Swans - My Father Will Gude Me Up A Rope To The Sky [2011]

pročitajte ovaj tekst i na B92

Egzorcizam Michaela Gire se nastavlja.

 

Novi počeci starih bendova uglavnom su problematični. Mnoga ponovna okupljanja onih koji su davno odsvirali svoje, često izazivaju osećaj neprijatnosti. Za strepnju postoji opravdan razlog - prečesto se „veličanstveni povratak“ pretvori u „bičevanje mrtvog konja“, u mučni prizor vidno ostarelih i ispranih muzičara bez svežih ideja, osim one o novcu i slavi. Izuzeci su retki, ali postoje.

Jedan od onih koji je godinama intenzivno poricao mogućnost ponovnog okupljanja sahranjenog benda je frotmen i ključna ganglija Swansa - Michael Gira (Majkl Džirâ). Progonjen senkom benda posle njegovog raspuštanja 1997, retki su intervjui u kojima ga ne pitaju da li postoji šansa da Labudovi ponovo polete. Odgovor je uvek bio kategorično „Ne“, do mere da je "posthumno" objavljen živi album iz 1998. (i neke zvanične portale benda) krstio sa „Swans Are Dead“. Ne osvrćući se mnogo, Gira je nastavio sa svojim stvaralaštvom kroz sastav Angels Of Light, solo projekte i rad sa bendovima na svojoj etiketi Young God Records. A onda, početkom 2010. kao grom iz vedra neba stiže zvanična informacija o oživljavanju prve pernate zveri. „Swans are not dead“. Svestan da gazi preko sopstvenih reči, Gira se ograđuje izjavljujući da se ne radi o ponovnom okupljanju i pokušaju povratka u prošlost - već da je odluka došla iz poriva „da krene napred, a Swans mu (u ovom trenutku) omogućuju upravo to“. Svedočanstvo istinitosti njegovih reči je „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“, album koji se samo uslovno može nazvati „povratničkim“.

Gira se nikada nije libio da menja ruho i postavu Swansa – u svojoj karijeri prešli su put od nepojmljive brutalne buke do mistično-mračnih folk melodija. Ipak, postoji kontinuitet: kada se pogleda sa određene distance, životno delo Michaela Gire dobija izgled moćne reke sa brojnim pritokama. Kada je došlo do raspuštanja Swansa, njihova poslednja faza se jednostavno ulila u apokaliptični freak folk Angels Of Light. Isto tako, ne može se odagnati utisak da se svaka melodija koja je ikada prešla preko Girinih prstiju, glasnih žica i duše nalazi na novom albumu Swansa. Tokovi se menjaju, ali materija teče i ciklus se nastavlja.

“My Father Will Guide Me...” je svojevrsna himera jednostavne i mračne folk-bluz melodike Angels Of Light i težine, dubokih tonova i kompleksnosti starih Swansa. Uvodna pesma „No Words – No Thoughts“ u određenoj meri daje presek onoga što vas očekuje u naredna 44 minuta. Tu su mračne, često disonantne i ječeće gitare, koje preseca dijapazon neobičnih zvukova - od neurotične igre dirki klavira do čudnih perkusija i sprava koje su skoro pa instrumenti (specijalnost Thor Harrisa, člana bendova Angels Of Light i Shearwater, a sada i vaskrslih Swansa). Ta slojevitost asocira na zvuk živog organizma. Možete čuti rad srca, trbuha, zatezanje svakog mišića i pucanje svake kosti ovog albuma. Girin glas je i dalje jednako upečatljiv, hipnotički i egzorcistički, možda i više nego ikad.

„Ponovnom aktivacijom Swans-a otvorio sam kovčeg u kome sam zaključao svog demonskog brata. Sada kada je ponovo slobodan rvemo se i odlučan sam da ću ovog puta ubiti ne samo njega, već i njegovu porodicu i prijatelje“. Iako je izjava samo pretenciozna šala, činjenica je da su tragovi bitke sa ličnim demonima evidentan žig svakog tona svake pesme.

