Kovčeg za bubamaru

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Mnogi odrasli ljudi imaju potrebu za kućnim ljubimcem - višenožnim, beznogim ili pernatim prijateljem s kojim će podeliti neko češkanje, obrok ili misao. Za razliku od odraslih, deca uvek imaju potrebu za ljubimcem. No njihovo mišljenje je često suprotstavljeno stavovima njihovih roditelja, pa se klinci posle uvedenih sankcija na pse, mačke, hrčke i ribice često okreću ilegali. A nema idealnijih ilegalnih kućnih ljubimca od insekata.

Insekti su veoma lako nabavljivi, tj. uhvatljivi. Nije ih problem smestiti u mali, tajnoviti prostor, daleko od očiju bilo kakvog strašnog suda. Mogu biti jako interesantni za posmatranje, sa svojim gotovo vanzemaljskim formama i neobičnim pokretima. Ali uvek postoji loša strana medalje - deca se jako vezuju za svoja stvorenja, a insekti su kratkog veka. Dodatno - osetljivi su, pa im njihov mini život može biti naglo prekraćen iz nehata, samo jednim slučajnim pokretom.

Možda je taj davni, iskreni bol vezan za gubitak ljubimca bio ono što je inspirisalo Davida Barringera, pisca i dizajnera iz Severne Karoline, da napravi jedan jako neobičan set. U pitanju je „The Dead Bug Funeral Kit”, koji sadrži minijaturni kovčežić, svitak sa uputstvom sprovođenje sahrane, glineni cvetić i seme trave za grob, sve izrađeno i upakovano krajnje detaljno i pedantno. A možda je najčudniji element ručno rađena „Buggy Book Of Eulogies” - knjižica sa posmrtnim poemama o najčešćim insektima - o leptiru, cvrćku, bogomoljci, muvi, bubamari... U njima se provlače kako momenti nevine fascinacije čudnim bićima, tako i poetski prikazi najčešćih razloga kraja njihovog postojanja.

Ovaj čudni dizajnersko-spisateljski poduhvat, iako jako zanimljiv na svoj minijaturno-morbidni način, ipak ostavlja osećaj nekog nedefinisanog nemira. Možda je to zbog opšte blasfemičnosti koncepta - prenošenja najpotresnijeg ljudskog rituala na svet bića koji je tako daleko od našeg. Možda je to zbog osećaja suštinskog distanciranja autora u odnosu na činjenicu da decu stvarno obuzima tuga zbog gubitka nečega što je za većinu “zrelih” tako malo i beznačajno. A možda nemir leži u tome što nas smrt malih i prolaznih bića u tako ozbiljnom ruhu jasno podseća koliko smo i sami krhki, daleko od besmrtnih i nedodirljivih.

Vrisak Čarlija Brauna

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Šta je zajedničko Munkovim slikama i Snupiju?

Znojenje dlanova, lupanje srca, napetost mišića, dok vam je sve teže da udahnete vazduh. Grickanje noktiju i čupkanje kose. Ali najgori je taj neizbrisivi osećaj nadolazeće propasti. Iako u vašoj okolini nema ničega vidno pretećeg, kao da stojite pred čoporom izgladnelih vukova čekajući da vas rastrgnu. Onda ćete se prenuti, potruditi se da povratite kontrolu, da sebi objasnite da se ništa strašno neće dogoditi tek tako, niotkuda. Uspevate i nastavljate da hodate, samo da bi ste se nekoliko metara dalje uplašili sopstvene senke. I tako u krug.

Procenat ljudi koji se svakodnevno voze na ringišpilu anksioznosti je mnogo veći nego što pretpostavljamo. Anksioznost ne treba brkati sa zdravim strahom, jer ne predstavlja odgovor na trenutnu, realnu pretnju. Ona nije racionalna - ona je iščekivanje nejasnih ali jako negativnih zbivanja. Američki psihijatri su predantni što se tiče vođenja statistike, pa se lako može pronaći podatak da smatraju da se čak 18% populacije SAD-a suočava sa nekim od anksioznih poremećaja. Da ne bude zabune, sama anksioznost se smatra normalnom u uslovima pojačanog stresa. Problem - poremećaj nastaje kada uznemirujući osećaj počne da se javlja u normalnim okolnostima i nepretećim situacijama - pri šetnji parkom po sunčanom danu, odmoru kod kuće, odlasku do prodavnice...

