Intervju sa Džonom Langfordom uoči koncerta možete pročitati ovde.
Dok se priča o impozantnim zdanjima i velikim investicijama, što je tipično očekivanje od pojma filantropije, u tišini i podaleko od očiju javnosti ostaje filantropija u obliku dovođenja fenomenalnih ljudi i muzičara, očeva i majki čitavih muzičkih žanrova, u jedan sve ubogiji grad. Pri takvim filantropskim poduhvatima nema mesta za prikrivenu korist i druge oblike zadnjih namera, a čak nema ni obezbeđenog mesta u istorijskim sveskama. Mora se imati pre svega veliko srce, luda hrabrost i strastvena ljubav prema muzici i njenoj metafizičkoj dimenziji koju neminovno nosi.
Sticajem okolnosti, to su osobine koje krase sve junake ove naše priče. I Pop Depresiju kao promoterski promotor, i Leku Mladenovića kao "vezistu" (a koji je 2014. podsetimo se, doveo Jona Langforda na nešto što bi se moglo nazvati mini festival Jona Langforda); i The Mekons koji su deo 40. rođendana benda odlučili da proslave i na Divljem Istoku, održavši tri ekskluzivna koncerta na istorijskoj trasi Budimpešta-Beograd-Beč; I tonce Nina voljnog da u malom klubu ozvuči tolikočlani bend i Bauka voljnog da ga snima; i tu odabranu publiku, koja je uprkos svim ličnim i kolektivnim usponima i padovima u stanju da se i dalje pojavljuje, podržava i iskreno se raduje; te osobine, verujem, krase čak i oluju koja je požurila da nas rashladi tačno na kraju ove vruće, multi-instrumentalne cowpunkenrollerske noći.
Pred nastup, Mekons su opušteno raštrkani po Elektropioniru. Sally Timms je podigla noge na stolicu. Već zrače smirenom, ali energičnom pozitivnošću koja nedostaje ovom gradu kao isušenoj zemlji kiša. Nedugo potom izlaze na binu vidno raspoloženi. Da li je moguće da su uvek tako dobro raspoloženi pred svirku? Ili smo mi u Beogradu toliko smračeni da nam je sve što nije zlovolja izgleda kao totalna euforija?
Uglavnom. Mekons izlaze vidno raspoloženi i da ne bude zabune, odmah kroz Memphis Egypt objašnjavaju mehanizme koji su ih doveli do današnje tačke. "Walk through the wall / No pain at all /I'm born inside the belly of rock'n'roll... ". Odmah potom sledi ubitačna i za singalong stvorena Beaten And Broken. Iskusno su nastavili da slažu listu koja savršeno osvetljava sve segmente njihovog obimnog dela, tako da se na momente osetite dašak '77, pa honki tonk kantrija, pa britanskog '69. zvuka obojenog Jamajkom, pa englesko-irskog folka*. Dakle, verovatno najkomletniji paket anglo-američkog rokenrola koji sam imala prilike da čujem, i to savršeno skladan.
Stari i vatreni fanovi su, naravno, želeli stvari koje su prilično daleko od današnjeg Mekons zvuka - onaj pionirski pankeraj s kojim su prvi put doprli do ušiju sveta. Za te želje ih je Sally malo verbalno "častila" :) da bi ih potom zaista častili, osim sa planiranom Where Were You i sa neplaniranom Never Been In A Riot.
Čak i posle toliko godina, rane pank stvari Mekonsa ne zvuče kao revival, što je posledica višedecenijskog kontinuiteta sviranja i stvaranja, ali i granitnih stavova - Mekons su danas isto ono što su i nekada bili, bez pretvaranja, zataškavanja i ustezanja. Bez skrivanja činjenice da su sada ozbiljno zreli ljudi. Nemaju potrebu da glumataju mladost, niti da se izvinjavaju kada sviraju nove pesme (niti je publika budalasta pa da ne prepozna bitnost i kvalitet tih pesma). Sve što Mekons radili deo je pre svega njihovog jedinstvenog Mekons zvuka, pa tek onda i vrlo uslovno, grubih žarnovskih odrednica. Ili volite čitave Mekonse ili ne. Nema cepidlačenja.
Mekons su bend koji čitav svoj obimni opus uživo tako lepo otpakuje i rasvirava da je to čista milina. Bilo da su pesme "glasne" ili "tihe", uživo zvuče neverovatno himnično, tako da se lako može zamisliti kako se Millionare i Heaven And Back ore na stadionu.
I to nije samo do impresivnih sviračkih sposobnosti, već i do šarma i harizme. Osim, očigledno, svog instrumenta, svaki od članova benda unosi i specifičnu karakternu crtu u muziku. Sally Timms je oličenje ostrvske beskompromisne britkosti, srdačnosti uvek na granici sa drskošću. Langford je njeno naličije, vedar, energičan, ukorenjen u bogatoj istoriji živopisne i marljive britanske radničke klase. Delikatna Susie Honeyman, nežna koliko i njena violina. Tom Greenhalgh i Rico Bell koji deluju kao da pevaju i sviraju totalno opušteno između dva paba u toku nekog permanentnog pub crawl-a (a pritom su potpuno trezni). Prefekcionistički precizni Steve Goulding - samo zamislite savršeno pedantnog pank bubnjara - i sa njim saživljeni basista. I vazda misteriozni Lu Edmonds sa svojim sazom i druidskom pojavom.
Od svega toga što predstavljaju pojedinačno, daleko je bitnije što su Mekons sve to zajedno.
Mekons su sušta suprotnost potrošačkoj fluidnosti našeg vremena. To su ljudi koji stvaraju u istoj ekipi, u savršenoj sinergiji, duže nego što ja živim. Iskreno, pomalo sam ljubomorna na njih. Imati pleme s kojim tako dugo delite putešestvija, uspone, padove, ali možda najbitnije od svega - toliko dugo negujete stvaralački plamen, negujete ideju veću od svakog ponaosob - po mom mišljenju to je nešto dirljivo, neprocenjivo i danas tako retko.
Imena koja počivaju na jednom čoveku - mozgu operacije koji ima promenljivu ekipu talentovanih saradnika - svakako su interesantna i u stanju da nam pruže zaista sjajnu muziku. Ali ako bismo da budemo precizni, to nisu bendovi. To su sastavi, ansambli. Projekti. A Mekons su istinski bend, grupa, družina u pravom i punom smislu tih reči.
Iako su davno u muzičkom smislu napravili otklon od panka, oni žive pank kroz zajedništvo i sabornost, koji su neodvojiva suština onoga što pank od početka popoveda i ono što je Mekonse inspirisalo da se uopšte oforme.
Zapravo, to je suština muzike kao takve. Njena suština milenijumima pre nego što smo je našminkali i još gore, pretvorili u proizvod.
Uvek na pravoj strani, Mekonsi su u ponedeljak u Beogradu to ispravili. Vratili su muzici njenu izvornost.
I čak je isušeno nebo bilo ganuto, i to do suza.
...How many stars are out tonihgt, how many stars, how many stars...
*I dalje stojim u čudu i neverici da jedni Dropkick Murphys mogu za dva dana da rasprodaju veliku salu Doma Omladine, a Mekons... Pa, ne mogu. Uz dužno poštovanje, nad harmonikom i violinom Mekonsa Marfiji mogu samo da ridaju u svoje upelgane kiltiće, dodatno brišući suze o pozerkse tetovaže. No banalnost (kako marketinška, tako i svaka druga) u modernim vremenima često bolje prolazi u trećem svetu od bilo čega nebanalizovanog i iskreno proživljenog. +
Setlista u originalu (hvala Siniši Lemiću, takođe autoru svih nepotpisanih fotografija iznad):
Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I: Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas, Legendary Shack Shakers
Kada: 17. jun 2017.
