Kovčeg za bubamaru

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Mnogi odrasli ljudi imaju potrebu za kućnim ljubimcem - višenožnim, beznogim ili pernatim prijateljem s kojim će podeliti neko češkanje, obrok ili misao. Za razliku od odraslih, deca uvek imaju potrebu za ljubimcem. No njihovo mišljenje je često suprotstavljeno stavovima njihovih roditelja, pa se klinci posle uvedenih sankcija na pse, mačke, hrčke i ribice često okreću ilegali. A nema idealnijih ilegalnih kućnih ljubimca od insekata.

Insekti su veoma lako nabavljivi, tj. uhvatljivi. Nije ih problem smestiti u mali, tajnoviti prostor, daleko od očiju bilo kakvog strašnog suda. Mogu biti jako interesantni za posmatranje, sa svojim gotovo vanzemaljskim formama i neobičnim pokretima. Ali uvek postoji loša strana medalje - deca se jako vezuju za svoja stvorenja, a insekti su kratkog veka. Dodatno - osetljivi su, pa im njihov mini život može biti naglo prekraćen iz nehata, samo jednim slučajnim pokretom.

Možda je taj davni, iskreni bol vezan za gubitak ljubimca bio ono što je inspirisalo Davida Barringera, pisca i dizajnera iz Severne Karoline, da napravi jedan jako neobičan set. U pitanju je „The Dead Bug Funeral Kit”, koji sadrži minijaturni kovčežić, svitak sa uputstvom sprovođenje sahrane, glineni cvetić i seme trave za grob, sve izrađeno i upakovano krajnje detaljno i pedantno. A možda je najčudniji element ručno rađena „Buggy Book Of Eulogies” - knjižica sa posmrtnim poemama o najčešćim insektima - o leptiru, cvrćku, bogomoljci, muvi, bubamari... U njima se provlače kako momenti nevine fascinacije čudnim bićima, tako i poetski prikazi najčešćih razloga kraja njihovog postojanja.

Ovaj čudni dizajnersko-spisateljski poduhvat, iako jako zanimljiv na svoj minijaturno-morbidni način, ipak ostavlja osećaj nekog nedefinisanog nemira. Možda je to zbog opšte blasfemičnosti koncepta - prenošenja najpotresnijeg ljudskog rituala na svet bića koji je tako daleko od našeg. Možda je to zbog osećaja suštinskog distanciranja autora u odnosu na činjenicu da decu stvarno obuzima tuga zbog gubitka nečega što je za većinu “zrelih” tako malo i beznačajno. A možda nemir leži u tome što nas smrt malih i prolaznih bića u tako ozbiljnom ruhu jasno podseća koliko smo i sami krhki, daleko od besmrtnih i nedodirljivih.

Vrisak Čarlija Brauna

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Šta je zajedničko Munkovim slikama i Snupiju?

Znojenje dlanova, lupanje srca, napetost mišića, dok vam je sve teže da udahnete vazduh. Grickanje noktiju i čupkanje kose. Ali najgori je taj neizbrisivi osećaj nadolazeće propasti. Iako u vašoj okolini nema ničega vidno pretećeg, kao da stojite pred čoporom izgladnelih vukova čekajući da vas rastrgnu. Onda ćete se prenuti, potruditi se da povratite kontrolu, da sebi objasnite da se ništa strašno neće dogoditi tek tako, niotkuda. Uspevate i nastavljate da hodate, samo da bi ste se nekoliko metara dalje uplašili sopstvene senke. I tako u krug.

Procenat ljudi koji se svakodnevno voze na ringišpilu anksioznosti je mnogo veći nego što pretpostavljamo. Anksioznost ne treba brkati sa zdravim strahom, jer ne predstavlja odgovor na trenutnu, realnu pretnju. Ona nije racionalna - ona je iščekivanje nejasnih ali jako negativnih zbivanja. Američki psihijatri su predantni što se tiče vođenja statistike, pa se lako može pronaći podatak da smatraju da se čak 18% populacije SAD-a suočava sa nekim od anksioznih poremećaja. Da ne bude zabune, sama anksioznost se smatra normalnom u uslovima pojačanog stresa. Problem - poremećaj nastaje kada uznemirujući osećaj počne da se javlja u normalnim okolnostima i nepretećim situacijama - pri šetnji parkom po sunčanom danu, odmoru kod kuće, odlasku do prodavnice...

