Hocus-Pocus-Octopus!

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92 (objavljeno 11.07.'10.)

Pored suve suštine ovogodišnjeg Mundijala - rezultata, igrača i velikog pitanja ko će uzeti pehar - pažnju okupira i jedan izuzetan "gospodin", sa izuzetnim talentom. Oktopod Paul je glavni “životinjski prorok” ovog takmičenja. S obzirom da mu je prebivalište u "Sea Life" akvarijumu u Oberhauzenu, dobio je zadatak da predviđa uspehe reprezentacije Nemačke. Učinak je impresivan - pogodio je pobednike svih 7 utakmica. Pogodio je i da će Srbija poraziti Nemačku, a izazvao je skandal u svojoj domovini kada je odlučno proglasio Španiju pobednikom polufinala - po ostvarenju Polove "vizije", mnogi ljuti fanovi nemačke reprezentacije su ga proglasili za baksuza i slali recepte za različita jela od hobotnice na mejl Polove institucije u Oberhauzenu. Ipak, možda je uspeo da preokrene svoju sudbinu delikatesa precizno proglasivši da će Nemačka ipak odbraniti treće mesto. Poslednji Polov izazov je finale, gde je ukazao da će Španija poneti zvanje svetskog prvaka.

Ceo spektakl je samo neobavezna razbibriga, ali postoji nešto neobično u načinu na koji oktopod-prorok bira u koju će se kutiju uvući - njegovi potezi ne deluju instinktivno ili refleksno. Deluju previše promišljeno za jednog morskog beskičmenjaka.

U čemu je stvar sa oktopodima?

Oktopodi i ostali glavonošci (sipe, lignje i nautilus) su vekovima bili viđeni kao čudna, misteriozna i mračna stvorenja, a povremeno i gastronomski specijalitet. Aristotel je u svojoj "Istoriji životinja" okarakterisao oktopode kao glupe - zbog tendencije da se približavaju ljudskoj ruci u vodi umesto da od nje beže. S obzirom da su im bliski rođaci ne baš bistre školjke i puževi, niko nije mogao pretpostaviti će pod naučnu lupu doći zbog svoje inteligencije. 50-ih godina XX veka otkriveno je da oktopodi imaju mozgove i to povelike. U odnosu na težinu tela, oktopodi imaju najveći mozak među svim beskičmenjacima, a nadmašili su i većinu kičmenjaka - po moždanoj masi ispred njih su jedino neke ptice i sisari. Iako ne garancija, ovaj podatak bio dovoljan povod da se, malo po malo, počne istraživanje ponašanja i inteligencije krakatih stvorenja.

Još pre konkretnih istraživanja, akvaristi i radnici u velikim morskim akvarijumima primetili su da se oktopodi često ponašaju na nepredvidljiv i kompleksan način. Vrlo su radoznali i prepredeni - neki leže u zasedi i "pljuju" vodu u lice svog čuvara kada se on nadvije nad akvarijum, a drugi su nalazili način da otvore poklopce ili su plavili akvarijume zapušavajući odvode. Neki su uhvaćeni i u razbojničkim manevrima - noću bi izlazili iz svog akvarijuma, otpuzili do susednog, najeli se ribe i potom se siti vratili svojoj kući. Primećeno je i da se upuštaju u aktivnosti koje se mogu protumačiti kao igra - neki ubacuju predmete u tok mehurića raspršivača vazduha da bi ih odbacili natrag, kao što deca tapkaju loptu o zid. Ono što će vam reći svako ko se susreo sa oktopodom u prirodnom ili veštačkom okruženju je da vas oni definitivno posmatraju. A ako imaju priliku, dobro će vas istražiti i svojim nizovima pijavki.

Naučna istraživanja su pokazala da oktopodi imaju sposobnosti koje su tipičnije za više životinjske redove: imaju dobro pamćenje, sposobni su da uče i rešavaju širok spektar problema. Ovo im omogućava da predviđaju, planiraju, pa čak i koriste alat. Oni imaju sopstvene namere, a postoje indikacije da poseduju i ličnosti - da je svaka jedinka individua, sa sebi svojstvenim odgovorima na izazove okoline. Naučnici Roland Anderson i Stephen Duntley istražuju i mogućnost da oktopodi i sipe imaju sposobnost čvrstog sna, sa sve REM fazom - što implicira da možda i sanjaju.