Orgaizacija: Bad Music For Bad People
Mesto: Dorćol Platz, Beograd
Foto: Milica Stamenković Gost-recenzentkinje: Milica Stamenković, Ana Banić, Tatjana Skočajić
Pošto mi je bilo krivo da ovde i o drugom danu Bad Music Boogaloo-a, sa koga sam nažalost odsustvovala, ne ostane traga, zamolila sam neke drage žene za koje znam da su u stanju da zaista osete muziku, da mi pomognu i napišu svoje utiske. Tako smo dobili ovaj mali kolaž mišljenja i doživljaja povodom nastupa Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas i (obrnutih) zvezda večeri Legendary Shack Shakers . Toliko sam uživala u procesu "izvlačenja" ovih informacija da bih volela da ovo pretvorim u redovnu praksu - osvežavajuće je čitati različite slikovite perspektive istog događaja. Šteta je što i inače više različitih recenzija.
Kako su se drugog dana Bad Music Boogaloo-a provele Milica Stamenković (gospođa BM4BP), Ana Banić i Tatjana Skočajić, koja je druge večeri DJisala između nastupa u okviru Beogradskih Šlagera
Milica:
Moj najveći problem je to što sam, kao brodski mali, uvek u problemu da komentarišem koncert gde brodomališem, jer može biti neobjektivno i sasvim sigurno neinformisano. Mnogo mi je žao što nikad na BM koncertima ne uživam kao kad platim kartu negde i provedem se za sve pare, ali šta je tu je. Priče iz backstage-a često su zanimljive, pa se to nekako kompenzuje...
Inače, ne mogu da procenim brojno stanje, ali na drugoj večeri je bilo drastično manje ljudi, verujem da je zato što su već gledali izvođače od prve večeri, a da su im ovi drugi bili manje poznati.
Dogs in Kavala. Sećam se da su izašli tačno na vreme i da mi je bilo žao jer je napolju još uvek bio dan i baš je malo ljudi bilo tad unutra. Srle (gitarista) ima vrlo neobičan stil držanja instrumenta (takoreći ispod brade!). Imali su neke kasete koje su prodavali i žao mi je što nisam stigla da kupim. Potpuno me oduševilo koliko su ti dečaci nepretenciozni na bini (a i ovako, ali to je sada manje bitno). Nemaju ni trunčicu one arogancije kojom domaći izvođači često plene, a za koju verujem da se začne od kad kupe prve žice ili palice. Nepretenciozno i simpa i volela bih da dobiju šansu.
Mislila sam da će se taj dreamy momenat Dogsa sjajno složiti sa predstojećim Shivas, kad shvatih da sledeći zapravo sviraju DVG.
Death Valley Girls. Mislim da su odsvirale veći deo aktuelnog albuma + Electric High. Meni je svakako vrhunac bio I'm A Man Too. Ne samo što je kul stvar, nego sam znala u kom je stanju divlja Boni i kad je onako sva znojava i zadihana počela da najavljuje pesmu svojim stenjućim vokalom vremešne prostitutke koja doručkuje vinjače i Drinu bez filtera rečima "This song goes out to all the girls in the audience! And all the boys!", nastupila je dugačka dramska pauza tokom koje je delovalo da će sigurica da će da se onesvesti od pića i luđenja. Onda je nekako skupila snagu i dodala: "And everyone in betweeeeeeeeen!!!". Tu mi je pao kamen sa srca što je živa, a ljudi koji baš očigledno nisu imali pojma šta da očekuju su dotle već bili zapaljeni prilično i pođipali su shvativši da se bliži kraj nastupa. Gitarista je upadljivo miran i normalan i jasno je da su devojke u prvom planu, ali nijedna ne može da se poredi sa Boni.
Evo, to je recimo bend za koji ne možeš da kažeš da muzički zvuči ne znam kako bolje uživo nego na albumu (mada nema govora o fušerisanju), ali zato je vokal sto puta bolji na certu i kad se uzme u obzir sva atraktivnost i ludilo, to izgleda jako dobro. Kao i Dogs in Kavala, neverovatno su nepretenciozan i zabavan bend.
Sad ide trenutak neobjektivnosti nevezan za muziku, ali meni je Boni prirasla za srce bukvalno kao nijedan muzičar pre (lažem, mnogi jesu, ali baš sam i dalje pod utiskom njene pojave). Dakle, žena je altimat fijuk velikog srca, ne znam kako drugačije da je nazovem. Nikada nisam videla nijednog muzičara da je doslovce prišao skoro svakom u publici i izljubio ga. Danku je poklonila majicu koju mu je kompletno iscrtala. Delila je bedževe i stikere svakom ko se zatekao u prolazu. Njen ogroman trud na stejdžu (prolila je znoja skoro kao James Leg) i to koliko joj je bilo stalo da populariše svoj mali bend kog se otprilike niko prekosutra neće sećati (a svesna je toga) mi je jedna od najdirljivijih stvari koje sam videla na nekoj svirci uopšte. Strašno neposredna žena. Samo još da dodam da utisak da su u pitanju nekakve satanistkinje potpuno pogrešan. Mislim, taj obrnuti krst je drečavo zelen, pored njega su neki cvetići, od satanizma ima i nalepnica duha Kaspera na klavijaturama... Boni je imala jarko crveni karmin i plavozelenu jarku senku kako i dolikuje kičić glam pankrokić devojci... Shvatate već.
The Shivas. Njih sam gledala tog utorka u krcatom MKC Kombinatu i moram priznati da ih nisam pažljivo slušala sada. Kada su svirali u Zemunu, valjda zbog gužve i stiusnutijeg zvuka i neke publike koja mi je nepoznata (bilo je mnogo mlađeg sveta) koja je đuskala od prvog momenta, sve je mnogo više ličilo na pravu klupsku rok svirku, dok je u D. Placu bilo više sredovečnih ljudi koji su ih slušali prekrštenih ruku i pomalo ispitivački, pa je sve to doprinelo utisku.
Naravno, uporna Boni ih je odmah savatala i dala im majice (mislim da su se tek sada upoznali iako su kod istog izdavača), pa je basista izašao na binu u majici Death Valley Girls.
Shivas su usviran bend za sve od 7-77, ima bejbi psihodelije, ima surf momenata, ima instrumentala, ima pevanja, i sve je to jako radio friendly (za moj ukus možda i previše). Mislim da su mnogi posetioci prvi put čuli za njih i da su se baš oduševili. Mnogo ljudi mi je reklo da su našli svoj novi mali omiljeni bend. Sad, ja ne mogu da izdvojim Šivas nikako jer bukvalno nijedan od tih izvođača nije sviračni ni vokalno neznalica, sve su to usvirani ljudi koji se ne blamiraju, ali oni su, ajde da kažem konvencionalniji i verujem da su se zato mnogima toliko dopali.
Inače, kada su svirali svoj najveći hit, "You Make Me Wanna Die", bila sam u bekstejdžu i gde se razgibavao Preston, bubnjar Shakersa koji je iz offa ispratio celu pesmu mlateći u sto za stoni tenis dok ju je Kirsten bubnjala na bini.