"Vrisak", detalj, 1893.

Upravo je takva situacija bila glavni inicijator nastanka Munkovog „Vriska“ - njegove najpoznatije slike, koja se pritom često koristi kao ilustracija anksioznih poremećaja i svakako nema bolje. Munk je svoju tadašnju „muzu“ opisao u svom dnevniku: „Šetao sam se putem sa dva prijatelja, kada je Sunce zašlo; iznenada, nebo je postalo crveno poput krvi. Zastao sam i naslonio se na ogradu, osećajući se neopisivo umorno. Vatreni jezici i krv su se protezali preko tamno plavog fjorda. Moji prijatelji su nastavili da hodaju dok sam se ja vukao iza, drhteći od straha. Tada sam začuo ogromni, beskrajni vrisak prirode“.

Ta muza - anksioznost, pratila ga je dosta dugo, pogotovo u periodu kada je stvarao svoj verovatno najzačajniji ciklus, „Friz života - Poema o životu, ljubavi i smrti“. Ali sve dolazi uz cenu: ono što je bilo kreativno gorivo ujedno je izjedalo autora. Anksioznost, alkoholizam i fizički sukobi postaju sve dominantniji deo Munkovog života. Počinje da doživljava halucinacije i manije gonjenja. Sam shvata da je dodirnuo granicu ludila i 15-ak godina od nastanka „Vriska“ odlučuje da krene na psihoterapiju. Pokazala se uspešnom i od njenog kraja do smrti živeo je mirnije, a novi opusi slika su često imali optimističniji ton.

"Tandem konja", 1919.

No anksioznost se ne prikazuje samo kroz mračne scene - ponekad proviri kroz šalu i smeh.

Svi znaju ko su Snupi, Čarli Braun i kompanija, odnosno „Peanuts“ - generacije širom sveta su odrasle uz njih. Njihov stvoritelj, Charles M. Schulz je zajedno sa svojim karakterima postao jedan od simbola američkog humora i uvukao se u pop-kulturu čini se, za sva vremena. Teško je na prvu loptu povezati takvu ličnost sa mračnim stanjima uma. Malo ko i jeste sve do 2007. i izlaska najduže i najkontroverznije biografije - „Schulz and Peanuts: A Biography“. U njoj, autor David Michaelis iznosi tvrdnje da se Šulc čitavog života borio sa anksioznošću i depresijom, koje su imale različite okidače - od zadirkivanja u školi još kada je bio dečak, do problematičnog prvog braka kasnije. Michaelis svoje tvrdnje podrobno ilustruje odgovarajućim „Peanuts“ stripovima, hipotetišući da je Šulc svoje emocije kanalisao upravo kroz junake crtane priče - a pogotovo kroz uznemirenog i često utučenog Čarli Brauna.

Šulcova porodica je žestoko napala biografiju i autora, tereteći ga za brojna pogrešna tumačenja i izvrtanje činjenica ne bi li stvorio sliku kakvu je sam zamislio. Istinu o tome kakav je Čarls M. Šulc zaista bio verovatno nikada nećemo pouzdano saznati. Ipak, niko ne može da ospori da je numera „It Changes“ iz dugometražne avanture „Snupi vrati se kući“ jedna od najdepresivnijih pesama koje je animirani film ikada doneo:

I tekst i kontekst ilustruju ono od čega anksiozna osoba u svojim lošim momentima strepi: nagle negativne promene i iznenadne gubitke, pred kojima je potpuno nemoćna. A tu je i Čarlijev pogled koji kroz tačku i dve male krive govori sasvim dovoljno.

Bilo kako bilo, čovek mora da pokuša da bude hrabar. Možda ne superherojski hrabar, ali dovoljno da može da udahne punim plućima s vremena na vreme. Zato, ukoliko vas obuzme napad anksioznosti dišite duboko, u sebi pevušite nešto što vas smiruje i setite se - i Edvard Munk i Čarli Braun i vi ste već preživeli mnogo sličnih unutrašnjih apokalipsi. A i Snupi se na kraju ipak vratio kući.

