Bad Music Boogaloo - Dan Drugi

Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas, Legendary Shack Shakers

Kada: 17. jun 2017.

Orgaizacija: Bad Music For Bad People

Mesto: Dorćol Platz, Beograd

Foto: Milica Stamenković
Gost-recenzentkinje: Milica Stamenković, Ana Banić, Tatjana Skočajić

Pošto mi je bilo krivo da ovde i o drugom danu Bad Music Boogaloo-a, sa koga sam nažalost odsustvovala, ne ostane traga, zamolila sam neke drage žene za koje znam da su u stanju da zaista osete muziku, da mi pomognu i napišu svoje utiske. Tako smo dobili ovaj mali kolaž mišljenja i doživljaja povodom nastupa Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas i (obrnutih) zvezda večeri Legendary Shack Shakers . Toliko sam uživala u procesu "izvlačenja" ovih informacija da bih volela da ovo pretvorim u redovnu praksu - osvežavajuće je čitati različite slikovite perspektive istog događaja. Šteta je što i inače više različitih recenzija.

Kako su se drugog dana Bad Music Boogaloo-a provele Milica Stamenković (gospođa BM4BP), Ana Banić i Tatjana Skočajić, koja je druge večeri DJisala između nastupa u okviru Beogradskih Šlagera

Milica:

Moj najveći problem je to što sam, kao brodski mali, uvek u problemu da komentarišem koncert gde brodomališem, jer može biti neobjektivno i sasvim sigurno neinformisano. Mnogo mi je žao što nikad na BM koncertima ne uživam kao kad platim kartu negde i provedem se za sve pare, ali šta je tu je. Priče iz backstage-a često su zanimljive, pa se to nekako kompenzuje...

Inače, ne mogu da procenim brojno stanje, ali na drugoj večeri je bilo drastično manje ljudi, verujem da je zato što su već gledali izvođače od prve večeri, a da su im ovi drugi bili manje poznati.

Dogs in Kavala. Sećam se da su izašli tačno na vreme i da mi je bilo žao jer je napolju još uvek bio dan i baš je malo ljudi bilo tad unutra. Srle (gitarista) ima vrlo neobičan stil držanja instrumenta (takoreći ispod brade!). Imali su neke kasete koje su prodavali i žao mi je što nisam stigla da kupim. Potpuno me oduševilo koliko su ti dečaci nepretenciozni na bini (a i ovako, ali to je sada manje bitno). Nemaju ni trunčicu one arogancije kojom domaći izvođači često plene, a za koju verujem da se začne od kad kupe prve žice ili palice. Nepretenciozno i simpa i volela bih da dobiju šansu.

Mislila sam da će se taj dreamy momenat Dogsa sjajno složiti sa predstojećim Shivas, kad shvatih da sledeći zapravo sviraju DVG.

Death Valley Girls. Mislim da su odsvirale veći deo aktuelnog albuma + Electric High. Meni je svakako vrhunac bio I'm A Man Too. Ne samo što je kul stvar, nego sam znala u kom je stanju divlja Boni i kad je onako sva znojava i zadihana počela da najavljuje pesmu svojim stenjućim vokalom vremešne prostitutke koja doručkuje vinjače i Drinu bez filtera rečima "This song goes out to all the girls in the audience! And all the boys!", nastupila je dugačka dramska pauza tokom koje je delovalo da će sigurica da će da se onesvesti od pića i luđenja. Onda je nekako skupila snagu i dodala: "And everyone in betweeeeeeeeen!!!". Tu mi je pao kamen sa srca što je živa, a ljudi koji baš očigledno nisu imali pojma šta da očekuju su dotle već bili zapaljeni prilično i pođipali su shvativši da se bliži kraj nastupa. Gitarista je upadljivo miran i normalan i jasno je da su devojke u prvom planu, ali nijedna ne može da se poredi sa Boni.

Evo, to je recimo bend za koji ne možeš da kažeš da muzički zvuči ne znam kako bolje uživo nego na albumu (mada nema govora o fušerisanju), ali zato je vokal sto puta bolji na certu i kad se uzme u obzir sva atraktivnost i ludilo, to izgleda jako dobro. Kao i Dogs in Kavala, neverovatno su nepretenciozan i zabavan bend.