Shivas sam delom žrtvovala da sve pozavršavam obaveze, jer sam od momenta kad se znalo za taj mini fest razdragana i srećna čekala da vidim dva benda: Slim Cessna's Auto Club i Legendary Shack Shakers. Iskreno, ove druge više jer koliko god da volim oba, ove nisam gledala, a velika mi je želja bila i nekako sam bila nervozna da mi očekivanja nisu prevelika, pa da se ne razočaram. Drugi razlog zašto sam čekala LSS je taj što sam znala da kad oni izađu na binu, to znači da smo uopšte stigli do LSS, da je događaj uspeo i da se celi galimatijas bliži srećnom kraju. Moglo bi se reći da sam im se najviše radovala od svih. Zato sam rekla Danku da mi slika Shakerse jer nemam nameru da se guzim sa ISO vrednostima i zafrljačila sam aparat u bstejdž. Sad, ja sam znala bar otrpilike šta da očekujem, ali mislim da bar trećina ljudi u sali nije bilo sasvim načisto sa tim.
Izlaze JD (sve i svja), Hamdala (gitara), Preston (bubanj) i veliki Fuler (kontrabas) i kreću prvi taktovi. Mislim da su na početku svirali Shake your hips i narod se instant razđipao. Na mom kraju prvog reda beše bata Rača, a na drugom Skakavac, mislim da je to bio dobar raspored :) Sama sam preskakala ceo cert (sat i po) i sutradan su me boleli svi ligamenti i ne znam kako sam ustala za Kladovo.
Setliste ni redosleda se ne sećam i ne bih da lupam. Sigurno su svirali War Whoop, tu je tražio pomoć publike i dobio je, mada, naša publika je stidljiva za pevanje, makar i kad je tekst oooOOOooooOOOO. Sviraše i Blood On The Bluegrass, Pinetree Boogie, novi hit Mud, stari hit Hoboes Are My Heroes, onda Dump Road Yodel i No Such Thing. Meni je ceo koncert prošao u nekoj neverici da se sve to dešava i lebdenju. Na kraju, pošto on ćaska sa ljudima, nešto se kao premišljao koju pesmu da sviraju i ja se razderem Gypsy Valentine i on kaže "We'll do it" s onom facom zbunjenog strip junaka. Iskreno, mislila sam da nema šanse, ali kada su završili regularni deo, zašla sam da pitam treba li nešto za binu, voda, vops itd i pitala Prestona, može li stvarno ta stvar na bis, a on reče da je nisu svirali 13 godina, ali ako JD hoće, onda hoće. I tako i bi :)
Od JD-jevih pokreta, ostalo je upamćeno sledeće: sviranje slajda na Rodovoj gitari usnom harmonikom, obuhvatanje celog mikrofona ustima, skokovi iz čučnja, salto, ljubakanje ljudi (vrhunac je kada bio kada je rukama obuhvatio glavu šefa obezbeđenja od dva metra i sto kila koji je bio u prvom redu i još jednog velikog lika, spojio ruke približivši tako njihove glave i onda ih brzinski obojicu olizao zapalacalim jezikom, očekivala sam da popizde, ali su iskulirali poneti atmosferom), lizanje prsta i davanje ljudima u publici da ga oližu, seksi ples sa monitorima... Bilo je kul i kada je na predstavljanju muzičara dao bendžo Prestonu da dobuje po njemu da pokaže da i Preston zna da svira bendžo.
Utisak na bini ostavlja i Rod Hamdala, palestinski sin koji dere onu gitaru, bukvalno se igra s njom, a ipak, čini to tako da ne ukrade šou velikom kombinatoru.
Utisak van bine je veliki Fuler. Da se ono polivanje pivom desilo Fuleru i da ga ne poznajemo, mislili bismo da bi polivač bio udaren jednom i zavek. Brate, Fuler, sa onom pojavom Lurča koji se bacio na kroćenje krava i bikova jedna je od najflegmatičnijih i najnežnijih pojava ikada. Uz to, vegan je :)
Sve u svemu, pamtiću dugo nastupe svojih favorita Lega, SCAC i JD-a, a najviše će mi nedostajati Boni i Fuler.
29 stranih i još 7 domaćih muzičara nekako smo uspeli da dočekamo, nahranimo, napijemo, ozvučimo, isplatimo i ispratimo u nadi da će nas pamtiti po dobru.
Ana:
Meni je Pukovnik ukrao šou i kukove!
Dogs in Kavala sam propustila. Death Valley Girls i Shivas - super mi je bilo, ali moram da priznam da se nisam previše udubljivala jer sam čekala Šejkerse. Bila sam umorna od prethodne noći i čuvala sam snagu za Pukovnika. U svakom slučaju, mislim da Šivas zaslužuju da budu veliki, ono, da zarade ogromne pare i postanu svačiji omiljeni hajskul bend.
Legendary Shack Shakers - šta je ovo nas snašlo ili pregazilo! Na ovakve koncerte želim da idem svakog vikenda. Bez obzira što me je neki lik pošteno okupao njegovim pivom. baletanke su mi bile mokre... Ti ljudi koji prilično nekontrolisano igraju i skaču, ko ono kad si klinac pa izlaziš jednom mesečno i onda na tom koncertu nekonstrolisano istreseš svu sreću iz sebe. Poželela sam da ponovo gledam onaj film White Lightnin (o čuvenom mountain dancer-u Jesco White-u, prim. ur.) posle koncerta.
I uopšte nisam stekla utisak da su LSS furali teatar na sceni jer je publika danas zahtevna i ne možeš joj udovoljiti samo tehnički sjajnom svirkom. Meni je sve to izgledalo apsolutno neusiljeno, rekoh tako zamišljam zezanje u filmu White Lightin, Džesko Vajt bi poskakivao do plafona uz njihovu svirku. Ne kažem da to nisu već isprobane strategije, odnosno da LSS nisu shvatili šta publiku loži, već da u njihovoj interpretaciji nastup ne izgleda usiljeno, barem meni. U jednom trenutku je pozvao dva lika iz publike i spojio im ćele i onda ih poljubio u sredinu tih ćela. Ovako prepričano zvuči napucano ali meni zaista nije delovalo.
Ono što sam htela da kažem je da ako uspeš to da izvučeš iz publike - u slučaju LSS nije bio singalong, ali je bila jedna pomahnitala radost, nije bitno da li si ti taj nastup unapred smišljao, ili već iskustveno proverio na pređašnjim svirkama šta publiku radi. Bila sam u prvim redovima tako da ne znam kako je delovalo na ljude koji su se nalazili na sredini sale...
Tatjana:
Shivas su mi najveće iznenađenje festivala. Divan bend, koji mnogo bolje zvuči uživo, sa gomilom hitova. Sentiš, garaž, Bitlsi, Velveti, Growlers, sve u jednom. Neko lepo reče: komotno bi mogli kod Linča, da zatvore neku od epizoda nove sezone Twin Peaks.
Šejkersi nisu moja šolja čaja i to se nije promenilo posle Boogalooa. Samo sam čekala da zasviraju kadril i zapevaju Duška Dugouška "pa se malo kao prase malo prokaljuži". Nebitno je sve to oko "teatra", meni se to što sviraju stvarno ne dopada, bili šminkeri ili ne. Ali, za svakog ponešto, pa naravno. Tome i služi Boogaloo.
S druge strane, imala sam sličnu bojazan za Slim Cessna's i totalno su me oduvali, uprkos tome što mi ne leži baš svaka pesma. A posebno jer sam dva dana kasnije naletela na Jay Munly-a na aerodromu u Amsterdamu... Čovek je bio u punom kostimu, očito nikad ne izlazi iz uloge. Ja sam pomislila da je došao Sudnji dan kad sam ga videla, onako zastrašujućeg, u rano jutro. I istog trenutka mi pomere let za tri sata. Nisu tu čista posla.
Atmosfera druge večeri sporije se zagrevala, jer je bilo manje ljudi, ali je sa Šejkersima stvarno izbila eksplozija.
Glavni utisak Bugalua: svi bendovi mnooogo bolje zvuče uživo. Ne zato što su u studiju loši, već zato što uživo jednostavno kidaju. Meni se čini da je to najbolji pokazatelj da nam ovakvih događaja treba što više.