Jera Springerić

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Fabula je suvišna ako svi „žive za fajt“

Ma koliko od njih bežali, nemoguće je da ne budete svesni sveta reality programa. I ako ne palite TV i ne kupujete novine - u nekom trenutku ćete morati da napustite kuću i upotrebite javni prevoz. A onda ćete iz nepoznatih usta preblizu vašeg uveta saznati sve što niste želeli. Gigantski tabloidni naslovi će vas ujedati za lice sa svih strana: „Tuča na Farmi!“; „Gaja hteo da siluje Vlaju!“. Realnost tih programa je već odavno i vaša realnost, iako vas niko nije pitao za mišljenje.

Lako se može uočiti jedna izrazita pravilnost - emisije traju satima, ali svi ih gledaju zbog par momenata, zbog retkih hajlajtova. A oni su uvek vezani za fizičko ili bar verbalno nasilje, za blud, razvrat, afere... Što niže - to bolje. Ti trzaji su ono zbog čega prosečni gledalac doživljava nalet adrenalina i zbog čega se, očigledno, gledanje običnog šoua pretvara u opsesiju i uvrnuto spiritualno iskustvo. Međutim, prazan hod može biti problem. U ovim teškim vremenima svaki trenutak je dragocen, ako ne za snalaženje i preživljavanje, onda bar za duge i sočne analize toga kakav nas je čemer obavio. U tom kontekstu odnos trajanja reality show-a i količine suve akcije za kojom se žudi jednostavno nije fer. Zašto odmah ne preći na stvar? Vreme je da na scenu stupi lokalni superheroj pogane intrige i orgazmičke zabave. Narod je spreman za domaću verziju Džerija Springera.

Jerry Springer je jedna od najkontroverznijih ličnosti američke javnosti već gotovo dve decenije. Stvorio je emisiju koja je sa jedne strane nazvana „najnižom formom televizijskog programa“ i više puta proglašena za najgoru TV emisiju u Americi, a s druge je jedan od najgledajnijih talk programa i u više navrata ugrozio čak i Oprino (večito) prvo mesto. The Jerry Springer Show u početku uopšte nije pretendovao da bude devijantni cirkus kakav je danas. Počeo je kao emisija u kojoj se diskutovalo o političkim i socijalnim temama poput posedovanja oružija ili problema beskućnika. Ali za to očito niko nije mario i gledanost je počela da opada. Da bi zadržao mesto na televiziji, Springer se okrenuo provokativnijim temama. Atmosfera emisije je postajala sve napetija, nabijena nekim podlim elektricitetom, a 1993. došlo do prve tuče. Džeri Springer je napokon ljudima dao ono čega su bili gladni. Kako se početna grudva pretvarala u lavinu, teme su postajale prvo sve kontroverznije, pa onda i sve degutantnije; baka je pričala o seksu sa unukom, a majka o poduhvatu preotimanja devojke svoje ćerke; ometeni u razvoju su izvrgavani podsmehu; obezbeđenje je proračunato puštalo ljute učesnike da razmene par udaraca; gledanost je rasla. Springer je 2000. godine potpisao ugovor koji mu svake godine oteža džep za 6 miliona dolara. A publika ne prestaje da navija i egzaltirano skandira čuveno: „Je-rry! Je-rry! Je-rry!“

Nema tabu teme koju Springer nije dotakao, bilo da su u pitanju preljuba, incest, zoofilija ili pedofilija. Džeri ima pitanje, podpitanje i komentar na sve, mada to često nije ni potrebno - pažnje željni učesnici sami rade posao i svaki ozbiljan problem uspešno pretvaraju u mulj moralnog dna. Uzaludni su svi apeli savesti i zdravog razuma različitih organizacija i pojedinaca - ovo je TV demokratija, a gledaoci žele to što žele. Hoće odgovor na misteriju četiri K: Ko (je) Kome Koga Kako.

Iako mnogi imaju običaj da tvrde intelektualnu i moralnu superiornost nad američkim narodom, već vidim nekog budućeg Jeru Springerića kako trlja ruke i pravi lokalnu multimilionsku imperiju.

