Saturday, May 9, 2015

Ti na ulici




U četvrtak 7. maja, grupa Ti počastila nas je javnim koncertom u okviru otvaranja Beogradske internacionalne nedelje arhitekture (BINA).

Na obodu suvog granitnog korita fontane ispred Beoizloga u posle pola 8 dočekale su nas spremne gitara i „gajbica“*, koje su Ilija Duni i Trajče Nikolovski ubrzo stavili u funkciju akustičnih verzija svojih starih i novih pesama.
                                                                                     
Na prvi sluš, pesme grupe Ti mogu zvučati gotovo tinejdžerski, zbog bazično pop melodija i jednostavnih tekstova posvećenih gotovo isključivo emotivnim temama. Ali to je samo površni utisak. Njihovi „prosti“ stihovi kriju daleko više dubine nego mnoge komplesksne stihovne misli, kakve bi svaka nastavnica srpskog svakako više volela da pročita – sindrom tako čest u našoj muzici i poeziji uopšte. Jezički minimalizam ostavlja prostor za apstrakciju, za neočekivanu dubinu i raznoliku interpretaciju:

Da ti želim dobra jutra,
Malo li je;
Da dočekamo sutra,
Malo li je;

...izraz retke zahvalnosti prema jezgru života – jednostavnoj svakodnevici.


Dolazim,
Ali ne znam odakle
Odlazim
Jer nisam odavde
Smejem se
Jer sam živ
 
....nekoliko stihova gotovo haiku senzibiliteta sadrže toliko slojeva postojanja, decenije ambivalentih osećaja o pripadnosti, ali i čudesnu, radosnu životnost koja je nadilazi.


Ako ...
Sve što vidim već je viđeno
Sve što tražim već je nađeno
Sve što pevam već je svirano
Sve što volim već je voljeno

...ono što većinu nas makar nesvesno proganja, a šta se retko ko usudi da pusti u svest i prizna. Kamoli speva pesmu.


Ti se ne boje ni jednostavnosti, ni melodije, ni osećanja. Naprotiv, vrlo vešto barataju njima. Uz to, na obodu fontane sinoć svirale su dve ličnosti. Ne dva projekta, glumca, konstruisana umetnika, već dva karaktera, dovoljno izrazita da na momente deluju gotovo stripovski. Osveženje.

Ni izvedene akustično, pesme ne gube na energiji. Recimo, bila sam ubeđena da će zarad odsustva elektrike preskočiti svoj novi sonično-pankerajski hit „Kako da joj kažem da mislim na nju“, ali sam pogrešila. Zvučni ugođaj bio je svakako drugačiji, ali suština i elan su ostali netaknuti. Dvojac dobro poznaje svoje pesme, jer su uistinu i potpuno njihove.


Sada ćemo proširiti kadar, sa grupe Ti na okolinu.
Na lepo prolećno beogradsko veče, ljude koji su se iskupili oko fontane, na prolaznike.

Šaren svet okupljen oko muzike. Arhitekte. Studenti. Hipsteri. Muzički entuzijasti. Psi. Slučajni prolaznici koji zastanu, pa produže svojim poslom. Mladi. Stariji. Deca.

„Na keca“ sam mogla da se setim bar desetak osoba koje sam očekivala da vidim, bilo da su ljubitelji autorske muzike, deo nove autorske scene ili njeni pratioci. Moje očekivanje ispunile su samo dve osobe i ovo nije prvi put da se to desi kada su u pitanju ulični koncerti.

A naizgled, situacija je bila idealna da se se svrati. Veče bilo je lepo i za šetnju, kamoli za koncert. Pristupačna lokacija. Akustični set, nešto što je uvek interesantno čuti.

S druge strane, prilično sam sigurna da će se većina ljudi iz mojih očekivanja materijalizovati kada Ti budu imali promociju albuma 12. juna u KC Gradu.


Bilo bi zaista suludo da pokušavam da proniknem u sve pojedinačne, „prave“ i moguće razloge izostanka muzičara i muzikofila sa šarmantnog akustičnog nastupa grupe Ti. Ali tok misli mi je upao u vrtlog jedne ideje, mogućnosti. Možda baš zato što sam i sama tamo na otvorenom i za sve pristupačnom prostoru osetila dozu nelagodnosti.