Milicinu galeriju fotki pogledajte ovde, Dankovu ovde, a pet snimaka ima na YT Sanje Sremac.
Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I: S.T.R.A.H, Scott H. Biram, James Leg, Slim Cessna's Auto Club
Kada: 16. jun 2017.
Orgaizacija: Bad Music For Bad People
Mesto: Dorćol Platz, Beograd
Foto: Milica Stamenkovič
Sećam se kako sam u toku najvećeg zanosa svoje ljubavi prema američkim kantri-pank odmetnicima čežnjivo sa dragim istomišljenicima delila slike postera sa festivala iz Sjedinjenih Država, ali i ne baš toliko daleke Holandije, sa lajn-apovima koje smo u Srbiji mogli samo da sanjamo. Nisam verovala da će doći dan kada ćemo takav lajn-ap moći da gledamo u našoj ubogoj (ubogaljenoj) zemljici.
Ali osim što Srbiji hronično manjka sreće, kao i novca i drugih materijalnih faktora, na sreću - Srbija još nije uskraćena za ljubav prema muzici i entuzijazam dragih ljudi koji se trude da nam dovedu sjajne izvođače i u onom duševnom smislu i nas i sebe održe u životu.
Kada je Aleksandar Delibašić aka Bad Music For Bad People počeo da diskretno objavljuje lajnap najveće stvari koju je ikada radio - festivala Bad Music Boogaloo, jedan deo mene bio je ubeđen da je nemoguće, i da će se sigurno desiti nešto da sve pokvari, makar toliko dramatično kao što je III Svetski rat. Jer imena Scott H. Biram-a, James Leg-a, Slim Cessna's Auto Club-a, Legendary Shack Shakers-a, uz osvežavajući dodatak The Shivas i Death Valley Girls (+ domaće podrške S.T.R.A.H-a i Dogs In Kavala), ta imena jedno uz drugo do sada sam gledala samo na plakatima Muddy Roots-ova i sličnih fešti. Pa čak ni oni ne uspevaju uvek da na jednom mestu okupe praktično najveće face gothic country-a, punk blues-a, zovite žanrove kao hoćete - ni jedan naziv ne može da opiše dostojno muziku koju ovi ljudi prave.
Ukratko - Bad Music Boogaloo obećavao je simfoniju američkih otpadnika u koju prosto nisam mogla da poverujem.
Ali drugi deo mene je zagrizao. Bila sam odlučna da dam svoj doprinos i lično sprečim i prokleti rat ako treba. Naravno, dok sam ja uglavnom tako maštajući bila na gotovs, količina energije koju je Bad Music (zajedno sa Dejanom Mihajlovićem iz Kladova) uložio stvarno je bila ravna atomskoj.
I onda je u petak popodne počela tonska, svi izvođači prve večeri bili su tu i u neverici smo shvatili da smo tek nadomak ostvarenja nečeg potpuno spektakularnog. Osećaj nadrealnosti, kad se neki svetovi kojima nije delovalo suđeno da se dodirnu na kraju ipak spoje, i dalje me nije napuštao.
Naše prvo veče festivala počelo je sa Scott H. Biram-om*. Kada smo, u najneobičnijoj konstelaciji, stigli u baštu Dorćol Platz-a**, već smo čuli roar njegovog prljavog blues-a.
Bajram je na bini kao posednut i to u daleko većoj meri nego što je bio davne 2009. kada sam ga gledala prvi put. Između pesama, dok štima gitaru i igra se nehajno na pentatonskoj skali, iz njega izbijaju nesvesni slojevi zadimljenih bluz barova, gde se posle teškog dana mnogo popilo i sve inhibicije su pale. Stop sayin' motherfucker, motherfucker... Can't stop sayin' motherfucker motherfucker! I komentari o tits, što muškim što ženskim.
Međutim, za vrhunski nastup falilo mu je nešto što sa njim lično nije imalo veze. Valila je veza sa publikom. I pored njegove abrazivne binske persone, i pored iskonskog blues poziva koji joj je uputio, publika je ostala nekako mlakušna. Smejuljava i ne baš ravnodušna, ali ni posebno angažovana. Nije se stvorila hemija između izvođača i publike neophodna da bi se napravio koncert za pamćenje.
I možda bi Boogaloo nastup Scott H. Biram-a brzo i izbledeo da se nije desio preokret u kom je Bajram samom sebi ukrao šou. Nekih sat vremena po početku nastupa, neki vrlo verovatno već pošteno pripiti tip iz prvog reda polio ga je pivom. Bajram je na to odreagovao burno i na neki način invertovao "ko tebe kamenom, ti njega hlebom" u "ko tebe pivom, ti njega pesnicom". Kada je nesrećni polivač pokušao da uzvrati, deo publike je stao na Bajramovu stranu i ubrzo je u ne baš očuvanom stanju odstranjen iz sale. Pod adrenalinom, ili samo umoran, Bajram odlučuje da prerano završi nastup, ne odsviravši neke od svojih vrhunskih i nama omiljenih pesama.
Ali uprkos tome, sasvim je moguće da je svima u Dorćol Platz-u pomogao da uspostave adekvatnu hormonsku sliku, jer su James Leg-a dočekali mnogo zagrejaniji. I bez toga, bilo je jasno da je mnogima upravo on bio favorit večeri. Sa nastupom između propovedi koja je otišla nizastranu i fintes performansa, nisam videla muzičara koji proliva toliko znoja na bini i koji bukvalno jedva uhvati dah da se zahvali publici između pesama, uzimajući gutljaj pića dok mu se ruke tresu od napora i struje koju provodi.
Još efektnije je što su mladi bubnjar i on jedan na spram drugog u toku celog nastupa, dajući efekat nekog metafizičkog sparinga u kome se nadmeću čiji je životni bol veći. I zaista, pesme su uživo toliko bolnije i strastvenije; razarajuće snage. Na licima mnogih iz publike svanle su, ganute, napete, ali istovremeno osnažene grimase, koje se u Beogradu ne viđaju često.
Posle dužeg nameštanja neophodnog šestočlanoj posadi (u toku kog nas je hitovima veselio Žix Intoxicus), na binu izlaze Slim Cessna's Auto Club i momentalno usijavaju atmosferu u prvim redovima i šire. U tim redovima bili su mnogi koji su se željno vratili po još posle njihovog beogradskog debija u septembru 2016. A tu je bio i Bajram sa pivom u ruci, raspoložen kao da se ništa nije desilo (ili čak, pomalo ponosan), a pred kraj koncerta im se i priključio na bini za jedan mali mountain dance.
Uprkos tome što su u Kladovu svirali užasno kasno i što su se zalgavili na već dovoljno dugom putu nazad, kreću da praše ultra-raspoloženi, reklo bi se i radosni što ponovo nastupaju pred the good Beograda. Uprkos našoj šatro-dobroti i zahvalnosti, ne štede nas - počinju udarnički starim zicerima 32 Mouths Gone Dry, Cranston i This Is How We Do Things In The Coutnry i nisu usporili do samog kraja nastupa. Na ovoj turneji počastili su nas i stvarima koje dugo nisu svirali - Cesna se latio gitare i odsvirao Jesus Christ i uvek nenadmašnu He, Roger Williams.
Meni je kao da ih gledam prvi put, rekla je Ana i bila je potpuno u pravu. Euforija koju proizvode Cesna i Auto Klub, što muzikom, što interakcijom sa publikom, što time što zrače, uopšte nije nekakva reprizirana euforija, a svakako nije manipulacija. To je nešto živo, čoveče! Čak i oni koji su završili na koncertu slučajno, bez ikakvog predubeđenja (a u stanju su da osete muziku) nisu mogli da joj umaknu.
