Što se tiče prethodnog posta - vesele kompilacije koja je otvorila ovaj blog, nisam slutila da je ona valjan soundtrack za knjigu koju ću pročitati nekih nedelju dana kasnije.
Ne sećam se kada sam poslednji put pročitala roman u jednom dahu. Bar ne neki koja je išta vredeo - razumljivo je da se kroz bljuzgu dobrog dela savremene beletristike jednostavno klizi, čak i ako je potpuno besmislena, šuplja ili na smrt dosadna. Ali dođe i taj trenutak.
Roman "Put" ("The Road", 2006.), poslednji napisan od strane legendarnog američkog pisca Cormac McCarthy-a, ima sposobnost da vas potpuno usisa u svoj svet - post-apokaliptičnu viziju spaljene, umiruće Zemlje, gde malobrojni patrljci ljudske rase pokušavaju da prežive, besciljni, hraneći se otpacima nekadašnje civilizacije, ili alternativno - jedni drugima. Priča i naracija vas voze tako da je potreba za daljim čitanjem jednako agonijska kao potreba dva glavna lika - dečaka i njegovog oca - da nastave da koračaju kroz pepeo, prašinu i mrtva obličija nekadašnjeg Sveta, bez obzira na činjenicu da im mir može doneti jedino smrt. Bez i malo šminke i preterane dramatizacije, prenosi vam osećaj svakog napetog, napregnutog koraka, osećaj da najmanja greška deli od večnog ništavila, ali i trenutke iskonske ljudskosti, lepote i svetlosti u tom beživotnom moru oprljenih kostiju. I sve teče potpuno glatko i prirodno. Baš kao da se stvarno dogodilo.
Za razliku od većine modernih, pod uticajem holivuda nastalih priča o kraju sveta, gde je akcenat prvenstveno na razlozima zbog kojih je do "nesreće" došlo, teorijama zavere i mehanizmima kojima bi se proces mogao zaustaviti, u "Putu" o sličnim temama nema pomena. Jednostavno je - probudili ste se i znate da je nešto krenulo naopako. Da život iščezava, da sve gori, da je došao kraj. Nema vremena za smišljanje teorija, izgovora, izvlačenje pouka, spašavanje izgubljenog... Samo se snađite. Takav pristup mi se izuzetno dopao.
Izdanje na srpskom jeziku je priredila relativno mlada izdavačka kuća Beobook. Iz jednostavnog čitalačkog ugla moram da primetim da je prevod prilično rogobatan, sa potpuno nepotrebnom, preteranom upotrebom arhaičnog jezika, koja opterećuje Makartijev specifični stil pisanja. Utoliko besmislenije kada prevod uporedite sa originalom - pisac svakako koristi bogat književni jezik, ali sama forma rečenica nije ni malo arhaična. Prevod bi, po mom skromnom konzumentskom mišljenju, trebalo da što vernije dočara piščev stil, a ne da pretenciozno pokušava da stvori sopstvenu "umetnički formu"... Ipak, bilo je iritantno prvih 50ak strana, posle čega se čitalac da navići. U odnosu na priču, momenti besmislene jezičke onanije postaju zanemarljivi. U svakom slučaju, lepo je što je Beobook izabrao da nam omogući uživanje u tri romana jednog od najznačajnijih američkih pisaca XX veka (od kojih je jedan "No Country For Old Men", po kome je snimljen istoimeni film braće Koen iz 2007.), na srpskom jeziku. Prevod, na kraju krajeva, nije toliko tragičan da bi ste se ga odbacili i okrenuli originalnoj verziji.
Definitivna preporuka.
A kako ćete se Vi snaći kada kucne čas da krenete na sopstveni Put?
No comments:
Post a Comment