog psihodeličnog bilja.

Uputstvo za dvočulnu konzumaciju: album O.R. Dommisse „Chikens“ može se čuti i/ili besplatno skinuti na Bandcamp-u. Pustiti i istovremeno razledati radove Judith G. Klausner na njenom sajtu. Zatim, dobro se zagledati u sopstvenu kožu, pore, nokte, dlake, oči. Oslušnuti naizmenično grčenje i opuštanje unutrašnjih organa, a potom i tajanstveni šum sveta, koji samo umišljamo da poznajemo.

"Moljac i sijalica su napokon jedno" - J.G: Klausner, "Triumph", 2005"

Fotografija u slobodnom padu

Originalno objavljeno 15. avgusta 2011. na Kulturi B92

Ima li „stock fotografija” dušu?

Osim što je tu radi zadovoljavanja vizuelnih potreba, lepota fotografije je u njenoj sposobnosti da komunicira sa postmatračem - da ispriča priču i prenese osećaj pomoću svojih motiva, kompozicije i atmosfere. Najboljim, antologijskim fotografijama prosto uspeva da zabeleže duh osobe ili situacije - figurativno govoreći, kao da nije toliko besmisleno što su se različita plemena plašila da će im fotoaparat ukrasti dušu.

„Migrant Mother“, Dorotea Lang, 1936.

Naravno, zadaci fotografije su se menjali kroz vekove i decenije. „Istorijski portfolio“ u prošlosti se uglavnom sastojao od umetničkih i dokumentarnih fotografija, sa specifičnom atmosferom i porukom (primer: „Migrant Mother“, 1936). Razvoj savremenog marketinga u drugoj polovini XX dodao je i komercijalnu fotografiju u svim svojim formama, a posledično i početak fotografske hiperodukcije. Digitalno doba donelo je različite vidove foto-manipulacije i potpuno novih estetskih standarda.

Dva poslednja navedena poglavlja istorije fotografije, udružena sa internetom, stvorile su „monstruma“ koji nas vreba na gotovo svakoj štampanoj ili web stranici, sa bilborda i oglasa i iz frižidera. Konstantno nas posmatraju hladne oči sa neke od brojnih stock fotografija.

Stock fotografije su namenski snimljene za prodaju tj. licenciranje klijentima kojima je neophodna fotografija za određenu namenu, a ne prolazi im se kroz sve što podrazumeva unajmljivanje fotografa. Ne radi se o novosti - prva stock agencija osnovana je još 1920. godine. Tokom XX veka, stock se dobrim delom sastojao od neobjavljenih dela profesionalaca. Naravno, „profesionalno“ ne podrazumeva i „sa ukusom“. Setite se samo svih onih užasnih fotografija „zaljubljene dece“ na čestitkama, foto albumima i ostaloj papirnoj galanteriji.

Revoluciju na polju stock-a donose digitalni aparati i internet distribucija. Sveukupno pojeftinjenje bavljenja fotografijom donelo je veći broj foto-amatera, voljnih da zarade brzu kintu kroz povoljno licenciranje komercijalnih fotografija. Ovo je omasovilo stock fotografije, a i jako oborilo njihovu cenu. Brojni su fotografi koji su svoj fokus pomerili isključivo na izradu stock-a, jer tako mogu da računaju na sigurnu i relativno konstantnu zaradu. Sistem funkcioniše - naravno da je mnogo lakše uplatiti par dolara na nekom stock sajtu nego baktati se sa fotografom, ili (nedaj Bože) idejama.

Posledica je to što smo prinuđeni da konzumiramo desetine, ako ne i stotine ovakvih fotografija dnevno. Razloge zašto to može biti mučno za vaš vizuelni aparat i nervni sistem možemo potražiti u osobinama prosečne stock fotografije.

Ona je potpuno sterilna - svi karakteri i objekti su postavkom i obradom dovedeni do najvećeg mogućeg nivoa bezličnog „savršenstva“. Lica su bez bora i pora; zubi se bele; linije su prave; boje su zasićene do neprirodnosti. Osvetljenje je ravnomerno i ne ostavlja prostor za bilo kakvo poigravanje. Motivi su bolno stereotipni - korporativni život se uvek oslikava odelima, kravatama i fasciklama, „ljubav“ pseudo-nežnošću i srcima, a „ekologija“ biljkom koja niče u šaci zemlje.

Ono što je ipak najneprijatnije je depersonalizacija ljudskog bića. Svi modeli imaju iste staklaste poglede i grčevite osmehe, bilo da su obučeni kao zidari, plesači ili marketing menadžeri. Ako pak pokazuju neku emociju, ona je karikaturalno stereotipna. Osoba na slici nije „osoba“, već stvar, figura - neprirordnija od voštane, jer u toj branši bar nema post-produkcije.

Da ne preterujemo, osnovna namena stock fotografije je vrlo jasna, svedena i banalna, pa je takav i proizvod. Problem je što je prisutna i tamo gde ne mora da bude - npr. na ličnim sajtovima, profilima, u publikacijama... Toliko je sveprisutna i toliko nam se zavukla pod kožu da mnogi novi fotografi formiraju svoj umetnički izraz upravo prema njima, puneći svoje galerije serijama „savršeno“ ispeglanih, bezličnih i bezdušnih fotografija.

Indijanci su verovali da fotografija ima sposobnost da ukrade dušu. Stock fenomen ima potencijal da ukrade dušu samoj fotografiji i za sada ga vrlo uspešno ostvaruje. Srećom, popularnost Creative Commons licenciranja raste i mnogi veliki foto-serveri (npr. Flickr) omogućuju jednostavnu pretragu CC sadržaja. Tu možete pronaći dobre i loše fotografije obične ili neobične, ali svakako ljudskije.

Mada, možda je monstruozna izveštačenost stock-a ipak bolje kolektivno ogledalo našeg sveta?

Izvori fotografija: http://www.freedigitalphotos.net/ 

http://relationshipdevelopment.com.au/contact/