Jelka Borić - R.I.P

Novogodišnja čitulja, deceniju stara, ali i dalje validna.

Osim onih koji svake godine bivaju iznova ožalošćeni masakrom jelki (tačnije smreka, u većini slučajeva), postoji još jedan gorući problem. 

Identitet Jelke Borić.

Na ovim prostorima, "običaj" unošenja jelke za dolazak kalendarske nove godine je nametnuta pseudo-tradicija, stavljena van svog originalnog konteksta u jedan drugi, usiljen i veštački. 

Među drevnim paganskim običajima nekih severnih naroda postojalo je unošenje zimzelenog drveta u dom ili hram, radi proslave zimske kratkodnevnice. Iz toga izvedeno ili ne, kod protestanata i katolika postoji "Božićno drvce". Dakle, do našeg novijeg doba "Novogodišnje drvce" ne postoji - nije utemeljeno ni u jednoj tradiciji, baš kao ni sam praznik kalendarskog dolaska nove godine. 

Što nas dovodi do zaključka. "Srpska novogodišnja jelka", baš kao sam i "novogodišnji praznik", jeste samo nesrećni spoj (krvavog) zabranjivanja proslave Božića pod komunizmom i (krivog) štrpkanja tuđih običaja. Dakle - ništa dobro, niti kakav povod za veselje. A masakar (smreka) usled nametanja novih, lažnih običaja nažalost može imati veoma mučnu simboliku za naš narod...

Više interesantnih informacija o poreklu "Božićnog drvceta" možete pročitati ovde.

P.S. Nema mnogo svrhe da pokušavate da pristupite adresi drvo.org, jer sada pripada nekoj stolarskoj radionici.

Šta je sajt svojevremeno sadržao... ne znam. Za neke to beše mračno pre-internet doba... :>

Max

♥

leto 2011

Zastarelost

"Priča o telefonu" i drugim hiper-prolaznostima

"Cell phones", Chris Jordan, 2004

Poslednja igra Molleindustrie, izdavača video igara o kom je već pisano ovde, zove se “Phone Story”, a namenjena je upravo smartphone platformama. “Phone Story je edukativna igra o mračnoj strani vašeg omiljenog smartfona. Pratite putovanje vašeg telefona oko sveta i borite se protiv tržišnih sila u spirali planirane zastarelosti!”

 

Zanimljivo je da je igra vrlo hitro povučena iz Appleovog AppStore-a. Sada je dostupna za Android, a Molleindustria tvrdi da svoj deo profita od igre preusmerava organizacijama za borbu protiv korporativnih zloupotreba.

Pri čitanju priče o igri i njenoj pozadini, posebno pažnju mi je privuklo poglavlje “Obsolescence” - “Zastarelost”. U suštini je odlično složen kratak tekst o svim vidovima konzumerizma, koji može stajati potpuno nezavisno u odnosu na “Phone Story”, kao i na industriju telefona i elektronike uopšte. Samo ga, uz mala prilagođavanja, primenite na bilo koju granu proizvodnje i bilo koju liniju vaših omiljenih proizvoda, i nadam se da će vam biti jasno.

Tekst je preveden sa stranice:

http://www.phonestory.org/index.html#obsolescence

...gde ga možete čitati u originalu

Kada ste kupili taj telefon, bio je nov i seksi. Čekali ste na njega mesecima. Dokazi njegove mučne prošlosti nisu bili vidljivi. Da li vam je stvarno trebao? Naravno da jeste. Mnogo novca je potrošeno ne bi li vam se usadila ta  želja. Tražili ste nešto što će signalizirati vaš status, vaš dinamični stil života, vašu jedinstvenu ličnost. Baš kao i svi ostali.

Koren želje za najnovijim i najinteresantnijim gedžetima leži u našoj potrebi da budemo društveni i komuniciramo sa drugima. Međutim, u procesu kupovine novog telefona dešava se mnogo više od toga što je vidljivo na prvi pogled.

Profit u tehnološkoj industriji zavisi od stvaranja novih modela veoma brzo. Kompanije koriste planirana i percipirana zastarevanja da vas povuku u kupovinu. Planirana zastarelost (“planned obsolescence”) je poslovna strategija u kojoj je zastarevanje proizvoda (proces kojim predmet postaje zastareo, suvišan - staromodan ili neupotrebljiv) planirana i ugrađena u njega još od samog začeća koncepta. Ovo se radi da bi u budućnosti potrošači osećali potrebu da kupe nove proizvode i usluge koje proizvođač iznosi kao zamenu za stare. Zapažanje zastarelosti je proces pomoću kog kompanije kroz proizvodnju novih modela, čine da vaš telefon deluje kao da je izašao iz Kamenog doba. Strategiju možete primetiti na delu kada novi modeli istog telefona izlaze u jednakim vremenskim razmacima, ohrabrujući vas da kupite taj NOVI model, koji je elegantnije dizajniran i ima čak DVE kamere, itd.

