Ovih dana se Nikola Tesla spominje dosta, i sve u nekim neprijatnim kontekstima; kontekstima od kojih bi se i on sam prevrtao u grobu, da su mu ga po želji omogućili.
Tako sada mestom gde on počiva - Muzejom Nikole Tesle - upravlja partijski postavljena osoba koja jedva ume da govori. Na mestu direktora Muzeja smenila je dr Branimira Jovanovića, jednog od najboljih poznavaoca Teslinog života i dela kod nas. Čoveka koji sve što radi, radi promišljajući Tesline vizije. Koji je na Teslinom delu i diplomirao, i magistrirao i doktorirao i koji je u muzeju proveo bezmalo 40 godina. Koji je pre samo 10ak dana otvorio fantastičnu izložbu o jednom od naših najvećih naučnika u Pekingu.
Ni veliki vizionar Ilon Mask ne štedi Teslino ime, pa je tako poslednji u nizu poteza na njegovoj downward spirali to da će lansirati brend tekile, koji će se izuzetno maštovito zvati - Teslaquila. Kao, kad u Tequila ubaciš "sla" dobiješ Teslaquila, kao Tesla-quila kapirate AHAHAHAHAHAHA... not.
A za kakve nakarade u vezi Teslinog dela je tek Ivona Jevtić lukavo postavljeni paravan, i šta će se dešavati iza kulisa dok se mi smejemo njenom "prvom i drugom Kosovskom boju" verovatno ne možemo ni da zamislimo.
(Moram da se setim i da se masa zabrinutih građana ljutito okupila kada je SPC htela da preuzme Teslinu urnu i sahrani je, a sada, kada se i dotični ostaci i dragocena arhiva nalaze pod upravom krajnje nekompetentne osobe koja je već bila uključena u finansijske malverzacije - nikom ništa. Zanimljivo).
No, nije baš sve crno. Večeras će u Domu Omladine nastupiti "porodični" čikaški alt-kantri bend Handsome Family, i izvešće verovatno najlepšu i najnežniju pesmu ikada napisanu o Nikoli Tesli - Tesla's Hotel Room.
Tesla's Hotel Room okreće fokus na poslednje godine njegovog života. Balada nije posvećena samo naučno-tehnološkoj legendi, već prikazuje Teslu-čoveka - jedno genijalno, nežno i neshvaćeno biće, zatočeno siromaštvom daleko od svog doma i ostvarenja velikih ideja koje je, kao i golubove, negovao do samog kraja.
Pesma iz True Detective jeste dobra, ali nije najbolje što Handsome Family imaju da ponude. Zato, ako večeras budete u DOB-u, obratite pažnju na sve te poslednje dane čuda kojih HF tako vole da se dotaknu u svojim pesmama.
Nešto lepo u Beogradu za Nikolu Teslu, makar moralo i iz Ilinoisa da dođe...
Divno je kad vam stan gleda na jug. Ne samo što je čitavog
dana predivno svetlo, već možete da posmatrate spektakularan fenomen kakav je
pomračenje Sunca baš sa svog prozora, dok pijete kafu. Nedovoljno pripremljeni,
imali smo samo dva kartončića za projekciju i ofucani rentgenski snimak. Svaki
kratki trenutak čkiljenja kroz njegov najtamniji deo bio je vredan oftamološkog
rizika.
Čak i kada nam je nebeska mehanika pomračenje poznata, pogled
na to kako se centru našeg planetarnog sistema udubljuje čelo i rastu
roščići u sebi nosi nešto magično, tračak mistike što vas tera da
gledate opet i opet i opet. Makar i kao projekciju, samo malu svetlu tačkicu na papiru.
Ono što je makar jednako lepo kao sama Sunčeva eklipsa jeste
specifična svetlost koju pomračeno Sunce baca na Zemlju. Drugačije je,
neobično; zbog njega je ovo prolećno prepodne imalo je senke popodneva, ili
ranog letnjeg jutra. Jake, izdužene senke, koje izvrgavaju poruzi kazaljke časovnika
i čine ih budalastim, makar na par sati. A nama je dopušteno postojimo i divimo
se tom neskladu između znanog i viđenog.
