Bad Music Boogaloo - Dan Drugi

Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas, Legendary Shack Shakers

Kada: 17. jun 2017.

Orgaizacija: Bad Music For Bad People

Mesto: Dorćol Platz, Beograd

Foto: Milica Stamenković
Gost-recenzentkinje: Milica Stamenković, Ana Banić, Tatjana Skočajić

Pošto mi je bilo krivo da ovde i o drugom danu Bad Music Boogaloo-a, sa koga sam nažalost odsustvovala, ne ostane traga, zamolila sam neke drage žene za koje znam da su u stanju da zaista osete muziku, da mi pomognu i napišu svoje utiske. Tako smo dobili ovaj mali kolaž mišljenja i doživljaja povodom nastupa Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas i (obrnutih) zvezda večeri Legendary Shack Shakers . Toliko sam uživala u procesu "izvlačenja" ovih informacija da bih volela da ovo pretvorim u redovnu praksu - osvežavajuće je čitati različite slikovite perspektive istog događaja. Šteta je što i inače više različitih recenzija.

Kako su se drugog dana Bad Music Boogaloo-a provele Milica Stamenković (gospođa BM4BP), Ana Banić i Tatjana Skočajić, koja je druge večeri DJisala između nastupa u okviru Beogradskih Šlagera

Milica:

Moj najveći problem je to što sam, kao brodski mali, uvek u problemu da komentarišem koncert gde brodomališem, jer može biti neobjektivno i sasvim sigurno neinformisano. Mnogo mi je žao što nikad na BM koncertima ne uživam kao kad platim kartu negde i provedem se za sve pare, ali šta je tu je. Priče iz backstage-a često su zanimljive, pa se to nekako kompenzuje...

Inače, ne mogu da procenim brojno stanje, ali na drugoj večeri je bilo drastično manje ljudi, verujem da je zato što su već gledali izvođače od prve večeri, a da su im ovi drugi bili manje poznati.

Dogs in Kavala. Sećam se da su izašli tačno na vreme i da mi je bilo žao jer je napolju još uvek bio dan i baš je malo ljudi bilo tad unutra. Srle (gitarista) ima vrlo neobičan stil držanja instrumenta (takoreći ispod brade!). Imali su neke kasete koje su prodavali i žao mi je što nisam stigla da kupim. Potpuno me oduševilo koliko su ti dečaci nepretenciozni na bini (a i ovako, ali to je sada manje bitno). Nemaju ni trunčicu one arogancije kojom domaći izvođači često plene, a za koju verujem da se začne od kad kupe prve žice ili palice. Nepretenciozno i simpa i volela bih da dobiju šansu.

Mislila sam da će se taj dreamy momenat Dogsa sjajno složiti sa predstojećim Shivas, kad shvatih da sledeći zapravo sviraju DVG.

Death Valley Girls. Mislim da su odsvirale veći deo aktuelnog albuma + Electric High. Meni je svakako vrhunac bio I'm A Man Too. Ne samo što je kul stvar, nego sam znala u kom je stanju divlja Boni i kad je onako sva znojava i zadihana počela da najavljuje pesmu svojim stenjućim vokalom vremešne prostitutke koja doručkuje vinjače i Drinu bez filtera rečima "This song goes out to all the girls in the audience! And all the boys!", nastupila je dugačka dramska pauza tokom koje je delovalo da će sigurica da će da se onesvesti od pića i luđenja. Onda je nekako skupila snagu i dodala: "And everyone in betweeeeeeeeen!!!". Tu mi je pao kamen sa srca što je živa, a ljudi koji baš očigledno nisu imali pojma šta da očekuju su dotle već bili zapaljeni prilično i pođipali su shvativši da se bliži kraj nastupa. Gitarista je upadljivo miran i normalan i jasno je da su devojke u prvom planu, ali nijedna ne može da se poredi sa Boni.