Novo Swans „leglo“ vas nipošto neće zabaviti i ulepšati vam dan na stereotipan način. Ne očekujte da se možete zadubiti u instrumentalne slojeve bez toga da vas povuče iskonska, mizantropska gorčina prema civilizaciji, koja prožima gotovo svaku pesmu Swansa od njihovog nastanka do danas. Samo što je sada mizantropija zrelija, a samim tim i beskompromisnija. Utehu i neobičnu radost možete pronaći jedino kroz razumevanje ili bar delimičnu identifikaciju. I ne dajte se zavarati ni na trenutak – čak i uhu najprijemčivija, gotovo romantična melodija „Reeling The Liars In“, ispod svoje nežne ovojnice krije diskretno morbidni, osvetoljubivi tekst o zamišljenom holokaustu nad nepopravljivim lažovima.

Iako „My Father...“ deluje pretežno kao vožnja kroz predele mraka, gneva i davno i duboko potisnutih čežnji, u tami se krije istraživanje čovekovog bivstvovanja u ličnoj i opštoj distopiji, od rođenja („My Birth“), preko prvih nevinih koraka, preko grešaka i krahova, sve do krajnjeg pomirenja. Sam raspored pesama omogućava utisak pravog putovanja. Čak i kada o njemu ne možete ništa racionalno da zaključite, na nivou kože ćete znati o čemu se radi. Tako nije potrebno da znate da je „Inside Madeline“ inspirisana prvom igrom malenog deteta u snegu, da bi ste slušajući instrumentalni početak imali utisak iskonskog istraživanja, velikog kao svet.

Biser albuma je pesma iskrenog i nimalo rafiniranog naziva „You Fucking People Make Me Sick“. Psihotična ljubavna balada se na sredini bukvalno urušava u sebe samu - momenat koji se mora doživeti. Glas Devendre Banharta se savršeno uklapa u atmosferu, a začin odgovoran za dodatno uznemirenje je prateći vokal Girine trogodišnje ćerke Saoirse. Odiseja kulminira kroz „Eden Prison“. Gitare u agoniji silovito dočaravaju teskobnu atmosferu rasturene porodice, ostavljajući iza sebe progoniteljski odjek. Vrhunac je zapravo egzorcizam pred umirenje – poslednjom pesmom „Little Mouth“ Swans vas ostavljaju na kraju puta sa sumračnom melodijom, sličnu kakvom apokaliptičnom vesternu, i akapelom: „And may I find my way / To the reason to come home / And may I find my way / To the foot of your throne“. Reči upućene nepojmljivoj sili, u mirenju sa sobom i iščekivanju spasonosnog užeta.

Album „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“ je dokaz da će Michael Gira očigledno ostati dosledan u svojoj misiji - da istera demone na svetlost dana i natera ih da proizvedu katastrofično-prelepe simfonije dok sagorevaju. Vrlo je očigledno da su ti zvuci u potpuno drugoj ravni (ne)stvarnosti u odnosu na pojam „povratničkog albuma“. A da li će se uže spustiti – ostaje nam da sami otkrijemo kada kucne čas.

Pigeon Love Day

After some charming (and just a bit Hitchcock-type-of-creepy) pigeon moments on our window, I was inspired to refresh my knowledge about the vast and wonderful world of "flying rats" (pfft, haters gonna hate).

That's how I found out about David Degner. He lives and shoots in Cairo, Egypt. The local fascination with pigeons caught his lens, so he made some very nice pigeon portraits, and photo narratives about pigeon fanciers (and their market).

"I gave credence to the axiom that “pigeons are no more than rats with wings” until I researched the rooftop pigeon fanciers of Cairo. I talked my way up to one of the ubiquitous wood slat roosts that are visible across the city and have learned that their obsession reaches across the region, lasts for generations, and has created some amazing birds.

These fanciers can spend decades breeding in desirable characteristics which involves hours every day on the roof, but also time in community coffee-houses; trading birds across neighborhoods, and more recently, online; trading bird across borders.

Birmingham Rollers, Baghdadis, Turkish Tumblers, Iranian High Flyers, and Egyptian Swifts are just a few of the more than 200 distinctive breeds each with their own region, flight style, and physical beauty. And they are historically important. The first pigeons were domesticated in Ancient Egypt, about 3000 BC, and have been used as pets and workers ever since. For example the sultan of Baghdad established a pigeon post system in AD 1150.