It's a total eclipse It's a total eclipse of the sun Can't come to grips with the total eclipse Just a slip of the lips and you're done
Te senke su ono što mi je ostalo u sećanju kada sam uspela
da izvirim iza spuštenih roletni leta 1999. godine. S obzirom da je pomračenje
bilo još izraženije, efekat je bio dramatičniji, a svetlost je bila drugačije
temperature, još žuća. Taj trenutak ostao je sve ove godine sa mnom, u tako
jakom sećanju, verovatno i zbog toga što je bio ukraden – posle samo dve-tri čula
sam vrisak „DA LI SI NORMALNA SKLANJAJ SE OD PROZORA!!!!!“. Roletne (sreća
platnene) bile su spuštene u čitavom stanu; o izlaženju na tu potencijalno
smrtonosnu radijaciju nije moglo biti
ni pomena. Samo je TV nepomračeno sijao tokom čitavog dana – mama je procenila
da će biti potrebno da iznajmi čak četiri filma iz video-kluba da bi dete
držala podalje od iskušenja posmatranja ozloglašene pojave. Nije imala neke
posebne teorije o tome zašto je pomračeno sunce gore od nepomračenog. Načula je
svašta i prosto se vodila principom „što je sigurno, sigurno je“. Ja, s druge
strane, za sve godine listanja enciklopedija i gledanja naučno-popularnih
emisija, nikada nisam otkrila ni jednu ideju o ubitačnosti pomračenja. Nisam
verovala da bi bilo šta loše moglo da mi se dogodi. Ali imala sam 11 godina i
nisam mogla protiv roditeljkine volje. A uostalom, bilo je nešto zabavno u
celom tom bunkiranju, kao da se igramo da smo u opasnosti kada smo u stvari smo
potpuno bezbedni. Za razliku od par meseci ranije, kada opasnost apsolutno nije
bila izmišljena igrarija.
Moja mama je bila jedna od osoba koje su podlegle masovnoj,
medijski indukovanoj histeriji, za koju je povod bilo pomračenje na našem,
bombardovanjem „načetom“ nebu, 1999. godine. Tokom poslednjih 15 godina,
uspomena na tu paniku upotrebljavana je i zloupotrebljavana: da se dokaže kako
smo glupi, neuki, necivilizovani. Kad god je trebalo posrati se sebi po glavi,
čuveno pomračenje 99e bilo je verni sluga. Naravno, onaj ko ga je upotrebljavao
time je dokazivao da je on bolji i pametniji, iznad raje, izuzetak. Možda
izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali izuzetak je izuzetak.
Iako bi trebalo uzeti u obzir što više postojećih varijabli
da bi zaključak bio validan, i danas se retko ko se osvrće na opšte mentalno
stanje nacije i kontekst u kome je "kontroverzno" pomračenje nastupilo.
Recimo, sitnica, ali baš tog proleća nebo je iznenada
postalo preteće – bombardovani smo, 78 dana uzastopce. Kada je bombardovanje
već bilo najavljeno i neminovno, malo ko se osećao kao da je stvarno. Sećam se kako 23. marta
prepodne sa drugaricom iz zgrade komentarišem. „Kako je čudno. Sad se igramo i
sve je normalno, a uveče počinje rat“. Zakazano, najavljeno, kao film u TV
programu. Uprkos nadrealnom osećaju, ubrzo su nastupile realne posledice. Probijanja zvučnog zida,
detonacije, polupani prozori, večiti strah i rupe od gelera, srušene zgrade i
mostovi, izgubljeni životi, njih 2500. Medijska mašinerija ne prestaje da trubi
o tome kako ćemo pobediti NATO, podsmeva se i sprda dok civili ginu. U
logističkim centrima NATO-a sigurno nije bilo svečano i žalosno kada su
„greškom“ pogođene civilne mete. Odnos Pakta prema našim žrtvama mogao bi da se
oslika ako malo preradimo pesmicu Duška Radovića: „Namerno smo gađali televiziju, slučajno smo pobili zaposlene. Nije
krivo namerno, krivo je slučajno“.
Iako iz kakvih god perveznih razloga volimo da mislimo da je
žena koja je u kameru rekla „Fak ju
Klintone, pobedićemo!“ zaista verovala u to, realno su svi, pa čak i mi
desetogodišnjaci, znali da je bitka izgubljena i pre nego što je počela.
Kasnije nam je postalo jasno da bitka
zapravo nije ni postojala. Da smo se zatekli tu, kao zamorci ogleda koji je
promenio istoriju ratovanja i kao zamorci lične sujete jednog vlastodršca.
Uklješteni i obespravljeni, danima smo nagađali kada će potpisati. Jedino je on mogao da nam se smiluje, jer je s druge strane bilo nešto bezlično, ogromno i
(ironično) nemilosrdno.
Mislila sam da nemam posebne traume od bombardovanja, a onda
sam se sasvim slučajno zatekla u Muzeju primenjene umetnosti dok su vojni
akademci „polagali ispite“, baš iznad centra grada. Grč svih mojih mišića i
panika koja je narasla dok sam slušala nevidljive mi avione kako fijuču iznad
naših glava podsetila me je na sopstvene emotivne ožiljke. Ništa mi nije bilo
prijatnije ni tokom proba za vojnu paradu; i uvek mi je neprijatno kada jako
grmi. Deca su žilava, život teži da opstane, ali ne bez posledica.