Sad ide trenutak neobjektivnosti nevezan za muziku, ali meni je Boni prirasla za srce bukvalno kao nijedan muzičar pre (lažem, mnogi jesu, ali baš sam i dalje pod utiskom njene pojave). Dakle, žena je altimat fijuk velikog srca, ne znam kako drugačije da je nazovem. Nikada nisam videla nijednog muzičara da je doslovce prišao skoro svakom u publici i izljubio ga. Danku je poklonila majicu koju mu je kompletno iscrtala. Delila je bedževe i stikere svakom ko se zatekao u prolazu. Njen ogroman trud na stejdžu (prolila je znoja skoro kao James Leg) i to koliko joj je bilo stalo da populariše svoj mali bend kog se otprilike niko prekosutra neće sećati (a svesna je toga) mi je jedna od najdirljivijih stvari koje sam videla na nekoj svirci uopšte. Strašno neposredna žena. Samo još da dodam da utisak da su u pitanju nekakve satanistkinje potpuno pogrešan. Mislim, taj obrnuti krst je drečavo zelen, pored njega su neki cvetići, od satanizma ima i nalepnica duha Kaspera na klavijaturama... Boni je imala jarko crveni karmin i plavozelenu jarku senku kako i dolikuje kičić glam pankrokić devojci... Shvatate već.

The Shivas. Njih sam gledala tog utorka u krcatom MKC Kombinatu i moram priznati da ih nisam pažljivo slušala sada. Kada su svirali u Zemunu, valjda zbog gužve i stiusnutijeg zvuka i neke publike koja mi je nepoznata (bilo je mnogo mlađeg sveta) koja je đuskala od prvog momenta, sve je mnogo više ličilo na pravu klupsku rok svirku, dok je u D. Placu bilo više sredovečnih ljudi koji su ih slušali prekrštenih ruku i pomalo ispitivački, pa je sve to doprinelo utisku.

Naravno, uporna Boni ih je odmah savatala i dala im majice (mislim da su se tek sada upoznali iako su kod istog izdavača), pa je basista izašao na binu u majici Death Valley Girls.

Shivas su usviran bend za sve od 7-77, ima bejbi psihodelije, ima surf momenata, ima instrumentala, ima pevanja, i sve je to jako radio friendly (za moj ukus možda i previše). Mislim da su mnogi posetioci prvi put čuli za njih i da su se baš oduševili. Mnogo ljudi mi je reklo da su našli svoj novi mali omiljeni bend. Sad, ja ne mogu da izdvojim Šivas nikako jer bukvalno nijedan od tih izvođača nije sviračni ni vokalno neznalica, sve su to usvirani ljudi koji se ne blamiraju, ali oni su, ajde da kažem konvencionalniji i verujem da su se zato mnogima toliko dopali.

Inače, kada su svirali svoj najveći hit, "You Make Me Wanna Die", bila sam u bekstejdžu i gde se razgibavao Preston, bubnjar Shakersa koji je iz offa ispratio celu pesmu mlateći u sto za stoni tenis dok ju je Kirsten bubnjala na bini.

Shivas sam delom žrtvovala da sve pozavršavam obaveze, jer sam od momenta kad se znalo za taj mini fest razdragana i srećna čekala da vidim dva benda: Slim Cessna's Auto Club i Legendary Shack Shakers. Iskreno, ove druge više jer koliko god da volim oba, ove nisam gledala, a velika mi je želja bila i nekako sam bila nervozna da mi očekivanja nisu prevelika, pa da se ne razočaram. Drugi razlog zašto sam čekala LSS je taj što sam znala da kad oni izađu na binu, to znači da smo uopšte stigli do LSS, da je događaj uspeo i da se celi galimatijas bliži srećnom kraju. Moglo bi se reći da sam im se najviše radovala od svih. Zato sam rekla Danku da mi slika Shakerse jer nemam nameru da se guzim sa ISO vrednostima i zafrljačila sam aparat u bstejdž. Sad, ja sam znala bar otrpilike šta da očekujem, ali mislim da bar trećina ljudi u sali nije bilo sasvim načisto sa tim.



Izlaze JD (sve i svja), Hamdala (gitara), Preston (bubanj) i veliki Fuler (kontrabas) i kreću prvi taktovi. Mislim da su na početku svirali Shake your hips i narod se instant razđipao. Na mom kraju prvog reda beše bata Rača, a na drugom Skakavac, mislim da je to bio dobar raspored :) Sama sam preskakala ceo cert (sat i po) i sutradan su me boleli svi ligamenti i ne znam kako sam ustala za Kladovo.