Evo, to je recimo bend za koji ne možeš da kažeš da muzički zvuči ne znam kako bolje uživo nego na albumu (mada nema govora o fušerisanju), ali zato je vokal sto puta bolji na certu i kad se uzme u obzir sva atraktivnost i ludilo, to izgleda jako dobro. Kao i Dogs in Kavala, neverovatno su nepretenciozan i zabavan bend.

Sad ide trenutak neobjektivnosti nevezan za muziku, ali meni je Boni prirasla za srce bukvalno kao nijedan muzičar pre (lažem, mnogi jesu, ali baš sam i dalje pod utiskom njene pojave). Dakle, žena je altimat fijuk velikog srca, ne znam kako drugačije da je nazovem. Nikada nisam videla nijednog muzičara da je doslovce prišao skoro svakom u publici i izljubio ga. Danku je poklonila majicu koju mu je kompletno iscrtala. Delila je bedževe i stikere svakom ko se zatekao u prolazu. Njen ogroman trud na stejdžu (prolila je znoja skoro kao James Leg) i to koliko joj je bilo stalo da populariše svoj mali bend kog se otprilike niko prekosutra neće sećati (a svesna je toga) mi je jedna od najdirljivijih stvari koje sam videla na nekoj svirci uopšte. Strašno neposredna žena. Samo još da dodam da utisak da su u pitanju nekakve satanistkinje potpuno pogrešan. Mislim, taj obrnuti krst je drečavo zelen, pored njega su neki cvetići, od satanizma ima i nalepnica duha Kaspera na klavijaturama... Boni je imala jarko crveni karmin i plavozelenu jarku senku kako i dolikuje kičić glam pankrokić devojci... Shvatate već.

The Shivas. Njih sam gledala tog utorka u krcatom MKC Kombinatu i moram priznati da ih nisam pažljivo slušala sada. Kada su svirali u Zemunu, valjda zbog gužve i stiusnutijeg zvuka i neke publike koja mi je nepoznata (bilo je mnogo mlađeg sveta) koja je đuskala od prvog momenta, sve je mnogo više ličilo na pravu klupsku rok svirku, dok je u D. Placu bilo više sredovečnih ljudi koji su ih slušali prekrštenih ruku i pomalo ispitivački, pa je sve to doprinelo utisku.

Naravno, uporna Boni ih je odmah savatala i dala im majice (mislim da su se tek sada upoznali iako su kod istog izdavača), pa je basista izašao na binu u majici Death Valley Girls.

Shivas su usviran bend za sve od 7-77, ima bejbi psihodelije, ima surf momenata, ima instrumentala, ima pevanja, i sve je to jako radio friendly (za moj ukus možda i previše). Mislim da su mnogi posetioci prvi put čuli za njih i da su se baš oduševili. Mnogo ljudi mi je reklo da su našli svoj novi mali omiljeni bend. Sad, ja ne mogu da izdvojim Šivas nikako jer bukvalno nijedan od tih izvođača nije sviračni ni vokalno neznalica, sve su to usvirani ljudi koji se ne blamiraju, ali oni su, ajde da kažem konvencionalniji i verujem da su se zato mnogima toliko dopali.

Inače, kada su svirali svoj najveći hit, "You Make Me Wanna Die", bila sam u bekstejdžu i gde se razgibavao Preston, bubnjar Shakersa koji je iz offa ispratio celu pesmu mlateći u sto za stoni tenis dok ju je Kirsten bubnjala na bini.