Red za audiciju bio bi kilometarski. Oni manje odvažni bi potezali svaku moguću rodovsko - plemensku vezu ne bi li dobili priliku da vide To iz perspektive publike, da dobacuju i skandiraju „Je-ro! Je-ro! Je-ro!“. Jer suštinski nikoga ne zanima sopstveni bedni život - svi žele da izvuku i dobro pogledaju najprljaviji veš drugih, da se užive u tuđe bizarne drame, da vide kako estradne zvezde čupaju umetke i štipaju silikone jedne drugima. Svi žele da padne krv, ili bar da iskuse nešto približno tom idealu. Nešto poput crne hronike sa hepi endom.

Na "Ološ-reci" ćuprija

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Kada živite u infrastrukturno zapuštenom gradu (u kom se pritom stalno nešto „dorađuje“), dobrim delom oguglate na sve što otpada, propada, osipa se ili curi. Ali na neke stvari čovek se nikad ne navikne do kraja. Nekad ovakve pojave postanu opasne po život i dobiju par redova u crnoj hronici. Većina jednostavno narušava vaš unutrašnji mir - raspadanje i razaranje umeju da izazovu iskonski osećaj nelagode. Službe zadužene da rešavaju ovakve probleme svakako postoje, ali ne rade uvek svoj posao. To se dešava u svim ćoškovima planete i ma koliko mi mislili da je „tamo daleko“ bolje i uređenije - uvek postoji kvart ili ulica čiji su problemi nekim čudom „nevidljivi“.

U Astoriji, severozapadnom delu Kvinsa (Njujork) ispod Hell Gate mosta, čak dve decenije bila je oštećena vodovodna cev koja se izlivala na trotoar u prečniku od desetak kvadratnih metara. Prizor je toliko postao deo pejzaža da je dobio i ime - „Ološ-reka“ (Astoria Scum river). U toplijem delu godine "reku" su ukrašavali žabokrečinu i vonj, što nije ništa u poređenju sa činjenicom da se zimi čitavo „korito“ zaledilo, predstavljajući izuzetno opasnu površinu za hodanje. Da stvar bude još bizarnija, ne radi se o zabačenom ćošku, već o veoma prometnom delu trotoara. Pošto su lokalne vlasti pokazale apsolutnu letargiju u odnosu na problem, neko je rešio da preuzme stvar u svoje ruke, ne čekajući potrebne dozvole. Tako je nastao ovaj „gerilski“ projekat.

Jason Eppink - nekonvencionalni umetnik koji se bavi „urbanim transformacijama, brzim prototipovima, estetskim intervencijama i neovlašćenim hepeninzima“, u saradnji sa uličnim umetnikom iz Toronta Posterchildom, konstruisao je most preko Ološ-reke. I to bez ikakvog budžeta, od recikliranih materijala: dasaka stare radničke klupe, odbačenih štafova i metalne ploče za električne komponente. To je bio novogodišnji poklon stanovnicima Astorije ne bi li svakodnevno mogli da savladaju prepreku bez opasnosti. Nekome je ipak stalo.

Most je izazvao oduševljenje Njujorčana i zaista su hodali preko njega - čime je ispunio svoj zadatak. Ali nije privukao samo pažnju onih koji su ga koristili. Postavljen je 30. decembra 2009, a već 27. januara 2010. po nalogu gradskih vlasti otpočeli su radovi na havarisanoj cevi. Napokon su naterani da nešto preduzmu - trebalo im je 20 godina i jedna pametna i odvažna ideja. U martu su radovi završeni, a mostić Ološ-reke je ostavljen na ulici. Ko zna, možda je sada u nekoj novoj plemenitoj misiji.

Što se naših gradova tiče, možda primer Ološ-reke može da posluži kao inspiracija. Sezona erkondišna je gotova, ali za sledeću bi bilo fino da neko konstruiše tende od starih kišobrana, a zatim ih postavi iznad trotoara, na zgrade stanara previše bahatih da obrate pažnju na koga kaplje voda iz njihovih klima uređaja.