Ali svi ovi zanimljivi podaci i dalje ne objašnjavaju "vidovitost" oktopoda Pola. Možda su napredne analitičke sposobnosti tu, ali Pol sigurno nije imao mnogo prilike da prati fudbalska dešavnja iz svog akvarijuma. Stručnjaci iznose različite hipoteze. Neki tvrde da svoje odluke donosi na osnovu vida - poznato je da oktopode privlače horizontalni pravougaoni prostori, baš kao oni na zastavama. S obzirom da ne vide u boji, moguće je da ih privlači kotnrastnija kombinacija pravougaonika - recimo, srpska zastava poseduje veći kontrast u odnosu na nemačku. Drugi pripisuju sve slučajnosti - kada bi ste bacili novčić 7 puta, postoji verovatnoća da bi ste svaki put pogodili stranu na koju će pasti. Međutim, ukoliko bi ste bacanje ponovili 150 puta, napravila bi se relativno uravnotežena raspodela vaših pogodaka i promašaja. Drugim rečima - bez velikog broja ponavljanja u potpuno kontrolisanim uslovima, nemoguće je proglasiti da ova oktopodska otkrovenja nisu čista slučajnost.

Polove veštine će verovatno ostati zabavna misterija, ne previše vredna naučne rasprave. No, oktopodi generalno pokazuju spektar daleko zanimljivijih ponašanja za koja nemamo predstavu kako su se pojavila i evoluirala. Bilo bi lepo da slučaj jednog oktopoda super-zvezde skrene pažnju na inteligenciju i izuzetnost ovih stvorenja i možda promeni tipičnu ljudsku predstavu o njima - oktopodi su daleko više "morskog ploda" na tanjiru.

Shandor

(c) scarab/skarab

Najmanja pop zvezda na svetu - uspon i pad čivave

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

"Heart-kun" - čivava koja je postala zvezda u Japanu zbog svoje šare u obliku srca

Smatra se da je holivudska čivava histerija počela 1997. godine, sa multimilionskom Taco Bell reklamnom kampanjom, “Yo Quiero Taco Bell”. Četiri godine kasnije, čivava Bruzer (Bruiser) postaje četvoronožna zvezda filma „Legally Blonde“ (kod nas preveden kao "Otkačena plavuša"). Tada je malena rasa definitivno lansirana u orbitu slavnih.

scena iz „Legally Blonde“

Uprkos reputaciji razmaženih kevtavaca, čivave nisu pionirski eksperiment holivudskih genetičara. Ovo je verovatno jedna od najstarijih pasmina i jedina koja je prirodno patuljasta – nije bilo poznate selekcije u tom pravcu. Deluje kao da su se samo pojavile niotkuda - poreklo je i dalje misterija. Interesantna je hipoteza da su evoluirale od neke vrste malih pustinjskih lisica, ne od drugih pasa ili vukova. Što se postojbine tiče, postiji sijaset teorija, ali najprihvaćenija je da je današnja čivava domovinu delila sa Astecima i drugim narodima centralne Amerike, koji su ih često koristili u žrtvenim ritualima.

Čivava je najmanja pasmina na svetu i kao takva je zgodna za nosanje unaokolo i pokazivanje na crvenom tepihu. Njihove krupne oči i nesrazmerno velike glave bude uspavane materinske instinkte. Egzaltirani i opsesivni temperament i srčanost koja ne mari za male telesne dimenzije očigledno savršeno leže holivudskim super-zvezdama. Jer, spisak njihovih poznatih vlasnika svakako nije mali: jednu ili više čivava poseduju Jennifer Lopez, Britney Spears, Hilary Duff, Jamie Lee Curtis, Jennifer Love Hewitt, Sharon Osborne i mnogi drugi. Posebno treba spomenuti Paris Hilton, koja je posedovanju malih pasa dodala posebno dekadentnu notu. Ona ne propušta priliku da svoju „Zvončicu“ (Tinkerbell) izvede pred kamere, bilo da je u pitanju defile po crvenom tepihu ili rialiti šou. Zvončica iza sebe ima objavljene memoare, modnu liniju garderobe za male pse i mnoga druga „pseća“ posla. Možda najveće iznenađenje na listi je Mickey Rourke, koji uspeva da pomiri pojmove „mačo“ i „patuljasti pas“.