Shivas sam delom žrtvovala da sve pozavršavam obaveze, jer sam od momenta kad se znalo za taj mini fest razdragana i srećna čekala da vidim dva benda: Slim Cessna's Auto Club i Legendary Shack Shakers. Iskreno, ove druge više jer koliko god da volim oba, ove nisam gledala, a velika mi je želja bila i nekako sam bila nervozna da mi očekivanja nisu prevelika, pa da se ne razočaram. Drugi razlog zašto sam čekala LSS je taj što sam znala da kad oni izađu na binu, to znači da smo uopšte stigli do LSS, da je događaj uspeo i da se celi galimatijas bliži srećnom kraju. Moglo bi se reći da sam im se najviše radovala od svih. Zato sam rekla Danku da mi slika Shakerse jer nemam nameru da se guzim sa ISO vrednostima i zafrljačila sam aparat u bstejdž. Sad, ja sam znala bar otrpilike šta da očekujem, ali mislim da bar trećina ljudi u sali nije bilo sasvim načisto sa tim.



Izlaze JD (sve i svja), Hamdala (gitara), Preston (bubanj) i veliki Fuler (kontrabas) i kreću prvi taktovi. Mislim da su na početku svirali Shake your hips i narod se instant razđipao. Na mom kraju prvog reda beše bata Rača, a na drugom Skakavac, mislim da je to bio dobar raspored :) Sama sam preskakala ceo cert (sat i po) i sutradan su me boleli svi ligamenti i ne znam kako sam ustala za Kladovo.

Setliste ni redosleda se ne sećam i ne bih da lupam. Sigurno su svirali War Whoop, tu je tražio pomoć publike i dobio je, mada, naša publika je stidljiva za pevanje, makar i kad je tekst oooOOOooooOOOO. Sviraše i Blood On The Bluegrass, Pinetree Boogie, novi hit Mud, stari hit Hoboes Are My Heroes, onda Dump Road Yodel i No Such Thing. Meni je ceo koncert prošao u nekoj neverici da se sve to dešava i lebdenju. Na kraju, pošto on ćaska sa ljudima, nešto se kao premišljao koju pesmu da sviraju i ja se razderem Gypsy Valentine i on kaže "We'll do it" s onom facom zbunjenog strip junaka. Iskreno, mislila sam da nema šanse, ali kada su završili regularni deo, zašla sam da pitam treba li nešto za binu, voda, vops itd i pitala Prestona, može li stvarno ta stvar na bis, a on reče da je nisu svirali 13 godina, ali ako JD hoće, onda hoće. I tako i bi :)

Od JD-jevih pokreta, ostalo je upamćeno sledeće: sviranje slajda na Rodovoj gitari usnom harmonikom, obuhvatanje celog mikrofona ustima, skokovi iz čučnja, salto, ljubakanje ljudi (vrhunac je kada bio kada je rukama obuhvatio glavu šefa obezbeđenja od dva metra i sto kila koji je bio u prvom redu i još jednog velikog lika, spojio ruke približivši tako njihove glave i onda ih brzinski obojicu olizao zapalacalim jezikom, očekivala sam da popizde, ali su iskulirali poneti atmosferom), lizanje prsta i davanje ljudima u publici da ga oližu, seksi ples sa monitorima... Bilo je kul i kada je na predstavljanju muzičara dao bendžo Prestonu da dobuje po njemu da pokaže da i Preston zna da svira bendžo.



Utisak na bini ostavlja i Rod Hamdala, palestinski sin koji dere onu gitaru, bukvalno se igra s njom, a ipak, čini to tako da ne ukrade šou velikom kombinatoru.

Utisak van bine je veliki Fuler. Da se ono polivanje pivom desilo Fuleru i da ga ne poznajemo, mislili bismo da bi polivač bio udaren jednom i zavek. Brate, Fuler, sa onom pojavom Lurča koji se bacio na kroćenje krava i bikova jedna je od najflegmatičnijih i najnežnijih pojava ikada. Uz to, vegan je :)

Sve u svemu, pamtiću dugo nastupe svojih favorita Lega, SCAC i JD-a, a najviše će mi nedostajati Boni i Fuler.

29 stranih i još 7 domaćih muzičara nekako smo uspeli da dočekamo, nahranimo, napijemo, ozvučimo, isplatimo i ispratimo u nadi da će nas pamtiti po dobru.