Takođe, ulogu igraju i društvena percepcija i stvaranje potrebe. Telefoni i gedžeti su postali preovlađujući u svakodnevnom životu, na televiziji, u umetnosti, u marketingu, kao i u razgovorima. Ovo stvara podsvesnu ideju da gedžeti jesu neophodni, zapavo, da prosto JESU. Naravno da čine život život lakšim i stvaraju neverovatnu umreženost, intenzivniju sada nego u bilo kom trenutku istorije, no (ironično) potrošna elektronika se stvara uglavnom u nerazvijenim delovima sveta. [Proizvođači] Imaju globalne lance snabdevanja koji ne donose kvalitet života, povezan sa proizvodima, svojim karikama.

Količina novca koja je potrošena na reklamiranje i čistu sveprisutnost proizvoda (gedžeta) pomaže u prikrivanju njegove mučne prošlosti, lanca ekspolatacije i indukovanja Želje, koja čini opstanak gedžeta mogućim. Za mnogo potrošne elektronike može se reći da je “dizajnirana za deponiju” - po tome što je namenjena za veoma kratkotrajnu upotrebu, pre nego što bude zamenjena i bačena u smeće.

Više informacija:

The secret of superbrands (“Tajne superbrendova”) - serija u produkciji BBC3

Planned Obsolescence: how companies encourage hyperconsumption (“Planirana zastarelost - kako kompanije ohrabruju hiperpotrošnju”) - članak na owni.eu

The anti-economy (“Anti-ekonomija”) - isečak iz “Zeitgeist: moving forward”


Šta može da se učini?

• Proizvodi mogu biti dizajnirani za sharing (slobodnu distribuciju). Digitalne tehnologije mogu da ohrabre saradničku potrošnju.

• Zastarelim kompjuterima može se dati nova svrha i njihov životni ciklus se može produžiti korišćenjem manje zahtevnog open source softvera.

• Slobodni harver i distribuirana proizvodnja mogu zameniti nasledno neodrživi model inovacija koji praktikuju visokotehnološke korporacije.

Izvor: Molleindustria / Phone Story

 

P.S.

Eksploatacijom mineralnih sirovina (i ljudi) za industriju telefona bavi se i dokumentarac “Krv u mobilnom” (Blood In The Mobile).

A za distopičnu viziju potrošnje ljudi radi potrošnje dobara, apsolutna preporuka za George Lucasov debi film THX 1138

Snaći se, te naći :)

The Reverend Peyton's Big Damn Band - Beograd, 15.11.2011.

"Your cousin's on COPS!"

Sinoć su u vazduhu Gun Cluba strujala različita očekivanja. Jedni su bili tu zbog „Patton-Peyton sindroma“, željni da vide i čuju ovovremeno otelotvorenje delta blues zaveštanja, stari američki folk duh u muzičarima mlađe generacije. Drugi su želeli freakshow korpulentnih hilbilija, vanserijskih sviračkih sposobnosti (uz neobičan set instrumenata). Treći su bili očigledni fanovi lika i dela Reverenda i bande. No tačka preseka svih razloga bila je glad za dobrom svirkom (dodatno pojačana mršavom koncertnom ponudom ove jeseni). 

A onda su Reverend Peyton & The Big Damn Band izašli na binu i očekivanja svih grupacija rastrgli za večeru. 

Energija koju Rev.&TBDB ulažu u nastup i vešt način na koji koriste svoje gitare, slajdove, washboard, bubnjeve i kantu (zapremine 20 l) ne ostavlja prostora za mnogo dumanja, za mentalno prežvakavanje onoga što doživljavate. Umesto toga, slobodnjački ste pozvani da tapšete, vičete, ritmično bijete nogama u pod, plešete i skačete. Jednostavno - da se osećate dobro u svojoj koži. 

 

Rev.&TBDB su Beogradu sinoć dali ozbiljnu dozu potpuno furioznog bluza - na momente furioznog do nivoa vrtoglavice. Iako tehnički fenomenalan, Rev. Peyton odbija da se drži klišea. Da, on svira bluz, ali njegovu veoma divlju varijantu - uz atipično hipnotičko slajdovanje i sa nezaustavljivom energijom na kakvoj mu najbrutalniji pankeri mogu samo pozavideti. Njegova supruga, Breezy Peyton, je u stanju da od sasvim mirnog „maženja“ svog vošborda u roku od sekunde pređe u plemensku kombinaciju čegrtanja, lupanja i činelanja, koja je na momente i zapaljiva. Bukvalno. Bezrezervno pojačanje pruža joj (u svakom pogledu) prejaki bubnjar, Cuz Aaron Pesinger. 