Dekada za nama je donela vrhunac popularnosti čivavama. Novi štenci se štancuju kao na pokretnoj traci i sprovode do tašni novopečenih vlasnika. Međutim, sva živa bića, makar i minijaturna, imaju sijaset potreba koje treba zadovoljiti i probleme koje valja rešavati. Pas je pas, makar izgledao kao igračka. Mnogi to ne shvataju kada se povode za trendom i ubrzo se nađu nezadovoljni činjenicom da moraju da skupljaju feces svog najnovijeg “aksesoara”. Posledica je da broj napuštenih životinja postaje ogroman, pogotovo u Kaliforniji, epicentru čivava eksplozije. U protekle dve godine, kalifornijski stacionari za pse bez vlasnika su postali pretrpani čivavama. Procenjuje se da će u ovoj državi uskoro one činiti 50% ukupnog broja životinja pod starateljstvom zaštitara. Čak se i Madonna otarasila svoje 3 mezimace. Ali sreća u nesreći je da većina zdravih čivava uspeva da pronađe nove vlasnike, zbog svoje kompaktnosti i relativno male zahtevnosti. Dospeće u lep stacionar gde će ih veterinari povratiti u pristojno stanje i vrlo uskoro će ih grejati toplina novog doma, zar ne? Pogrešno.

unutrašnjost Chihuahua Rescue centra; izvor: hoardingchihuahuas.com

Na nesreću minijaturnih heroja ove priče, ispostavilo se da je jedan od najpoznatijih centara za spašavanje čivava u Kaliforniji, „Chihuahua Rescue“ iz Burbanka, samo jedan veliki, bolesni kolekcionarski (hordaški) brlog. Upravo ova organizacija se dočepala Madoninih napuštenih čivava, potom optuživši pop divu da je nemarom dovela svoje ljubimce u užasno stanje, zbog čega je jedna od čivava uginula. Međutim, bivši volonteri centra su putem sajta hoardingchihuahuas.com počeli da iznose prljav veš organizacije na svetlost dana. Tu se može pronaći i tvrdnja da su Madonini psići u očajno stanje dospeli tek po smeštanju u stacionar, zbog jezivih uslova i zaraznih bolesti koje haraju tim mestom. Vlasnica stacionara i vođa operacije je Cynthia Gudger, koja se godinama lažno predstavljala kao Kimi Peck. Pseudonim je koristila da bi zataškala svoju hordašku prošlost - više puta je optuživana i sudski gonjena zbog okrutnosti nad životinjama i ilegalnog držanja stacionara. Trenutno je upletena u niz sudskih procesa. Doduše, klevetanje Madone nije među optužbama, bar za sada.

"Kimi Peck"

Tužna priča čovekovog najboljeg prijatelja pretvorenog u alatku industrije zabave konstantno se ponavlja, bilo da su u pitanju čivave, dalmatinci ili pit-bul terijeri. Posle medijske uzbune i kolektivne griže zbog zloupotrebe nedužnih životinja nastaje kratko zatišije, a onda se u orbitu lansira nova četvoronožna senzacija. Za razliku od dobro dresiranog psa, za ljudsku rasu naučene lekcije vrede jako, jako kratko.

Za još koju informaciju o čivavama, pogledajte Animal Planet's Dogs 101: Chihuahua

Prenerazila se zimina - utisci

Bez preteranog uvijanja i odugovlačenja moram da kažem da je film ispunio sva očekivanja koja sam potajno gajila.

Ispunio je suštinsku ulogu dokumentarnog filma - a to je da objektivno informiše publiku, da predstavi sve strane uključene u temu, bez pristrasnosti, dramatizacije i licemerja. I naravno, da sve to režiserski i vizuelno bude kvalitetno i jedinstveno. "Zimina" nije film fokusiran samo na životinje. Spontano nam daje uvid i u tragični status seljaka, kao i našeg stočarstva/poljoprivrede generalno. Omogućava sagledavanje šire slike i daje dovoljno elemenata gledaocu da pronađe dublji koren žalosnih stvari koje na platnu posmatra.