Ana:



Meni je Pukovnik ukrao šou i kukove!

Dogs in Kavala sam propustila. Death Valley Girls i Shivas - super mi je bilo, ali moram da priznam da se nisam previše udubljivala jer sam čekala Šejkerse. Bila sam umorna od prethodne noći i čuvala sam snagu za Pukovnika. U svakom slučaju, mislim da Šivas zaslužuju da budu veliki, ono, da zarade ogromne pare i postanu svačiji omiljeni hajskul bend.

Legendary Shack Shakers - šta je ovo nas snašlo ili pregazilo! Na ovakve koncerte želim da idem svakog vikenda. Bez obzira što me je neki lik pošteno okupao njegovim pivom. baletanke su mi bile mokre... Ti ljudi koji prilično nekontrolisano igraju i skaču, ko ono kad si klinac pa izlaziš jednom mesečno i onda na tom koncertu nekonstrolisano istreseš svu sreću iz sebe. Poželela sam da ponovo gledam onaj film White Lightnin (o čuvenom mountain dancer-u Jesco White-u, prim. ur.) posle koncerta.

 I uopšte nisam stekla utisak da su LSS furali teatar na sceni jer je publika danas zahtevna i ne možeš joj udovoljiti samo tehnički sjajnom svirkom. Meni je sve to izgledalo apsolutno neusiljeno, rekoh tako zamišljam zezanje u filmu White Lightin, Džesko Vajt bi poskakivao do plafona uz njihovu svirku. Ne kažem da to nisu već isprobane strategije, odnosno da LSS nisu shvatili šta publiku loži, već da u njihovoj interpretaciji nastup ne izgleda usiljeno, barem meni. U jednom trenutku je pozvao dva lika iz publike i spojio im ćele i onda ih poljubio u sredinu tih ćela. Ovako prepričano zvuči napucano ali meni zaista nije delovalo.

Ono što sam htela da kažem je da ako uspeš to da izvučeš iz publike - u slučaju LSS nije bio singalong, ali je bila jedna pomahnitala radost, nije bitno da li si ti taj nastup unapred smišljao, ili već iskustveno proverio na pređašnjim svirkama šta publiku radi. Bila sam u prvim redovima tako da ne znam kako je delovalo na ljude koji su se nalazili na sredini sale...

Tatjana: 

Shivas su mi najveće iznenađenje festivala. Divan bend, koji mnogo bolje zvuči uživo, sa gomilom hitova. Sentiš, garaž, Bitlsi, Velveti, Growlers, sve u jednom. Neko lepo reče: komotno bi mogli kod Linča, da zatvore neku od epizoda nove sezone Twin Peaks.

Šejkersi nisu moja šolja čaja i to se nije promenilo posle Boogalooa. Samo sam čekala da zasviraju kadril i zapevaju Duška Dugouška "pa se malo kao prase malo prokaljuži". Nebitno je sve to oko "teatra", meni se to što sviraju stvarno ne dopada, bili šminkeri ili ne. Ali, za svakog ponešto, pa naravno. Tome i služi Boogaloo.

S druge strane, imala sam sličnu bojazan za Slim Cessna's i totalno su me oduvali, uprkos tome što mi ne leži baš svaka pesma. A posebno jer sam dva dana kasnije naletela na Jay Munly-a na aerodromu u Amsterdamu... Čovek je bio u punom kostimu, očito nikad ne izlazi iz uloge. Ja sam pomislila da je došao Sudnji dan kad sam ga videla, onako zastrašujućeg, u rano jutro. I istog trenutka mi pomere let za tri sata. Nisu tu čista posla.

Atmosfera druge večeri sporije se zagrevala, jer je bilo manje ljudi, ali je sa Šejkersima stvarno izbila eksplozija.

Glavni utisak Bugalua: svi bendovi mnooogo bolje zvuče uživo. Ne zato što su u studiju loši, već zato što uživo jednostavno kidaju. Meni se čini da je to najbolji pokazatelj da nam ovakvih događaja treba što više.