 

 No, kako oni sami kažu, ništa od toga ne vredi ako im publika ne pomogne. Veoma spontano i bez uvijanja govore kada im treba pojačanje u vidu dodatnih perkusija (pljeskanje rukama, ili bijenje nogama) ili vokala (od pevanja do urlanja iz najdubljih dubina stomaka). Vidi se da Big Damn Band nalazi veliko uživanje u komunikaciji sa publikom. Nije stvar u pukoj predstavi ili daleko bilo, egzibicionizmu. Ovo takođe važi i za momente kada izvode razne sviračke akrobacije. Postoje muzičari koji to rade iz potrebe za samopotvrđivanjem. No svaki atom koji TBDB isijavaju na bini govori da se oni prosto neverovatno dobro zabavljaju radeći ono što najviše vole.

S obzirom da su Rev.&TBDB američki koliko i američka pita, nemoguće je ne dotaći se kulturološke pozadine nastupa. Isticanje nasleđa i ponos koji isijavaju nema veze sa nacionalnim, već sa narodnim, sa idealom neiskvarenog ljudskog duha. Između pesama mogli smo čuti ne jednu anegdotu „od kuće“, iz Brown County-a (Indiana). Vole da pevaju o stvarnim osobama i događajima. Vole narodsku iskrenost i otvorenost ljudi svog kraja.

Zapravo, čini se da je celokupna umetnost Reverend Peyton’s Big Damn Band-a u svojoj biti usmerena na očuvanje stare dobre ljudskosti, koja je toliko na udaru savremenog tempa života i modernog licemerja. Sami postavljaju primer svojom potpuno prirodnom harizmom, srdačnošću i toplinom kojom zrače publiku. I zaista - moguće je da Reverend Peyton ima najiskreniji osmeh od svih američkih muzičara koji su se poslednjih godina prošetali beogradskim binama.

Više Reakcijinih fotografija sa koncerta možete pogledati ovde!

Prijatna jeza za dva čula

...iliti Pesma bogomoljke u sazvežđu Orion

Ponekad se vizuelno i zvučno isprepleću spontano, bez posredovanja pompeznih i već preterano eksploatisanih multimedijalnih projekata. Takav prirodni spoj nastaje neočekivano i u trenu, poput zadivljujuće hemijske reakcije... Kombinovanje veza atoma glasova i instrumenata s jedne, i slika i objekata s druge strane, daju formu nevidljivim melodijama i fluidnost (nekada) statičnim figurama.

Spomenute reakcije često se javljaju u domenu mračnog i mističnog, tamo gde nam je razum dovoljno pomućen od strane osećaja jeze, groteske i paradoksalne privlačne odbojosti. Upravo u tom polju, potpuno nezavisno jedna od druge, deluju dve umetnice: Judith G. Klausner i Orion Rigel Dommisse.

Judith G. Klausner gaji nežnost prema viktorijanskoj eri, i bićima i materijama odbačenim zbog nepravednih nesporazuma. U Izjavi o svom radu kaže: „Prvo sam počela da radim sa insektima 2005. godine  i bila sam iznenađena snažnom reakcijom gađenja kod ljudi. Ukazalo mi se kao tragedija da naše kulturološke fobije mogu tako efikasno da nas učine slepima za izuzetnu delikatnost. Od tada sam počela da istražujem kakve su još male lepote za nas izgubljene, zbog predrasuda ili previda“.

Svojim minijaturama stvara klupko različitih osećanja kod posmatrača - od opčinjenosti i fascinacije, do blagih želudačnih grčeva. Redosled kojim se kontradiktorna osećanja smenjuju zavisi od samog rada. Recimo...

U slučaju „Flora Dentata“, vaš stomak će ostati miran do trenutka kada pročitate informaciju o delu - da je načinjen od isečenih vrhova noktiju i mlečnih zuba.

U slučaju „Veza na tostu“, tandem čula vida i organa za varenje na slici nepogrešivo prepoznaju odvratnost plesnjivog hleba. Saznanje da su detalji na hrani načinjeni od običnog konca neće ih mnogo odvratiti od prvobitnog utiska.