Biology vs. Physics

aka "the Eternal Struggle":

(source: unknown)

(source: xkcd)

...aka: "I will never pass Thermodynamics"

(unless I get the cuttlefish, of course)

Great Lake Swimmers & the BP oil spill

(english translation below)

Kanadski indie-folkeri Great Lake Swimmers omogućili su javnosti da čuje pesmu sa novog albuma. "Balada o ribarevoj ženi" (Ballad Of A Fisherman's Wife) govori o nesreći koja je zadesila žitelje priobalnog dela Meksičkog zaliva, pogođenog najvećom naftnom katastrofom u istoriji - BP mrljom (BP oil spill). Nafta je uništila ili značajno oštetila čitave ekosisteme na jednoj od "vrućih tačaka" biodiverziteta, a ribu i plodove mora kontaminirala do nivoa previše opasnog za konzumaciju. Najviše pogođenim su se našli ljudi koji su živeli upravo od eksploatacije plodova mora - samostalni ribari. Toni Deker, frontmen Great Lake Swimmers, povodom "Balade" je izjavio:

"Pesma je napisana pošto sam, uz veliku užasntost, čuo vesti o naftnoj katastrofi u Meksičkom zalivu. Najupečatljiviji i najdirljiviji su mi bili izlivi ljutnje onih koji su živeli oko ovih voda, prvenstveno ribara, a pogotovo njihovih žena. Želeo sam da prokomentarišem krizu iz tog specifičnog ugla gledanja".

Iako nije ni muzički ni lirički najimpozantnija pesma koju je Deker napisao, jednostavnost i vokal u prvom planu omogućuju da poruka bude jasna i glasna. Takođe, pesma je puštena u dobrom trenutku - iako je curenje nafte zaustavljeno a mediji se utišali - kriza je daleko, daleko od kraja.

Poslušajte pesmu OVDE (swimdrinkfishmusic.com)

Podsetimo se, BP mrlja ili Deep Water Horizon Oil Spill kriza, počela je eksplozijom na platformi Deepwater Horizon kompanije British Petroleum, kada je poginulo 11 radnika. Kuljanje nafte iz izvora je trajalo od 20. avgusta do 15. jula 2010. U ovom periodu oko 4,9 miliona barela sirove nafte ispušteno je u okean, a deo je stigao do obala Meksičkog zaliva ostavljajući za sobom na milione mrtvih i kontaminiranih stvorenja, narušene osetljive ekosisteme i razorenu lokalnu ekonomiju.

(english)

Canadian indie-folkerers the Great Lake Swimmers have made one of the songs from their upcoming album available for listening. "Ballad Of A Fisherman's Wife" tels a story about the disaster that has stricken the people of the Gulf of Mexico's coastal region. The BP oil spill - the greatest oil-related disaster in history, has destroyed almost entire ecosystems of this biodiversity hotspot, and also made all local sea foods too dangerous for human consumption. So this is the greatest ordeal for ones making a living from sea food exploitation - and especially small scale fishermen.

Here's what the singer-songwriter and band's frontman Tony Dekker said about the origins of Ballad:

"Ballad Of A Fisherman's Wife" was written after hearing, with great dismay, news about the oil spill disaster in the Gulf of Mexico. Most striking and heart-felt to me were the sentiments of outrage from those who made their living in and along these waters, especially the fishermen, and especially their wives. I wanted to comment on this ongoing crisis from that very specific viewpoint."

Though it's not the most striking song made by Dekker, musically or lyrically, the fact that it has dominant vocals and simple structure makes the message of the song clear to hear. It also comes at a good moment - as a reminder that, though the leak has been capped and media has been quiet since - the crisis is far, far from over.

Listen to the whole song HERE (swimdrinkfishmusic.com)

The BP or The Deep Water Horizon Oil Spill crisis has startet with an explosion on the Deep Water Horizon platform of British Petroleum. 11 workers died on spot. Oil gushing from the wellhead lasted form 20th of April to 15th of July 2010. In that time, 4,9 million barrels of crude oil was released in the water and certain amount had reached the coasts of the Bay. It left behind millions of dead and oil-contaminated creatures, harmed fragile ecosystems and wildlife and destroyed local economy.

HDR rupa bez dna

Pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Pozovite foto-policiju, molim!