Sve nedoumice koje su mi u tragovima ostale u posle prethodnog nastupa sada su napokon razrešene. Tako sam sada apsolutno, 100% sigurna da Slim Cessna's Auto Club ne glume (kada kažem ljudima da se većina njih isto ovako oblači i van nastupa, uz izuzeće šešira i čizama, često mi ne veruju); 100% sam sigurna da se Slim Cessna's Auto Club ne sprdaju i ne rugaju nikome - ni publici, ni sopstvenom nasleđu; 100% sam sigurna da je ono što rade živa i interaktivna umetnost, ne samo sviranja, nego i međuljudskih odnosa.
Žikcia Simić je prošle godine bio sasvim u pravu kada je njihov nastup uporedio sa američkim pankerima poput Jello Biafre, Mojo Nixona i Skid Ropera, koji se ne gade da se po potrebi pretvore u ljude iz naroda. Ali, više definitivno ne mogu da se složim sa tim da oni tek tako "otrovnim strelicama napadaju svoju glavnu metu - religiju". Cesna i ekipa su miroljubivi, zahvalni i solidno introvernti ljudi. Ne napadaju apsolutno nikoga, a posebno ne tako primitivnim oštrim predmetima (poput sarkazma). Radi se o nečem daleko prefinjenijem.
Rekla bih da su Cesna i Manli ne izvrnuli, nego pročistili svoje kulturno nasleđe do nivoa koji je subverzivan, ali na ne tako očigledan način.
S jedne strane, oni svojim precima odaju neku vrstu počasti. S druge strane ih prozivaju za nedoslednosti i sav mrak koji su skrivali ispod bogougodnih fasada, ali to rade na potpuno nežan i empatičan način. I naravno, perfektno umetnički spakovan. Priče u njihovim pesmama su složene i uspevaju da na površinu izvuku i svetlost i tamu, umesto da se prosto zakucaju u cinizam. Za razliku od onoga na šta smo navikli, a posebno ovde, oni ne mrze ono što im je predhodilo. Iako se razilaze sa njima, oni vole svoje pretke, a i savremenike, pokušavajući da ih na jedinstven način razumeju. Baš kao što vole i svoju muziku, jedni druge i svoju publiku. Uopšte, čini se da SCAC imaju bezuslovnu ljubav prema "human condition", ma kakvo da je ono.
Jer kad pogledate reči njihovih pesama, o svima pevaju sa saosećanjem. Bilo da se radi o "grešnicima", "razočaranima" zlosrećnima, ubogima... Niko nije izvitoperen i izvrgnut ruglu, već je prosto pušten da kroz ova dva, odnosno šest medijuma, ispriča svoju često i užasnu i smešnu priču.
Dok svakako da poigravanje sa onim u šta se ne dira jeste samo po sebi subverzivno, ipak najveća subverzija Auto Kluba je ta ljubav koju emituju. Jasno je koliko je čista ljubav prema bilo čemu u današnjem svetu mržnje i pohlepe suberzivna. Koliko je u namerno razjedinjenom i atomizovanom svetu stvaranje osećaja zajedništva subverzivno. Koliko je subverzivno namerno doneti ljudima radost kada nam se indukuje da se konstantno plašimo. Koliko je u svetu laži subverzivan svaki pokušaj da se dočara ljudska istina.
Sve ove namere nalaze se i u esenciji panka, ali ne uspevaju svi pankeri da stignu dotle. Pomalo neobična paralela: kada se uklone svi problemi vezani za administraciju na Zemlji, ono što ostaje u biti hrišćanstva je čovekoljublje.Kao što je, kada se uklone bes, frustracija i podele, suština panka - čovekoljublje. U tom kontekstu, Cesna, Manli i Auto Klub (a pod tim mislim i na sve one koji su ikada prošli kroz isti) su, reklo bi se, prošli pun krug i kao autori i kao osobe. Na autentičan način, ne sekući koren, niti ga idealizujući, došli su do suštine.
Naravno, svetu se ne može ugoditi. Uvek će biti onih koji ne razumeju, ili još važnije - ne osećaju. Tako sigurno mnogi fundamentalisti u Americi i šire zaziru jer misle da se SCAC sprdaju ili se prosto, previše igraju sa svetim motivima. Mnogi sekularni će takođe zazirati u strahu da im ovi ipak ne plasiraju neku religiju upakovanu u rokenrol, kao što je pokušalo nebrojeno fundamentalističkih rok bendova. Blazirana ekipa formirana bez iskustva panka misliće da je u pitanju umišljeni performans.
A Cesna i ekipa ne pokušavaju ni jedno, ni drugo, a kamoli treće. Oni ne pokušavaju bilo šta. Oni samo crpe inspiraciju iz bunara američke istorije, na bini žive to što osećaju, sviraju neviđenu muziku, pričaju nam izvrsne priče o mestu sa kog dolaze i - vole nas i puštaju da mi volimo njih.
Celu Milicinu galeriju fotografija pogledajte ovde, Dankovu ovde.
*Duboko se izvinjavam S.T.R.A.H-u što nisam prisustvovala njihovom povratničkom nastupu. Gledati festival sa bebom su specifične okolnosti, koje su, nažalost, zahtevale i po neku žrtvu.
** Mene je Dorćol Platz potpuno oduševio kao prostor. Naravno, daleko je od idealno akustičnog, ali nije ni mnogo gori od "najboljih" koje imamo. Kada je ozvučenje dobro, a tonci na nivou kao što je ovde bio slučaj, ništa ne fali, posebno kad se stane na sredinu. A najbolje - bina je dovoljno visoka da se bukvalno može gledati iz cele sale i mislim da je jedina takva. Bašta je sjajna i idealno mesto za sve kojima je više stalo do priče nego do koncerta, što još povećava komfor unutra. Dorćol Platz FTW.
English version coming SOON Boogaloo Petice: Pet pitanja za Džareda
Molinoa (The Shivas)
Jared u KC Grad 2015. Foto: Reakcija
Poreklom
iz dela Sjedinjenih Država čuvenog po alternativnom rokenrolu, portlandski trio The Shivas su redak
dragulj – u svojoj muzici sumiraju uticaje različitih muzičkih epoha, a rezultat je potpuno jedinstven. Oni ni ne pokušavaju da koriste vremeplov, već
brišu granice vremena, pa ćete se na njihovom koncertu osećati kao da ste i u
1968-oj i u 2017-oj istovremeno.
U okviru
serije mini-intervjua - „Boogaloo petica“ - razgovarali smo sa frontmenom benda
Jaredom Molineuxom (Džared Molino) pred nastup na drugom danu Bad Music Boogaloo festivala 17. juna,
kao i svirku iznenađenja 13. juna u MKC Kombinatu u Zemunu.
Vaša muzika se oslanja na nasleđe 60-ih – na
psihodelični rok, čak i na pop te ere. Pa ipak je suštinski autentična i
savremena, vešto izbegavajući da zvuči kao revival.
Nema mnogo bendova koji uspevaju u tome. Kako nalazite ravnotežu?
Jared Molineux: Mislim da naša muzika
tako zvuči zato što mnogo onoga što slušamo potiče iz tog perioda, iako slušamo
muziku iz svih perioda – od početka snimanog zvuka, pa do ploča koje su izašle
ove godine (nova ploča Chain And The
Gang – In The Red, primer je takvog skroz novog favorita). Nikada nismo
pokušali da stvaramo muziku koja zvuči „retro“,
„60s“ ili bilo šta slično. Oduvek smo
samo svirali i tako je izašlo. Naš proces pisanja pesama je veoma organski i
nikada ne pokušava da simulira bilo šta. Mislim da zbog toga što naša muzika
uvek poseduje čitav raspon osećaja i zvukova i uspevamo da izbegnemo da zvučimo
kao revival bend.