The scope of the story can range from a single man in Cairo to across the region and history.


I want to approach the photos in two styles. First, the traditional photo story of the pigeon fanciers and the communities they build, but, in between those photos I’d like to make a series of studio-portraits of the most beautiful of the birds."

My favorite pigeon breeds weren't included though. I guess it's due to the fact that they are "utility pigeons" (primarily bred for meat), and not sporting ones, hence the competitive spirits may not find them interesting. Or maybe they're just too cute.

Here be the Kings...

...Never enough of these guys...

...And Strassers.

puffy! (photo: F.Canto)

One of the websites say that "they look like little hens". So true! *heartmelt*

Molleindustria - igre bez srećnog kraja

Stereotipni pogled na video igrice je da su one sredstva za ubijanje vremena, uljuljkivanje u fiktivne svetove, bezbedno konzumiranje nasilja i karta za vašu vožnju u epidemiji gojaznosti. Veći deo moderne „blokbasterske“ igračke industrije se sa svoje strane prilično potrudio da taj stereotip ustoliči, nenamerno doduše. Komercijalnost (pre)često prevladava nad inovacijom i kreativnošću.

Ipak, postoje programeri, animatori i drugi entuzijasti koji ni ne pokušavaju da se dodvore velikim korporacijama i pravljenje igrica vide kao mogućnost za nepatvoreno kreativno izražavanje, kako u vizuelnom, tako i u konceptualnom smislu. Ovi posvećeni pojedinci čine indie games scenu. Da, baš kao što postoji nezavisna muzička i filmska scena, postoji i igračka! Pre svega zbog obično malog broja ljudi koji radi na njima, ove igre vas neće zabljesnuti zverskom 3D grafikom, ali su dragocene jer čine buket slobodnih ideja i svežeg dizajna. Većina je urađena u Flash-u i možete ih igrati u svom web browseru.

Ponekad postoji i dodatni element u igri ­- u koncept utkana i edukativna komponenta ili jasna poruka. U slučaju sajta Molleindustria, socijalne i političke poruke su više nego jasne, a često i prilično provokativne.

Igrice su takođe viđene kao jedno od oružija industrije zabave - jedne od najdragocenijih alatki pasivizacije ljudskog društva. Lako dostupna i beskrajna virtuelna zabava bilo kog oblika omogućava da se ljudi mentalno umrtve umesto da razmišljaju kako realno promene svoj život i okolinu na bolje. Ekipa italijanskih programera, umetnika i dizajnera okupljenih pod imenom Molleindustria zadali su sebi zadatak da otmu oružje mašinerije i okrenu ga protiv nje same.

Ovo stanovište je detaljno objašnjeno u „Introu“ (About sekciji sajta). Molleindustria „veruje da se slogan „Ne mrzite medije, postanite mediji“ odnosi i na ovaj medij (video igre). Možemo osloboditi video igre od „diktature zabave“, koristeći ih da opišemo goruće socijalne potrebe i da izrazimo naša osećanja ili ideje baš kao što to činimo kroz druge forme umetnosti“.

„Oslobodioci igara“ uglavnom se bave aktuelnim kontroverznim društvenim temama, bilo da se radi o izrabljivačkoj strani kapitalizma, slobodi informacija, seksualnosti, zataškavanju pedofilije među katoličkim sveštenstvom ili aferi Wikileaks.

Bez posebnog redosleda, izdvojila bih par interesantnih radova iz Molleindustria kataloga:

TurboFlex - U već problematičnom XXI veku organizacija ljudskih resursa zahteva ozbiljnu reformu - previše se novca rasipa na angažovanje radnika, njihova prava i njihovo blagovremene premeštaje na nova radna mesta. Zaboravite na agencije i zadruge - pred vama je kompleksan sistem cevi koji će vašeg malenog radnika premeštati po potrebi sa jedne šljake na drugu u roku od nekoliko sekundi. Vremenom umor raste, tempo postaje sve sumanutiji, a svaka greščica vam se beleži - sve dok ne stignete do neminovnog prosjačkog štapa. Tako ste kompletirali bogati životni ciklus jednog „fleksibilnog radnika“.