Milicinu galeriju fotki pogledajte ovde, Dankovu ovde, a pet snimaka ima na YT Sanje Sremac.

Boogaloo 5 interviews: Jared Molineux (The Shivas)

English version coming SOON


Boogaloo Petice: Pet pitanja za Džareda Molinoa (The Shivas)

Jared u KC Grad 2015. Foto: Reakcija

Poreklom iz dela Sjedinjenih Država čuvenog po alternativnom rokenrolu, portlandski trio The Shivas su redak dragulj – u svojoj muzici sumiraju uticaje različitih muzičkih epoha, a rezultat je potpuno jedinstven. Oni ni ne pokušavaju da koriste vremeplov, već brišu granice vremena, pa ćete se na njihovom koncertu osećati kao da ste i u 1968-oj i u 2017-oj istovremeno.

U okviru serije mini-intervjua - „Boogaloo petica“ - razgovarali smo sa frontmenom benda Jaredom Molineuxom (Džared Molino) pred nastup na drugom danu Bad Music Boogaloo festivala 17. juna, kao i svirku iznenađenja 13. juna u MKC Kombinatu u Zemunu.

Vaša muzika se oslanja na nasleđe 60-ih – na psihodelični rok, čak i na pop te ere. Pa ipak je suštinski autentična i savremena, vešto izbegavajući da zvuči kao revival. Nema mnogo bendova koji uspevaju u tome. Kako nalazite ravnotežu?

Jared Molineux: Mislim da naša muzika tako zvuči zato što mnogo onoga što slušamo potiče iz tog perioda, iako slušamo muziku iz svih perioda – od početka snimanog zvuka, pa do ploča koje su izašle ove godine (nova ploča Chain And The Gang – In The Red, primer je takvog skroz novog favorita). Nikada nismo pokušali da stvaramo muziku koja zvuči „retro“, „60s“ ili bilo šta slično. Oduvek smo samo svirali i tako je izašlo. Naš proces pisanja pesama je veoma organski i nikada ne pokušava da simulira bilo šta. Mislim da zbog toga što naša muzika uvek poseduje čitav raspon osećaja i zvukova i uspevamo da izbegnemo da zvučimo kao revival bend.

Ali s obzirom da mnoge ljude privlači takav zvuk, da li vidiš neku sličnost između našeg vremena i šezdesetih?

JM: Mnogo ljudi zaista vole taj stil muzike, ali definitivno samo van mejnstrima. Šezdesetih, rokenrol i psihodelija su bili dosta uključeni u glavni tok. Vidim sličnosti između dva perioda – s jedne strane politika je uvek sranje, a s druge postoji sjajna umetnost i muzika. A postojalo je vreme pre nego što je rokenrol postao globalni fenomen, kada je bio periferan i underground..

Pretpostavljam da je ono što mi stvaramo pomalo poput onoga što su radili rani rokenroleri – radimo ono što volimo bez obzira na to da li vidimo isplativost i garantovani uspeh ili ne.  Rokenrol je tu već dugo vremena i više nije novi žanr, ali namera je ostala ista: ne pravi ono što je bilo pre, ne teži oživljavanju prošlosti. Teži  ka nečemu što je jedinstveno i tvoje; čak i ako je u pitanju starinski stil, može se promeniti i postati nešto što nikada ranije nije bio.

Ljudi poput Sestre Rozete Terp ili Čaka Berija su izrazili sebe radeći sa starim žarovima svog vremena – Sestra Rozeta je pevala gospel, a oboje su imali bluz gitarski stil. Ipak, uspeli su da od tih starih formi stvore nešto što nikada ranije nije postojalo, nešto što je samo njihovo. Mislim da ne postoji ni jedan bend koji zvuči tačno kao The Shivas; želim da radimo na tome da proširimo sopstveni stil i učinimo ga jedinstvenim.