Judith Klausner takođe gaji posebnu ljubav prema grupi bića kojoj je sigurno nalepljen najveći broj antropogenih predrasuda - prema insektima. Prednjače bogomoljke, veoma inspirativne po svojoj gracioznoj građi i kontroverznoj reputaciji surovih dekapitatora. 

Zaista, nije teško poverovati da je umanjena Alisa u svojoj avanturi naletela upravo na bogomoljku zaodenutu u ruho Kraljice Herca („Off With Their Heads!“). 

Isto tako, nije teško zamisliti ovog insekta, elegantne anatomije, na zasluženom mestu balerine iz muzičke kutije („Music Box: A Different Kind Of Role Model“)

No šta god da vam se dešava u središtu torza dok promatrate radove gospođe Klausner, velika je verovatnoća da će vaš um ostati jednako fasciniran detaljnošću, preciznošću i osećajnošću utkanom u svako delo.

Drugačiju vrstu osećajnog tkanja izvodi Orion Rigel Dommisse, svestrana autorka bajkovitog freak folka. Svojim nežnim, visokim glasom i melodijama skladnim i delikatnim baš kao krilo insekta, ona o peva čudnim stvorenjima iz šuma i iz močvara, sa kojima glavni akteri imaju maglovit, groteskan i često krajnje morbidan odnos.

Na svom ovogodišnjem albumu „Chickens“ uspeva da se otrgne od pretencioznosti koja se može osetiti na prvencu, „What I Want From You Is Sweet“ (2007), i dostiže punu kantautorsku harmoniju. Kao da je u svom narativnom kotlu zamešala starinske priče o misterijama i krvavim događajima (kojima engleski i američki folklor obiluju), E.A. Poa, malo Klajv Barkera i, na vrh noža, autohtonog psihodeličnog bilja.

Uputstvo za dvočulnu konzumaciju: album O.R. Dommisse „Chikens“ može se čuti i/ili besplatno skinuti na Bandcamp-u. Pustiti i istovremeno razledati radove Judith G. Klausner na njenom sajtu. Zatim, dobro se zagledati u sopstvenu kožu, pore, nokte, dlake, oči. Oslušnuti naizmenično grčenje i opuštanje unutrašnjih organa, a potom i tajanstveni šum sveta, koji samo umišljamo da poznajemo.

"Moljac i sijalica su napokon jedno" - J.G: Klausner, "Triumph", 2005"

Fotografija u slobodnom padu

Originalno objavljeno 15. avgusta 2011. na Kulturi B92

Ima li „stock fotografija” dušu?

Osim što je tu radi zadovoljavanja vizuelnih potreba, lepota fotografije je u njenoj sposobnosti da komunicira sa postmatračem - da ispriča priču i prenese osećaj pomoću svojih motiva, kompozicije i atmosfere. Najboljim, antologijskim fotografijama prosto uspeva da zabeleže duh osobe ili situacije - figurativno govoreći, kao da nije toliko besmisleno što su se različita plemena plašila da će im fotoaparat ukrasti dušu.

„Migrant Mother“, Dorotea Lang, 1936.

Naravno, zadaci fotografije su se menjali kroz vekove i decenije. „Istorijski portfolio“ u prošlosti se uglavnom sastojao od umetničkih i dokumentarnih fotografija, sa specifičnom atmosferom i porukom (primer: „Migrant Mother“, 1936). Razvoj savremenog marketinga u drugoj polovini XX dodao je i komercijalnu fotografiju u svim svojim formama, a posledično i početak fotografske hiperodukcije. Digitalno doba donelo je različite vidove foto-manipulacije i potpuno novih estetskih standarda.

Dva poslednja navedena poglavlja istorije fotografije, udružena sa internetom, stvorile su „monstruma“ koji nas vreba na gotovo svakoj štampanoj ili web stranici, sa bilborda i oglasa i iz frižidera. Konstantno nas posmatraju hladne oči sa neke od brojnih stock fotografija.

Stock fotografije su namenski snimljene za prodaju tj. licenciranje klijentima kojima je neophodna fotografija za određenu namenu, a ne prolazi im se kroz sve što podrazumeva unajmljivanje fotografa. Ne radi se o novosti - prva stock agencija osnovana je još 1920. godine. Tokom XX veka, stock se dobrim delom sastojao od neobjavljenih dela profesionalaca. Naravno, „profesionalno“ ne podrazumeva i „sa ukusom“. Setite se samo svih onih užasnih fotografija „zaljubljene dece“ na čestitkama, foto albumima i ostaloj papirnoj galanteriji.