Recimo, kada je neka izrazito samozadovoljna osoba sela tik iza mene i čitav nastup nije zaklapala (o sebi i svom svetonazoru, prirodno). Ili u trenutku kada se jedan tinejdžer, prosečni sivi kežual bratori, zaleteo ispred benda i rukama počeo da pljeska po barici. Zatim je skočio i uzviknuo nešto nemušto ka publici, a onda otrčao, smejući se blentavo. Sve to zato što su ga trojica drugara-batica snimala. Baš dobra fora za jutjub, fejzbuk, šer. „Ulice pune ludih...“ koga god, bitno je da svetu pokuša da se nametne svoja teoretski jedinstvena, a pojavno zatrta, generička ličnost; i to svuda, gde god da postoji makar i mala rulja, potencijalna publika. Pokušaj življenja iskrivljenih ideala sveopšteg tržišta. Brza slava bez mozga i smisla.

To globalno viralno-virusno tržište, gde je glupost valuta, ovde nije postojalo dok sam ja odrastala i jurila besplatne svirke po gradu. Tačnije, nismo znali da je tu. Bilo je tek u nevidljivom začetku. Ne posedujem organ kojim bih svarila sve njegove pojavne oblike, danas toliko masovne da su postali nova norma ponašanja. Egzibicionizam, javni životi, potrošnja novca, stvari i ljudi, objektivizacija, kurvanje. Sve ono što sam poniranjem u alternativnu kulturu, u kulturu, tokom odrastanja želela da izbegnem, sada divlja u mnogo ekstremnijoj formi nego pre desetak godina i uvlači se pod kožu onima koji danas odrastaju.

Kada idemo u određeni klub da poslušamo određene izvođače, da li kupujemo ulaznicu samo za koncert, ili za Drugi Svet? Svet odovojen od dnevne stvarnosti, nedostupan svima, drugima; kulturološki zaklonjen od mejnstrim neprijatnosti. Gde se družimo, gledamo, postojimo samo sa probranima, onima koje odobravamo, doživljavamo srodnima i bliskima.

Iako su, posebno u nazovi-liberalnim džepovima stvarnosti, usta i tekstovi ispunjeni tolerancijom, demokratijom i inkluzijom, činjenica je da većina nas nije spremna da u sopstvene živote uključi četvoricu batica sa mobilnim kamerama i neartikulisanim glasovima. Gledaćemo da ih izbegnemo. I njih i ostale koje bi iz bilo kog razloga mogli da doživimo neprijatno i neprijateljski. A nasumičnost i održivi haos po kome živi ulica neminovno i nemilo nam ih vraća u fokus.

Da li nam je zato nelagodno da se pojavimo i boravimo na uličnom događaju, makar on teoretski pripadao „našem svetu“? Da li još uvek može da se uživa i druži na ulici? Sami smo sebe iz njih izostavili. Da li su postale puki koridori od mesta do mesta, onih probranih, gde nam je lepo i udobno?

Osetljivi smo i to je u redu. Ali ako uspemo da zadržimo makar malo staloženosti, shvatićemo da nam je većina „uličnih ljudi“ sličnija nego što na prvi pogled uspevamo, ili želimo da vidimo. Obične, tihe, umerene i dobronamerne tako slabo primećujemo jer ih uzimamo zdravo za gotovo. Zato nam se pažnja i utisci vezuju za beslovesne, za jezičare, za bahate, iako su oni i dalje u manjini, i dalje društvene anomalije. Posvećujući im toliko pažnje činimo upravo ono za čim žude. Nesvesno im udovoljavajući, prepuštamo im da osvoje ono što jeste i njihovo, ali je i naše. Zajednički prostor. Javnost. Javno dobro.


Ali Ti su bili na ulici sinoć i na oko pola sata učinile su je življom, vedrijom i višedimenzionalnom. Oni i svi koji su ih slušali. Muzika može da utihne samo ako prestanemo da sviramo i slušamo. Ulice mogu da prestanu da budu naše samo ako pristanemo da ih se odreknemo.

 
Foto 1: Ti FB
Ostale fotografije: https://www.facebook.com/bombardho (via Ti)

*Draga Magdalena Pinball Wizard mi reče da ta „perkusiona gajbica“ ima ime dostojno instrumenta, samo što nije mogla da ga se seti. Do daljnjeg, za mene ostaje gajbica. EDIT: Zove se KAHON, hvala Trajče :)

Wednesday, May 6, 2015

Od svirki do koncerata, od mladosti do matorosti

Disklejmer: koncertna "matorost" u ovom slučaju nije vremenska, objektivna kategorija, već pitanje ličnog osećaja. Tako možete imati 50 godina i biti i dalje mladi, ili se sa 25 osećati matoro. Jednako je stvar mentaliteta koliko i fizičke sposobnosti. Do preuranjene koncertne matorosti vas mogu dovesti faktori poput napornog posla, aktivnog porodičnog života, koncertnog "pregorevanja" posle dugo godina izlaženja, ili dugačka koncertne pauza zbog koje ste ispali iz forme.

foto: reakcija

Kad si mlad, ideš na svirke i certove.