Bilo je ljudi koji su zaista izgubili svoje voljene u toku
bombardovanja, kojima su razorene kuće, koji su stradali i pretrpeli mnogo više
nego moja porodica i ja. Mi smo zaista imali sreće da se sve ostane na
probijanjima zvučnog zida iznad naših glava (posle čega bi se oglasila „šizela“), bezbedno dalekim detonacijama i PVO „koncertima“.
Zaista mi je drago zbog vas ako još niste bili rođeni, ili ako niste
bili u Srbiji proleća 1999. i ako ste se vratili za pomračenje, taman da konstatujete
koliko smo svi retardirani. Onaj ko nije bio uronjen u psihozu modernog
ratovanja, opravdano ne može da pretpostavi o čemu se radi. Napad sa neba je
tako pogodno tle za paranoju. Neprijatelj je nevidljiv. Čujete sirenu, možda
probijanje zvučnog zida, a onda ništa. Prvi sledeći znak njegovog postojanja je
ono što je digao u vazduh i razneo u komadiće. Da li će to biti blizu vas ili
ne? Uključujete tranzistor. Osećate strah, neizvesnost, nemoć. A za njega gore,
vi ste u najboljem slučaju mrljica na ekranu, a u najgorem - kolateralna šteta. Jedino što možete je
da se molite da mu je matematika dobra,
a koordinate prave.
Sa potpisomi
krajem došlo je olakšanje, jer nam se makar činilo da se život normalno
nastavlja tamo gde je stao. Bar nam tomahavci više nisu visili (hiljadama
metara) nad glavom. Ali zemlja je razorena, ljudi su razoreni. Režim takođe,
ali to nije želeo da prizna. „Nema odmora dok traje obnova“, mantrao je, ali na
ruševinama je ojačala opozicija, negodovanje naroda postajalo je glasnije od
„Dnevnika“. Kraj je na vidiku, svi su to znali, kao što su znali i ishod
bombardovanja. Narodna mudrost.
U takvom trenutku, pomračenje Sunca režimu dolazi kao
očajnička slamka spasa, da se makar još na trenutak misli ljudi vrate na neprijatelja na nebu. Mediji prave
paniku puštajući sumnjive ljude da pričaju gluposti u udarnim terminima i na
naslovnim stranama. Sve to se činilo haotično, ali zapravo nije bilo. Prosečnom
post-bombardovnom - izolovanom, psihički slomljenom i naplašenom čoveku - bilo
je teško da se odupre glasinama o zračenju i slepilu koje su ga orkestrirano zasipale
sa raznih strana. Pogotovo kada on, u onom prethodnom režimu, nije imao motivaciju
da bilo šta samostalno i sebe radi uči, saznaje, gradi kritičko mišljenje.
Ipak, fakultet se završavao da bi se dobila diploma koja je vodila sigurnom
državnom poslu, a za kritičko mišljenje išlo se na robiju.
Uostalom, do pre par meseci, prazne ulice i odlazak u
sklonište bili su svakodnevica.
Zaista, verujem da nekome ko nije odavde ili nije bio tu, ko
je propustio nastajanje opisanog, sve to može da deluje suludo. I jeste suludo,
samo što nije palo s neba. Još su
posledice bile daleko manje strašne nego uzroci. Ali neko ko je bio tu, bio
svedok i sapatnik, a onda izabrao da se „uzidgne“ i iskoristi psihozu da bi se
podsmevao „gluposti“ jednog u svakom smislu pregaženog naroda, nije neobavešten.
On ili pati od neke forme poremećaja empatije, ili je, prosto, skot.
Svima nam je bilo bizarno i smešno neposredno posle, ali s
godinama stvari se sležu i promalja se šira slika, barem bi trebalo. Sprdati se
1999-om deceniju i po kasnije približno je sprdnji sa panikom psihotičara, koji
je proveo mesece u izolovanoj ustanovi u kojoj su ga maltretirali i tukli, a onda
se izašavši našao u ubeđenju da svi oko njega žele da ga povrede. A ismevati
njega ne bi bilo ni lepo, ni politički korektno, zar ne?
Ipak, uprkos svemu, stvari nisu bile potpuno pomračene čak
ni '99-e. Preduzetnički duh je odjednom uzleteo – prodavale su se one smešne
kartonske naočari za posmatranje pomračenja. Sećate se, one nacrtanim Suncem,
što vickasto nosi cvikere za sunce. Iako su ulice bile puste, posmatrali su
ljudi i tada – kroz te sklepane naočari, kroz rentgenske snimke, kroz maske za
varenje. Moja baba je bila odvažna, pa je čkiljila bez zaštite (pretpostavljam
da joj nije bio prvi put u životu). Danas je komšinica-Voždovčanka evocirala
kako je kod nje u kraju skoro ceo komšiluk izašao na krov zgrade da gleda.
