Slim Cesna: "Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija" - intervju

Bad Music For Bad People
Blic

Kantri gotik – cow punk atrakcija, Slim Cessna’s Auto Club, “bend koji svira u baru na kraju sveta” i “najbolji koncertni bend u Americi” nastupa u petak 30. septembra u 21h u Domu omladine Beograda!

Uoči beogradskog koncerta, Slim Cesna (Slim Cessna) bio je dovoljno ljubazan da u ime benda odgovori na neka pitanja. Na dosta pitanja zapravo…



U par reči, kako je nastao Slim Cessna’s Auto Club?

– Prvobitna namera bila je da se prijatelji i ja zezamo sa kantri muzikom u mom podrumu. Da popijemo par piva i malo se nasmejemo.


Vaš poslednji album, “The Commandments According To SCAC” (“Zapovesti po SCAC-u”) deluje konceptualnije nego prethodni albumi. Koja je osnovna zamisao iza koncepta “SCAC zapovesti”?

– Svi naši albumi su konceptualni albumi. “SCAC zapovesti” su jedna Manlijeva (Munly Munly) ideja. Moj utisak je bio da nisu biblijske, već niz strogih pravila kako da budemo bolji ljudi.


Ovo je vaš prvi album na sopstvenoj etiketi, “SCACUNINCORPORATED”. Kako ste odlučili da oformite sopstvenu etiketu i da li ste za sada zadovoljni odlukom?

– Osećali smo se kao da trčimo u mestu. Morali smo da uradimo nešto drastično da što nam dalo novi život. Veoma smo zadovoljni odlukom.


SCAC, Denver Broncos UK, Munly And The Lupercalians… U svim bendovima sviraju manje-više isti muzičari, sa rezultatom stvaranja različitog, ali savršeno komplemetarnog zvuka. Kakve razičite ideje i energiju unosite u ove projekte?

– Zabavno nam je (a i izazovno) da mešamo stvari na taj način. Takođe nam pomaže da postanemo bolji muzičari i ljudi. Sviđa nam se da se ljudi pitaju šta ćemo smisliti sledeće.


Vaše pesme i nastupi dele teme, slikovitost i atmosferu književnih klasika južnjačke gotike, npr. priča Flaneri O’Konor. Koliko im dugujete što se tiče inspiracije?

– Sve naše pesme su priče koje je napisao Manli. Verujem da na njega može da utiče bilo šta i gotovo sve.


Religijske slike su neodvojivi deo tih priča, kao i SCAC umetnosti. Kako vam se čini da ljudi to shvataju? I kako se vi osećate kada nastupajući dodirujete te teme?

– Mislim da nas sve oblikuje naše okruženje i odgoj. Koristimo stvari koje su nam poznate.


Spomenute teme svakako imaju korene u američkoj istoriji i kulturi, ali odjekuju širom sveta. Takođe, iako su potekle iz određene epohe, bezvremene su. Kako priče, muzika i umetnost tako lako prelaze granice prostora i vremena?

– Duh avanture i otkrića je bezvremen i univerzalan. Američka istorija ga je puna. A sada smo debeli i gledamo TV. Rokenrol je poslednja neosvojena teritorija. I najjači izvoz naše zemlje.


Realnost kao inspiracija ili fikcija kao inspiracija?

– Nisam siguran.


Kad smo kod realnosti, da li trenutna eskalacija mnogih globalnih problema utiče na vašu muziku? Ili je muzika vrsta utočišta?

– Mislim da je muzika oduvek bila jedan od načina validacije vera ili religija. Muzika je u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život. U našoj veri tražimo utočište.


U pesmi “Unballed Ballad of the New Folk Singer” postoji prilično ciničan stih koji glasi: “Zaboravi svoju istoriju i kukaj o svojoj usamljenosti”. Kako se osećate u vezi postmodernog principa “dekonstruisanja” istorije koji utiče savremenu muziku i umetnost? Da li je “kukanje” sebičnost ili eskapizam?

– Ljudi su postali lenji. A većina pesmopisaca još lenja.



Proveli ste mnogo vremena u Evropi u proteklih nekoliko godina. Kako vas “Stari kontinent” tretira? Da li se Evropljani drugačije povezuju sa SCAC-om od vaših zemljaka?

– Volim mladu i staru Evropu. Iskreno, nemam predstavu kako nas doživljavaju. Svi su tako ljubazni.


Wovenhand je još jedan denverski bend sa velikom bazom fanova u Evropi. Čini se da je to dosta uticalo na njihovu muziku. Da li mislite da se isto dešava i vama?


– Mislim da ne možemo a da ne budemo pod uticajem svega oko nas – stvari koje su nam bliske. Pretpostavljam da bi bilo nemoguće izbeći neku vrstu uticaja.


Fanovi “Auto Kluba” obično su tvrdokorni fanovi. Kako to objašnjavate?

– Znam, tako je, zar ne? U čemu je stvar? Zašto ne možemo da ih imamo i više?


Kakav je vaš odnos prema sopstvenim muzičkim herojima?

– Imamo mnogo sreće što smo imali priliku da sviramo sa nekoliko heroja. Obično se dobro nosim sa tim i ne napravim preveliku budalu od sebe. Osim ako nisam pijan. Čekaj… Obično jesam.


Godinama ste opisivani kao jedan od najboljih bendova za videti uživo u SAD i svirate mnogo turneja. Šta je toliko posebno u koncertu, u živom izvođenju?

– Sviramo svaki šou kao da nam je poslednji. Bacamo se sa litice. Mislim da je Manli možda Dok Holidej (Doc Holiday).


Scena “Denverski zvuk” proizvela je mnogo legendarnih bendova. Ipak, izgleda da se sve desilo kroz jednu ili dve generacije muzičara, ili makar tako izgleda posmatrano sa strane. A kako izgleda iz Denvera? Postoji li mlađa generacija koja je odrasla uz “Denverski zvuk”, a koja sada pravi sličnu muziku? Žestoko se trudim da izbegnem kliše “ima li budućnosti za Denverski zvuk”…

– Većinu ljudi u Denveru nije briga za “Denverski zvuk”. Možda se mlađi bendovi osećaju isključenim. Oni koje bi svrstali u tu grupu se svi poznaju i sviraju zajedno još od osamdesetih. Bilo je toliko zamena uloga. Ako uopšte postoji “Denverski zvuk”, verovatno će umreti sa nama.


A koji je budući put “Auto Kluba”?

– Put kojim se ređe ide.


Aktuelna turneja seže dalje na istok nego ijedna ranije. Da li ste bili radoznali da dođete ovde već neko vreme, ili se prosto dogodilo?

– Nastavljamo da se trudimo da rastemo i odemo dalje svaki put. Želeo sam da vas posetim već jako dugo.


Šta očekujete od, i šta bi ste želeli da vidite u Beogradu?

– Nadam se da ću videti prepunu koncertnu salu.


Kako vam je pravoslavni krst završio na merch-u u jednom trenutku?

– Za naš album “Cipher” napravili smo šifru sastavljenu od različitih simbola, koju ljudi treba da reše da bi pročitali tekst pesme. Krst je bio jedan od simbola i delovao je dobro kao merch artikal.


