Američko srce na tacni Beograda
Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
S.T.R.A.H, Scott H. Biram, James Leg, Slim Cessna's Auto Club
Kada: 16. jun 2017.
Orgaizacija: Bad Music For Bad People
Mesto: Dorćol Platz, Beograd
Foto: Milica Stamenkovič
Ali osim što Srbiji hronično manjka sreće, kao i novca i drugih materijalnih faktora, na sreću - Srbija još nije uskraćena za ljubav prema muzici i entuzijazam dragih ljudi koji se trude da nam dovedu sjajne izvođače i u onom duševnom smislu i nas i sebe održe u životu.
Kada je Aleksandar Delibašić aka Bad Music For Bad People počeo da diskretno objavljuje lajnap najveće stvari koju je ikada radio - festivala Bad Music Boogaloo, jedan deo mene bio je ubeđen da je nemoguće, i da će se sigurno desiti nešto da sve pokvari, makar toliko dramatično kao što je III Svetski rat. Jer imena Scott H. Biram-a, James Leg-a, Slim Cessna's Auto Club-a, Legendary Shack Shakers-a, uz osvežavajući dodatak The Shivas i Death Valley Girls (+ domaće podrške S.T.R.A.H-a i Dogs In Kavala), ta imena jedno uz drugo do sada sam gledala samo na plakatima Muddy Roots-ova i sličnih fešti. Pa čak ni oni ne uspevaju uvek da na jednom mestu okupe praktično najveće face gothic country-a, punk blues-a, zovite žanrove kao hoćete - ni jedan naziv ne može da opiše dostojno muziku koju ovi ljudi prave.
Ukratko - Bad Music Boogaloo obećavao je simfoniju američkih otpadnika u koju prosto nisam mogla da poverujem.
Ali drugi deo mene je zagrizao. Bila sam odlučna da dam svoj doprinos i lično sprečim i prokleti rat ako treba. Naravno, dok sam ja uglavnom tako maštajući bila na gotovs, količina energije koju je Bad Music (zajedno sa Dejanom Mihajlovićem iz Kladova) uložio stvarno je bila ravna atomskoj.
I onda je u petak popodne počela tonska, svi izvođači prve večeri bili su tu i u neverici smo shvatili da smo tek nadomak ostvarenja nečeg potpuno spektakularnog. Osećaj nadrealnosti, kad se neki svetovi kojima nije delovalo suđeno da se dodirnu na kraju ipak spoje, i dalje me nije napuštao.
Naše prvo veče festivala počelo je sa Scott H. Biram-om*. Kada smo, u najneobičnijoj konstelaciji, stigli u baštu Dorćol Platz-a**, već smo čuli roar njegovog prljavog blues-a.
Bajram je na bini kao posednut i to u daleko većoj meri nego što je bio davne 2009. kada sam ga gledala prvi put. Između pesama, dok štima gitaru i igra se nehajno na pentatonskoj skali, iz njega izbijaju nesvesni slojevi zadimljenih bluz barova, gde se posle teškog dana mnogo popilo i sve inhibicije su pale. Stop sayin' motherfucker, motherfucker... Can't stop sayin' motherfucker motherfucker! I komentari o tits, što muškim što ženskim.
Međutim, za vrhunski nastup falilo mu je nešto što sa njim lično nije imalo veze. Valila je veza sa publikom. I pored njegove abrazivne binske persone, i pored iskonskog blues poziva koji joj je uputio, publika je ostala nekako mlakušna. Smejuljava i ne baš ravnodušna, ali ni posebno angažovana. Nije se stvorila hemija između izvođača i publike neophodna da bi se napravio koncert za pamćenje.
I možda bi Boogaloo nastup Scott H. Biram-a brzo i izbledeo da se nije desio preokret u kom je Bajram samom sebi ukrao šou. Nekih sat vremena po početku nastupa, neki vrlo verovatno već pošteno pripiti tip iz prvog reda polio ga je pivom. Bajram je na to odreagovao burno i na neki način invertovao "ko tebe kamenom, ti njega hlebom" u "ko tebe pivom, ti njega pesnicom". Kada je nesrećni polivač pokušao da uzvrati, deo publike je stao na Bajramovu stranu i ubrzo je u ne baš očuvanom stanju odstranjen iz sale. Pod adrenalinom, ili samo umoran, Bajram odlučuje da prerano završi nastup, ne odsviravši neke od svojih vrhunskih i nama omiljenih pesama.
Još efektnije je što su mladi bubnjar i on jedan na spram drugog u toku celog nastupa, dajući efekat nekog metafizičkog sparinga u kome se nadmeću čiji je životni bol veći. I zaista, pesme su uživo toliko bolnije i strastvenije; razarajuće snage. Na licima mnogih iz publike svanle su, ganute, napete, ali istovremeno osnažene grimase, koje se u Beogradu ne viđaju često.
Posle dužeg nameštanja neophodnog šestočlanoj posadi (u toku kog nas je hitovima veselio Žix Intoxicus), na binu izlaze Slim Cessna's Auto Club i momentalno usijavaju atmosferu u prvim redovima i šire. U tim redovima bili su mnogi koji su se željno vratili po još posle njihovog beogradskog debija u septembru 2016. A tu je bio i Bajram sa pivom u ruci, raspoložen kao da se ništa nije desilo (ili čak, pomalo ponosan), a pred kraj koncerta im se i priključio na bini za jedan mali mountain dance.