Setliste ni redosleda se ne sećam i ne bih da lupam. Sigurno su svirali War Whoop, tu je tražio pomoć publike i dobio je, mada, naša publika je stidljiva za pevanje, makar i kad je tekst oooOOOooooOOOO. Sviraše i Blood On The Bluegrass, Pinetree Boogie, novi hit Mud, stari hit Hoboes Are My Heroes, onda Dump Road Yodel i No Such Thing. Meni je ceo koncert prošao u nekoj neverici da se sve to dešava i lebdenju. Na kraju, pošto on ćaska sa ljudima, nešto se kao premišljao koju pesmu da sviraju i ja se razderem Gypsy Valentine i on kaže "We'll do it" s onom facom zbunjenog strip junaka. Iskreno, mislila sam da nema šanse, ali kada su završili regularni deo, zašla sam da pitam treba li nešto za binu, voda, vops itd i pitala Prestona, može li stvarno ta stvar na bis, a on reče da je nisu svirali 13 godina, ali ako JD hoće, onda hoće. I tako i bi :)

Od JD-jevih pokreta, ostalo je upamćeno sledeće: sviranje slajda na Rodovoj gitari usnom harmonikom, obuhvatanje celog mikrofona ustima, skokovi iz čučnja, salto, ljubakanje ljudi (vrhunac je kada bio kada je rukama obuhvatio glavu šefa obezbeđenja od dva metra i sto kila koji je bio u prvom redu i još jednog velikog lika, spojio ruke približivši tako njihove glave i onda ih brzinski obojicu olizao zapalacalim jezikom, očekivala sam da popizde, ali su iskulirali poneti atmosferom), lizanje prsta i davanje ljudima u publici da ga oližu, seksi ples sa monitorima... Bilo je kul i kada je na predstavljanju muzičara dao bendžo Prestonu da dobuje po njemu da pokaže da i Preston zna da svira bendžo.



Utisak na bini ostavlja i Rod Hamdala, palestinski sin koji dere onu gitaru, bukvalno se igra s njom, a ipak, čini to tako da ne ukrade šou velikom kombinatoru.

Utisak van bine je veliki Fuler. Da se ono polivanje pivom desilo Fuleru i da ga ne poznajemo, mislili bismo da bi polivač bio udaren jednom i zavek. Brate, Fuler, sa onom pojavom Lurča koji se bacio na kroćenje krava i bikova jedna je od najflegmatičnijih i najnežnijih pojava ikada. Uz to, vegan je :)

Sve u svemu, pamtiću dugo nastupe svojih favorita Lega, SCAC i JD-a, a najviše će mi nedostajati Boni i Fuler.

29 stranih i još 7 domaćih muzičara nekako smo uspeli da dočekamo, nahranimo, napijemo, ozvučimo, isplatimo i ispratimo u nadi da će nas pamtiti po dobru.

Ana:



Meni je Pukovnik ukrao šou i kukove!

Dogs in Kavala sam propustila. Death Valley Girls i Shivas - super mi je bilo, ali moram da priznam da se nisam previše udubljivala jer sam čekala Šejkerse. Bila sam umorna od prethodne noći i čuvala sam snagu za Pukovnika. U svakom slučaju, mislim da Šivas zaslužuju da budu veliki, ono, da zarade ogromne pare i postanu svačiji omiljeni hajskul bend.

Legendary Shack Shakers - šta je ovo nas snašlo ili pregazilo! Na ovakve koncerte želim da idem svakog vikenda. Bez obzira što me je neki lik pošteno okupao njegovim pivom. baletanke su mi bile mokre... Ti ljudi koji prilično nekontrolisano igraju i skaču, ko ono kad si klinac pa izlaziš jednom mesečno i onda na tom koncertu nekonstrolisano istreseš svu sreću iz sebe. Poželela sam da ponovo gledam onaj film White Lightnin (o čuvenom mountain dancer-u Jesco White-u, prim. ur.) posle koncerta.

 I uopšte nisam stekla utisak da su LSS furali teatar na sceni jer je publika danas zahtevna i ne možeš joj udovoljiti samo tehnički sjajnom svirkom. Meni je sve to izgledalo apsolutno neusiljeno, rekoh tako zamišljam zezanje u filmu White Lightin, Džesko Vajt bi poskakivao do plafona uz njihovu svirku. Ne kažem da to nisu već isprobane strategije, odnosno da LSS nisu shvatili šta publiku loži, već da u njihovoj interpretaciji nastup ne izgleda usiljeno, barem meni. U jednom trenutku je pozvao dva lika iz publike i spojio im ćele i onda ih poljubio u sredinu tih ćela. Ovako prepričano zvuči napucano ali meni zaista nije delovalo.