McDonald’s Videogame - Ovo je jedan od najpoznatijih projekata Molleindustrie. Kao čelnik McDonaldsa bićete u prilici da se okušate u vođenju kompletnog posla ovog multinacionalnog giganta. Radićete sve što je neophodno da bi posao cvetao - angažovati radnike, kontrolisati ekonomski rast, paziti da frižider uvek bude pun mesa... Krčiti prašumu da bi ste obezbedili pašnjake i posejali GM soju... Dodavati hormone i malo industrijskog otpada u hranivo za vaše buduće pljeskavice... Podmićivati političare, nutricioniste i lekare. Jer čovek mora da čini ono što mora da čini.

Memory Reloaded - Igra memorije u kojoj se istorijske činjenice, pogotovo one u kojima se kriju ključni razlozi globalnih kriza, menjaju u treptaju oka. Ili je to možda ipak do vašeg pamćenja, hm? Šta kažete, karta „Oslobodioca“ odjednom se pretvorila u „Teroristu“, a „Iračka nafta“ u „Iračko tajno naoružanje“? Mora da vam se učinilo.

Every Day The Same Dream - Svaki dan se budite, oblačite isto odelo, vozite se istim zakrčenim putem, stižete do svoje „radne kocke“ koja se nalazi među desetinama identičnih radnih prostora. Onda se opet budite i sve počinje iznova. Idete pravo. Ali šta se dešava kada odlučite da promenite nešto u vašoj dnevnoj rutini? Da li se možete premetnuti u neku novu, lepšu realnost? Odgovor je jedan i krije se na kraju ovog desetominutnog gejmpleja. EDTSD poseduje lepo stilizovanu crno-belu grafiku i intrigantan i neobičan koncept. Zbog ove kombinacije često biva okarakterisana kao „art game“ i to jedna od najboljih u toj kategoriji.

Igre nisu vremenski zahtevne, jer im je prevashodni cilj da vas zaintrigiraju i nateraju vas da se zamislite nad problemima. Često imaju jedini mogući ishod koji je prilično iznenađujući, a taj krajnji preokret je obično i krajnja poruka. I ne očekujte da vas ona razveseli - u „Moleindustriji“, kao i u realnosti, izopačene igre retko imaju srećan kraj.

http://www.molleindustria.org/

Majmunče se ponovo bišti :)

Posle klimavog početka, Zeleno Majmunče nastavlja da se vere po blogosferi!

Možete pročitati prvi deo teksta "B kao Biorazgradivost" (nastavci će se protezati u toku ove nedelje), kao i kako je to plastika procvetala pod uticajem jednog rođendana :)

Majmuskarab, zverka čudnovata

Slikoviti petak || Image Friday #007

The last post reminded me of the stashed photos of the Memphis gang's last years' show in Belgrade... And of  some that escaped the scanner... So more to come!

Hotel Memphis

....Maaaarvelous! ♥

The latter is pretty much heartwarming and SERIOUSLY disturbing at once, while the whole Luv Clowns album (though a little masterpiece) is much more on the disturbing side... brrr, Pogo! Enjoy.

Krila Novog sveta

Pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

Stvaralaštvo Džona Džejmsa Odubona

Džon Džejms Odubon (John James Audubon) bio je francusko-američki prirodnjak i slikar, najpoznatiji po svom životnom delu - knjizi slika “Ptice Amerike” (The Birds of America), najopsežnijem, najdetaljnijem i najveštijem poduhvatu prirodnjačke ilustracije tog vremena, kao i jednim od najzačajnijih i najvrednijih dela američke umetnosti uopšte. Odubon je proveo gotovo čitav životni vek proučavajući, loveći, preparirajući i slikajući faunu ptica severnog dela američkog kontinenta.

Impresivni opus “Ptice Amerike” sadrži 435 grafika rađenih tehnikom bakroreza, a bojenih rukom. Svih 497 vrsta ptica predstavljeno je u prirodnoj veličini, a ono što je bilo posebno neobično i prvi put urađeno u ilustraciji ptica - Odubon je na slikama rekonstruisao njihove prirodne pokrete, stavove i ponašanja, često u kompoziciju uključujući i prirodno okruženje date vrste. Pre Odubona, standard je bio da se životinje slikaju statično, pomoću prepariranih primeraka koji su služili kao modeli.