Problematika se odmotava samostalno, kroz priče i mišljenja različitih odgajivača, seljaka, biznismena :), stručnjaka za stočarstvo i veterinara. Situacija onih o kojima se govori, a koji sami nemaju glasa - svinja - verno je predstavljena snimcima njihovog života i smrti. Izuzetno je dobro što se ni jednom od tih momenata ne daje veća težina od realne - dakle, fokus nikao nije na nasilju i klanju, ali ono se ne gura u drugi plan radi eventualnog komfora publike. Nema crno-belih pretpostavki i nema favorizacije. Još jedna bitna stvar, koju je sam autor Mladen Kovačević podvukao u razgovoru posle filma - nema antropomorfizacije životinja. Dakle, nema drame, nema nagoveštaja ili pokušaja rekonstrukcije toga kako svinje percipiraju svoju patnju, nema tužnih violina, samim tim - nema prostora za emotivnu manipulaciju.

Ako izuzmete članove filmske ekipe i njihove prijatelje, broj "samovoljnih" posetilaca je bio prilično mali. Pošto je većinu verovatno odbilo upozorenje da film sadrži nekoliko brutalnih scena, red je da i one dobiju koji red teksta. Scene svinjokolja čine kvantitativno mali deo filma. Snimci su potpuno sirovi i nemontirani - fiksni ugao, bez promene kadra, od početka do kraja. Bez trunke šminke, bez dodavanja ili oduzimanja. Ovo vas faktički čini svedokom događaja i ne ostavlja prostora za pomisao "pa možda nije baš tako (strašno) kako izgleda". Jesu uznemirujuće, ali kako da nasilna smrt ne bude uznemirujuća? No, očigledno da je mali broj ljudi sposoban da pogleda u oči svojoj hrani. Potiskivanje je već odavno najbolji prijatelj naše vrle civilizacije...

U moru novijih dokumentaraca kod kojih je jednostranost uzela toliko maha da se graniče sa propagandnim filmovima (najbolji primer je Oskarom nagrađeni The Cove), ohrabrujuće je videti da dotični trend nije uticao na ovo ostvarenje. Iako se u tekstu moja malenkost fokusirala mahom na svinjske muke, ovo je izuzetno kvalitetan film, vredan za videti zanimala vas dobrobit životinja ili ne. Jer, na kraju krajeva, "čovek je ono što jede".

(ovo je zapravo jedan od aktera filma i učesnika diskusije)

Prenerazila se zimina

U okviru festivala dokumentarnog filma Beldocs 2010, u nedelju 18. aprila (18:30h) u Jugoslovenskoj kinoteci, premijerno će biti prikazan dokumentarac pod nazivom "Prenerazila se zimina". O čemu se radi možete pogledati na flajeru:

Nemojte ovo shvatiti kao generalnu preporuku - kvalitet filma mi je nepoznat. Ali preporuka važi vezano za samu temu - svakako je intrigantno pogledati srpski dokumentarac o tradicionalnoj četvoronožnoj konzumaciji - domaćoj svinji i svakodnevnom odnosu prema njoj. Takođe, nije toliko čest slučaj da se neko na domaćem terenu pozabavi temom vezanom za dobrobit životinja na ovaj način. Razlog više da zavirite u salu Kinoteke.

Zanimljivo će biti videti kako je obrađen "mit o našem seljaku". Šta pod pojmom podrazumevam? Veći deo ljudi koji konzumiraju meso (i ja spadam u dotičnu kategoriju, da ne bude zabune), a sa kojima sam razgovarala o tome da li uopšte znaju: 1) kako se životinje na farmama, malim i velikim, obično tretiraju 2) čime se sve tretiraju (antibiotici, hormoni, toksini i aditivi u hrani), odgovorili bi obično nešto poput: "A ne, kod nas nije tako, životinje naših seljaka žive prirodno i slobodno". Hm...