Ono što sam htela da kažem je da ako uspeš to da izvučeš iz publike - u slučaju LSS nije bio singalong, ali je bila jedna pomahnitala radost, nije bitno da li si ti taj nastup unapred smišljao, ili već iskustveno proverio na pređašnjim svirkama šta publiku radi. Bila sam u prvim redovima tako da ne znam kako je delovalo na ljude koji su se nalazili na sredini sale...

Tatjana: 

Shivas su mi najveće iznenađenje festivala. Divan bend, koji mnogo bolje zvuči uživo, sa gomilom hitova. Sentiš, garaž, Bitlsi, Velveti, Growlers, sve u jednom. Neko lepo reče: komotno bi mogli kod Linča, da zatvore neku od epizoda nove sezone Twin Peaks.

Šejkersi nisu moja šolja čaja i to se nije promenilo posle Boogalooa. Samo sam čekala da zasviraju kadril i zapevaju Duška Dugouška "pa se malo kao prase malo prokaljuži". Nebitno je sve to oko "teatra", meni se to što sviraju stvarno ne dopada, bili šminkeri ili ne. Ali, za svakog ponešto, pa naravno. Tome i služi Boogaloo.

S druge strane, imala sam sličnu bojazan za Slim Cessna's i totalno su me oduvali, uprkos tome što mi ne leži baš svaka pesma. A posebno jer sam dva dana kasnije naletela na Jay Munly-a na aerodromu u Amsterdamu... Čovek je bio u punom kostimu, očito nikad ne izlazi iz uloge. Ja sam pomislila da je došao Sudnji dan kad sam ga videla, onako zastrašujućeg, u rano jutro. I istog trenutka mi pomere let za tri sata. Nisu tu čista posla.

Atmosfera druge večeri sporije se zagrevala, jer je bilo manje ljudi, ali je sa Šejkersima stvarno izbila eksplozija.

Glavni utisak Bugalua: svi bendovi mnooogo bolje zvuče uživo. Ne zato što su u studiju loši, već zato što uživo jednostavno kidaju. Meni se čini da je to najbolji pokazatelj da nam ovakvih događaja treba što više.


Milicinu galeriju fotki pogledajte ovde, Dankovu ovde, a pet snimaka ima na YT Sanje Sremac.

Bad Music Boogaloo - Dan Prvi

Američko srce na tacni Beograda

Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
S.T.R.A.H, Scott H. Biram, James Leg, Slim Cessna's Auto Club

Kada: 16. jun 2017.

Orgaizacija: Bad Music For Bad People

Mesto: Dorćol Platz, Beograd

Foto: Milica Stamenkovič

Sećam se kako sam u toku najvećeg zanosa svoje ljubavi prema američkim kantri-pank odmetnicima čežnjivo sa dragim istomišljenicima delila slike postera sa festivala iz Sjedinjenih Država, ali i ne baš toliko daleke Holandije, sa lajn-apovima koje smo u Srbiji mogli samo da sanjamo. Nisam verovala da će doći dan kada ćemo takav lajn-ap moći da gledamo u našoj ubogoj (ubogaljenoj) zemljici.

Ali osim što Srbiji hronično manjka sreće, kao i novca i drugih materijalnih faktora, na sreću - Srbija još nije uskraćena za ljubav prema muzici i entuzijazam dragih ljudi koji se trude da nam dovedu sjajne izvođače i u onom duševnom smislu i nas i sebe održe u životu.

Kada je Aleksandar Delibašić aka Bad Music For Bad People počeo da diskretno objavljuje lajnap najveće stvari koju je ikada radio - festivala Bad Music Boogaloo, jedan deo mene bio je ubeđen da je nemoguće, i da će se sigurno desiti nešto da sve pokvari, makar toliko dramatično kao što je III Svetski rat. Jer imena Scott H. Biram-a, James Leg-a, Slim Cessna's Auto Club-a, Legendary Shack Shakers-a, uz osvežavajući dodatak The Shivas i Death Valley Girls (+ domaće podrške S.T.R.A.H-a i Dogs In Kavala), ta imena jedno uz drugo do sada sam gledala samo na plakatima Muddy Roots-ova i sličnih fešti. Pa čak ni oni ne uspevaju uvek da na jednom mestu okupe praktično najveće face gothic country-a, punk blues-a, zovite žanrove kao hoćete - ni jedan naziv ne može da opiše dostojno muziku koju ovi ljudi prave.