Pernata opsesija

Džon Džejms Odubon 1826. g.

Odubonovo rođeno ime je bilo Žan-Žak Odubon. Rođen na Haitiju, proživeo je lagodnu plemićku mladost u Francuskoj, baveći se mačevanjem, jahanjem, violinom. No od najranijih dana najviše ga je privlačilo posmatranje ptica. Bio je opsednut njima, i kako je sam govorio, doživljavao ih je jako bliskima. Njegov brižni otac je negovao njegovo interesovanje, ukazujući mu na gracioznost i nežnost pernatih životinja, na njihovo ponašanje i osećanja.

Kao 18-ogodišnjak 1803. godine napušta Francusku, bežeći od Napoleonskog rata i moguće mobilizacije. Anglikanizuje svoje ime, naseljava se na imanju koje je kupio njegov otac i uči jezik. Biva momentalno opčinjen američkom divljinom - ogromnim netaknutum prostranstvima, planinama i stoletnim šumama. Davali su mu utisak nesputanosti koja je odgovarala njegovoj fizičkoj snazi i slobodnjačkom karakteru. Naravno, za oko mu zapada i neverovatna raznovrsnost ptičijeg sveta novog kontinenta. A sada je bio potpuno slobodan da se prepusti svojoj strasti. Njegovi prvi zreli crteži ptica nastaju 1805. godine.

Na početku se nije pokazao kao poseban talenat za slikanje, ali bio je izuzetno uporan i motivisan. Vežbao je crtanje i slikanje akvarelom, a istovremeno savladavao i prepariranje i proučavao ornitološke zbirke po muzejima i privatnim kolekcijama. Spoj predanog rada na tehnici, poznavanja anatomije i suštinske povezanosti koju je osećao sa pernatim stvorenjima na kraju je rezultiralo utiranjem stvaralačke staze koja je njegov rad učinila tako posebnim.

Odubon je već odlučio da ptice slika u prirodnoj veličini. Međutim, bio je nezadovoljan time što na nije mogao da prenese životnost, raznovrsnost ponašanja i dramatične scene koje je posmatrao u prirodi na papir. Napravio je ključnu prekretnicu u svojoj tehnici slikanja - umesto da slika već montirane preparirane ptice, koristio je sveže ulovljene primerke, koje je čiodama i drugim pomagalima postavljao u položaje najpribližnije onome što je video u prirodi i zapisivao u beleškama. A onda je slikao. Uporedo, postajao je sve veštiji u prikazivanju teksture perja i prelivanja boja. Kada su mu finansije to dozvolile, unajmio je pomoćnike radi crtanja pozadine i vegetacije. Posledično, ptice na Odubonovim slikama počele su da isijavaju sve većom životnošću.

Odubon je postajao sve poznatiji i priznatiji u ornitološkim i umetničkim krugovima mlade Amerike. Održavao je izložbe, ali nikako nije uspevao da pronađe izdavača za kompletan opus svojih dela. Shvatio je u da Novom svetu neće moći da načini taj sledeći i ključni korak. Iako u večitim finansijskim problemima, uz ženu i dva sina koji kompletno zavise od njega, odlučuje da rizikuje - sastavlja portfolio i 1826. godine plovi za Englesku, u nadi da će Stari kontinent biti zainteresovaniji za njegov rad.

Realizam, impozantne kompozicije i izuzetan detalj sa jedne, i predstavljanje novih, egzotičnih i neviđenih vrsta sa druge strane je kombinacija koja je učinila da Odubonovo stvaralaštvo u Evropi postigne uspeh gotovo preko noći. Posle preko 20 godina slikanja, 1827. godine prvi otisci „Ptica Amerike” napokon izlaze na svetlost dana.

Trag Odubonovog dela i zub Odubonovog vremena

Pored doprinosa umetnosti, Odubonovo životno delo je ostavilo i veliki trag u nauci. Upravo on je izumeo prstenovanje ptica, najkorišćeniji metod u ornitološkim istraživanjima. Njegovi eseji o pticama objavljeni pod naslovom ”Ornitološka biografija” sadrže dosta spornih podataka - Odubon je bio poznat po tome da je voleo da preteruje u naraciji da bi priče učinio impresivnijim - ali sadrže i dragocene opise novih vrsta, staništa i ponašanja. Ono što je specifično je da pružaju uvid u to kako su se doseljenici u 19. veku odnosili prema živom svetu i gde leže koreni modernog istrebljenja mnogih vrsta.