Na kraju, šta pobeđuje – dobro ili zlo?

– Trudim se da verujem u ljude i da uvek vidim najbolje u njima.

Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!

Kako su me zavela Dva Zavodnika (sa 4,5 pesme)

Headlajneri: Two Gallants (San Francisco, USA)

Podrška: Please The Trees (CZ)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: KC Grad, Beograd

Foto/video: Andrea Vajda / KEXP

Sinoć sam imala priliku da prisustvujem ne bih rekla koncertima, već tizerima za koncerte Two Gallants​ i Please The Trees (objasniće se samo u daljem tekstu). Činjenica da su u pitanju bili u suštini fragmenti ne umanjuje njihovu dragocenost.

 

Tačno kao švajcarci, Česi Please The Trees kreću tačno na vreme, bez snebivanja u svakom smislu. Behu prijatno iznenađenje. Odmah idu na to da vam protresu srž. Kao dvojac i uživo zvuče daleko potpunije i organskije nego čitav bend koji smo mogli da vidimo na snimcima. Gitara i bubanj i veeeliko pojačalo. Preko bine tepih, preko frontmena pončo-ćebence -  što je totalno odavalo utisak evropskog pogleda na američko psihodelično nasleđe, a muzika je taj utisak pratila. Jer kada psihodeliju provučemo kroz evropski filter dobijemo - kraut, što je odrednica koja imho najviše i odgovara PTTejcima. Glasni, glasni kraut, sa mnogo surovog bubnjanja i ukupnog dara za vožnju. Kraut koji završava koncert Rambling Man-om.



Posle dugih prirema od strane od benda brojnijeg tehničkog kru-a, napokon izlaze na binu dugo poznata, slušana i voljena lica.
Kada vam grupa dugo obitava u životnom muzičkom vazduhu, imate neki utisak kao da se poznajete, što s jedne strane daje onu prijatnu poznatost pri upijanju već znanih instrumentalnih deonica i toplinu singalonga, ali s druge strane imate utisak da vas, kao u dugom braku, ništa ne može iznenaditi.

O kakva bi bila greška sinoć poverovati u tako nešto! Još dok su prvi zvuci koji su pravili Adam i Tajson nisu konkretizovali u pesme, bilo je jasno da sam ih slušala, ali nikada stvarno, stvarno čula. Energija koju imaju i dele, koja nastaje ne samo iz dugog zajedničkog sviranja, već očito i dugog "u dušu" poznavanja, neopisiva je. Osim sinergije, veština je nezanemarljiva. Tajsonovo bubnjanje je jedna od najimpresivnijih pojava za bubnjevima koje sam u životu videla (ako ne i najnaj). A svaka žila Adamovog tela proživljava svaku reč teksta, svaki rif; svaki slog, svaki ton. Uprkos njihovoj površinskoj "napetosti", zvuk teče. A ja nisam tako dobar pisac koliko su oni dobri svirači. Zato neću ni pokušavati dalje da pokvarim taj zvuk svojim smotanim rečima.




A možda ne bi bilo ni pošteno, s obzirom da je za mene koncert TG bio sačinjen od prve 4,5 pesme, sticajem sveukupnih okolnosti (neočekivana gužva i zadimljenost, usitnjavanje sati i zamor u kombinaciji sa vrlo, vrlo maloletnim licem). Ali kakve 4,5 pesme. Počastvovana sam: sa Despite What You've Been Told, koja je prošla u znaku inicijalnog šoka. Sa We Are Undone, sa svojim užasno zaraznim glavnim rifom. My Love Won't Wait, za koju ne mogu ni da kanališem komentar, osim da je imala verovatno najmoćniji tihi kraj pesme među svim pesmama sa tihim krajevima na svetu. Najveći poklon bila je TG himna "Steady Rollin'", koja je zvučala još više steady; dobila sam napokon svoj dugo zamišljani Steady Rollin' singalong, zajednički singalong.



A onda naredna pesma u magli urgencije i pakovanja. No taj nagli rez mi nije smetao, jer već sam okusila i doživela nešto čija se vrednost ne meri u broju odslušanih minuta. Uostalom, ostavila sam Two Gallants u dobim rukama - krcatog KC Grada koji peva, đuska i osmehuje se. Sve što mi je posle iz prve ruke prepričano, čitava set-lista i atmosfera, uverili su da se obećavajući početak razvio baš u sve ono što je obećavao. Samo kada preslušam i u sobi sinoćni izbor pesama, kada se doživljeno spoji sa onim što mi je ostavljeno da domaštam, nos me zapecka i zagolica na dobro poznat način.

Uprkos mantri kojom nam mozak ispira korporativni (čitaj: robovski) izgovor za feminizam - "da se može imati sve" - ne, ponekad se ne može. Ali su katkad kapljice meda i slađe nego čitava tegla. Kad je u pitanju med koji se ne kupuje i na koji se ne polaže pravo, nego na koji se naleće iznenada, u šumi, izuzetan i neponovljiv. Utoliko posebniji što se deli sa voljenima.



Veliko i neizmerno hvala Ivanu i Svetlani kako na samom koncertu, tako i na spasonosnoj infrastrukturi/prvom u životu karminu na obrazu.

Iako Steady Rollin' svakako drži svoj tron, moram da priznam da je paradigma čitave večeri zapravo bila My Love Won't Wait :)

Šta (ni)je AMERIKANA?

Robert C. Jackson "Hanging Americana"

Ne mogu da ne primetim regionalni trend definisanja amerikane kao „autorske muzike na engleskom“. Nadala sam se da će kao što bi sa različitim nebulozama trebalo da bude, tu definiciju spontano usisati i pojesti vrtlog vremena. Međutim, u poslednje vreme, nebuloze imaju tendenciju da opstaju na površini. Čak šta više, da se množe.

Predstojeći gostujući „Indirekt“ festival ima ovakav program: „Muzički deo za fokus imaće umetnike koji su poznati sa kompilacije „English As a Second Language“ objavljene početkom ovog leta. Bendovi iz regije koji na engleskom jeziku stvaraju originalnu muziku koja može biti tagovana kao americana i/li indie, predstaviće se publici...“.

Dušan Strajnić (Stray Dogg) je pred „Americana Night“ u Domu omladine to definisao ovako: „Cilj festivala na početku bio je da okupim na jednom mestu rastuću scenu koja se bazira na amerikana zvuku, na akustičnoj kantautorskoj muzici, koja se izvodi na engleskom“. Naravno, svi bendovi na „Najtu“ izvodili su pesme na engleskom.

Ana Ćurčin ide još dalje, pa u jednom intervjuu na pitanje: „Melaholična amerikana nosi jednu posebnu emociju i u mnogim zemljama predstavlja „popularnu“ vrstu muzike. Međutim, kod nas je alternativa. Zašto?“, ona odgovara:
„Alternativna je prvenstveno zbog jezika. Mi nismo englesko govorno područje i samim tim, kantautori iz Srbije i regiona koji pišu muziku na engleskom su na neki način alternativci i mali vanzemaljci, čak i na samoj muzičkoj sceni. (...) Čini mi se, takođe, da je možda teško uvezati dve komponenete: da neko ko ne pripada toj kulturi peva tu vrstu muzike. Zbog toga je čest argument da možda nemamo pravo da “claimujemo” svoju autentičnost u tom žanru.“

E pa klejmovanje čitavog jednog žanra preko jezika i drugih uskih parametara potpuno, potpuno pogrešno. Zašto?