"Vrisak", detalj, 1893.

Upravo je takva situacija bila glavni inicijator nastanka Munkovog „Vriska“ - njegove najpoznatije slike, koja se pritom često koristi kao ilustracija anksioznih poremećaja i svakako nema bolje. Munk je svoju tadašnju „muzu“ opisao u svom dnevniku: „Šetao sam se putem sa dva prijatelja, kada je Sunce zašlo; iznenada, nebo je postalo crveno poput krvi. Zastao sam i naslonio se na ogradu, osećajući se neopisivo umorno. Vatreni jezici i krv su se protezali preko tamno plavog fjorda. Moji prijatelji su nastavili da hodaju dok sam se ja vukao iza, drhteći od straha. Tada sam začuo ogromni, beskrajni vrisak prirode“.

Ta muza - anksioznost, pratila ga je dosta dugo, pogotovo u periodu kada je stvarao svoj verovatno najzačajniji ciklus, „Friz života - Poema o životu, ljubavi i smrti“. Ali sve dolazi uz cenu: ono što je bilo kreativno gorivo ujedno je izjedalo autora. Anksioznost, alkoholizam i fizički sukobi postaju sve dominantniji deo Munkovog života. Počinje da doživljava halucinacije i manije gonjenja. Sam shvata da je dodirnuo granicu ludila i 15-ak godina od nastanka „Vriska“ odlučuje da krene na psihoterapiju. Pokazala se uspešnom i od njenog kraja do smrti živeo je mirnije, a novi opusi slika su često imali optimističniji ton.

"Tandem konja", 1919.

No anksioznost se ne prikazuje samo kroz mračne scene - ponekad proviri kroz šalu i smeh.

Svi znaju ko su Snupi, Čarli Braun i kompanija, odnosno „Peanuts“ - generacije širom sveta su odrasle uz njih. Njihov stvoritelj, Charles M. Schulz je zajedno sa svojim karakterima postao jedan od simbola američkog humora i uvukao se u pop-kulturu čini se, za sva vremena. Teško je na prvu loptu povezati takvu ličnost sa mračnim stanjima uma. Malo ko i jeste sve do 2007. i izlaska najduže i najkontroverznije biografije - „Schulz and Peanuts: A Biography“. U njoj, autor David Michaelis iznosi tvrdnje da se Šulc čitavog života borio sa anksioznošću i depresijom, koje su imale različite okidače - od zadirkivanja u školi još kada je bio dečak, do problematičnog prvog braka kasnije. Michaelis svoje tvrdnje podrobno ilustruje odgovarajućim „Peanuts“ stripovima, hipotetišući da je Šulc svoje emocije kanalisao upravo kroz junake crtane priče - a pogotovo kroz uznemirenog i često utučenog Čarli Brauna.

Šulcova porodica je žestoko napala biografiju i autora, tereteći ga za brojna pogrešna tumačenja i izvrtanje činjenica ne bi li stvorio sliku kakvu je sam zamislio. Istinu o tome kakav je Čarls M. Šulc zaista bio verovatno nikada nećemo pouzdano saznati. Ipak, niko ne može da ospori da je numera „It Changes“ iz dugometražne avanture „Snupi vrati se kući“ jedna od najdepresivnijih pesama koje je animirani film ikada doneo:

I tekst i kontekst ilustruju ono od čega anksiozna osoba u svojim lošim momentima strepi: nagle negativne promene i iznenadne gubitke, pred kojima je potpuno nemoćna. A tu je i Čarlijev pogled koji kroz tačku i dve male krive govori sasvim dovoljno.

Bilo kako bilo, čovek mora da pokuša da bude hrabar. Možda ne superherojski hrabar, ali dovoljno da može da udahne punim plućima s vremena na vreme. Zato, ukoliko vas obuzme napad anksioznosti dišite duboko, u sebi pevušite nešto što vas smiruje i setite se - i Edvard Munk i Čarli Braun i vi ste već preživeli mnogo sličnih unutrašnjih apokalipsi. A i Snupi se na kraju ipak vratio kući.

Jera Springerić

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Fabula je suvišna ako svi „žive za fajt“

Ma koliko od njih bežali, nemoguće je da ne budete svesni sveta reality programa. I ako ne palite TV i ne kupujete novine - u nekom trenutku ćete morati da napustite kuću i upotrebite javni prevoz. A onda ćete iz nepoznatih usta preblizu vašeg uveta saznati sve što niste želeli. Gigantski tabloidni naslovi će vas ujedati za lice sa svih strana: „Tuča na Farmi!“; „Gaja hteo da siluje Vlaju!“. Realnost tih programa je već odavno i vaša realnost, iako vas niko nije pitao za mišljenje.