Mislim da bi svako ko upotrebljava meso u ishrani (osim ako nije hipersenzitivan) trebalo da pogleda neki video zapis o tome odakle i na koji način ono dolazi do naših tanjira i da li u postupanju sa životinjama postoji prostor za poboljšanje. To je deo odgovornosti koja dolazi sa eksploatacijom drugih živih bića. Ništa nije besplatno, a dugujemo im bar to da ne živimo u poricanju.

Epilog priče o obešenim štencima

Nastavak priče započete 12. marta.

Izvršioci su 17-ogodišnjak i 15-ogodišnjak. Vesti i komentari:

Blic

Glas javnosti

Press

Kurir

Alo!

Nekoliko činjenica:

O psima:

1. Izuzetno je redak slučaj da je agresija odraslog psa, pogotovo ženke, usmerena na štence.

2. Štenci su prilično bespomoćni, ali nisu ni glineni golubovi. Faktički je nemoguće da terijer malog rasta, sam, bez pomoći, udavi sva četiri šteneta... Pogotovo pored dva odrasla psa.

3. "Grč vilice", koji spominje otac mladića kao opravdanje za fatalni ishod (Blic), je mit. Ni jedna pasmina nema fizičko "zaključavanje vilice". Postoje pasmine, kao što su terijeri, koje su uporne i tvrdoglave po prirodi i u stanju su da budu vrlo zadrti jednom kada uhvate plen. "Zadrto" ne znači "neodvojivo". Uostalom, terijer male glave koji drži "zaključana" 4 šteneta...?!

4. Da li je slučajnost što se metod kačenja "mamca" za grane drveta koristi kao fizički trening određenih vrsta pasa? Scene kada se pit-bull ili stafordski terijeri vilicama "bese" o grane ili sajle su postale deo ikonografije agresivnih/kriminalnih oblika ulične kulture.

O ljudima:

1. Primetite kako se forsira termin "dečaci". Mladi ljudi između 15. i 17. godine života ni po jednoj osnovi - psihičkoj, fizičkoj, fiziološkoj - nisu deca. S druge strane, u vestima o razbojništvima i tučama, poput ove, redovno se oslovljavaju kao "maloletnici" ili "mladići". Da li neko aludira na nevinost?

2. Kada je žrtva sadističkog zločina ljudsko biće, mase se gnušaju i iščuđavaju kako je počinilac, "dobro dete", mogao da počini takav zločin, te se krivica baca na omiljene faktore - "sekte", drogu, i sl. Znaci koji su možda prethodili tragediji, poput iživljavanja nad životinjama, vešto se potiskuju u umovima bližnjih i javnosti, a krivica pada isključivo na spomenute i njima slične "zle sile".

3. Da je iko onih koji huškaju na nasilje prema, ili uteruju strah od "krvoločnih napada podivljalih čopora" životinjama uložio polovinu vremena posvećenog tim aktivnostima na pronalaženje i širenje informacija o tome kako se ponašati da ne isprovocirate psa i kako se ponašati u slučaju napada, broj napada i ujeda bi sigurno bio značajno manji. Ali pretpostavljam da im to ne bi bilo u interesu...

4. Šteta je što se ovako ozbiljnom temom bave većinom tabloidni/senzacionalistički listovi. Veliki minus za "respektabilnije" novinske kuće, poput Politike, jer se redovno bave psima lutalicama kada treba pisati huškačke članke o ujedima, čoporima, krvoločnosti, itd, ali teme o zlostavljanju životinja, poput ove, ih se apsolutno ne dotiču.

5. Ukoliko roditelji budu nastavili da besumučno pravdaju i lažu u korist svog potomstva kome je potrebno psihološko savetovanje, ionako loša mentalna slika naroda će postati još mnogo, mnogo gora...

Ljubimci ovog 12. marta

12.03. je jedna godišnjica. Dan kada se mnogi dublje zamisle o tome gde se kao nacija nalazimo, koliko smo se približili "evropskim vrednostima", boljem statusu i standardu, koliko smo daleko od rešenja bazičnih problema. Koliko kaskamo, koliko dugujemo. Dan kada se mnogi vraćaju nadahnjujućim im rečima o boljoj budućnosti.