Ali s obzirom da mnoge ljude privlači takav zvuk, da li vidiš neku
sličnost između našeg vremena i šezdesetih?
JM: Mnogo ljudi zaista vole taj stil muzike, ali definitivno samo
van mejnstrima. Šezdesetih, rokenrol i psihodelija su bili dosta uključeni u
glavni tok. Vidim sličnosti između dva perioda – s jedne strane politika je
uvek sranje, a s druge postoji sjajna umetnost i muzika. A postojalo je vreme
pre nego što je rokenrol postao globalni fenomen, kada je bio periferan i underground..
Pretpostavljam da je
ono što mi stvaramo pomalo poput onoga što su radili rani rokenroleri – radimo
ono što volimo bez obzira na to da li vidimo isplativost i garantovani uspeh
ili ne. Rokenrol je tu već dugo vremena
i više nije novi žanr, ali namera je ostala ista: ne pravi ono što je bilo pre, ne teži oživljavanju prošlosti. Teži ka nečemu što je jedinstveno i tvoje; čak i
ako je u pitanju starinski stil, može se promeniti i postati nešto što nikada
ranije nije bio.
Ljudi poput Sestre Rozete Terp ili Čaka Berija su izrazili sebe radeći sa
starim žarovima svog vremena – Sestra Rozeta je pevala gospel, a oboje su imali
bluz gitarski stil. Ipak, uspeli su da od tih starih formi stvore nešto što
nikada ranije nije postojalo, nešto što je samo njihovo. Mislim da ne postoji
ni jedan bend koji zvuči tačno kao The Shivas; želim da radimo na tome da
proširimo sopstveni stil i učinimo ga jedinstvenim.
Izdali ste ploče za legendarne i/ili bitne
nezavisne etikete, K Records i Burger Recrods. Kakvo je to bilo iskustvo? Kakav
je osećaj da ime The Shivas stoji uz indi heroje poput Beck-a, Chain and the
Gang, The Microphones s jedne, ili uz Ty Segall-a i The Brian Jonestown
Massacre sa druge strane?
JM: Imali smo tu sreću da radimo sa ljudima čiju umetnost volimo i
da nam muzika izađe kroz neke popularnije kanale. To nas je nateralo da radimo
mnogo napornije i da se postaramo da naš rad može da stane rame uz rame sa
veličinama koje nam prethode na ovim etiketama. Ne tvrdim da zaista jeste tako,
ali mislim da najbolji način da umetnik
uči i raste jeste da se konstatno izlaže najboljoj umetnosti i umetnicima i da
upije što je više stvari moguće. To što smo imali prilike da idemo na
turneju sa Chain and The Gang, ili da radimo u Dub Narcotic Studio-u naučilo
nas je mnogim stvarima koje drugačije nikako ne bi mogli da shvatimo.
Najvažnije je da sarađujemo sa
prijateljima i sa ljudima kod kojih imamo dobar tretman. Bilo da je u pitanju
velika etiketa ili ona za koju niko nije čuo, najbolji posao se radi u dobroj
atmosferi, sa kreativnim nabojem. Čak i ako bude izdato za manjeg izdavača,
ukoliko valja, pročuće se i rašćete.
Putovali ste na sve strane, puno za relativno
mladu ekipu, pri čemu ste posetili za prosečan američki bend prilično egzotične
destinacije. Kakvu ste mudrost izvukli iz tih dugih i dalekometnih turneja?
JM: Ono
što sam naučio je da su ljudi generalno isti svuda. Naše kulture i jezici su
drugačiji, ljudi se drugačije oblače itd, ali razlikuju se dobri ljudi (i loši
ljudi). Takođe, čitav svet voli rokenrol, muzika i ples su istinski univerzalni
jezici (iako zaista verujem da su zapravo ista stvar, kao dve strane novčića –
telo vibrira poput žice gitare). Bilo da govorite engleski, španski ili
Svahili, svi razumeju dobru pesmu i tako se zbliže. Politika, ratovi i granice pokušavaju da nas podele, ali muzika,
umetnost i opšta dragovoljnost prema čovečanstvu čine da budemo jedno.
Posle dve godine, vraćate se u Srbiju. Da li imate neka očekivanja od
vašeg Bad Music Boogaloo nastupa, ili poruku za publiku?
JM: Dolazimo spremni za ples, nadamo se da ste spremni i vi. Jedva
čekamo da se vratimo u Srbiju, iskreno, to nam je jedno od najomiljenijih mesta
koje smo posetili. Hvala vam.
Moram da priznam da sam kontrol frik. Iako naravno volim i prijatna iznenađenja, obožavam kada
imam očekivanje i kada ono bude ispunjeno. Dugo sam se unapred radovala
sinoćnjem koncertu Merchandise i Dogs In Kavala u Elektropioniru, jer sam znala da će mi
doneti baš ono živo muzičko iskustvo koje mi u ovom trenutku treba. I
jeste.
Nažalost, veci deo Dogs in Kavala
nastupa sam promašila. Ali fragmentisano mišljenje na osnovu onoga što
jesam čula je (1) da su, iako žanrovski drugačiji, bili idealno zagrevanje za hedlajnere i (2) da mi je mnogo (mnogo mnoogo) drago što se virus indie
rock psihodelije širi među mlađim beogradskim bendovima. Kraj kada su se bespoštedno rasvirali zvučao mi je dosta ubedljivije nego svedeniji trenuci poput hita "Hvala što postojiš". Psići dobro zvuče i
mnogo obecavaju. Nadam se samo da ih svi ti pogledi puni nade uprti u njihovom pravcu neće oterati nekom stranputicom, ako u domenu psihodelije
stranputica uopšte postoji...
Ubrzo na binu izlaze Merchandise i počinje putovanje kroz nikad zaboravljene niti prežaljene snene saundskejpove 80-ih, no uz nepobitnu i neophodnu oštricu današnjice.
U 4AD-jevo zlatno vreme, sa kojim Merch nesumnjivo imaju neku astralnu sponu, bilo je subverzivno izgledati kao Bauhaus. U sadašnjici, gde se sa svih nivoa insistira na jedinstvenosti, ironično do potpunog poništenja, postala je subverzija izgledati sasvim obično (videti: normcore). Sa svojom nepretencioznom kežual trift store pojavom,
Merchandise se bez lickanja i distrakcija fokusiraju na suštinu -
otelotvorenu u muzici. S tim u skladu, onoliko koliko su opušteni oko izgleda,
toliko su nemilosrdno detaljni u vezi svog zvuka, a broj korekcija
upućenih toncu jedan je od dokaza toga.
Lično,
uopšte nije bilo teško da me odmah uvuku u nastup, jer su ga otvorili nekim od meni najboljih pesama sa njihovog poslednjeg albuma "A
Corpse Wired For Sound" (4AD, 2016.). I mnogo sati kasnije, živi "Lonesome Sound" i propratna osećanja veoma teško izbaciti iz sebe, a i bespotrebno je pokušavati.
Grubo gledano, u toku sinoćnjeg
nastupa mogli smo da upoznamo dve strane Merchandise-a: stariju, više
post-rok vožnji okrenutu, koja je kulminirala u fenomenalnoj "Anxiety's Door"; i noviju, prožetu elektro-pop tendencijama
najbolje oličenim u singlu "Right Back To The Start".