Amerikanu svakako nije prosto definisati. Ima bendova – poput Lambchop i Giant Sand, - koji su savršeno skladno (neki bi rekli savršeno sračunato) sklopili najrazličitije muzičke i kulturne uticaje sa američkog tla, pa su kao takva legura za mnoge van SAD postali gotovo sinonim za amerikanu (i kao takva vrsta egzotike ekstremno su popularni u Evropi). S druge strane, ima onih koji se drže uže jednog stila, tek ga u tragovima obogaćujući drugim žanrovima. Ima izvođača koji se drže zvučnog nasleđa bele amerike, ima onih koji se drže nasleđa crne (nezavisno od sopstvene boje kože). Onih koji naginju kantriju, onih koji naginju gospelu, soul-u, rokenrolu, lista je prilično dugačka.

Upravo zato što je u pitanju tako raznovrsno muzičko nasleđe koje se ispreplitalo, nastao je krovni naziv „amerikana“, da bi obeležio tu specifičnu američku toplinu zvuka koju nepogrešivo prepoznaje svaki njen ljubitelj. Amerikana je u muzičkim kompozicijama, ali i u kompletnoj atmosferi i muzičkom narativu.

Zbog ove teško opisive komplesknosti apsolutno je nezahvalno i nemoguće definisati amerikanu u uskim kategorijama instrumenata, vrste kompozicije, a posebno jezika. Vratimo se na Dukatovu definiciju, pa uzmimo za primer „akustiku“. Da li potpuno električni Two Cow Garage ne mogu da se računaju u amerikanu, uprkos tome što nam svojim gitarama savršeno prenose midwest atmosferu? Šta ćemo sa situacijom a-la gospel akapele, kada se instrumenti ne koriste i tu je samo glas? Da li Melissa Swingle (The Moaners, Trailer Bride) kada peva i svira testeru u „Searching For the Wrong Eyed Jesus“ takođe pati od žanrovske nepodobnosti, s obzirom da ne svira instrument? Dalje, kantautorstvo – a šta je sa brojnim instumentalima koji sadrže suštinu amerikane? Yo La Tengo?!

Pokušaj definisanja amerikane preko jezika tek je posebna bizarnost. Logično, najveći deo amerikana muzike napisan je i izvodi se na svom izvornom jeziku, američkom engleskom, ali ne znači da izuzeci nisu amerikana. Sjajna Tarantellina „A Chi Sa Dove Sara“ kao nije amerikana (uostalom, ni ime benda nije anglo-američko)? A da li bi neko od domaćih amerikanaca bio ljubazan da 29. novembra kaže Howe Gelb-u da se Giant Sand pesma „Les Forçats Innocents“ diskvalifikovala iz amerikane? Da li je to išta manje Giant Sand pesma od ostalih?

A ako ćemo da cepidlačimo oko jezika – većina sithova domaće samoproklamovane amerikane uopšte nije u jezičkom duhu (američkog-) engleskog, već zvuče kao manje ili više rogobatni prevodi na engleski. To, u kombinaciji sa drugim faktorima, često doprinosi potpunom odsustvu atmosfere i stila po kojoj je amerikana specifična, ALI mogućnost definisanja amerikane preko jezika bilo šta može svrstati u amerikanu! Tako recimo, pesme nekih autorki bi na maternjem jeziku zvučale ne kao „amerikana“, već jednostavno kao Josipa Lisac. Ali hej, engleski. Pazite šta pričate.

Ljudi iz različitih razloga biraju da pevaju na ne-maternjem, uglavnom engleskom jeziku. Neki to rade jer prosto muzički uticaji prevladavaju nad svim ostalim jezičkim uticajima (recimo, poezija i proza na maternjem jeziku). Drugi žele da njihove reči budu razumljive čitavom svetu pomoću „univerzalnog jezika“ (iako je muzika sama po sebi univerzalni jezik, al' ajde). Treći ambiciozno ne kriju da „žele da se probiju na strano tržište“. To je donekle atavizam, pošto tržište uglavnom više ne postoji. Uglavnom bi se zadovoljili bilo kakvom vrstom pažnje odande.

Koji god da su razlozi u pitanju, prevanje na engleskom već dugo, duuuuugo samo po sebi nije nikakva alternativa, naprotiv. Zar naša kandidatkinja za poslednji Evrosong nije pevala na engleskom? A u jednom dugom vremenskom periodu je među alternativnim i neafirmisanim bendovima ingliš bio dominantant trend. Većina autorskih bendova na Hitu 202ke pevala je na engleskom. Svaki bend iz svakog malog grada koji zamišlja da veliki svet čeka samo njega pevao je na engleskom, bar od sredine 90ih do nekih par godina u nazad. Tek u poslednje vreme pevanje na maternjem jeziku postaje ponovo popularno među domaćim bendovima i u stvari je upravo tipična za talas nove alternative.

Pevanje američke muzike na engleskom je odavno ukorenjeno i van Srbije. Kad ih već spomenuh, na evropskoj turneji Lambchopa 2006. Kurt Wagner je primetio da svi lokalni bendovi koje je imao priliku da čuje, u svakoj zemlji, pevaju na engleskom. To ga je iznenadilo i nekoga od njih (u recimo, Skandinaviji) je pitao zašto? Odgovor koji je dobio glasio je: „Pa jer nikoga nije briga za naš jezik!“.

Mislim da se ovde radilo o fenomenu projekcije; da bi istinitiji i iskreniji odgovor glasio „NAS nije briga za naš jezik“. Mi živimo drugu priču.

Ali to je sve sasvim legitimno, u domenu lične vizije i umetničkih sloboda. Pevanje na engleskom samo po sebi nije ni na koji način pogrešno. Setimo se samo jedne Sybille Bayer. Ono što je pogrešno je definisanje muzičkog žanra i selekcija izvođača koji mu pripadaju na osnovu jezika. 

Tako neminovno dolazi do praktične diskriminacije. (izmenavremena) & Ivan Čkonjević, ili Jovanović, ili Potez 29 (instrumentali imenovani na srpskom), čak i ako im (neke ili sve) pesme muzički spadaju pod amerikanu – nije im moguć nastup na amerikana-ali-English-only festivalu. Svemir, bend koji po mom ukusu najlepše interpretira zvuke amerikane na ovim prostorima, uz pritom prelepe tekstove – čistu poeziju, takođe nema pravo da se predstavi rame uz rame sa „posebnim“ i „alternativnim“ anglopojcima. 

U pozadini naravno odjekuje onaj upečatljivi bas NOOOO DOOOGS ALLOWEEED!