Jer, tužna je i ironična ljubav koju ste kao pripadnik životinjskog sveta mogli da dobijete od ljudi u vreme Odubonovog delanja. I sam Odubon je bio strastveni lovac, što može zvučati paradoksalno. Ljudska svest o krhkosti prirodnih sistema bila je ograničena, a živi svet je delovao toliko bujno i vitalno da se činilo da se ubijanjem stotina i hiljada primeraka ne može nauditi vrsti. 

Odubon je govorio da je „bedan dan u kome ustreli manje od sto ptica”. U jednoj belešci opisuje kako je naleteo na veliko usnulo jato prelepih pelikana. „Oborio sam dva najlepša primerka koja sam u životu video. Sigurno bih utrelio stotinu ove časne gospode da mi se nije dogodila greška pri punjenju puške.”

Dejvid Atenborou (BBC) je prokomentarisao da je “Odubonov način razmišljanja bio potpuno uobičajen za vreme u kom je živeo. Ono što nije bilo uobičajeno, međutim, bilo je uživanje koje je nalazio u pticama”. Ptice su bile njegova opsesija, životno delo i vrhovni objekti divljenja, ali upravo je ključ u tome da u to post-prosvetiteljsko vreme kao neljudska forma života niste mogli da imate istinski status živog bića. Kao ptica, mogli ste da budete objekat divljenja i inspiracije - ali suštinski niste bili ništa više od objekta.

Odubon je bio svestan da su neke vrste ptica koje je slikao i lovio retke, ali za života nije mogao da pretpostavi da će materijalistički pogled na prirodu koji je i on delio sa svetom odvesti u njeno masovno uništavanje i izumiranje mnogih vrsta koje je toliko voleo.

Po okočanju američkog Građanskog rata, ekonomski i poljoprivredni razvoj dobijaju ogroman zamah i apsolutni primat. Uništavanje velikih površina pod stoletnim šumama i neumereni lov “za šaku dolara” dovodi mnoge ptice koje su bile simboli američke divljine do istrebljenja.

Beljokljuni detlić,Campephilus principalis

Tako belokljuni detlić (Campephilus principalis), raskošna ptica i jedan od najvećih detlića, sada živi jedino kao jedna od najpoznatijih Odubonovih slika. Gotovo čitav vek nije bilo pouzdanih opažanja u divljini - pretpostavlja se da je u potpunosti nestala. Ista sudbina snašla je još šest izuzetnih ptica ovekovečenih u “Pticama Amerike”, među kojima su čuveni golub selac i jedini severnoamerički papagaj.

Slike Džona Džejsma Odubona su spoj brilijantne umetničke i zanatske veštine i inovativnog pristupa punog nadahnuća. One probijaju okvire prirodnjačke ilustracije i postoje kao kompletna umetnička dela, jer u sebi pored izuzetno vešte tehničke obrade motiva nose i poetski smisao - duh vremena u kome je čovek bio slobodan da luta po divljini, kako okolnoj tako i onoj unutrašnjoj, duševnoj, diveći joj se bez ograda, gađenja i straha. Šteta je samo što tokom tih davnih ekspedicija nismo naučili da priroda ima i svoje granice, pa danas neke ptice pevaju, love i lete samo na delima majstora.

Karolinska papiga, Conuropsis carolinensis

Golub selac (Columba migratoria)

Chris Bathgate - Salt Year (2011)

pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

Chris Bathgate-ova muzika je sila koja se sasvim nežno i neprimetno probija do srca svojih slušalaca. To što je diskretna u svom pristupu svakako je ne čini manje moćnom.

Još od 2005. godine Bathgate stvara svoju vrlo ličnu viziju folka. Ona je jednostavna ali slojevita, nepretenciozno snimljena i protkana autentičnom i bolno ličnom emocijom. Istinska je i esencijalna - bez drame, usiljenosti i potrebe da bude odobrena i „poželjna“.