Takođe, možda treba napomenuti kako je, lišen produkcijskog finiša, zvuk uživo sveukupno gitarskiji, uz lepi kontrast u vidu zvuka elektronskog bubnja ("PHHHUU", kako ga slikovito opisa pevač Cox). Kako god, Merch koktel bio je sve bolji kako je nastup odmicao, terajući tela da se kreću po sopstvenom nahođenju.
Merch su
izuzetno vešti u slaganju emocija i atmosfera, vozeći i melanholiju i
čežnjivost i radost i snagu. Ne baštine teskobu tako čestu među
"mračnijom" muzikom - Merch zvuk odiše širinom i ispunjava vas osećajem
nepreglednog (unutrašnjeg) prostranstva. Kada se kockice tako slože,
sinestezija više nije nekakav spektakularni retki fenomen, već potpuno
logično i prirodno neuro-stanje (u ovom slučaju, kod mene najviše nalik
Pantone bojama za 2016).
U svom tom
sinestetisanju, preskočivši bar deceniju post-panka, new wave-a, dark
wave-a i svega ostalog po čemu je 4AD dobro znan, moj dragi um
uspostavio je jednu ne toliko očiglednu paralelu.
Pre
ravno deset godina kovala sam planove za odlazak na koncert Placebo u
Sofiji. I zaita sam otišla i posvedočila njihovoj usviranosti, veštini,
performerskom umeću. Međutim, ma koliko se trudila, čak ni na
omiljenim pesmama nisam uspela da osetim ono nešto. A ni od sinestezije nije bilo traga.
Vešto pakujući melanholiju u ples,
očajanje u radost življenja, vozeći savršene sumračne (post-) melodije,
ali bez nepotrebnih komplikacija i pompe, mislim da su mi Merch napokon
poklonili to za čim sam nekada u krcatoj hali u Sofiji žudela.
Moj mali plesnoplačni mehur, lišen svih narcisoidnih tendencija.
Možda
bi i Plasibo to mogli da daju da ne moraju da budu "veliki bend",
manekenski melanho-alt-rok koncipiran za ambivalentne i
eksperimentisanju sklone tinejdžere (kako je lako praviti se pametan 10
godina kasnije). Kad bi im bilo dozvoljeno da to odbace, možda i oni svirali kao Merch - zdušno iskreno i sa kompletnim uzivanjem, stvarajući jednostavnu magiju.
Jer
sve je zapravo jako jednostavno, i to kako nas radi muzika, i šta
tražimo ovde, i put kojim smo krenuli, i njegove posledice. Jedino naša
arogancija sve to do jalovosti komplikuje i stvara brojne iluzije,
uključujući i iluziju besmisla.
Hvala Merchendise-u, Dogs in Kavala, PopDepresiji i Kišobranu na kontri tome, britkoj, čistoj i iskrenoj. Hvala što postojite.
Srpsku verziju intervjua pročitajte na Blicu, ili prosto ispod engleske verzije :)
Many musicians give elaborate and exotic names to their bands, but very few bands literally live up to those names. "Please The Trees" are one of the rare jewels. They play a shamanic mix of psychedelic, kraut and post rock (daring to pass an occasional country classic through that filter too). But besides making music, they actually "please" - plant - trees. If the season is right, they plant wherever the tour takes them, leaving behind an extraordinary testimonial of their hypno-sonic visit.
Their performance is woven out of mathematical precision and mystery, something ancient and elusive. Their four-days-old performance at the MENT festival in Ljubljana, Slovenia got an excellent review on the legendary Louder Than War.
Belgrade audience has an opportunity to hear them live tonight at
Elektropionir, with the support of a local blues band Cockblockers.
Band frontman Vaclav Havelka III was kind enough to tell us something about their music, inspirations, experiences, trees, but also about carps.
How and when have you started the band? And how did the idea to actually "please the trees" - plant them (almost) everywhere you go - come about?
I started the band eleven years ago. Back them I was a solo singer-songwriter, performing and releasing records under the moniker selFbrush. Sometime back in 2005 I met this wonderful post-rock, instrumental band called Some Other Place and with these guys we started Please The Trees. Many people came through the band. We release four records so far, fifth is coming out in the fall. We recorded three of them in the USA. For the past five years we are a trio, me on vocals and guitar, Mira Syrny on bass and Jan Svacina on drums. We manage and book ourselves, except in the US and Canada where we’re represented by Leafy Green booking agency based in San Fracisco.
After spending time with a gardener friend in New York (who has been secretly planting trees around town), we get inspired and started planting trees in cities where we perform, during the planting trees season (Spring and Fall, sometimes Summer). Each tree planting is photographed and documented, then posted on Facebook profile of the project. Map of planted trees: http://g.co/maps/t9ne8
Musically, it seems to me you share about equal parts of European and American influences - psychedelic rock and kraut rock, post-punk and alt-country even. At one moment, you sound a bit like Neu!, and than you go on to cover Hank Williams. What do you think you draw from one continent (European) and what from the other (American)?
Many things influence us. I would say everything we like, we consider good and inspiring, music wise, aesthetically, philosophically. We listen to everything from blues, jazz, avant, improv, pop, rock, hip-hop, soul, rock, hard core, punk, noise, kraut, stoner, folk, country, electronic music. We absorb everything and transfer it in our thing. We approach writing and everything about the band very intuitively. It’s very personal and kind of sacred to us. We go for the feeling in the time now.
I always considered myself a music fan in the first place, then a musician.
Why is a carp the central motive of your last album, and that wonderful video for Suite F?
Years ago I bought this drawing you can see on the cover of the record Carp because I liked it a lot. Carp fish is a symbol of South Czech region where Mira and Jan are from, specifically the city of Tabor, an hour drive south from Prague, where I live. We shoot the video during the annual carp fish harvesting which is very specific thing happening every year before Christmas. We eat the carp fish on the Christmas day for dinner. To make it more interesting, weirder we asked our friend, dancer, performing artist Belgi Adiguzel to perform in the video.
4. That particular video transcends the rich, dark forest atmosphere really well. There is some mythical feel about it. Do old European tales and mythology influence what you do, and what is your relationship to them?
Of course. Under various influences again we’re creating our own band’s myth. We very much care about the visual presentation and recordings of our music. We’re keeping it challenging and always are pushing it beyond our vision, expectations, the comfortable zone …
5. You play for a variety of audiences - big towns, small towns, countryside... Open natural spaces and night clubs... What is your favorite type of show to play?
The more intimate and physical the show is, the better. But we’re enjoying playing various spaces. Playing various spaces is very healthy for the music. I think people should be able to play anytime, anywhere. That’s more interesting to us than to play in comfortable conditions for people who wants to hear you play. The best is to play for people who don’t really come to the show but you win them over with the performance, the music.
6. What did you expect from Balkan tour, and what did you get from it so far?
We love exploring new places, new countries. After we got invited to be playing MENT showcase festival in Ljubljana we decided to try to get more gigs on the way down here again. That’s how we always work. With the help of friend artists who were touring Balkans before we got in touch with promoters in Bosnia where we ended up playing Sarajevo, Mostar and Banja Luka. All shows were great. I think we made good connections and that people liked the shows. We’ve had great time and would love to thank the promoters for organizing the gigs and to the people who came to see us. After Belgrade we play in Arad, Romania where we played a year ago.
7. What is your general impression of Belgrade? You played two gigs here at the end of 2015. - one as Two Gallants guests, and the other as a part of the "Kišobran" party...
That tour was very challenging for us since Mira (the bass player) couldn’t go to do it with us. It’s been a great opportunity we were very happy for, so we decided to go just the two of us. And it’s been great. We love Belgrade. Very cool city and people.
8. Do you plan on planting trees this time (now that all the ice has miraculously vanished)?
Would love to but it’s still not good season for planting now. Hopefully next time.