Eksplozija digitalne foto tehnologije je omogućila gotovo svakome da bude „fotograf“. Broj onlajn foto zajednica i dela u njima već prevazilazi mogućnosti prosečnog zainteresovanog da isprati sve, a da se pritom i sam bavi nečim kreativnim. Velika prednost ovakvih zajednica je što omogućava razmenu znanja, saveta i ideja. Velika mana je što omogućava formiranje foto-trendova koji se šire kao kuga, a često su potpuno lišeni estetske vrednosti i smisla. Tako je već nekoliko godina veoma popularna HDR foto-manipulacija. Nemoguće je ne primetiti HDR dela – jednostavno bodu oči svojim prenaglašenim bojama, opštim sjajem i (pre)često nadrealnim izgledom.

HDR je skraćenica za „High Dynamic Range “. Ideja je izvlačenje detalja iz pretamnih ili presvetlh delova fotografije. Osnovna tehnika, koja je idejno začeta još u XIX veku, sastoji se iz preklapanja tamnijih i svetlijih fotografija istog motiva, a savremeni programi za obradu ideju vode korak dalje, koristeći matematički model za još temeljnije obavljanje ovog zadatka.

Diskretni HDR – gornja fotografija je nastala od prekpanja i balansiranja donjih

Naziv „visoki dinamički opseg“ ima smisla, jer teoretska zamisao je da ovako obrađene fotografije budu približnije onome što ljudsko oko vidi – što je oduvek bila ambicija fotografije. Oko poseduje sposobnost trenutnog prilagođavanja na svetlosne uslove i ujednačava detalje koje vidimo u svetlijim i tamnijim delovima prostora, dok su fotoaparati „prinuđeni“ da prave izbor između najtamnije i najsvetlije tačke. Dakle, dinamički opseg oka je mnogo veći nego kod fotoaparata. Ironično je međutim da je tehnika stvorena da bi prikazala nešto jasnijim i realnijim zloupotrebljena da bi stvorilo što više generičkog, kičastog nadrealizma.

Postoji momenat kada trend preraste u pošast, a trendu „liči na fotografiju – nije fotografija – aha, ipak jeste“ nikako da vidimo leđa. Postavlja se pitanje šta mi uopšte želimo od fotografije? Čemu bezdušno digitalno mrcvarenje JPEG i RAW fajlova, koji kao finalni proizvod siluju naše čulo vida? Da li želimo da realno ovekovečimo trenutak ili da ga načinimo delom izmišljene lične 3D video igrice? Kao da se “umetnost fotografije” svela na trenutnu, usiljenu spektakularnost. Možda je vreme da HDR dobije svoje mesto u kategoriji vizuelnog zagađenja.

ExtInked

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Istrebljenje se uvlači pod kožu

Tetovaže nalaze mesto na ljudskoj koži gotovo od početka civilizacije. Za brojna plemena one su vid inicijacije pri prelasku zrelo doba ili obeležavanje drugog značajnog događaja u životu osobe. Moderan, zapadni čovek ima više razloga da dopusti da mu se boja uvuče pod kožu: od pomodarstva i pukog pijanog trenutka, do poriva veoma lične prirode. Slično iskonskom plemenskom ”šaranju”, neki imaju potrebu da ono što su osetili na sopstvenoj koži na njoj i zabeleže. A neki kao lično doživljavaju i ono što se dešava drugima, makar ne bili ljudi.

Kada je razlog jako ličan, tetovaže postaju mnogo više od slika, a kada imaju iza sebe ozbiljan koncept - postaju moćno sredstvo komunikacije. Tako je 2009. mančesterski umetnički kolektiv "Ultimate Holding Company (UHC)” došao na odvažnu ideju: da osmisli crteže 100 najugroženih vrsta životinja i biljaka Britanskih ostrva, koji bi bili tetovirani na tela 100 odabranih dobrovoljaca - "ambasadora vrste”. Projekat je malom igrom reči dobio zanimljiv naziv - “ExtInked” Član UHC-a i dizajner svih 100 crteža Jai Redman objasnio je da je u pitanju ne samo umetnički, već socijalni eksperiment - dolazi do susreta različitih zajednica: umetnika, tattoo majstora i ekologa. "Želim da ih vidim kako se prepliću i sparuju, deleći ideje i vizije" - rekao je on pred početak projekta.