Ukratko - Bad Music Boogaloo obećavao je simfoniju američkih otpadnika u koju prosto nisam mogla da poverujem.

Ali drugi deo mene je zagrizao. Bila sam odlučna da dam svoj doprinos i lično sprečim i prokleti rat ako treba. Naravno, dok sam ja uglavnom tako maštajući bila na gotovs, količina energije koju je Bad Music (zajedno sa Dejanom Mihajlovićem iz Kladova) uložio stvarno je bila ravna atomskoj.

I onda je u petak popodne počela tonska, svi izvođači prve večeri bili su tu i u neverici smo shvatili da smo tek nadomak ostvarenja nečeg potpuno spektakularnog. Osećaj nadrealnosti, kad se neki svetovi kojima nije delovalo suđeno da se dodirnu na kraju ipak spoje, i dalje me nije napuštao.

Naše prvo veče festivala počelo je sa Scott H. Biram-om*. Kada smo, u najneobičnijoj konstelaciji, stigli u baštu Dorćol Platz-a**, već smo čuli roar njegovog prljavog blues-a.
Bajram je na bini kao posednut i to u daleko većoj meri nego što je bio davne 2009. kada sam ga gledala prvi put. Između pesama, dok štima gitaru i igra se nehajno na pentatonskoj skali, iz njega izbijaju nesvesni slojevi zadimljenih bluz barova, gde se posle teškog dana mnogo popilo i sve inhibicije su pale.  Stop sayin' motherfucker, motherfucker... Can't stop sayin' motherfucker motherfucker! I komentari o tits, što muškim što ženskim.

Međutim, za vrhunski nastup falilo mu je nešto što sa njim lično nije imalo veze. Valila je veza sa publikom. I pored njegove abrazivne binske persone, i pored iskonskog blues poziva koji joj je uputio, publika je ostala nekako mlakušna. Smejuljava i ne baš ravnodušna, ali ni posebno angažovana. Nije se stvorila hemija između izvođača i publike neophodna da bi se napravio koncert za pamćenje.

 I možda bi Boogaloo nastup Scott H. Biram-a brzo i izbledeo da se nije desio preokret u kom je Bajram samom sebi ukrao šou. Nekih sat vremena po početku nastupa, neki vrlo verovatno već pošteno pripiti tip iz prvog reda polio ga je pivom. Bajram je na to odreagovao burno i na neki način invertovao "ko tebe kamenom, ti njega hlebom" u "ko tebe pivom, ti njega pesnicom". Kada je nesrećni polivač pokušao da uzvrati, deo publike je stao na Bajramovu stranu i ubrzo je u ne baš očuvanom stanju odstranjen iz sale. Pod adrenalinom, ili samo umoran, Bajram odlučuje da prerano završi nastup, ne odsviravši neke od svojih vrhunskih i nama omiljenih pesama.

Ali uprkos tome, sasvim je moguće da je svima u Dorćol Platz-u pomogao da uspostave adekvatnu hormonsku sliku, jer su James Leg-a dočekali mnogo zagrejaniji. I bez toga, bilo je jasno da je mnogima upravo on bio favorit večeri. Sa nastupom između propovedi koja je otišla nizastranu  i fintes performansa, nisam videla muzičara koji proliva toliko znoja na bini i koji bukvalno jedva uhvati dah da se zahvali publici između pesama, uzimajući gutljaj pića dok mu se ruke tresu od napora i struje koju provodi.

Još efektnije je što su mladi bubnjar i on jedan na spram drugog u toku celog nastupa, dajući efekat nekog metafizičkog sparinga u kome se nadmeću čiji je životni bol veći. I zaista, pesme su uživo toliko bolnije i strastvenije; razarajuće snage. Na licima mnogih iz publike svanle su, ganute, napete, ali istovremeno osnažene grimase, koje se u Beogradu ne viđaju često.

Posle dužeg nameštanja neophodnog šestočlanoj posadi (u toku kog nas je hitovima veselio Žix Intoxicus), na binu izlaze Slim Cessna's Auto Club i momentalno usijavaju atmosferu u prvim redovima i šire. U tim redovima bili su mnogi koji su se željno vratili po još posle njihovog beogradskog debija u septembru 2016. A tu je bio i Bajram sa pivom u ruci, raspoložen kao da se ništa nije desilo (ili čak, pomalo ponosan), a pred kraj koncerta im se i priključio na bini za jedan mali mountain dance.