(srpska verzija)
Please The Trees: Stvaramo sopstveni mit
Mnogi muzčari daju egzotična imena svojim bendovima, ali retko koji to ime u bukvalnom smislu opravda i otelotvori. Češki sastav "Please The Trees" jedan je od tih retkih zverki. Oni sviraju šamansku mešavinu psihodelije, krauta i post-roka, ne libeći se da kroz taj filter povuku i neki kantri klasik. Ali osim što sviraju - oni zaista sade drveće. Ukoliko je povoljna sezona, sade ga gde god da ih turneja odvede, tako ostavljajući jedinstveno svedočanstvo o svojoj hipno-soničnoj poseti.
Njihov nastup je satkan istovremeno od matematičke preciznosti i misterije nečeg drevnog i neuhvatljivog. Njihvov nastup od pre četiri dana na MENT festivalu u Ljubljani dobio je odlične kritike na legendarnom sajtu Louder Than War.
Domaća publika će u njihove veštine imati priliku da se uveri večeras, u Elektropioniru od 20h, uz podršku beogradskih bluzera Cockblockers.
Frontmen benda Vaclav Havelka III bio je ljubazan da nam kaže ponešto o njihovoj muzici, inspiracijama, iskustvima, drveću, ali i o šaranima.
1. Kako i kada je bend nastao? I kako ste došli na ideju da zaista "udovoljite drveću" - da ih sadite skoro gde god da svirate?
Bend sam osnovao pre 11 godina. Tada sam bio solo kantautor i svirao sam i izdavao ploče pod imenom "selFbrush". Negde 2005. godine upoznao sam divan post-rok bend "Some Other Place" i sa tim momcima sam osnovao "Please The Trees". Mnogo ljudi je prošlo kroz bend. Izdali smo četiri ploče do sada, a peti album izlazi na jesen. Tri albuma smo snimili u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednjih pet godina smo trio, ja pevam i sviram gitaru, Mira Syrny svira bas, a Jan Svacina bubnjeve. Sami smo svoji mendažeri i agenti, osim za SAD i Kanadu gde nas predstavlja agencija "Leafy Green" iz San Franciska.
Pošto smo proveli neko vreme u Njujorku sa prijateljem baštovanom koji u tajnosti sadi drveže po gradu, inspirisali smo se da počnemo da sadimo drveće u gradovima gde sviramo tokom sezone sadnje (proleće i jesen, ponekad leto). Svako drvo fotografišemo, mapiramo i kačimo na Fejsbuk stranicu projekta, "Please The Trees Project". Mapu možete pogledati ovde: http://g.co/maps/t9ne8
2. Muzički, deluje da imate podjednako evropskih i američkih uticaja. - psihodelični rok i kraut rok, post pank i alt-kantri čak. U jednom trenutku zvučite pomalo poput Neu!, a onda odsvirate obradu Henka Vilijamsa. Šta vam se čini da vučete sa jednog, a šta sa drugog kontinenta.
Mnogo stvari utiče na nas. Rekao bih sve što nam se dopada, što smatramo dobrim i inspirativnim u muzičkom, estetskom i filozofskom smislu. Oduvek sam sebe smatrao obožavateljem muzike na prvom mestu, pa tek onda muzičarem. Slušamo sve: bluz, džez, avant, improv, pop, rok, hip-hop, soul, rok, hardkor, pank, nojz, kraut, stoner, folk, kantri, elektroniku. Upijamo sve to i prenosimo na našu stvar. Naš pristup pisanju i svemu u vezi benda je veoma intuitivan. Veoma je lično i na neki način nam je sveto.
3. Zašto je šaran centralni motiv na vašem poslednjem albumu, kao i u sjajnom spotu za pesmu "Suite F"?
Crtež koji možete da vidite na omotu ploče "Carp" kupio sam pre dosta godina jer mi se mnogo dopao. Šaran je simbol Južne Češke odakle su Mira i Jan, tačnije grada Tabora, koji je na sat vremena vožnje od Praga, gde živim ja. Snimili smo spot tokom godišnjeg izlova šarana, što je veoma specifičan događaj koji se dešava svake godine pre Božića. Za Božićnu večeru jede se šaran. A da bi bio interesantniji i čudniji, zamolili smo našeg prijatelja, plesača i performans umetnika Belgi Adiguzel-a, da glumi u spotu. 4. Taj spot zaista dobro prenosi bogatstvo šumske tame. Sadrži nešto mitsko u sebi. Da li stare evropske priče i mitologija utiču na ono što radite? Kakav je vaš odnos prema njima?
Naravno. Pod različitim uticajima stvaramo sopstveni mit. Veoma nam je stalo do vizuelne prezentacije i snimanja naše muzike. Želimo da ostane izazovno i uvek to guramo preko granica sopstvenih vizija, očekivanja, zone komfora...
5. Svirali ste za najrazličitiju publiku - u velikim gradovima, u malim gradovima, u selima; u noćnim klubovima i na otvorenim, prirodnim prostorima. Koja vam je omiljena vrsta nastupa?
Što je intimniji i telesniji nastup, to bolje. Ali uživamo da sviramo u različitim prostorima. To je veoma zdravo za samu muziku. Mislim da bi ljudi trebalo da budu u stanju da sviraju bilo kad, bilo gde. To nam je zanimljivije nego da sviramo u udobnim uslovima publici koja želi da vas čuje. Najbolje je svirati za ljude koji nisu zaista došli zbog vas, ali ih onda pridobijete nastupom i muzikom.
6. Šta ste očekivali od turneje po Balkanu i šta ste dobili do sad?
Volimo da istražujemo nova mesta, nove zemlje. Posle poziva da sviramo na MENT festivalu u Ljubljani, odlučili smo da pokušamo da organizujemo još svirki na istom putu. Tako uvek radimo. Uz pomoć prijatelja-umetnika koji su već svirali po Balkanu, došli smo u kontakt sa promoterima iz Bosne gde smo završili svrajući u Sarajevu, Mostaru i Banja Luci. Svi koncerti su bili sjajni. Mislim da smo se dobro povezali sa ljudima i da im se dopalo. Super smo se proveli i zahvalni smo promoterima i publici. Posle Beograda sviramo u Aradu u Rumuniji, gde smo svirali i pre godinu dana. 7. Kakav je vaš opšti utisak o Beogradu? Svirali ste dva koncerta ovde krajem 2015. godine - jednu kao gosti benda Two Gallants, a drugu dan kasnije u sklopu Kišobran žurke...
To je bila veoma izazovna turneja jer Mira (basista) nije mogao da krene sa nama. Ipak, bila je sjajna prilika zbog koje smo bili srećni, pa smo odlučili da krenemo samo nas dvojica. I ispalo je sjajno. Volimo Beograd. Veoma kul grad i ljudi.
8. Da li ste planirali da sadite drveće ovog puta (sada kada se sav led čudesno istopio)?
Voleli bi smo, ali i dalje nije dobra sezona za sađenje. Sledećeg puta, nadamo se.
Uglavnom. Mekons izlaze vidno raspoloženi i da ne bude zabune, odmah kroz Memphis Egypt objašnjavaju mehanizme koji su ih doveli do današnje tačke. "Walk through the wall / No pain at all /I'm born inside the belly of rock'n'roll... ". Odmah potom sledi ubitačna i za singalong stvorena Beaten And Broken. Iskusno su nastavili da slažu listu koja savršeno osvetljava sve segmente njihovog obimnog dela, tako da se na momente osetite dašak '77, pa honki tonk kantrija, pa britanskog '69. zvuka obojenog Jamajkom, pa englesko-irskog folka*. Dakle, verovatno najkomletniji paket anglo-američkog rokenrola koji sam imala prilike da čujem, i to savršeno skladan.