Jai Redman, Joe Richardson (UHC) i dve od 100 vrsta

“Eksperiment” je prošao više nego uspešno. UHC su dobili brojne prijave koje detaljno opisuju zašto dobrovoljci žele da istetoviraju određenu biljku ili životinju i kakvo mesto one imaju u njihovim životima. I sami članovi kolektiva su bili iznenađeni odzivom, a dirnuti činjenicom koliko su budući "ambasadori" bili emotivni u vezi bića koje su želeli da ovekoveče na sebi - koliko je za njih pitanje raznovrsnosti i uništavanja živog sveta zapravo lično.

Otvaranje izložbe ExtInked radova

ExtInked ima i trajnije efekte. Tetovaže nastavljaju postojanje na svojim ponosnim vlasnicima i postaju izuzetan alat komunikacije i edukacije. S obzirom da svaka vrsta "telesne umetnosti" privlači pažnju okoline, taj momenat daje priliku ambasadoru vrste da prenese priču o njenom posrtanju i porazu u borbi sa ljudskim nemarom. Svakako interesantan način za buđenje ekološke svesti.

A ukoliko ste bio-eko-fanatik, pored edukacije, ovakva ideja može imati i dodatnu dimenziju, viši oblik lepote - nekako je bolno romantično biti dobrovoljno žigosan slikom stvorenja koje je vaša sopstvena vrsta dovela do granice izumiranja.

„Sve nam boje lepo stoje“

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

O turizmu, dizajnu i zaveri osnovnih boja

Iz ugla posmatrača, šta čini dobro dizajniran logo? Jednostavnost i vizuelni sklad, ali i više od lepote – treba da bude stvoren sa idejom i jasnom simbolikom. Kako svaka institucija i organizacija ima svoje grafičko predstavljanje u vidu logotipa, tako ga imaju i turističke organizacije. U teoriji, on treba da na privlačan način asocira na potencijalnu turističku destinaciju – što se postiže upotrebom karakterističnih simbola i odgovarajućom paletom boja. Međutim, u praksi ume da bude malo drugačije. Dizajnere uglavnom zamišljamo kao eksperte za vizuelno, sa dobro ispečenim zanatom i znanjem o tome šta ide zajedno, a šta ne. One koje vrše selekciju grafičkih rešenja zamišljamo kao ljude koji se u dizajn razumeju, makar malo. Ne pomišljamo na to da na obe strane ima onih koji se nisu odmakli od osnovnog kruga boja, odnosno - od svog prvog kompleta drvenih bojica. Uz to, očigledno nisu želeli da neko pomisli da su škrti.

Svi uslovi za apsolutnu pogrešnost su ispunjeni: neoriginalnost, neprepoznatljivost i kompletni nedostatak ideje. Ali svakako najspektakularnije su boje, jer tu su gotovo sve. Ovi logotipi ne mogu da ostave nikakav trag u umovima potencijalnih turista, osim možda apstraktne hrpe šareniša. Za slučaj da to nije dovoljno očigledno, pogledajte njihovu paletu boja:

Primetno je i da svi logotipi potiču sa određenog geografskog područja – tu je Srbija i naši prvi i nešto dalji susedi. No, da se ne radi o nekakvom bizarnom regionalnom dizajnerskom sporazumu dokazuju logotipi Slovenije, Mađarske, Bugarske i Grčke. Različitog su kvaliteta, ali zajedničko im je da njihove boje znatno manje „vrište“ i da su više u skladu sa državom koju predstavljaju.