Izdali ste ploče za legendarne i/ili bitne nezavisne etikete, K Records i Burger Recrods. Kakvo je to bilo iskustvo? Kakav je osećaj da ime The Shivas stoji uz indi heroje poput Beck-a, Chain and the Gang, The Microphones s jedne, ili uz Ty Segall-a i The Brian Jonestown Massacre sa druge strane?

JM: Imali smo tu sreću da radimo sa ljudima čiju umetnost volimo i da nam muzika izađe kroz neke popularnije kanale. To nas je nateralo da radimo mnogo napornije i da se postaramo da naš rad može da stane rame uz rame sa veličinama koje nam prethode na ovim etiketama. Ne tvrdim da zaista jeste tako, ali mislim da najbolji način da umetnik uči i raste jeste da se konstatno izlaže najboljoj umetnosti i umetnicima i da upije što je više stvari moguće. To što smo imali prilike da idemo na turneju sa Chain and The Gang, ili da radimo u Dub Narcotic Studio-u naučilo nas je mnogim stvarima koje drugačije nikako ne bi mogli da shvatimo.

Najvažnije je da sarađujemo sa prijateljima i sa ljudima kod kojih imamo dobar tretman. Bilo da je u pitanju velika etiketa ili ona za koju niko nije čuo, najbolji posao se radi u dobroj atmosferi, sa kreativnim nabojem. Čak i ako bude izdato za manjeg izdavača, ukoliko valja, pročuće se i rašćete.

Putovali ste na sve strane, puno za relativno mladu ekipu, pri čemu ste posetili za prosečan američki bend prilično egzotične destinacije. Kakvu ste mudrost izvukli iz tih dugih i dalekometnih turneja?

JM: Ono što sam naučio je da su ljudi generalno isti svuda. Naše kulture i jezici su drugačiji, ljudi se drugačije oblače itd, ali razlikuju se dobri ljudi (i loši ljudi). Takođe, čitav svet voli rokenrol, muzika i ples su istinski univerzalni jezici (iako zaista verujem da su zapravo ista stvar, kao dve strane novčića – telo vibrira poput žice gitare). Bilo da govorite engleski, španski ili Svahili, svi razumeju dobru pesmu i tako se zbliže. Politika, ratovi i granice pokušavaju da nas podele, ali muzika, umetnost i opšta dragovoljnost prema čovečanstvu čine da budemo jedno.

Posle dve godine, vraćate se u Srbiju. Da li imate neka očekivanja od vašeg Bad Music Boogaloo nastupa, ili poruku za publiku? 

JM: Dolazimo spremni za ples, nadamo se da ste spremni i vi. Jedva čekamo da se vratimo u Srbiju, iskreno, to nam je jedno od najomiljenijih mesta koje smo posetili. Hvala vam.

The Shivas u Beogradu

Bend: The Shivas (Portland, OR)

Organizacija: Bad Music From Bad People

Predgrupa: /

Datum & mesto: 23. avgust '15. @ Kulturni centar „Grad“

Foto: Reakcija

Posle kašnjenja u granicama pristojnosti (nepunih pola sata; momentalna pohvala za organizaciju), Džared (vokal, gitara), Kristin (bubanj, prateći vokal) i Erik (bas) zapeti kao strele izleću na binu i elektrifikuju je. Ne baš brojna*, ali vidno entuzijastična publika užurbano se zbija napred. Već uz prve udarce bubnja i vibracije žica dolazi do stvaranja „hemije“ između onih na bini i onih ispod nje. Prvi preduslov za odličnu svirku već je ispunjen.