Uprkos tome što su u Kladovu svirali užasno kasno i što su se zalgavili na već dovoljno dugom putu nazad, kreću da praše ultra-raspoloženi, reklo bi se i radosni što ponovo nastupaju pred the good Beograda. Uprkos našoj šatro-dobroti i zahvalnosti, ne štede nas - počinju udarnički starim zicerima 32 Mouths Gone Dry, Cranston i This Is How We Do Things In The Coutnry i nisu usporili do samog kraja nastupa. Na ovoj turneji počastili su nas i stvarima koje dugo nisu svirali - Cesna se latio gitare i odsvirao Jesus Christ i uvek nenadmašnu He, Roger Williams.

Meni je kao da ih gledam prvi put, rekla je Ana i bila je potpuno u pravu. Euforija koju proizvode Cesna i Auto Klub, što muzikom, što interakcijom sa publikom, što time što zrače, uopšte nije nekakva reprizirana euforija, a svakako nije manipulacija. To je nešto živo, čoveče! Čak i oni koji su završili na koncertu slučajno, bez ikakvog predubeđenja (a u stanju su da osete muziku) nisu mogli da joj umaknu.

Sve nedoumice koje su mi u tragovima ostale u posle prethodnog nastupa sada su napokon razrešene. Tako sam sada apsolutno, 100% sigurna da Slim Cessna's Auto Club ne glume (kada kažem ljudima da se većina njih isto ovako oblači i van nastupa, uz izuzeće šešira i čizama, često mi ne veruju); 100% sam sigurna da se Slim Cessna's Auto Club ne sprdaju i ne rugaju nikome - ni publici, ni sopstvenom nasleđu; 100% sam sigurna da je ono što rade živa i interaktivna umetnost, ne samo sviranja, nego i međuljudskih odnosa.

Žikcia Simić je prošle godine bio sasvim u pravu kada je njihov nastup uporedio sa američkim pankerima poput Jello Biafre, Mojo Nixona i Skid Ropera, koji se ne gade da se po potrebi pretvore u ljude iz naroda. Ali, više definitivno ne mogu da se složim sa tim da oni tek tako "otrovnim strelicama napadaju svoju glavnu metu - religiju". Cesna i ekipa su miroljubivi, zahvalni i solidno introvernti ljudi. Ne napadaju apsolutno nikoga, a posebno ne tako primitivnim oštrim predmetima (poput sarkazma). Radi se o nečem daleko prefinjenijem.

Rekla bih da su Cesna i Manli ne izvrnuli, nego pročistili svoje kulturno nasleđe do nivoa koji je subverzivan, ali na ne tako očigledan način.

S jedne strane, oni svojim precima odaju neku vrstu počasti. S druge strane ih prozivaju za nedoslednosti i sav mrak koji su skrivali ispod bogougodnih fasada, ali to rade na potpuno nežan i empatičan način. I naravno, perfektno umetnički spakovan. Priče u njihovim pesmama su složene i uspevaju da na površinu izvuku i svetlost i tamu, umesto da se prosto zakucaju u cinizam. Za razliku od onoga na šta smo navikli, a posebno ovde, oni ne mrze ono što im je predhodilo. Iako se razilaze sa njima, oni vole svoje pretke, a i savremenike, pokušavajući da ih na jedinstven način razumeju. Baš kao što vole i svoju muziku, jedni druge i svoju publiku. Uopšte, čini se da SCAC imaju bezuslovnu ljubav prema "human condition", ma kakvo da je ono.

Jer kad pogledate reči njihovih pesama, o svima pevaju sa saosećanjem. Bilo da se radi o "grešnicima", "razočaranima" zlosrećnima, ubogima... Niko nije izvitoperen i izvrgnut ruglu, već je prosto pušten da kroz ova dva, odnosno šest medijuma, ispriča svoju često i užasnu i smešnu priču.

Dok svakako da poigravanje sa onim u šta se ne dira jeste samo po sebi subverzivno, ipak najveća subverzija Auto Kluba je ta ljubav koju emituju. Jasno je koliko je čista ljubav prema bilo čemu u današnjem svetu mržnje i pohlepe suberzivna. Koliko je u namerno razjedinjenom i atomizovanom svetu stvaranje osećaja zajedništva subverzivno. Koliko je subverzivno namerno doneti ljudima radost kada nam se indukuje da se konstantno plašimo. Koliko je u svetu laži subverzivan svaki pokušaj da se dočara ljudska istina.

