Mekons u Beogradu i uvek na pravoj strani

Šta: The Mekons

Kada: 24. jul 2017.

Orgaizacija: Pop Depresija 

Mesto: Elektropionir, Beograd

Foto: Andrea Vajda Bauk, Siniša Lemić

Intervju sa Džonom Langfordom uoči koncerta možete pročitati ovde.

Dok se priča o impozantnim zdanjima i velikim investicijama, što je tipično očekivanje od pojma filantropije, u tišini i podaleko od očiju javnosti ostaje filantropija u obliku dovođenja fenomenalnih ljudi i muzičara, očeva i majki čitavih muzičkih žanrova, u jedan sve ubogiji grad. Pri takvim filantropskim poduhvatima nema mesta za prikrivenu korist i druge oblike zadnjih namera, a čak nema ni obezbeđenog mesta u istorijskim sveskama. Mora se imati pre svega veliko srce, luda hrabrost i strastvena ljubav prema muzici i njenoj metafizičkoj dimenziji koju neminovno nosi.

Sticajem okolnosti, to su osobine koje krase sve junake ove naše priče. I Pop Depresiju kao promoterski promotor, i Leku Mladenovića kao "vezistu" (a koji je 2014. podsetimo se, doveo Jona Langforda na nešto što bi se moglo nazvati mini festival Jona Langforda); i The Mekons koji su deo 40. rođendana benda odlučili da proslave i na Divljem Istoku, održavši tri ekskluzivna koncerta na istorijskoj trasi Budimpešta-Beograd-Beč; I tonce Nina voljnog da u malom klubu ozvuči tolikočlani bend i Bauka voljnog da ga snima; i tu odabranu publiku, koja je uprkos svim ličnim i kolektivnim usponima i padovima u stanju da se i dalje pojavljuje, podržava i iskreno se raduje; te osobine, verujem, krase čak i oluju koja je požurila da nas rashladi tačno na kraju ove vruće, multi-instrumentalne cowpunkenrollerske noći.



Pred nastup, Mekons su opušteno raštrkani po Elektropioniru. Sally Timms je podigla noge na stolicu. Već zrače smirenom, ali energičnom pozitivnošću koja nedostaje ovom gradu kao isušenoj zemlji kiša. Nedugo potom izlaze na binu vidno raspoloženi. Da li je moguće da su uvek tako dobro raspoloženi pred svirku? Ili smo mi u Beogradu toliko smračeni da nam je sve što nije zlovolja izgleda kao totalna euforija?

Uglavnom. Mekons izlaze vidno raspoloženi i da ne bude zabune, odmah kroz Memphis Egypt objašnjavaju mehanizme koji su ih doveli do današnje tačke. "Walk through the wall / No pain at all /I'm born inside the belly of rock'n'roll... ". Odmah potom sledi ubitačna i za singalong stvorena Beaten And Broken. Iskusno su nastavili da slažu listu koja savršeno osvetljava sve segmente njihovog obimnog dela, tako da se na momente osetite dašak '77, pa honki tonk kantrija, pa britanskog '69. zvuka obojenog Jamajkom, pa englesko-irskog folka*. Dakle, verovatno najkomletniji paket anglo-američkog rokenrola koji sam imala prilike da čujem, i to savršeno skladan.

Stari i vatreni fanovi su, naravno, želeli stvari koje su prilično daleko od današnjeg Mekons zvuka - onaj pionirski pankeraj s kojim su prvi put doprli do ušiju sveta. Za te želje ih je Sally malo verbalno "častila" :) da bi ih potom zaista častili, osim sa planiranom Where Were You i sa neplaniranom Never Been In A Riot.