Novi album „Salt Year“, donosi par novina u odnosu na prethodna LP izdanja. „Throatsleep“ (2006) je bio baziran na sirovom zvuku gitare koja se borila između akustike i elektrifikacije. „A Cork Tale Wake“ (2007) donosi smelije orkestracije i često bojenje zvuka klavirom, trubom i ponegde violinom. Na „Salt Year“ zvuk gitare je električniji nego ikada ranije, a izuzetno prijatni dodatak topline donosi i prisustvo lap steel gitare. Violina je daleko prisutnija konstanta nego na prethodnim izdanjima i odlično se „snalazi“ u svim ulogama koje menja kroz pesme. Zvuk je dobio na kompleksnosti, ali bez toga da postane naporan. Prisustvo velikog broja instrumenata koji su pažljivo utkani zajedno jednostavno čine da „Salt Year“ ima teksturu u kojoj se svi elementi prepliću i prelivaju u potpunoj harmoniji.

Foto: J. Garet

Druga vrsta promene je emocionalna. Iz albuma u album se gube nemir, teskoba i žalost. Mesto popunjava novootkrivena blagost i harmonija koja eskalira kroz glasne i instrumentalne žice. Stih „I don’t get by on a happy tune“ je i dalje sasvim na mestu - melanholija i tuga su još uvek tu, ali kao da su se pomirile same sa sobom i pružile jedna drugoj toplinu. I kao da su u tom pomirenju našle neku novu energiju koja vas prosto preplavljuje dok slušate album.

Lirički, Bathgate se kao i ranije igra neobičnim i često nedorečenim višesmislenostima. Reči nisu tu da vam nametnu zaključke, već da daju slikovite nagoveštaje čija finalna forma zavisi samo od vašeg stanja uma.

Chris Bathgate : Bridgehouse Session Pt. 1 from Mostly Midwest

„No Silver“

Album otvara „Eliza (Hue)“, koja blago mračnom i napetom atmosferom ostvaruje kontinuitet sa u ranijim delima dominantnim raspoloženjem (slično: „Creek, Cure, Dawn“ koja otvara „Throatsleep“), ali upravo tu dolazi do metamorfoze - violina preseca tenziju i počinje vožnju koja traje kroz čitav album.  Dovodi nas do zarazne „No Silver“ koja svojom poletnošću i sklepanim udaraljkama čini idealni soundtrack za jedno promenljivo proleće. Međutim, „Poor Eliza“, spuša let i stvara tako intimnu, sanovitu atmosferu da svako jače okidanje žica izaziva treperenje u stomaku.

Do gotovo kontinentalnog iskoraka dolazi u predivnoj „Borders“. Postoji nešto što vas od prvih tonova ove pesme uvlači u njen tok, dublje i dublje, sve do mekog post-rock gitarsko-bubnjarskog vrtloga, na momente asocirajući čak na prostrani Island i tamošnje muzičko rastinje. „In The City“ vraća struje ka toplim gitarama američkog kontinenta. Njihovo melanholično lice kulminira u naslovnoj pesmi „Salt Year“ - o „slanim godinama“ provedenim u „žudnji za šećerom“.

Salt Tour : Chris Bathgate, Salt Year from Mostly Midwest

Poslednja pesma „Everything (Overture)“ zaista sadrži sve - odnosno odgovor na pitanje kako se muzika Krisa Batgejta konstantno menja, a opet ostaje prepoznatljivo lična? „Everything, the skin contains / no matter, how hard I sing / it still remains“. Autentične ličnosti u muzici se ne trude da prvo osmisle, a potom stalno redizajniraju sebe. Vreme i iskustva slobodno menjaju njihov izraz, ali suština stvaralačkog bića ostaje posebna i sebi dosledna. Bathgateov „Salt Year“ savršeni je plod te doslednosti.

Apokalipsa sada

pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

„Zagađenje u Kini” osvetljeno blicem

Kada vlasti i čitav svet okrenu leđa nekoj hroničnoj tragediji, odvažni reporteri i fotografi su oni koji imaju ulogu mitskih očiju na leđima. Oni obasjavaju predele i ljude koji tiho pate u mraku i teraju nas da sagledamo šta stoji iza komfora u kome zdušno uživamo.