Sve ove namere nalaze se i u esenciji panka, ali ne uspevaju svi pankeri da stignu dotle. Pomalo neobična paralela: kada se uklone svi problemi vezani za administraciju na Zemlji, ono što ostaje u biti hrišćanstva je čovekoljublje. Kao što je, kada se uklone bes, frustracija i podele, suština panka - čovekoljublje. U tom kontekstu, Cesna, Manli i Auto Klub (a pod tim mislim i na sve one koji su ikada prošli kroz isti) su, reklo bi se, prošli pun krug i kao autori i kao osobe. Na autentičan način, ne sekući koren, niti ga idealizujući, došli su do suštine.

Naravno, svetu se ne može ugoditi. Uvek će biti onih koji ne razumeju, ili još važnije - ne osećaju. Tako sigurno mnogi fundamentalisti u Americi i šire zaziru jer misle da se SCAC sprdaju ili se prosto, previše igraju sa svetim motivima. Mnogi sekularni će takođe zazirati u strahu da im ovi ipak ne plasiraju neku religiju upakovanu u rokenrol, kao što je pokušalo nebrojeno fundamentalističkih rok bendova. Blazirana ekipa formirana bez iskustva panka misliće da je u pitanju umišljeni performans.

A Cesna i ekipa ne pokušavaju ni jedno, ni drugo, a kamoli treće. Oni ne pokušavaju bilo šta. Oni samo crpe inspiraciju iz bunara američke istorije, na bini žive to što osećaju, sviraju neviđenu muziku, pričaju nam izvrsne priče o mestu sa kog dolaze i - vole nas i puštaju da mi volimo njih.




Celu Milicinu galeriju fotografija pogledajte ovde, Dankovu ovde.


*Duboko se izvinjavam S.T.R.A.H-u što nisam prisustvovala njihovom povratničkom nastupu. Gledati festival sa bebom su specifične okolnosti, koje su, nažalost, zahtevale i po neku žrtvu.



** Mene je Dorćol Platz potpuno oduševio kao prostor. Naravno, daleko je od idealno akustičnog, ali nije ni mnogo gori od "najboljih" koje imamo. Kada je ozvučenje dobro, a tonci na nivou kao što je ovde bio slučaj, ništa ne fali, posebno kad se stane na sredinu. A najbolje - bina je dovoljno visoka da se bukvalno može gledati iz cele sale i mislim da je jedina takva. Bašta je sjajna i idealno mesto za sve kojima je više stalo do priče nego do koncerta, što još povećava komfor unutra. Dorćol Platz FTW.

Boogaloo 5 interviews: Jared Molineux (The Shivas)

English version coming SOON


Boogaloo Petice: Pet pitanja za Džareda Molinoa (The Shivas)

Jared u KC Grad 2015. Foto: Reakcija

Poreklom iz dela Sjedinjenih Država čuvenog po alternativnom rokenrolu, portlandski trio The Shivas su redak dragulj – u svojoj muzici sumiraju uticaje različitih muzičkih epoha, a rezultat je potpuno jedinstven. Oni ni ne pokušavaju da koriste vremeplov, već brišu granice vremena, pa ćete se na njihovom koncertu osećati kao da ste i u 1968-oj i u 2017-oj istovremeno.

U okviru serije mini-intervjua - „Boogaloo petica“ - razgovarali smo sa frontmenom benda Jaredom Molineuxom (Džared Molino) pred nastup na drugom danu Bad Music Boogaloo festivala 17. juna, kao i svirku iznenađenja 13. juna u MKC Kombinatu u Zemunu.

Vaša muzika se oslanja na nasleđe 60-ih – na psihodelični rok, čak i na pop te ere. Pa ipak je suštinski autentična i savremena, vešto izbegavajući da zvuči kao revival. Nema mnogo bendova koji uspevaju u tome. Kako nalazite ravnotežu?

Jared Molineux: Mislim da naša muzika tako zvuči zato što mnogo onoga što slušamo potiče iz tog perioda, iako slušamo muziku iz svih perioda – od početka snimanog zvuka, pa do ploča koje su izašle ove godine (nova ploča Chain And The Gang – In The Red, primer je takvog skroz novog favorita). Nikada nismo pokušali da stvaramo muziku koja zvuči „retro“, „60s“ ili bilo šta slično. Oduvek smo samo svirali i tako je izašlo. Naš proces pisanja pesama je veoma organski i nikada ne pokušava da simulira bilo šta. Mislim da zbog toga što naša muzika uvek poseduje čitav raspon osećaja i zvukova i uspevamo da izbegnemo da zvučimo kao revival bend.