Amerikana nije jezički koncept. To je muzika, specifičan zvuk koji čini komplikovana kombinacija aranžmana, melodija, senzibiliteta, pa tek na drugom mestu instrumenata i sadržaja tekstova. Amerikana nije kult Dilana i Janga, natucanje engleskog, pokroviteljstvo ambasade i karirana košulja/kaubojke. Amerikana nije isto što i jeftina amerikanizacija.

Zato molim inventivne mlade i stare autore i utemeljivače „novog“ žanra u nas, ako već žele da definišu čitav žanr po uzoru na svoju muziku, da nađu neki drugi naziv. „Amerikana“ je već odavno zauzet.

Nate Hall – Magla Apalača nad nama

Ili kako nadahnuto reče Ana: „Hajde da se droniramo da nam srca sjaje“

Bend: Nate Hall (SC, USA)

Organizacija: Resetor

Predgrupa: Jovanović (Bgd)

Datum & mesto: 01. oktobar '15. @ Kulturni centar „Grad“

Foto: Skarab & Marko Hellvis (koncertne)

Promajasto veče obećavajuće mračnog folka u mirnom džepu užurbane Savamale otvorio je  Jovanović, tačno po najavljenoj satnici. Postoji percepcijski problem kada vas nečija muzika momentalno asocira na nekog drugog muzičara, pa više nikako ne uspevate da se otresete te asocijacije makar shvatili da ona nije baš tako objektivna. Tako je mene Jovanovićeva muzika podsetila na manje pretencioznog i više životnim osećanjima umesto filozofskim konstrukcijama okrenutog Nikolu Vranjkovića. To verovatno nema nikakvog smisla, ni posebnu težinu (ali u svakom slučaju, uvek bih pre slušala Jovanovića nego Vranjkovića). Zanimljiva je i kontradikcija između utiska koju odaje kao ličnost na bini – jer deluje kao vedar i otvoren čovek -  i muzike, koja se i u melodiji i u tekstovima bavi ličnom i društvenom tamnom stranom. Dobro je kada senka dobije ventil baš u muzici.

Nekako simbolično, Jovanović je bio i jako dobro osvetljen, a kada je Nate Hall nasledio stolicu, bio je gotovo u potpunoj tami, osvetljen samo plavo-ljubičastim odsjajima.

Posmatrati Nejt Hola kako svira podseća na voajerski čin, jer se osećate kao da ga špijunirate dok svira u intimi svoje dnevne sobe. Za razliku od Jovanovića koji je vidno otvoren ka publici i sklon je interakciji, Hol je na bini introvertan, udubljen u sebe, gitaru i priču (iako svakako konstatuje dešavanja van nje, recimo, prosipanje piva :)). Samo vam odškrine vrata, pružajući vam priliku da zavirite u svet američke gotike, varljive lepote utvara opisane u Townes-ovoj „Our Mother, The Mountain“*. Kao da ne može da pobegne od njega sve i kada bi želeo, Nejt Hol slika taj svet iskreno i neizveštačeno, emocijama koje je teško opisati. Bez besa, bez drame; sa pomirenošću bez prave smirenosti (izmirenosti sa nemirom?), kakva daleko više priliči starcu „koji je video sve“ nego tako mladom čoveku.

Iako je svirao električnu gitaru, uglavnom se držao kantautorske jednostavnosti, tek povremeno posežući za papučicom ne bi li stvorio distorziju i slobodnije okinuo po žicama. S obzirom na njegovu otvorenu ljubav prema američkom kantautorstvu, stičem utisak da je ovakva izvedba sasvim namerna. Međutim, njegove autorske pesme su relativno duge i tu dolazimo do malog problema formata – povremeno, pesma od 7 minuta u tako sirovoj formi uživo postane pomalo teška za praćenje i može prestati da vas nosi i uznosi (što se ne dešava na albumima, gde složenija kompozicija odgovara dužini i stvara onaj efekat vožnje kroz pesmu).

Ali, teško da je iskreni ljubitelj južnjačke gotike i sve njene opčinjavajuće uvrutosti ujedno i ljubitelj savršenstva. Gorepomenuto ne menja činjenicu da čitav nastup formira lepo zaokruženu celinu - jasno i neizbežno putovanje u apalački maglovite predele što pejzaža što duše, bilo da se oni ogledaju u izvednom tradicionalu, ili Townes-ovoj obradi, ili nekom izvornom izdanku Nejtovog stvaralaštva, ili u samoj njegovoj pojavi. Ili, pomalo na iznenađenje svih nas, u atmosferično pročitanom odeljku Makartijevog „Krvavog meridijana“**, praćenog dronom gitare na njegovom krilu.

Svakako da su obrade Townes Van Zandt-a značajan deo dosadašnje Holove solo karijere, da su nešto po čemu ga dosta ljudi zna i pamti. U njegovom izboru i izvedbi, Taunsove pesme oživaljaju na neki magičan način – istovremeno zvuče i kao tradicionali i kao potpuno savremene pesme i kao sam Townes. Moja drugarica Ana, kao veći ljubitelj lika i dela Townes Van Zandta od mene, prirodno je to sročila daleko bolje:

„Ne mogu da kažem da je malo onih autora koji mogu da iznesu Pancho and Lefty. Onu veliku i naširoko rabljenu Townes-ovu pesmu. Ponekad mi se čini da sam je toliko puta čula da je izgustiravanje nje tek proces koji se sa popularizacijom kantrija prirodno i neminovno desio. I onda dođe Nate Hall međ jedva više od desetinu ljudi i ja čujem Townes-a onako kako sam ga prvi put čula (i doživela) - bio je u mojoj sobi i da je ostao malo duže mogli smo postati nešto kao najbolji prijatelji“.

Ponovo dolazimo do sobe, intime, jedne od najdivnijih stvari u vezi prave, dobre autorske muzike – sposobnosti da iz sopstvene introvercije prodre duboko, kao da se obraća samo vama, kao da je samo za vas.

Nažalost, (prek)sinoćni koncert se iz još jednog ugla mogao opisati kao „intiman“. I dalje mi je za nevericu da u gradu gde se, makar u nekim krugovima, toliko sluša „Tajanstveni voz“, gde se  Townesu Van Zandtu govori sa prizvukom romantičnog divljenja, gde postoji generalna fasciniranost američkom kulturnom mitologijom, jedan Nate Hall može istinski da zainteresuje 15ak ljudi (nezainteresovane ne računam). U gradu gde, sa druge strane, ima i poštovaoca Neurosis-a i Scott Kelly-a, pod okriljem čije etikete Nate stvara.

