U prethodne četiri godine, The Singing Loins su postali pravi mali lokalni fenomen. Koliko bendova može kao stubove većine turneja navesti (rodnu) Englesku i - Srbiju? A kao najupečatljivije konstante na srpskim turnejama pokazali su se Beograd i Pirot.
Prvi dolazak Chrisa Brodericka, Chrisa (Arfura) Allena i Roba Shepherda 2007. bio je kombinacija slučajnosti, čudnih okolnosti i ludog entuzijazma, ali ispostavilo se da neće biti „jednokratno čudo“. Vraćali su se i 2008. i 2009. svaki put u organizaciji Bad Music For Bad People. I ove 2011 su bili tu, pružajući svoj autentični medvejski folk Novom Sadu, Beogradu, Pirotu i Senti. Da li je u pitanju izvrsnost novog materijala, odomaćenost na ovom tlu, pojačanje u vidu novog člana - basiste Johna Forrestera ili kombinacija ovih faktora, ali Singing Loins su zvučali ubedljivije nego ikada.
Beogradski koncet je održan 3. februara u Gun Club-u, koji se polako dokazuje kao možda najbolji klupski koncertni prostor koji je Beograd imao u poslednjih 10-ak godina. Posle dugogodišnjeg niza nezgrapnih i/ili prinudnih rešenja, veliko je olakšanje kada više ne morate da grizete nokte oko kvaliteta zvuka i rasvete, ili oko zadimljene klaustrofobije koju donose niski plafoni nekih drugih klubova. Lokalna podrška bio je Mylutin, novi kantautorski pseudonim iza koga stoji režiser Milutin Petrović. Iako moram priznati da su demo snimci zazvučali neinspirisano i previše ukalupljeno, uživo se stiče daleko pozitivniji utisak. Nastup je odavao posvećenost i brigu o pesmama, što je uvek stimulativno za slušaoce. Živi aranžmani zvuče zanimljivo, a dobro odmerena dužina nastupa je učinila da Mylutin i prateći članovi benda budu prijatna uvertira večeri.
Ovaj nastup Singing Loinsa odlikovala je intimna klupska atmosfera i uspešno odmrzavanje publike koja je hrabro prebrodila spoljašnjih -15 stepeni da bi prisustvovala koncertu. I pored toga što je nije bila preterano brojna, svakako nije bila ravnodušna - pevanje je bilo glasno, a cupkanje i zadovoljstvo sveprisutno.
Sledećeg dana na redu je bio Pirot. Ovaj koncert je odlikovala značajno drugačija atmosfera u pogledu toga da je održan u pozorišnoj sali Doma kulture. Velika bina, prave pozorišne daske i teška zavesa su predodredili svečaniju atmosferu, daleku od pabske. Međutim, duša nastupa je ostala ista - otvorena, iskrena i zapaljiva. Pirot je grad koji je svaki put neverovatno toplo i velikodušno ugostio Loinse. Stiče se jak utisak da su zadobili status voljenog lokalnog benda, sa svim poverenjem i srdačnošću koja uz to ide. Postoji i značajno veća volja publike da komunicira sa bendom, a Medvej-Pirot veza se jednostavno oseća u vazduhu tokom celog koncerta.
Nastupi Singing Loinsa mogu biti odgovor na pitanje šta se dogodi kada pank „odraste“, a ne postane našminkani japi ili pretenciozni neshvaćeni umetnik. Takav pank je i dalje u sukobu sa svetom, ali u međuvremenu sukob je postao odmereniji, duhovitiji, akustičniji, i svakako ličniji. Više podseća na bergmanovsku partiju šaha sa smrću nego na don kihotovsku borbu protiv vetrenjača. Pabski pankoidni folk Singing Loinsa nema veze sa Pougesima, Dublinersima i sličnim istorijskim bendovima. Ima veze isključivo sa samom Singing Loins družinom, uključujući i vernu publiku.
Svaki put oduševljava zarazni žičani rafal, vođen reskim kokni vokalom i neizbežnim davanjem ritma udaranjem šaka o drvenu gajbicu i đonovima o daske bine. I ako su ovo sasvim objektivni razlozi da vas, vaše noge i glas uključe u nastup, teško je objasniti šta vas suštinski tera na Singing Loins sing-a-long. Nastup je toliko spontan, a muzika toliko sirova i iskrena da se povezuje sa vama na bazičnom emotivnom nivou. Ukratko - pogađa u srž.
Pravo ogledalo i suma ovog osećaja bilo je izvođenje jedne od najboljih pesama sa novog albuma, „Nail It Back Together“, u čijem se refrenu sakrio i tačan kontekst naziva novog albuma „Stuff“. Ne možete se ograditi i ostati netaknuti - jer svako od nas ima svoj set Stvari, alat za krpljenje rascepa, ožiljaka i ličnih poraza. Svako od nas je na ovaj ili onaj način prinuđen da nastavi da se suočava sa svakodnevicom, makar to povremeno bilo i protiv naše volje. Ovakve reči praćene srcekidajućim bendžom i moćnim „stompingom“ su ono zbog čega ćete neizbežno osetiti strelicu u grudima.
Na oba koncerta, Loinsi su izveli po nekoliko pesama sa najsvežijeg albuma, a dosta mesta na setlisti su zauzele stvari sa albuma iz 2009, „Unravelling England“, koji do sad nije imao prilike za živu promociju u Srbiji. Posebno zanimljiv je bio duel harmonike i makaza tokom Take My Scissors Away. Tu su bile i starije i publici dobro poznate pesme kao što su idilična House In The Woods, mračna i uvek neverovatno moćna Baker’s Arms i God Bless The Whores Of Rochester, koja možda izmamljuje najšire osmehe u okolini bine.
Koncerti Singing Loinsa u Srbiji ne odišu ponekad prijatnom, a ponekad neprijatnom tenzijom pred nepoznatim koja prati mnoge koncerte stranih bendova. Oni više liče na muzikalne susrete starih prijatelja koji svaki put oduševe jedni druge na neki novi način.
Foto: Reakcija