Čak i posle toliko godina, rane pank stvari Mekonsa ne zvuče kao revival, što je posledica višedecenijskog kontinuiteta sviranja i stvaranja, ali i granitnih stavova - Mekons su danas isto ono što su i nekada bili, bez pretvaranja, zataškavanja i ustezanja. Bez skrivanja činjenice da su sada ozbiljno zreli ljudi. Nemaju potrebu da glumataju mladost, niti da se izvinjavaju kada sviraju nove pesme (niti je publika budalasta pa da ne prepozna bitnost i kvalitet tih pesma). Sve što Mekons radili deo je pre svega njihovog jedinstvenog Mekons zvuka, pa tek onda i vrlo uslovno, grubih žarnovskih odrednica. Ili volite čitave Mekonse ili ne. Nema cepidlačenja.



Mekons su bend koji čitav svoj obimni opus uživo tako lepo otpakuje i rasvirava da je to čista milina. Bilo da su pesme "glasne" ili "tihe", uživo zvuče neverovatno himnično, tako da se lako može zamisliti kako se Millionare i Heaven And Back ore na stadionu.

I to nije samo do impresivnih sviračkih sposobnosti, već i do šarma i harizme. Osim, očigledno, svog instrumenta, svaki od članova benda unosi i specifičnu karakternu crtu u muziku. Sally Timms je oličenje ostrvske beskompromisne britkosti, srdačnosti uvek na granici sa drskošću. Langford je njeno naličije, vedar, energičan, ukorenjen u bogatoj istoriji živopisne i marljive britanske radničke klase. Delikatna Susie Honeyman, nežna koliko i njena violina. Tom Greenhalgh i Rico Bell koji deluju kao da pevaju i sviraju totalno opušteno između dva paba u toku nekog permanentnog pub crawl-a (a pritom su potpuno trezni). Prefekcionistički precizni Steve Goulding - samo zamislite savršeno pedantnog pank bubnjara - i sa njim saživljeni basista. I vazda misteriozni Lu Edmonds sa svojim sazom i druidskom pojavom.

Od svega toga što predstavljaju pojedinačno, daleko je bitnije što su Mekons sve to zajedno.

Mekons su sušta suprotnost potrošačkoj fluidnosti našeg vremena. To su ljudi koji stvaraju u istoj ekipi, u savršenoj sinergiji, duže nego što ja živim. Iskreno, pomalo sam ljubomorna na njih. Imati pleme s kojim tako dugo delite putešestvija, uspone, padove, ali možda najbitnije od svega - toliko dugo negujete stvaralački plamen, negujete ideju veću od svakog ponaosob - po mom mišljenju to je nešto dirljivo, neprocenjivo i danas tako retko.

Imena koja počivaju na jednom čoveku - mozgu operacije koji ima promenljivu ekipu talentovanih saradnika - svakako su interesantna i u stanju da nam pruže zaista sjajnu muziku. Ali ako bismo da budemo precizni, to nisu bendovi. To su sastavi, ansambli. Projekti. A Mekons su istinski bend, grupa, družina u pravom i punom smislu tih reči.

Iako su davno u muzičkom smislu napravili otklon od panka, oni žive pank kroz zajedništvo i sabornost, koji su neodvojiva suština onoga što pank od početka popoveda i ono što je Mekonse inspirisalo da se uopšte oforme.

Zapravo, to je suština muzike kao takve. Njena suština milenijumima pre nego što smo je našminkali i još gore, pretvorili u proizvod.

Uvek na pravoj strani, Mekonsi su u ponedeljak u Beogradu to ispravili. Vratili su muzici njenu izvornost.

I čak je isušeno nebo bilo ganuto, i to do suza.

...How many stars are out tonihgt, how many stars, how many stars...

*I dalje stojim u čudu i neverici da jedni Dropkick Murphys mogu za dva dana da rasprodaju veliku salu Doma Omladine, a Mekons... Pa, ne mogu. Uz dužno poštovanje, nad harmonikom i violinom Mekonsa Marfiji mogu samo da ridaju u svoje upelgane kiltiće, dodatno brišući suze o pozerkse tetovaže. No banalnost (kako marketinška, tako i svaka druga) u modernim vremenima često bolje prolazi u trećem svetu od bilo čega nebanalizovanog i iskreno proživljenog.

+
Setlista u originalu (hvala Siniši Lemiću, takođe autoru svih nepotpisanih fotografija iznad):