Revoluciju na polju stock-a donose digitalni aparati i internet distribucija. Sveukupno pojeftinjenje bavljenja fotografijom donelo je veći broj foto-amatera, voljnih da zarade brzu kintu kroz povoljno licenciranje komercijalnih fotografija. Ovo je omasovilo stock fotografije, a i jako oborilo njihovu cenu. Brojni su fotografi koji su svoj fokus pomerili isključivo na izradu stock-a, jer tako mogu da računaju na sigurnu i relativno konstantnu zaradu. Sistem funkcioniše - naravno da je mnogo lakše uplatiti par dolara na nekom stock sajtu nego baktati se sa fotografom, ili (nedaj Bože) idejama.

Posledica je to što smo prinuđeni da konzumiramo desetine, ako ne i stotine ovakvih fotografija dnevno. Razloge zašto to može biti mučno za vaš vizuelni aparat i nervni sistem možemo potražiti u osobinama prosečne stock fotografije.

Ona je potpuno sterilna - svi karakteri i objekti su postavkom i obradom dovedeni do najvećeg mogućeg nivoa bezličnog „savršenstva“. Lica su bez bora i pora; zubi se bele; linije su prave; boje su zasićene do neprirodnosti. Osvetljenje je ravnomerno i ne ostavlja prostor za bilo kakvo poigravanje. Motivi su bolno stereotipni - korporativni život se uvek oslikava odelima, kravatama i fasciklama, „ljubav“ pseudo-nežnošću i srcima, a „ekologija“ biljkom koja niče u šaci zemlje.

Ono što je ipak najneprijatnije je depersonalizacija ljudskog bića. Svi modeli imaju iste staklaste poglede i grčevite osmehe, bilo da su obučeni kao zidari, plesači ili marketing menadžeri. Ako pak pokazuju neku emociju, ona je karikaturalno stereotipna. Osoba na slici nije „osoba“, već stvar, figura - neprirordnija od voštane, jer u toj branši bar nema post-produkcije.

Da ne preterujemo, osnovna namena stock fotografije je vrlo jasna, svedena i banalna, pa je takav i proizvod. Problem je što je prisutna i tamo gde ne mora da bude - npr. na ličnim sajtovima, profilima, u publikacijama... Toliko je sveprisutna i toliko nam se zavukla pod kožu da mnogi novi fotografi formiraju svoj umetnički izraz upravo prema njima, puneći svoje galerije serijama „savršeno“ ispeglanih, bezličnih i bezdušnih fotografija.

Indijanci su verovali da fotografija ima sposobnost da ukrade dušu. Stock fenomen ima potencijal da ukrade dušu samoj fotografiji i za sada ga vrlo uspešno ostvaruje. Srećom, popularnost Creative Commons licenciranja raste i mnogi veliki foto-serveri (npr. Flickr) omogućuju jednostavnu pretragu CC sadržaja. Tu možete pronaći dobre i loše fotografije obične ili neobične, ali svakako ljudskije.

Mada, možda je monstruozna izveštačenost stock-a ipak bolje kolektivno ogledalo našeg sveta?

Izvori fotografija: http://www.freedigitalphotos.net/ 

http://relationshipdevelopment.com.au/contact/

Swans - My Father Will Gude Me Up A Rope To The Sky [2011]

pročitajte ovaj tekst i na B92

Egzorcizam Michaela Gire se nastavlja.

 

Novi počeci starih bendova uglavnom su problematični. Mnoga ponovna okupljanja onih koji su davno odsvirali svoje, često izazivaju osećaj neprijatnosti. Za strepnju postoji opravdan razlog - prečesto se „veličanstveni povratak“ pretvori u „bičevanje mrtvog konja“, u mučni prizor vidno ostarelih i ispranih muzičara bez svežih ideja, osim one o novcu i slavi. Izuzeci su retki, ali postoje.

Jedan od onih koji je godinama intenzivno poricao mogućnost ponovnog okupljanja sahranjenog benda je frotmen i ključna ganglija Swansa - Michael Gira (Majkl Džirâ). Progonjen senkom benda posle njegovog raspuštanja 1997, retki su intervjui u kojima ga ne pitaju da li postoji šansa da Labudovi ponovo polete. Odgovor je uvek bio kategorično „Ne“, do mere da je "posthumno" objavljen živi album iz 1998. (i neke zvanične portale benda) krstio sa „Swans Are Dead“. Ne osvrćući se mnogo, Gira je nastavio sa svojim stvaralaštvom kroz sastav Angels Of Light, solo projekte i rad sa bendovima na svojoj etiketi Young God Records. A onda, početkom 2010. kao grom iz vedra neba stiže zvanična informacija o oživljavanju prve pernate zveri. „Swans are not dead“. Svestan da gazi preko sopstvenih reči, Gira se ograđuje izjavljujući da se ne radi o ponovnom okupljanju i pokušaju povratka u prošlost - već da je odluka došla iz poriva „da krene napred, a Swans mu (u ovom trenutku) omogućuju upravo to“. Svedočanstvo istinitosti njegovih reči je „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“, album koji se samo uslovno može nazvati „povratničkim“.