Stvar je u tome što je beogradska publika već dugo, i deluje sve jače, obolela od spektra problema – počevši od sveopšte apatije, osipanja i odlaženja, pa do specifičnijih stvari, poput neubeđenosti u sopstvene muzičke afinitete i odsustva radoznalosti. Potrebe da neki cenjeni autoritet potvrdi vrednost do tada nepoznatog muzičara. Ili da tu vrednost potvrdi samo trajanje, zub vremena ili težina nostalgije. Uši i srce nisu dovoljni. Ako ništa od datih kriterujuma nije zadovoljeno, dolazi do ignorisanja nastupa i postojanja. Takođe, tu je i davni fenomen ulja i vode kada se radi o publici (domaće) predgrupe i publici glavnog izvođača**

A dosta tih „nezamislivo hrabrih“ lica koja su se sinoć otisnula u koncertno nepozato već su mi poznata. Želim da verujem da ih viđam po većim i manjim koncertima zato što su se zaista povezali sa muzikom koja im se nudi, a ne jer im je neko rekao da je to dobro. Često je za beogradske uslove i bolje da tiši koncert iskreno posvećeno sluša 15-20 ljudi, nego da ga pohodi 50 i 100 ljudi koji su se pojavili čisto jer treba tu da se pojave, iz kog god razloga. Ipak, ne može da ne bude pomalo depresivno i za publiku i izvođača. I nažalost, organizaciono i finansijski je neodrživo. Zato nam ostaje da uživamo u ovim naletima ličnog entuzijazma naših nezavisnih organizatora, jer neće trajati doveka. Ne zato što oni ne žele, nego zato što je tlo očito isprano i neplodno. Muzičari, zadovoljni time ili ne, daju nam svoj dar i odlaze. Mi ostajemo i nisam sigurna da imamo šta da damo, ni njima ni jedni drugima.

Posle koncerta Nejt Hol nije delovao nezadovoljno. Samo jako umorno, što je i rekao uz osmeh i neskriveni južnjački akcenat. Iz potpuno zaludne lične perspektive, divno je kad sa muzičarem možete da podelite ljubav prema potkovičastoj krabi, nama egzotičnoj koliko i magla Apalača i čitav Nejtov svet. Hvala mu što me je podsetio koliko mi je taj svet makar posredno drag.

* Ovu obradu nismo imali prilike da čujemo uživo sinoć, već samo kao „odjavnu špicu“ kada je Nejt odlazio sa bine. Međutim, rekao je da ju je izveo na akustičnom matineu u „Lejli“.

** Nastup je završen još jednim čitanjem iz velike crne knjige - dela koje nisam uspela da identifikujem. I prilično sam sigurna da nije bila Biblija.

*** Posle mnogo godina strpljenja i prvo entuzijastične zainteresovanosti, a potom (sve) manje entuzijastične korektnosti, moram da priznam da sam po ovom pitanju izgublia stpljenje i od dela rešenja postala deo problema. Srry domaće predgrupe.

Najava: NATE HALL 1. oktobra u (Beo)Gradu

Mislim da je za moju malenkost u svetu muzike nema veće poslastice od toga kada proizvođači čvršćeg zvuka (bilo da se radi o panku, metalu ili Swansima) stišaju svoja pojačala i pristupe svom stvaralaštvu na drugačiji način; kada u jednostavnijem zvuku sa manje decibela pokušaju da pronađu svoju dušu, ili makar da je finije iscrtaju. Čini se da je Nate Hall savršeno uspeo u tome, snimajući albume u jednom danu i dahu, kroz zrele autorske pesme i fascinantne obrade. Ispod površinske mirnoće i dalje bruji snaga i strast teških dronova, samo što se sada nijanse mračnih harmonija jasnije raspoznaju. Južnjački duh lišen oklopa. 

Nate Hall nastupa sutra, 1. oktobra, u Kulturnom centru Grad u organizaciji agencije Resetor. Početak je zakazan za 21h, a veče će otvoriti Jovanović. Karta u pretprodaji 400, na ulazu 600 rsd. Apsolutna preporuka za otvaranje ovog ludo prepunjenog koncertnog oktobra/početka novembra.

Nate Hall page @ FB
FB stranica događaja


 

The Shivas u Beogradu

Bend: The Shivas (Portland, OR)

Organizacija: Bad Music From Bad People

Predgrupa: /

Datum & mesto: 23. avgust '15. @ Kulturni centar „Grad“

Foto: Reakcija

Posle kašnjenja u granicama pristojnosti (nepunih pola sata; momentalna pohvala za organizaciju), Džared (vokal, gitara), Kristin (bubanj, prateći vokal) i Erik (bas) zapeti kao strele izleću na binu i elektrifikuju je. Ne baš brojna*, ali vidno entuzijastična publika užurbano se zbija napred. Već uz prve udarce bubnja i vibracije žica dolazi do stvaranja „hemije“ između onih na bini i onih ispod nje. Prvi preduslov za odličnu svirku već je ispunjen.

Od četvorke koju smo čuli na raznim promo snimcima, The Shivas su postali trojka. Sa nestankom druge gitare okrunilo se i nešto surf zvuka. Psihodelija je sada dominantnija, ali ravnoteža se nije izgubila. Surf, garaža i 50s-60s melodični rokenrol i dalje učestvuju u muzici Šiva ne gubeći na snazi. Međužanrovski prelazi su prirodni i glatki, isto kao hipntotičko stapanje vokala Džareda i Kristin. Isprepletani elementi čine putešestvije kroz američki zvuk jedne specifične ere, ali koji bi samo hipotetički mogao da bude svrstan u „retro“ kategoriju. Velika energija i prisutnost benda u ovom trenutku čine taj zvuk veoma svežim, pa umesto koncepta, umesto zvučnog muzejskog eksponata, dobijamo živu i savremenu celinu. Potpuno sjedinjavanje prošlosti i sadašnjosti je ono što stvara magiju, daleko superiorniju od klasične ideje time machine putovanja. To je spontani sudar različitih ravni vremena, u čiji međuprostor slušalac biva radosno usisan.

Dominantni psyche gitarski tonovi, Džaredova boja glasa i možda površinski faktori - činjenica da su trio i da bubnjeve lupa Kristin, nekako su spontano nametnuli poređenje sa The Black Angels. Međutim, umesto da budu senka velikana savremene psihodelije, The Shivas su sinoć na momente više ličili na Black Angels nego što Black Angels danas liče na sebe iz perioda svog fantastičnog početka. Shivas ulažu mnogo sebe u svoj nastup i ne deluje da su opterećeni utiskom, pojavom i zadovoljavanjem koncepta. Takvi kakvi su - mladi i svoji - voze sa energijom na kojoj se može pozavideti. Obrgle vas svojom muzikom, daleko snažnijom u odnosu na albume; potonete u zvuk toliko da samo možete da konstatujete kako vam se telo mrda i/ili igra nezavisno od vaše umne želje. Oko sat vremena te šarene, hipnotišuće žestine bilo je sasvim dovoljno da nas pošteno opije i zadovolji.  

Moram da odam priznanje i na sjajno dizajniranom merch-u – od ploča, preko majci i cegera, do bedževa i daunload kodova na neobičnim varijantama tarot karata. Malo kitnjastosti psihodelije, malo američke indie klasike, malo savršenstva minimalizma (kakav je uostalom i perfekti logo K Records).

Koncert The Shivas bio je i neka vrsta prijante reminiscencije na Bad Music For Bad People sezone 2007-mu i 2008-mu kada sam počela da pratim njegove koncerte; kada nam je Bad (a sve po pristupačnim cenama) doveo lep broj mladih, nedovoljno poznatih američkih bendova; malenih diskografija, a gorostasnog kvaliteta (npr. Radio Moscow, .357 String Band, Left Lane Cruiser, SSM, Lover...). Većina tih koncerata odigrala se u SKC-ovom Drugom novom klubu.