Ali s obzirom da mnoge ljude privlači takav zvuk, da li vidiš neku sličnost između našeg vremena i šezdesetih?

JM: Mnogo ljudi zaista vole taj stil muzike, ali definitivno samo van mejnstrima. Šezdesetih, rokenrol i psihodelija su bili dosta uključeni u glavni tok. Vidim sličnosti između dva perioda – s jedne strane politika je uvek sranje, a s druge postoji sjajna umetnost i muzika. A postojalo je vreme pre nego što je rokenrol postao globalni fenomen, kada je bio periferan i underground..

Pretpostavljam da je ono što mi stvaramo pomalo poput onoga što su radili rani rokenroleri – radimo ono što volimo bez obzira na to da li vidimo isplativost i garantovani uspeh ili ne.  Rokenrol je tu već dugo vremena i više nije novi žanr, ali namera je ostala ista: ne pravi ono što je bilo pre, ne teži oživljavanju prošlosti. Teži  ka nečemu što je jedinstveno i tvoje; čak i ako je u pitanju starinski stil, može se promeniti i postati nešto što nikada ranije nije bio.

Ljudi poput Sestre Rozete Terp ili Čaka Berija su izrazili sebe radeći sa starim žarovima svog vremena – Sestra Rozeta je pevala gospel, a oboje su imali bluz gitarski stil. Ipak, uspeli su da od tih starih formi stvore nešto što nikada ranije nije postojalo, nešto što je samo njihovo. Mislim da ne postoji ni jedan bend koji zvuči tačno kao The Shivas; želim da radimo na tome da proširimo sopstveni stil i učinimo ga jedinstvenim.

Izdali ste ploče za legendarne i/ili bitne nezavisne etikete, K Records i Burger Recrods. Kakvo je to bilo iskustvo? Kakav je osećaj da ime The Shivas stoji uz indi heroje poput Beck-a, Chain and the Gang, The Microphones s jedne, ili uz Ty Segall-a i The Brian Jonestown Massacre sa druge strane?

JM: Imali smo tu sreću da radimo sa ljudima čiju umetnost volimo i da nam muzika izađe kroz neke popularnije kanale. To nas je nateralo da radimo mnogo napornije i da se postaramo da naš rad može da stane rame uz rame sa veličinama koje nam prethode na ovim etiketama. Ne tvrdim da zaista jeste tako, ali mislim da najbolji način da umetnik uči i raste jeste da se konstatno izlaže najboljoj umetnosti i umetnicima i da upije što je više stvari moguće. To što smo imali prilike da idemo na turneju sa Chain and The Gang, ili da radimo u Dub Narcotic Studio-u naučilo nas je mnogim stvarima koje drugačije nikako ne bi mogli da shvatimo.

Najvažnije je da sarađujemo sa prijateljima i sa ljudima kod kojih imamo dobar tretman. Bilo da je u pitanju velika etiketa ili ona za koju niko nije čuo, najbolji posao se radi u dobroj atmosferi, sa kreativnim nabojem. Čak i ako bude izdato za manjeg izdavača, ukoliko valja, pročuće se i rašćete.

Putovali ste na sve strane, puno za relativno mladu ekipu, pri čemu ste posetili za prosečan američki bend prilično egzotične destinacije. Kakvu ste mudrost izvukli iz tih dugih i dalekometnih turneja?

JM: Ono što sam naučio je da su ljudi generalno isti svuda. Naše kulture i jezici su drugačiji, ljudi se drugačije oblače itd, ali razlikuju se dobri ljudi (i loši ljudi). Takođe, čitav svet voli rokenrol, muzika i ples su istinski univerzalni jezici (iako zaista verujem da su zapravo ista stvar, kao dve strane novčića – telo vibrira poput žice gitare). Bilo da govorite engleski, španski ili Svahili, svi razumeju dobru pesmu i tako se zbliže. Politika, ratovi i granice pokušavaju da nas podele, ali muzika, umetnost i opšta dragovoljnost prema čovečanstvu čine da budemo jedno.

Posle dve godine, vraćate se u Srbiju. Da li imate neka očekivanja od vašeg Bad Music Boogaloo nastupa, ili poruku za publiku? 

JM: Dolazimo spremni za ples, nadamo se da ste spremni i vi. Jedva čekamo da se vratimo u Srbiju, iskreno, to nam je jedno od najomiljenijih mesta koje smo posetili. Hvala vam.