Gira se nikada nije libio da menja ruho i postavu Swansa – u svojoj karijeri prešli su put od nepojmljive brutalne buke do mistično-mračnih folk melodija. Ipak, postoji kontinuitet: kada se pogleda sa određene distance, životno delo Michaela Gire dobija izgled moćne reke sa brojnim pritokama. Kada je došlo do raspuštanja Swansa, njihova poslednja faza se jednostavno ulila u apokaliptični freak folk Angels Of Light. Isto tako, ne može se odagnati utisak da se svaka melodija koja je ikada prešla preko Girinih prstiju, glasnih žica i duše nalazi na novom albumu Swansa. Tokovi se menjaju, ali materija teče i ciklus se nastavlja.

“My Father Will Guide Me...” je svojevrsna himera jednostavne i mračne folk-bluz melodike Angels Of Light i težine, dubokih tonova i kompleksnosti starih Swansa. Uvodna pesma „No Words – No Thoughts“ u određenoj meri daje presek onoga što vas očekuje u naredna 44 minuta. Tu su mračne, često disonantne i ječeće gitare, koje preseca dijapazon neobičnih zvukova - od neurotične igre dirki klavira do čudnih perkusija i sprava koje su skoro pa instrumenti (specijalnost Thor Harrisa, člana bendova Angels Of Light i Shearwater, a sada i vaskrslih Swansa). Ta slojevitost asocira na zvuk živog organizma. Možete čuti rad srca, trbuha, zatezanje svakog mišića i pucanje svake kosti ovog albuma. Girin glas je i dalje jednako upečatljiv, hipnotički i egzorcistički, možda i više nego ikad.

„Ponovnom aktivacijom Swans-a otvorio sam kovčeg u kome sam zaključao svog demonskog brata. Sada kada je ponovo slobodan rvemo se i odlučan sam da ću ovog puta ubiti ne samo njega, već i njegovu porodicu i prijatelje“. Iako je izjava samo pretenciozna šala, činjenica je da su tragovi bitke sa ličnim demonima evidentan žig svakog tona svake pesme.

Novo Swans „leglo“ vas nipošto neće zabaviti i ulepšati vam dan na stereotipan način. Ne očekujte da se možete zadubiti u instrumentalne slojeve bez toga da vas povuče iskonska, mizantropska gorčina prema civilizaciji, koja prožima gotovo svaku pesmu Swansa od njihovog nastanka do danas. Samo što je sada mizantropija zrelija, a samim tim i beskompromisnija. Utehu i neobičnu radost možete pronaći jedino kroz razumevanje ili bar delimičnu identifikaciju. I ne dajte se zavarati ni na trenutak – čak i uhu najprijemčivija, gotovo romantična melodija „Reeling The Liars In“, ispod svoje nežne ovojnice krije diskretno morbidni, osvetoljubivi tekst o zamišljenom holokaustu nad nepopravljivim lažovima.

Iako „My Father...“ deluje pretežno kao vožnja kroz predele mraka, gneva i davno i duboko potisnutih čežnji, u tami se krije istraživanje čovekovog bivstvovanja u ličnoj i opštoj distopiji, od rođenja („My Birth“), preko prvih nevinih koraka, preko grešaka i krahova, sve do krajnjeg pomirenja. Sam raspored pesama omogućava utisak pravog putovanja. Čak i kada o njemu ne možete ništa racionalno da zaključite, na nivou kože ćete znati o čemu se radi. Tako nije potrebno da znate da je „Inside Madeline“ inspirisana prvom igrom malenog deteta u snegu, da bi ste slušajući instrumentalni početak imali utisak iskonskog istraživanja, velikog kao svet.

Biser albuma je pesma iskrenog i nimalo rafiniranog naziva „You Fucking People Make Me Sick“. Psihotična ljubavna balada se na sredini bukvalno urušava u sebe samu - momenat koji se mora doživeti. Glas Devendre Banharta se savršeno uklapa u atmosferu, a začin odgovoran za dodatno uznemirenje je prateći vokal Girine trogodišnje ćerke Saoirse. Odiseja kulminira kroz „Eden Prison“. Gitare u agoniji silovito dočaravaju teskobnu atmosferu rasturene porodice, ostavljajući iza sebe progoniteljski odjek. Vrhunac je zapravo egzorcizam pred umirenje – poslednjom pesmom „Little Mouth“ Swans vas ostavljaju na kraju puta sa sumračnom melodijom, sličnu kakvom apokaliptičnom vesternu, i akapelom: „And may I find my way / To the reason to come home / And may I find my way / To the foot of your throne“. Reči upućene nepojmljivoj sili, u mirenju sa sobom i iščekivanju spasonosnog užeta.