Ponovno uspostavljanje paralela između prošlosti i sadašnjosti >> premotavanje osam godina unapred. LivingRoom je sada komercijalna knjižara, a DNK je njen puki magacin. SKC praktično samo lepa i prazna zgrada, sistematski lišena svoje funkcije i potencijala. Međutim na našu na našu veliku sreću, BM4BP, PD i drugi promoteri koji su tamo vredno organizovali koncerte većinom to rade i danas. Zahvaljujući njihovoj jakoj volji i posvećenosti, a i entuzijazmu KC Grad, (verovatno nezasluženo) pošteđeni smo utapanja u blistavoj čamotinji mediokritetštine. Ukoliko želimo da budemo pošteđeni, naravno.

Već se vide konture sjajne koncertne sezone pred nama. Za mene, ona je počela već koncertom The Shivas, te sveže rečne večeri što je mirisala na jesen i druga vremena.

The Shivas @ KC Grad – Reakcija

*Broj ljudi u publici išao je u prilog mojoj hipotezi da u slučaju manjih svirki broj FB attendinga treba podeliti sa cca. 3 da bi se dobila realna cifra posetilaca za očekivati

Meta šabanizacija

savetnica premijera u bliskome zagrljaju sa vlasnikom "promotivnog štanda BGH20" Savanove

Ovog leta, čini se pojačano, kroz rasprave, izjave, rešenja i posledice, jasno se ogoljuje pravo, dobro poznato lice fronta koji nam sve više radi o glavama. Sigurno bi se mogle izvoditi različite definicije. Ali meni jedna reč prosto organski odzvanja kao prava.

Šabanija.

U svojoj priči „Hrast i vlast“, Voja Žanetić precizno razobličuje maske naših moćnika, koji bi voleli da verujemo da su gospoda jer nose odela, pametni jer nose naočare i napredni nobles jer baljezgaju o „progresu“ i „Evropi“. Britko je ogolio njihovu primitivnu, šabansku suštinu, džiberski eho svih njihovih iskaza.

Savinački hrast i još nekoliko aktuelnih javnih problema vezanih za ekologiju, kulturno nasleđe i javni prostor, isterali su na videlo ovu esenciju tako da samo onome ko ne želi ne može da bude jasno o čemu se radi.

Svakako da bi moglo da se drugačije uvije. Ali šta je u sred javne polemike reći „ubiste me s tim hrastom“ nego šabanija? Šta je drugo reći „baš me briga“ za živo biće, tačnije čitavu jednu vrstu, nego šabanija? Šta je lobirati poglavicu i javnost masnim lažima i izvrtanjem činjenica uz alarmantnu količinu bahatosti, arogancije i neznanja, nego šabanija? Šta je nivelisati i asfaltirati crkvu iz četvrtog veka, a reći da ste je „konzervirali“ nego šabanija?

Paralelni primeri mogu se naći i u svakodnevici. Recimo, imamo periodične komšije. Podšišani, izblajhani, preplanuli, sve što treba. Svakog dana kada dođu u stan, peru i ribaju prozor od golubijeg guana kao da im sam život zavisi od nepostojanja trunčice kake na njihovom novom simsu. Ali ih zato najapsolutnije ne interesuje kada sunđer kojim su ribali padne na travnjak ispod prozora i ostane tu. Kao što ih nisu interesovali celofani od klime koje su isto tu ostavili. Kao što ih nije interesovalo što su renovirali taj stan otprilike šest meseci, sa redovnom gromoglasnom bukom baš u vreme kućnog reda (koja se ponavaljala i posle naših intervencija).

Negde drugde, komšije će početi da se parkiraju na tuđem placu čim ovome padne ograda. Njihove "kolege" na placu pored, u odmorišnoj tišini prirode odvrtaće muziku iz automobila, jer im se može, a onda će se dok roštiljaju drati jer od baseva ne čuju jedni druge. Nikada ih neće interesovati što gotovo svim njihovim susedima njihova periodična invazija smeta.

Veza između ovih priemra možda nije toliko očigledna, ali je svakako tu kada se malo zagrebe. Ljubav prema sopstvenom – i samo sosptvenom – komoditetu uz nemar prema opštoj dobrobiti jedna je od ključnih odlika šabanije.

A riba uvek od glave smrdi. Porast šabanizacije naroda ide zajedno sa šabanizmom onih koji su na njegovom čelu. Ironično, oni su najnesvesniji svoje šabanije. Čak šta više, ubeđeni su u sopstvenu superiornost.

Naša i svetska neoelita, ili oni koji je glorifikuju i teže joj, ne vide da „progresivan“ ne može da bude onaj koji prezire, gazi i urušava interese zajednice i opšte dobro (poput vazduha, vode, javnog prostora, kulturnog nasleđa) misleći samo na globalni keš i sopstvenu zadnjicu.

Pre ili kasnije, svako ko krene ovim putem počne sa bahatim ponašanjem - šabanizmom, obično u proporciji sa moći kojom poseduje. Ili samo oseća kao da je poseduje. Ili je tek želi. Sve počinje od želje i oportunizma, u za čiju je mogućnost materijalizacije već potrebno pregaziti mnogo kičmi.

Izlgeda da moć, bilo da ona dolazi sa posedovajem, novcem, slavom ili mogućnošću odlučivanja o tuđim životima i velikim pitanjima ide ruku pod ruku sa šabanizmom.

Sadašnja vlast i njihove podguzice bili bi posterchild za šabaniju. Zrači iz svakog njihvogo gesta. Svežiji primeri: montiranje „privremenog promotivnog objekta“, a u stvari šabanske fensi kafane na javnoj površini, od državnih (dakle, naših) para. „Širenje“ Premijera u dočeku Visokom Predstavniku sa muzikom i šahom dok je pola centra pod opsadom takođe (a u toku sledeće noći posečen je hrast). Pričali su o milionima, kaže. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.

No, naivni smo ako mislimo da su šabani samo ljudi poput onih sa naslovne slike ovog posta. Mnogo je ovih simptoma koji u šabanstvu ujedinjuju naše vlasteline, većinu predstavnika „opozicije“ i neke predstavnike pseudo-levice, ma koliko se oni na prvi pogled činili različiti. Svako ko je obazriv i živi dovoljno dugo svedočio je transformaciji nekih prominentnih kul tipova iz svog okruženja u šabane čim su se domogli moći i novca. Gledati takve ljude kako pokušavaju da održe svoju posebnost i imidž kul likova, možda je još mučnije nego posmatrati veselu svitu svitu gore.

Takođe, naivni smo ako pomislimo da je šabanizam endemičan za naše prostore, iako, priznajem, ovde ima jednu posebnu bahatu oštricu. Ali zbog kulturoloških razlika nismo opremljeni da ih uočimo precizno, kao što ovca prepoznaje pojedinačna lica iz svog stada, a nama sve ovce izgledaju isto. A opet, jedan francusku novinar će momentalno uočiti šabanizam drugih francuskih novinara koji bi nama lagano izmakao. Možda baš zato autohtona kvazi-elita, kada se ugleda da „svetsku gospodu“, ne shvata da se u stvari možda ugleda na alohtone šabane.