U vrtlogu misli mnogi guraju pod tepih bazično pitanje mentalnog zdravlja, kako individualnog, tako i kolektivnog, nacionalnog. Da, ljudi u "tranzicionim društvima" su pod pojačanim stresom, loš standard, velika stopa nezaposlenosti i manjak obrazovanja utiču na devijantna razmišljanja i dela... Svi faktori su uzajamno povezani, istina. Ali ako psihičko zdravlje nacije uzmemo kao jedan od indikatora boljeg sutra, bliža budućnost ne deluje obećavajuće.

Kaže se da se zrelost i naprednost društva prepoznaje po tome kako ono brine o svojim najslabijim članovima. Kako oceniti situaciju gde bolničke radnice šamaraju nemoćne starice, gde vaspitači poverenu im decu sa problemima u razvoju ponekad vezuju da bi ih "smirili"? Gde se trudnice prečesto porađaju u uslovima koji ugrožavaju i njihov i bebin život, pritom sadistički ponižavane od strane Bogom danih medicinskih radnika?

Posebnu kategoriju slabijih članova ljudskog društva čine domaće životinje. Delimično ili potpuno zavisne od ljudske brige i samilosti. Prepuštene su na milost i nemilost svom ljudskom vlasniku ili susedu. Inteligentne, osećaju bol i patnju kao i sam čovek. U svetlu ovih činjenica, razvijene zemlje su prepoznale potrebu za postojanjem etičkog, humanog odnosa prema životinjama, za uvažavanjem njihovih prava. Stroge regulative se posebno tiču kulture ophođenja prema najčešćim ljubimcima - psima i mačkama.

Evo "naših ljubimaca" ovog 12. marta:

Vest:

Glas javnosti

Blic

Kurir

B92

Slike govore više od 1000 reči o umobolnosti čina. Udavljeni i potom obešni o drvo, jedan po jedan. Vrlo drastično, ali samo jedno od otelotvorenja epidemije svirepog zlostavljanja i mučkog ubijanja životinja u Srbiji. I obratite pažnju - žrtve nisu opaki psi čuvari, već bespomoćni štenci.

Pored direktne svireposti, prisutna je i latentna - može se uočiti značajno prisustvo komentara poput, "ma sve to treba pobiti", "neka ih ovi što ih štite vode kući kad ih tol'ko vole" i moja omiljena vrsta: "bolje i tako nego da porastu, pa da ujedaju decu", "šta se zamlaćujete s životinjama kad ima toliko napuštene dece", itd.

Kakva naprasna briga za mlade naraštaje. U zemlji gde mnogi porođaji zaista podsećaju na horor priče. Gde se školski sistem raspada. Gde majka ima pravo da, zamahnuvši iz sve snage, udari svoju petogodišnju ćerku po sred temena jer joj je u autobusu ispala flašica vode. Gde deca imaju priliku da gledaju svoje životinjske vršnjake kako obešeni vise sa drveta, kao i mnoge druge oblike iživljavanja. To je u redu. Psi su zaista problem, a "dušebrižnicima" su kuće sigurno pune smeha usvojene dece...

Ono što nosi najveću dozu uznemirenja je šablon po kom su mete nasilja upravo oni najslabiji i najosetljiviji. Oni koji ne mogu da se brane, a često nemaju nikoga ko bi trenutno ustao u njihovu odbranu. Bilo da je u pitanju baka u bolnici, trudnica pred porođajem, dete koje ne govori... Bilo da su u pitanju štenci koji još nisu ni sposobni da ugrizu. I ne radi se o tome da merim i poistovećujem vrednosti ljudskog i životinjskog života. Radi se o simptomatičnosti iživljavanja jačeg nad najslabijim. "Might makes right". Pogotovo ako ima mogućnost da se komotno izvuče.

Lično, nemam impuls da političare smatram velikanima, pogotovo post-mortem, ali ne radi se o tome. Samo su mi ove slike, baš danas, bile sumoran kontrast u odnosu na uzdižuće citate o potencijalno naprednom, humanom društvu.

Kako smo stigli do ovolikog mraka?