Lu Guang (1961) je počeo da fotografiše u svojim ranim dvadesetim. U to vreme je radio u fabrici svile i umetnički poziv i školovanje su mu bili van domašaja. Međutim, na mestu je pretpostaviti da su upravo scene koje je iz takve situacije sagledavao kroz tražilo i beležio na filmu utabale stvaralački put na kome je zavredio priznanje. Tokom 90-ih završio je umetničku akademiju u Pekingu i još intenzivnije počeo da beleži živote ljudi sa dna društvene lestvice. Fotografije su mu donele mnoge nagrade (World Press Photo i W. Eugene Smith Grant, između ostalih), ali mnogo je dragoceniji trag koje ostavljaju svakodnevno i pojedinačno.

Lu Guang

Period Guangovog rada poklapa se sa modernim industrijskim bumom u Kini - a samim tim i sa ogromnim porastom zagađenja životne sredine i neljudskog tretmana radnika koji žive i rade u izuzetno štetnim uslovima, uz minimalnu ili bez ikakve zaštitne opreme. Reportaža „Zagađenje u Kini“ prikazuje potresan efekat industrije na severu zemlje, na obali Jangcekjanga.

Prvi utisak koji se stiče o fotografijama je da su nadrealne - pre scene iz nekog pompeznog post-apokaliptičnog filma nego segment realnosti. Međutim, kako se foto priča odmotava i kako nailazite na slike neizlečivo bolesnih i dece rođene sa obogaljujućim deformitetima, shvatate da nema prostora za glumu - da su životi ovih ljudi doslovno prekriveni mešavinom toksikanata i čađi, da rade bez ikakve zaštitne opreme, da zaista piju vodu iz otpadom i mrtvom ribom pretrpanih izvora i da nemaju drugog izbora. Oni, zajedno sa prirodom, bivaju žrtvovani kao prvi zupčanik mašinerije vrtoglavog napretka jedne svetske sile.

Zbog predanog beleženja efekata zagađenja u Kini, Greenpeace je jula 2010. angažovao Guanga da dokumentuje veliko izlivanje nafte u Dalianu, na istoku zemlje. Pored devastirane obale i vode u slojevima „crnog zlata“, Guang i njegov aparat su postali svedoci „Tragedije vatrogasaca u Dalianu“. Dva vatrogasca su, probijajući se kroz mešavinu vode i nafte bez ikakve zaštitne opreme, pokušala da odblokiraju pumpu za prečišćavanje vode. Morska struja i gustina zamašćene vode su ih povukli i poduhvat se završio smrću jednog od njih, dvadesetpetogodišnjeg Zhang Lianga.

Užasnuto lice koje jedva proviruje iznad površine, a zatim nestaje i crna šaka koja kao da pokušava da se uhvati za neku nevidljivu slamku spasa jezivo su podsećanje koliko je ljudski život fragilan i nezaštićen, a u društvenoj piramidi suštinski nebitan, bez obzira na retoriku koju tako često čujemo iz njenih vršnih delova. U kratkom filmu „Kroz objektiv: Daliansko izlivanje nafte“, mogu se videti fotografije i svedočanstvo samog Guanga.

Guangove fotografije ne treba da nas prosto upute šta se dešava u dalekoj nam Kini. Poruka je mnogo šira, jer prljave industrije i oni koji zbog njih ispaštaju su svuda oko nas. Posebno ugrožene su siromašne države sa slabim zakonskim regulativama i ekološkim inicijativama - države poput Srbije. Obratite pažnju na novinske članke. Potražite podatke o učestalosti raka u gradovima kao što su Pančevo i Bor. Zapitajte se da li je stvarno “sve to od počelo s bombardovanjem” i da li je dovoljno da se jednom godišnje setimo da očistimo Srbiju, bilo od otpada koji su sugrađani bacili u najbliže jarke ili od svih (ne)aktivnosti koje finansiramo putem poreza, hteli to ili ne. 

Expectations and Apocalypse

The only fact that makes me consider all the ramblings of the 2012. apocalypse as possibly true is that so, so much great music is gonna be released in 2011.
Let all the good stuff surface before everything goes to faeces.
Makes sense, doesn't it?

Enjoy.