Šabani dolaze u različitim pakovanjima. Ne treba ih identifikovati ni po garderobi, ni po muzici, po mestima i deklaracijama, već po stavovima i vrednostima.

Opšte smernice. Šabani najviše od svega vole da govore u velikim ciframa, uticajnim imenima i poznatim brendovima i fetiš-objektima, bilo da ih poseduju i poznaju, ili samo o njima sanjaju.

Oni lebde na oblaku samobitnosti. Za njih je sve roba i misle da se svako i sve može i treba da se trži; ta tržišna vrednost je jedina koju priznaju. U trci do tržišnih ciljeva sva sredstva su dozvoljena, gaženje preko leševa i preko živih ljudi i drugih bića. A životne, duševne i duhovne vrednosti vredne su samo cinizma i prezira, bilo da se radi o dobročinstvu bez dobiti, solidarnosti, uverenjima i veri. O dobroti uopšte.

Da, tako malo je potrebno da se ispuni preduslov za sejanje zla po Zemlji.

* * *

Ljudi sve češće defetistički govore o tome kako smo „MI ovakvi i MI onakvi“ kao zajednica, građani, narod. Ispada da smo zasluži sve ono što nam se radi i da je na nama da njihovu samovolju prihvatimo kao zasluženu kaznu. A to je upravo stanje kolektivnog uma koje vlastelini priželjkuju. Uostalom, i sami su nam to rekli, nemali broj puta.

Međutim, previđa se granica, granica ljudskosti. Postoji linija koja se pređe kada pojedinci prestanu da pripadaju tom zbiru „MI“, kada se sami izuzmu iz toga kroz svoju žudnju za ličnom dobiti, dokazujući se preko umornih leđa zajednice kojoj su nekada pripadali, donoseći odluke koje povređuju kolektivna osećanja i dostojanstvo zarad stvarne ili zamišljene lične dobiti. Odluke koje njih postavljaju iznad.

Uzdignu se u odnosu na okolinu-hraniteljku i pomisle kako su oni pametniji od ovih budala jer su „bolje“ prošli - više su za sebe, sebe, SEBE iscedili. Kao što su čak i sekači savinačkog hrasta sigurno pomislili zbog svojih, pretpostavimo, masnijih džeparaca za prljavi posao u odnosu na druge nekvalifikovane kolege.

Čak i kada bi „oni“ bili u većini, opet ne bi mogli da govorimo o zajedništvu, o množini; prirodna posledica destruktivnog, patološkog egoizma je nemogućnost da se pripada zajednici. Takav pojedinac se u zajednici ponaša kao strano telo. Tako da se ne radi o tendencioznom izopštavanju. Sa takvima se po prirodi stvari ne može biti „mi“.

To je granica od koje „oni“ više nisu „mi“ i radi sopstvenog mentalnog zdravlja trebalo bi da prestanemo da ih računamo u sopstvene redove i bičujemo se zbog njihovih nedela.

Magle nam vid. Ne vidimo jedni druge, ne vidimo se mi koji želimo da budemo „mi“ i želimo da stvari budu bolje, za sve.

Nedelja kod Štajge (Migracije I)

foto: A. Trifunović, Buka

Vrelina. Gužva. Što zbog suše, što zbog prometa, trava opstaje samo u tragovima. Negde pročitah da ih je juče rekordan broj oko stanice. Preksinoć sam bila tamo.

Na tlu praktično više nije bilo slobodnog mesta. Vruće je, pakleno vruće kao i svuda. Odrasli uglavnom odmaraju, deca trčkaraju. Uprkos količini ljudi, nema neprijatnog mirisa, kao što svako ko je posećivao besplatne festivale (npr. Birfest) već instinktivno očekuje kada vidi veliku masu na zelenoj provišini.

Iako ih je više nego ikad, iako je temperatura u 8 uveče 35-6 stepeni, nema cisterne za vodu. Nema toaleta. Te večeri (do pola 9) ni jedna služba nije bila da očisti kante ili pokupi otpatke za zemlje, koji se neminovno skupi kad su sve kante prepune.

Obazrivi su, ne galame, ponašaju se kao svaki pristojan gost. Pitam se kako bi se ponašala grupa "domaćih" kojima silno smetaju izbeglice, da se nađu osuđeni na sopstveni park bez besplatnog WC-a? Pa rešavali bi potrebe gde stignu. Oni koji mi ne veruju neka osveže pamćenje uspomenom na spomenute festivale.

Drugarica mi kaže da plaćaju toalet na stanici, ili po lokalnim fast-fudovima kupe nešto da jedu. Ako sam dobro razumela, dešava se da plate korišćenje toaleta i pored toga što su kupili klopu.

Foto: Mondo/ Stefan Stojanov

Postoji nekoliko razloga zašto je potpuno neverovatno što niko ovim ljudima nije omogućio toalete u parku:

• S obzirom da su prinuđeni da kupuju sve i to rade u regularnim prodavnicama i restoranima izbegli pune gradsku i državnu kasu kroz inkasiranje pdv-a (doduše, kao sasvim realnu vidim mogućnost da su dobra prilika da se ne otkuca račun, što nije njihov problem). S obzirom da sve plaćaju, iz budžetske perspektive oni su turisti. Za novac koji ostave makar zaslužuju besplatan toalet.

• Svi (izbeglice, beograđani, država) imaju isti sanitarni interes, a izlišno je potencirati da toaleti u tome pomažu. Jer možda se nekome ne uklopi u egzodus budžet da svakodnevno plaća toalet, pa možda bude prinuđen da se snađe. Za goste to je rizično i ponižavajuće, a nema potrebe isticati da nije radosna zgoda ni za domaćine. Letnji period je idealan za širenje stomačnih infekcija, koje ako se pojave u većem broju neće ugroziti samo "njih".

• Trebalo bi da postoji moralna obaveza ljudskog tretmana izbeglica. Trebalo bi da postoji i verska svest o pomoći u zemlji gde se 95+% ljudi popisuje kao pravoslavno (za SPC problem izbeglica intrigantno ne postoji, uprkos tome što su na Bliskom istoku stradale hiljade i hiljade hrišćana, često na najbrutalnije načine). 

• Ako je u pitanju strategija nepokazivanja gostoljubivosti "za svaki slučaj" - da li je iko dovoljno blesav i zaluđen da misli da će čovek odlučiti da ostane ovde zato što postoji *ebeni Toi Toi?!

Ni cisterna sa pijaćom vodom ne bi bila na odmet po ovoj vrućini. Neki od gostiju nisu previše upućeni na javnu česmu u parku - možda su upozoreni da ne piju vodu sa česmi (što ima smisla, s obzirom na broj česmi sa neispravnom vodom po Srbiji), možda im je samo neprijatno. Zaista je deprimirajuće da dok pokušavate da podelite dve litre limunade na četrdesetak duša čujete devojčicu kako kuka "Water, water!"

Ne govorimo o smeštaju, luksuzu, krovu nad glavom, ručku (iako bi bilo lepo da govorimo i o tome). Govorimo o vršenju nužde. O čaši vode. Da li je to previše?