Uprkos tome što su u Kladovu svirali užasno kasno i što su se zalgavili na već dovoljno dugom putu nazad, kreću da praše ultra-raspoloženi, reklo bi se i radosni što ponovo nastupaju pred the good Beograda. Uprkos našoj šatro-dobroti i zahvalnosti, ne štede nas - počinju udarnički starim zicerima 32 Mouths Gone Dry, Cranston i This Is How We Do Things In The Coutnry i nisu usporili do samog kraja nastupa. Na ovoj turneji počastili su nas i stvarima koje dugo nisu svirali - Cesna se latio gitare i odsvirao Jesus Christ i uvek nenadmašnu He, Roger Williams.
Žikcia Simić je prošle godine bio sasvim u pravu kada je njihov nastup uporedio sa američkim pankerima poput Jello Biafre, Mojo Nixona i Skid Ropera, koji se ne gade da se po potrebi pretvore u ljude iz naroda. Ali, više definitivno ne mogu da se složim sa tim da oni tek tako "otrovnim strelicama napadaju svoju glavnu metu - religiju". Cesna i ekipa su miroljubivi, zahvalni i solidno introvernti ljudi. Ne napadaju apsolutno nikoga, a posebno ne tako primitivnim oštrim predmetima (poput sarkazma). Radi se o nečem daleko prefinjenijem.
Rekla bih da su Cesna i Manli ne izvrnuli, nego pročistili svoje kulturno nasleđe do nivoa koji je subverzivan, ali na ne tako očigledan način.
S jedne strane, oni svojim precima odaju neku vrstu počasti. S druge strane ih prozivaju za nedoslednosti i sav mrak koji su skrivali ispod bogougodnih fasada, ali to rade na potpuno nežan i empatičan način. I naravno, perfektno umetnički spakovan. Priče u njihovim pesmama su složene i uspevaju da na površinu izvuku i svetlost i tamu, umesto da se prosto zakucaju u cinizam. Za razliku od onoga na šta smo navikli, a posebno ovde, oni ne mrze ono što im je predhodilo. Iako se razilaze sa njima, oni vole svoje pretke, a i savremenike, pokušavajući da ih na jedinstven način razumeju. Baš kao što vole i svoju muziku, jedni druge i svoju publiku. Uopšte, čini se da SCAC imaju bezuslovnu ljubav prema "human condition", ma kakvo da je ono.
Jer kad pogledate reči njihovih pesama, o svima pevaju sa saosećanjem. Bilo da se radi o "grešnicima", "razočaranima" zlosrećnima, ubogima... Niko nije izvitoperen i izvrgnut ruglu, već je prosto pušten da kroz ova dva, odnosno šest medijuma, ispriča svoju često i užasnu i smešnu priču.
Dok svakako da poigravanje sa onim u šta se ne dira jeste samo po sebi subverzivno, ipak najveća subverzija Auto Kluba je ta ljubav koju emituju. Jasno je koliko je čista ljubav prema bilo čemu u današnjem svetu mržnje i pohlepe suberzivna. Koliko je u namerno razjedinjenom i atomizovanom svetu stvaranje osećaja zajedništva subverzivno. Koliko je subverzivno namerno doneti ljudima radost kada nam se indukuje da se konstantno plašimo. Koliko je u svetu laži subverzivan svaki pokušaj da se dočara ljudska istina.
Sve ove namere nalaze se i u esenciji panka, ali ne uspevaju svi pankeri da stignu dotle. Pomalo neobična paralela: kada se uklone svi problemi vezani za administraciju na Zemlji, ono što ostaje u biti hrišćanstva je čovekoljublje. Kao što je, kada se uklone bes, frustracija i podele, suština panka - čovekoljublje. U tom kontekstu, Cesna, Manli i Auto Klub (a pod tim mislim i na sve one koji su ikada prošli kroz isti) su, reklo bi se, prošli pun krug i kao autori i kao osobe. Na autentičan način, ne sekući koren, niti ga idealizujući, došli su do suštine.
Naravno, svetu se ne može ugoditi. Uvek će biti onih koji ne razumeju, ili još važnije - ne osećaju. Tako sigurno mnogi fundamentalisti u Americi i šire zaziru jer misle da se SCAC sprdaju ili se prosto, previše igraju sa svetim motivima. Mnogi sekularni će takođe zazirati u strahu da im ovi ipak ne plasiraju neku religiju upakovanu u rokenrol, kao što je pokušalo nebrojeno fundamentalističkih rok bendova. Blazirana ekipa formirana bez iskustva panka misliće da je u pitanju umišljeni performans.
A Cesna i ekipa ne pokušavaju ni jedno, ni drugo, a kamoli treće. Oni ne pokušavaju bilo šta. Oni samo crpe inspiraciju iz bunara američke istorije, na bini žive to što osećaju, sviraju neviđenu muziku, pričaju nam izvrsne priče o mestu sa kog dolaze i - vole nas i puštaju da mi volimo njih.
Celu Milicinu galeriju fotografija pogledajte ovde, Dankovu ovde.
*Duboko se izvinjavam S.T.R.A.H-u što nisam prisustvovala njihovom povratničkom nastupu. Gledati festival sa bebom su specifične okolnosti, koje su, nažalost, zahtevale i po neku žrtvu.
** Mene je Dorćol Platz potpuno oduševio kao prostor. Naravno, daleko je od idealno akustičnog, ali nije ni mnogo gori od "najboljih" koje imamo. Kada je ozvučenje dobro, a tonci na nivou kao što je ovde bio slučaj, ništa ne fali, posebno kad se stane na sredinu. A najbolje - bina je dovoljno visoka da se bukvalno može gledati iz cele sale i mislim da je jedina takva. Bašta je sjajna i idealno mesto za sve kojima je više stalo do priče nego do koncerta, što još povećava komfor unutra. Dorćol Platz FTW.
No comments:
Post a Comment