Album „My Father Will Guide Me Up A Rope To The Sky“ je dokaz da će Michael Gira očigledno ostati dosledan u svojoj misiji - da istera demone na svetlost dana i natera ih da proizvedu katastrofično-prelepe simfonije dok sagorevaju. Vrlo je očigledno da su ti zvuci u potpuno drugoj ravni (ne)stvarnosti u odnosu na pojam „povratničkog albuma“. A da li će se uže spustiti – ostaje nam da sami otkrijemo kada kucne čas.

Pigeon Love Day

After some charming (and just a bit Hitchcock-type-of-creepy) pigeon moments on our window, I was inspired to refresh my knowledge about the vast and wonderful world of "flying rats" (pfft, haters gonna hate).

That's how I found out about David Degner. He lives and shoots in Cairo, Egypt. The local fascination with pigeons caught his lens, so he made some very nice pigeon portraits, and photo narratives about pigeon fanciers (and their market).

"I gave credence to the axiom that “pigeons are no more than rats with wings” until I researched the rooftop pigeon fanciers of Cairo. I talked my way up to one of the ubiquitous wood slat roosts that are visible across the city and have learned that their obsession reaches across the region, lasts for generations, and has created some amazing birds.

These fanciers can spend decades breeding in desirable characteristics which involves hours every day on the roof, but also time in community coffee-houses; trading birds across neighborhoods, and more recently, online; trading bird across borders.

Birmingham Rollers, Baghdadis, Turkish Tumblers, Iranian High Flyers, and Egyptian Swifts are just a few of the more than 200 distinctive breeds each with their own region, flight style, and physical beauty. And they are historically important. The first pigeons were domesticated in Ancient Egypt, about 3000 BC, and have been used as pets and workers ever since. For example the sultan of Baghdad established a pigeon post system in AD 1150.

The scope of the story can range from a single man in Cairo to across the region and history.


I want to approach the photos in two styles. First, the traditional photo story of the pigeon fanciers and the communities they build, but, in between those photos I’d like to make a series of studio-portraits of the most beautiful of the birds."

My favorite pigeon breeds weren't included though. I guess it's due to the fact that they are "utility pigeons" (primarily bred for meat), and not sporting ones, hence the competitive spirits may not find them interesting. Or maybe they're just too cute.

Here be the Kings...

...Never enough of these guys...

...And Strassers.

puffy! (photo: F.Canto)

One of the websites say that "they look like little hens". So true! *heartmelt*

Molleindustria - igre bez srećnog kraja

Stereotipni pogled na video igrice je da su one sredstva za ubijanje vremena, uljuljkivanje u fiktivne svetove, bezbedno konzumiranje nasilja i karta za vašu vožnju u epidemiji gojaznosti. Veći deo moderne „blokbasterske“ igračke industrije se sa svoje strane prilično potrudio da taj stereotip ustoliči, nenamerno doduše. Komercijalnost (pre)često prevladava nad inovacijom i kreativnošću.

Ipak, postoje programeri, animatori i drugi entuzijasti koji ni ne pokušavaju da se dodvore velikim korporacijama i pravljenje igrica vide kao mogućnost za nepatvoreno kreativno izražavanje, kako u vizuelnom, tako i u konceptualnom smislu. Ovi posvećeni pojedinci čine indie games scenu. Da, baš kao što postoji nezavisna muzička i filmska scena, postoji i igračka! Pre svega zbog obično malog broja ljudi koji radi na njima, ove igre vas neće zabljesnuti zverskom 3D grafikom, ali su dragocene jer čine buket slobodnih ideja i svežeg dizajna. Većina je urađena u Flash-u i možete ih igrati u svom web browseru.

Ponekad postoji i dodatni element u igri ­- u koncept utkana i edukativna komponenta ili jasna poruka. U slučaju sajta Molleindustria, socijalne i političke poruke su više nego jasne, a često i prilično provokativne.

Igrice su takođe viđene kao jedno od oružija industrije zabave - jedne od najdragocenijih alatki pasivizacije ljudskog društva. Lako dostupna i beskrajna virtuelna zabava bilo kog oblika omogućava da se ljudi mentalno umrtve umesto da razmišljaju kako realno promene svoj život i okolinu na bolje. Ekipa italijanskih programera, umetnika i dizajnera okupljenih pod imenom Molleindustria zadali su sebi zadatak da otmu oružje mašinerije i okrenu ga protiv nje same.