Postoji još jedna zanimljiva dimenzija problema parka kod štajge. Bezmalo svi empatični članci koji pozivaju na milost prema migrantima očekuju isključivo od grada da se pozabavi njihovim problemima.

Čekajte malo.

Gde su dežurne organizacije za ljudska prava sa svojim nemalim budžetima, inače veoma spremnih da pljunu na svako nepoštovanje ljudskih prava na lokalu? Posle usputnog primećivanja u tekstovima kako država ovako ili onako postupa sa pridošlicama (kao što postupa), zašto se ne organizuju da im makar povremeno namire osnovne potrebe? Da ih pogledaju u oči?

foto: vestinet.rs

Ipak, njihov rad uglavnom finansira Evropa, odnosno samozvana Evropa udružena u EU. A ona ove ljude ne želi. Ona diže zid u sred svoje teritorije da u jalovom pokušaju da ih spreči da prodru u njenu "srž", tačnije u povlašćene, vlastelinske države (Grčka, Bugarska, Rumunija takođe su članice EU, ali su se bez obzira našle s one strane NATO žice). Ona im okreće leđa, a isto očekuje i od nas, uz obezbeđivanje "moralne pobede" time što će nama i ostalim vazalima udeliti koju vaspitnu na račun tretmana nepoželjnih ljudi. Ali uprkos po kojoj ćuški, EU i Srbija napokon su složne u poruci "Ne želimo vas".

Stanari Despota Stefana 68b sa izbeglicama (24 sata)

Na kraju ko pomaže? Obični građani. Podstaknuti samilošću, savešću, osećajem pravde, verom, ideologijom ili kombinacijom navedenog. Oni su ti koji od svojih malenih kućnih budžeta kupe kilo voća, vlažne maramice, crni čaj. Koji vide da je majkama u egzilu strahovito bitno da im deca unesu neki vitamin i da budu čista. Koji misle na ljudske potrebe ovih ljudi.

Preksinoć je bio moj drugi put u okviru (prilično) redovne vikend akcije pomoći migrantima. Svako pomogne u skladu sa vremenskim i materijalnim mogućnostima. Ali pomoćnika je malo, a onih kojima je pomoć potrebna je dobro. Marfi se dobro slaže sa ovom vrućinom, pa je uz rekordno veliki broj izbeglica bio, bar početkom večeri, rekordno mali broj donacija.

I tu dolazi do izražaja čitava tragedija, kada se grupa od 30-40-50 ljudi - uglavnom dece kojima pomažu roditelji - gura da dobije sezonsko voće kao da je u pitanju zlato. I vidi se da većina njih nije na to naviklo - ima ih siromašnih, ali najviše ih je "srednjih", prosečnih ljudi osiromašenih i unesrećenih ratom i haosom, semenom uništenja koje je posejao upravo savez zemalja čijih granica žude da se dokopaju.

Iako je situacija bila adrenalinska i haotična, moram da napravim odstupnicu jednom paralelom: pre nekoliko godina kada je je japanska ambasada besplatno delila sadnice japanske trešnje na Trgu, ne-gladni, ne-žedni, obučeni odrasli ljudi su se tukli da bi dobili nešto džabe. 

Zamislite sebe kako se nalazite pod otvorenim nebom. Još ste daleko od svoje destinacije i nema garancije da ćete uspeti iz prvog puta, da nećete moći da počinjete iz početka. Svaka para vam je važna, a sve vam se naplaćuje. Držite dete za ruku i pomažete da među gomilom drugih dođe do jedne od petnaestak malenih voćki. Do jedne male čaše hladne limunade na ovoj vrelini. A usta ima na stotine, samo tog dana, u tom trenutku. Stotinama prethodnog dana nije imao ko da da čak ni tu mrvicu.

Par tinejdžera se izguralo da uzme nešto, ali osim njih sve je otišlo manjoj deci. Dok je gužva bila manja, ponudila sam čašu limunade jednoj od majki. Odbila je, znajući da će čaša onda otići drugom detetu.

foto: No Border Serbia

A mi imamo luksuz da se mrštimo ako nam dete pojede samo jednu voćku dnevno, a ne preporučene dve voćne užine. Prejedamo se i nalivamo preko mere i stvarima koje naše telo apsolutno ne hrane. Ne treba nam snage za neizvesni put dug hiljadama kilometara, a krov nad glavom, tekuću vodu i toalet uzimamo zdravo za gotovo.

Mi ne razumemo koliko smo privilegovani u odnosu na najveći broj stanovnika ove planete, ljudi isto koliko smo vi i ja.

Ali nepravda je neodrživa i stvari će se izjednačiti, organizovano ili spontano, mirnije ili nasilno. 

U jednom članku jedan od izbeglica primećuje da ga ih se domaćini "pomalo plaše". Mislim da se ne plaše njih konkretno koliko onoga što simbolizuju, što svedoče. Rat. Izbeglištvo. Siromaštvo. Bezizlaz. Dokaz da je naša beda daleko od najgore - uvek može gore. Upravo zato su mnogi isprovocirani pristojnom pojavom izbeglica. Da, oni se trude da budu normalno obučeni. Čak imaju i mobilne telefone! A mi volimo da mislimo da neko ko ima smarfon ne može da postane izbeglica. Želimo da previdimo i potisnemo koliko smo slični, i da nam je u očima "razvijenog sveta" namenjena ista sudbina"

Nikada ne znate kada ćete se i vi naći u nekom egzilu, pod vedrim nebom. Već ste, zajedno sa njima i mnom "sa one strane ograde". Ne znate da li ćete i kad ćete biti prinuđeni da se otimate za jednu malu petrovaču za dete. Sigurnost da i sami nećete morati da bežite može da se temelji jedino u potpunoj iluziji.

Makar zbog toga imajte srca, imajte razumevanja. A niko neće ostati da vam preotme posao zbog čaše osveženja i humanog piškenja.

Posmatrala sam kako jedan od izbeglica sa velikim rancem na leđima pita taksistu za cenu vožnje od jednog hotela do stanice. Čula sam priče kako ih naši taksisti često šikaniraju i deru. Ali ovaj taksista saopštava cenu ne veću od one koju bi saopštio meni. Bacaju "kosku" jedan drugome, bratski, uz široke osmehe. Grupa kreće. Raduje me što čak i u beznađu nečije srce zablista.

Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh i ne napojiste me.

Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odenuste me; bolestan, i ne posjetite ste me.

Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna i žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici i ne poslužismo ti?

Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste.

(Jevanđelje po Mateju 25: 42-45)

No Border Serbia blog - najave akcija, izveštaji, preporuke za donacije, ispovesti migranata.
FB događaj (koji se apdejtuje za svaku predstojeću akciju)
Reprotaža (24 Sata) o velikodušnim i samoorganizovanim sugrađanima iz ul. Despota Stefana
Fotoreportaža iz parka (Aleksandar Trifunović)
Ima par zanimljivih priloga i na Slobodnoj Evropi, ali ne bih je citirala dok ne promeni ime u ispravno "Tvrđava Evropa".