Kad omatoriš*, počneš ideš na koncerte.
(isti bend može prvo da svira svirku, a 10 godina kasnije koncert).

* * *

Kad si mlad, odgovara ti da se svirka što više razvuče, da bi što duže ostao van kuće, pio, družio se i lakše prespojio vreme do jutranjeg busa, jer i onako nemaš para za noćni.

Kad omatoriš, ne odlaziš na koncerte koji počinju posle 10, ili za koje znaš da su nepouzdano organizovani; ako početak kasni duže od 20 minuta, pizdiš jer ćeš propustiti poslednji dnevni bus/zakasnićeš na uspavljivanje klinca/ti ćeš se uspavati ujutru/bićeš umoran na poslu... (dopisati po potrebi).

* * *

Kad si mlad, na sedećim koncertima ne drži te mesto; vrpoljiš se, okrećeš, izlaziš, šuškaš, brbljaš.

Kad omatoriš, sedentarni koncerti su čist blagoslov; sediš kao u pozorištu, isto očekujući i od drugih; u suprotnom, ako moraš da stojiš 2-3 sata, celih nekoliko dana se oporavljaš od bolnih leđa i nogu. U toku koncerta, u boljem slučaju maštaš o stolici, u gorem se zavlačiš u neki ćošak gde se nit' vidi, nit' čuje, ali se sedi (huh!).

* * *

Kad si mlad, ogradu u prvom redu na većim koncertima koristiš da se dodatno odbaciš u vazduh kad skačeš.

Kad omatoriš, koristiš je kao naslon ne bi li nogama bilo lakše (i sledećeg dana te bole nažuljani laktovi).
* * *

Kad si mlad, entuzijastično slušaš sve predgrupe, gladan novih muzičkih otkrića.

Kad omatoriš, poneku predgrupu ćeš žrtvovati i radije je slušati iz hola, dok pričaš sa prijateljima koje retko kad viđaš.

* * *

Kad si mlad i neko počne da se gura u prvim redovima u šutka-stilu, odgurneš ga veselo, ili manje veselo, ali i dalje u sportskom duhu.

Kao mator, u istoj situaciji cokćeš i vrtiš glavom, odgurneš ga ljutito, psuješ u sebi ili ga opsuješ glasno... Ovi današnji klinci...

* * *

Kad si mlad, kupio bi bilo kakav mrč, samo da imaš uspomenu sa svirke. Kad bi imao pare.

Kad omatoriš, cepidlačiš oko cene, ponude, kvaliteta, iako (obično) raspolažeš sa više novaca.

* * *

Kad si (baš baš) mlad, na prvi veliki koncert nosiš čepiće za uši (čitaj: vatu) da ih staviš ako bude preglasno. Kada koncert počne, sa olakšanjem shvataš da ti ne trebaju.

Mnogo godina kasnije, svaki put kad se muzičar obrati publici ti pitaš bližnjeg: "Šta je rekao? Šta je rekao?" (Da si stavio vatu onomad, možda sada ne bi morao da pitaš).

* * *

Kad si mlad, rado ideš na tribjute svojih omiljenih bendova, čak i na one loše.

Kad omatoriš, ne odeš na koncert nekog od omiljenih bendova ako ima novu postavu.

* * *

Kad si baš baš mlad, sramota te je da pričaš sa muzičarima i ne znaš šta bi ih pitao.

Kad si malo manje mlad, otvori ti se, imaš pitanja i nemaš zadršku.

Kad omatoriš i ideš na nekoliko koncerata godišnje umesto na nekoliko mesečno, u tom pogledu opet postaneš baš baš mlad.

* * *


Kad si mlad, živa muzika ima sposobnost da ti ogoli dušu i vozi te na najneverovatnije načine.

Kad omatoriš, živa muzika ima sposobnost da ti ogoli dušu i vozi te na najneverovatnije načine.

*





(snimci: walkonspirit)