Ovo stanovište je detaljno objašnjeno u „Introu“ (About sekciji sajta). Molleindustria „veruje da se slogan „Ne mrzite medije, postanite mediji“ odnosi i na ovaj medij (video igre). Možemo osloboditi video igre od „diktature zabave“, koristeći ih da opišemo goruće socijalne potrebe i da izrazimo naša osećanja ili ideje baš kao što to činimo kroz druge forme umetnosti“.

„Oslobodioci igara“ uglavnom se bave aktuelnim kontroverznim društvenim temama, bilo da se radi o izrabljivačkoj strani kapitalizma, slobodi informacija, seksualnosti, zataškavanju pedofilije među katoličkim sveštenstvom ili aferi Wikileaks.

Bez posebnog redosleda, izdvojila bih par interesantnih radova iz Molleindustria kataloga:

TurboFlex - U već problematičnom XXI veku organizacija ljudskih resursa zahteva ozbiljnu reformu - previše se novca rasipa na angažovanje radnika, njihova prava i njihovo blagovremene premeštaje na nova radna mesta. Zaboravite na agencije i zadruge - pred vama je kompleksan sistem cevi koji će vašeg malenog radnika premeštati po potrebi sa jedne šljake na drugu u roku od nekoliko sekundi. Vremenom umor raste, tempo postaje sve sumanutiji, a svaka greščica vam se beleži - sve dok ne stignete do neminovnog prosjačkog štapa. Tako ste kompletirali bogati životni ciklus jednog „fleksibilnog radnika“.

McDonald’s Videogame - Ovo je jedan od najpoznatijih projekata Molleindustrie. Kao čelnik McDonaldsa bićete u prilici da se okušate u vođenju kompletnog posla ovog multinacionalnog giganta. Radićete sve što je neophodno da bi posao cvetao - angažovati radnike, kontrolisati ekonomski rast, paziti da frižider uvek bude pun mesa... Krčiti prašumu da bi ste obezbedili pašnjake i posejali GM soju... Dodavati hormone i malo industrijskog otpada u hranivo za vaše buduće pljeskavice... Podmićivati političare, nutricioniste i lekare. Jer čovek mora da čini ono što mora da čini.

Memory Reloaded - Igra memorije u kojoj se istorijske činjenice, pogotovo one u kojima se kriju ključni razlozi globalnih kriza, menjaju u treptaju oka. Ili je to možda ipak do vašeg pamćenja, hm? Šta kažete, karta „Oslobodioca“ odjednom se pretvorila u „Teroristu“, a „Iračka nafta“ u „Iračko tajno naoružanje“? Mora da vam se učinilo.

Every Day The Same Dream - Svaki dan se budite, oblačite isto odelo, vozite se istim zakrčenim putem, stižete do svoje „radne kocke“ koja se nalazi među desetinama identičnih radnih prostora. Onda se opet budite i sve počinje iznova. Idete pravo. Ali šta se dešava kada odlučite da promenite nešto u vašoj dnevnoj rutini? Da li se možete premetnuti u neku novu, lepšu realnost? Odgovor je jedan i krije se na kraju ovog desetominutnog gejmpleja. EDTSD poseduje lepo stilizovanu crno-belu grafiku i intrigantan i neobičan koncept. Zbog ove kombinacije često biva okarakterisana kao „art game“ i to jedna od najboljih u toj kategoriji.

Igre nisu vremenski zahtevne, jer im je prevashodni cilj da vas zaintrigiraju i nateraju vas da se zamislite nad problemima. Često imaju jedini mogući ishod koji je prilično iznenađujući, a taj krajnji preokret je obično i krajnja poruka. I ne očekujte da vas ona razveseli - u „Moleindustriji“, kao i u realnosti, izopačene igre retko imaju srećan kraj.

http://www.molleindustria.org/

Majmunče se ponovo bišti :)

Posle klimavog početka, Zeleno Majmunče nastavlja da se vere po blogosferi!

Možete pročitati prvi deo teksta "B kao Biorazgradivost" (nastavci će se protezati u toku ove nedelje), kao i kako je to plastika procvetala pod uticajem jednog rođendana :)

Majmuskarab, zverka čudnovata

Slikoviti petak || Image Friday #007

The last post reminded me of the stashed photos of the Memphis gang's last years' show in Belgrade... And of  some that escaped the scanner... So more to come!