Od četvorke koju smo čuli na raznim promo snimcima, The Shivas su postali trojka. Sa nestankom druge gitare okrunilo se i nešto surf zvuka. Psihodelija je sada dominantnija, ali ravnoteža se nije izgubila. Surf, garaža i 50s-60s melodični rokenrol i dalje učestvuju u muzici Šiva ne gubeći na snazi. Međužanrovski prelazi su prirodni i glatki, isto kao hipntotičko stapanje vokala Džareda i Kristin. Isprepletani elementi čine putešestvije kroz američki zvuk jedne specifične ere, ali koji bi samo hipotetički mogao da bude svrstan u „retro“ kategoriju. Velika energija i prisutnost benda u ovom trenutku čine taj zvuk veoma svežim, pa umesto koncepta, umesto zvučnog muzejskog eksponata, dobijamo živu i savremenu celinu. Potpuno sjedinjavanje prošlosti i sadašnjosti je ono što stvara magiju, daleko superiorniju od klasične ideje time machine putovanja. To je spontani sudar različitih ravni vremena, u čiji međuprostor slušalac biva radosno usisan.

Dominantni psyche gitarski tonovi, Džaredova boja glasa i možda površinski faktori - činjenica da su trio i da bubnjeve lupa Kristin, nekako su spontano nametnuli poređenje sa The Black Angels. Međutim, umesto da budu senka velikana savremene psihodelije, The Shivas su sinoć na momente više ličili na Black Angels nego što Black Angels danas liče na sebe iz perioda svog fantastičnog početka. Shivas ulažu mnogo sebe u svoj nastup i ne deluje da su opterećeni utiskom, pojavom i zadovoljavanjem koncepta. Takvi kakvi su - mladi i svoji - voze sa energijom na kojoj se može pozavideti. Obrgle vas svojom muzikom, daleko snažnijom u odnosu na albume; potonete u zvuk toliko da samo možete da konstatujete kako vam se telo mrda i/ili igra nezavisno od vaše umne želje. Oko sat vremena te šarene, hipnotišuće žestine bilo je sasvim dovoljno da nas pošteno opije i zadovolji.  

Moram da odam priznanje i na sjajno dizajniranom merch-u – od ploča, preko majci i cegera, do bedževa i daunload kodova na neobičnim varijantama tarot karata. Malo kitnjastosti psihodelije, malo američke indie klasike, malo savršenstva minimalizma (kakav je uostalom i perfekti logo K Records).

Koncert The Shivas bio je i neka vrsta prijante reminiscencije na Bad Music For Bad People sezone 2007-mu i 2008-mu kada sam počela da pratim njegove koncerte; kada nam je Bad (a sve po pristupačnim cenama) doveo lep broj mladih, nedovoljno poznatih američkih bendova; malenih diskografija, a gorostasnog kvaliteta (npr. Radio Moscow, .357 String Band, Left Lane Cruiser, SSM, Lover...). Većina tih koncerata odigrala se u SKC-ovom Drugom novom klubu.

Ponovno uspostavljanje paralela između prošlosti i sadašnjosti >> premotavanje osam godina unapred. LivingRoom je sada komercijalna knjižara, a DNK je njen puki magacin. SKC praktično samo lepa i prazna zgrada, sistematski lišena svoje funkcije i potencijala. Međutim na našu na našu veliku sreću, BM4BP, PD i drugi promoteri koji su tamo vredno organizovali koncerte većinom to rade i danas. Zahvaljujući njihovoj jakoj volji i posvećenosti, a i entuzijazmu KC Grad, (verovatno nezasluženo) pošteđeni smo utapanja u blistavoj čamotinji mediokritetštine. Ukoliko želimo da budemo pošteđeni, naravno.

Već se vide konture sjajne koncertne sezone pred nama. Za mene, ona je počela već koncertom The Shivas, te sveže rečne večeri što je mirisala na jesen i druga vremena.

The Shivas @ KC Grad – Reakcija

*Broj ljudi u publici išao je u prilog mojoj hipotezi da u slučaju manjih svirki broj FB attendinga treba podeliti sa cca. 3 da bi se dobila realna cifra posetilaca za očekivati