Šta uopšte možete da zaključite o zemlji čiji turistički logo čine sve osnovne boje? Da su u pitanju izrazito vesele, bezbrižne teritorije? Pune ljubavi i tolerancije? Ono što je vrlo interesantno je da sve ove „države radosti“ imaju problematičnu prošlost ili sadašnjost, što se prvenstveno odnosi na političku i socijalnu situaciju. Pod teretom su proteklih ratova i loše reputacije. Kada to sagledamo postaje jasno zašto se vrlo napadno izbegava upotreba nacionalnih obeležja i kako su jarke boje očigledno pokušaj da se potencijalni putnik-namernik odobrovolji i oslobodi straha. Nažalost, to treba postići daleko ozbiljnijim merama od šarenog logotipa. Šteta je utoliko veća jer je ovaj region i dalje obskurna destinacija za veliki broj turista, koji nisu baš sigurni gde je šta na Balkanu (ili gde je Balkan uopšte). I dok se sve zemlje trude da privuku mase svojom jedinstvenošću i originalnošću, naši susedi i mi kao da pokušavamo da se utopimo u bezazleno, anonimno šarenilo – neke čudne zemlje „negde iza duge“.

Od biblioteke do "nešto-teke"?

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Ah, biblioteka. Odatle ste sigurno pozajmljivali prve lektire. Možda ste izrasli u nekog od danas sve ređih ljubitelja knjige, pa ste nastavljali da produžujete članarinu uživajući što u svežim, što u vrlo prašnjavim naslovima. Možda vam realne poteškoće zadaje, a možda vas je jednostavno sramota zbog činjenice da zgrada Narodne biblioteke još uvek nije renovirana i otvorena za javnost. Možda uživate u štetanju među policama, listanju arhivskih kartica i možda vam je žao što sve manje ljudi uopšte zalazi u „kuće knjiga“.

Da li su biblioteke mrtve? Da li su relikti nekog drugog vremena, pregaženog od strane brzoprotočnih informacija? Internet mreža je sada uz vas na svakom koraku, a samo je pitanje trenutka kada će se i kod nas potpuno odomaćiti iPad, Kindle i slične sprave sprave za „listanje“ elektronske literature. Nema više brige oko toga da li ćete nekoj stranici napraviti „uši“.

Biblioteke su relativno čest motiv u pop-kulturi - od scena stidljivog virenja preko knjige u raznoraznim romantičnim limunadicama, do „fem-dom“ koncepta stroge bibliotekarke. Ali ovi motivi ne mogu biti vid popularizacije biblioteka iz očiglednih razloga - previše su površni i premalo fokusirani na samu suštinu, a to je sadržaj polica bibliotekarskih zdanja. Ipak, na večito divljem Zapadu postoje indikacije nekih radikalnih promena. Iako je prodaja elektronskih izdanja knjiga na Amazonu prevazišla prodaju onih fizički realnih, biblioteke odbijaju da se povuku bez borbe. Novi talas odobravanja one nalaze u modernom anti-konzumerizmu - u prednosti zajedničkog dobra u odnosu na individualno posedovanje, kao i u uviđanju važnosti znanja i njegovog nesputanog širenja. A ovo plodno tlo podstaklo je i novu evoluciju biblioteke.

Iako reč „biblioteka“ na grčkom znači „soba knjiga“, savremeno doba nam donosi proširivanje pojma van njegove etimologije. Tako su nastale „igračkoteke“, „alatoteke“, „semenoteke“ i „bicikloteke“. Koncept je isti kao kod „knjigoteka“ - besplatno ili uz simboličnu članarinu možete pozajmljivati stvari, radi potrebe ili probe. Nema potrebe da trošite novac da bi ste posedovali nešto, a istu stvar će biti u prilici da koristi mnogo ljudi posle vas, čak i ako ne bi mogli da je priušte.

Ali šta je sa rent-a-car-om i drugim „rent-a-“ servisima? Zašto se oni ne nazivaju „autotekama“, odnosno - u čemu je razlika između učlanjivanja u „-teku“ i pukog iznajmljivanja stvari? Pa, zajednička crta svih „nešto-teka“ je da iza njih ne stoji puka želja za profitom, već viši društveni cilj - stvaranje i konstantno proširivanje baze određenih objekata koji bi bili dostupni bilo kom zainteresovanom članu populacije. One su bazirane na mnogo dobre volje - arhive objekata se šire donacijama iz različitih izvora, a profit je obično tek toliki da omogući samoodrživost. „Nešto-teke“ imaju dobre izglede da postanu mini-utopije za radoznale duše. A možda su i vesnici neke bolje budućnosti za civilizaciju umornu od zgrtanja sa jedne i izrabljenosti sa druge strane.