Lako se može uočiti jedna izrazita pravilnost - emisije traju satima, ali svi ih gledaju zbog par momenata, zbog retkih hajlajtova. A oni su uvek vezani za fizičko ili bar verbalno nasilje, za blud, razvrat, afere... Što niže - to bolje. Ti trzaji su ono zbog čega prosečni gledalac doživljava nalet adrenalina i zbog čega se, očigledno, gledanje običnog šoua pretvara u opsesiju i uvrnuto spiritualno iskustvo. Međutim, prazan hod može biti problem. U ovim teškim vremenima svaki trenutak je dragocen, ako ne za snalaženje i preživljavanje, onda bar za duge i sočne analize toga kakav nas je čemer obavio. U tom kontekstu odnos trajanja reality show-a i količine suve akcije za kojom se žudi jednostavno nije fer. Zašto odmah ne preći na stvar? Vreme je da na scenu stupi lokalni superheroj pogane intrige i orgazmičke zabave. Narod je spreman za domaću verziju Džerija Springera.

Jerry Springer je jedna od najkontroverznijih ličnosti američke javnosti već gotovo dve decenije. Stvorio je emisiju koja je sa jedne strane nazvana „najnižom formom televizijskog programa“ i više puta proglašena za najgoru TV emisiju u Americi, a s druge je jedan od najgledajnijih talk programa i u više navrata ugrozio čak i Oprino (večito) prvo mesto. The Jerry Springer Show u početku uopšte nije pretendovao da bude devijantni cirkus kakav je danas. Počeo je kao emisija u kojoj se diskutovalo o političkim i socijalnim temama poput posedovanja oružija ili problema beskućnika. Ali za to očito niko nije mario i gledanost je počela da opada. Da bi zadržao mesto na televiziji, Springer se okrenuo provokativnijim temama. Atmosfera emisije je postajala sve napetija, nabijena nekim podlim elektricitetom, a 1993. došlo do prve tuče. Džeri Springer je napokon ljudima dao ono čega su bili gladni. Kako se početna grudva pretvarala u lavinu, teme su postajale prvo sve kontroverznije, pa onda i sve degutantnije; baka je pričala o seksu sa unukom, a majka o poduhvatu preotimanja devojke svoje ćerke; ometeni u razvoju su izvrgavani podsmehu; obezbeđenje je proračunato puštalo ljute učesnike da razmene par udaraca; gledanost je rasla. Springer je 2000. godine potpisao ugovor koji mu svake godine oteža džep za 6 miliona dolara. A publika ne prestaje da navija i egzaltirano skandira čuveno: „Je-rry! Je-rry! Je-rry!“

Nema tabu teme koju Springer nije dotakao, bilo da su u pitanju preljuba, incest, zoofilija ili pedofilija. Džeri ima pitanje, podpitanje i komentar na sve, mada to često nije ni potrebno - pažnje željni učesnici sami rade posao i svaki ozbiljan problem uspešno pretvaraju u mulj moralnog dna. Uzaludni su svi apeli savesti i zdravog razuma različitih organizacija i pojedinaca - ovo je TV demokratija, a gledaoci žele to što žele. Hoće odgovor na misteriju četiri K: Ko (je) Kome Koga Kako.

Iako mnogi imaju običaj da tvrde intelektualnu i moralnu superiornost nad američkim narodom, već vidim nekog budućeg Jeru Springerića kako trlja ruke i pravi lokalnu multimilionsku imperiju.

Red za audiciju bio bi kilometarski. Oni manje odvažni bi potezali svaku moguću rodovsko - plemensku vezu ne bi li dobili priliku da vide To iz perspektive publike, da dobacuju i skandiraju „Je-ro! Je-ro! Je-ro!“. Jer suštinski nikoga ne zanima sopstveni bedni život - svi žele da izvuku i dobro pogledaju najprljaviji veš drugih, da se užive u tuđe bizarne drame, da vide kako estradne zvezde čupaju umetke i štipaju silikone jedne drugima. Svi žele da padne krv, ili bar da iskuse nešto približno tom idealu. Nešto poput crne hronike sa hepi endom.