A ja, koja sam bila prinuđena da taj dan provedem iza
roletni, danas sam napokon imala slobodu da posmatram do mile volje, koliko
dobrobit očiju dozvoljava. Danas je drugačiji trenutak nego pre 16 godina. I
danas smo gaženi, živimo u novoj diktaturi, ali trenutno nema neposredne
opasnosti sa neba po naše živote, pa su ljudi nešto opušteniji. Zabrinjavajući
broj medija i dalje živi od histerije – od Kurira, preko Alo! i B92, do E-novina
- ali današnja eklipsa bila je sasvim pristojno objašnjena i pokrivena. Ljudi
se opušteno šetaju između svojih dnevnih obaveza, klinci na terenčetu pitaju
jedni druge ko je gledao pomračenje i kako. Vračarski plato bio je pun ljudi
koji su došli na organizovano posmatranje.
foto: Marija Gajić
Sve u svemu, 20. marta 2015, tri dana od šesnaeste
godišnjice bombardovanja, doživeli smo i kvantitativno i kvalitativno uspešno,
entuzijastično ispraćeno pomračenje Sunca. Nebo je bilo vedro i čitavo.
Da li sada napokon možemo da pustimo 1999. da počiva u miru?
Ja mogu, i hoću.
Ali sve i da hoću, ne mogu da je zaboravim.
'Ah' says everyone just as the birds are silent with surprise
All I really, really, really want to see is a total eclipse of the Sun
Your mom tells you a story before you go to bed and you believe it. She tells you that you can be anything you want to be when you grow up. She says that you are a unique and valuable individual and that you are to never forget it. She says that you are very lucky and the world is your oyster. And she is right. You live in an exceptional time. You will travel greater distances in a single day than most people only a century ago traveled their entire lives. You will have food choices that English kings and Ottoman princes couldn’t have imagined. You will casually fl ood your system to the point of illness with sugar, once the currency of the world and the prize of empires. You will live longer than any generation before. Your wardrobe will contain cloth from what was once beyond the reaches of the greatest civilizations. Broken bones won’t render you a cripple. If you were born a girl you can become a boy. If you were born a boy you can become a girl. You can break tradition without death. You can upgrade your biology and change your organs. You can assume any identity you wish. Her words comfort you into a wonderful sleep. She is careful not to explain that this oyster isn’t for all the children of the world or that such good fortune is making the Earth sick.
"Priča o jednom majmunčetu - Britches" je tekst koji okačih na Zeleno Majmunče pre oko 3 nedelje, ali nije zgoreg da obelodanim njegovo postojanje i ovde:
Britches. Čudno ime iza koga se kriju dva klempava uveta, dva zašivena oka i jedna od najpotresnijih i najznačajnijih priča u skorijoj istoriji dobrobiti životinja.
Studija
Briches je jedan od mnogih makaki majmuna rođenih 1985. na Univerzitetu Kalifornije (University of California, Riverside - UCR) u koloniji eksperimentalnih primata. Svrha njegovog postojanja bila je studija o uticaju slepila i sonarnih pomoćnih uređaja za navigaciju slepih (Trisensor Aid) na razvoj mozga novorođenčeta [“Trisensor Rearing with Infant Macaques”, David H. Warren et al, 1986.] (1). Odmah po rođenju je odvojen od majke. S obzirom da prirodno nije bio slep, kapci su mu zašiveni. Na glavu mu je zalepljena sonarna naprava i tako je postavljen u goli kavez, bez ičega osim frotirske kocke sa dve gumene "bradavice", koja je imala ulogu majke. Glavna hipoteza studije bila je da će slepi majmuni sa sonarnom napravom razviti normalnu orijentaciju u prostoru, što bi bilo dokazano kako ispitivanjem njihovog ponašanja, tako i morfološkom analizom njihovih mozgova - u svrhu čega je predviđeno žrtvovanje majmuna kada navrše 3 meseca starosti. U studiju su bila uključena 24 makaki mladunca.
Eksperiment je zadobio neočekivani obrt kada je Animal Liberation Front (ALF) provalio je u prostorije Riverside laboratorije u noći 20. aprila 1985, na osnovu dojave jednog studenta... (nastavak)
Veliki umovi nose veliku potrebu za utapanjem u alkoholu?
Temeljna i dugoročna američka i ništa kraća britanska socijalna studija iznele su na svetlost dana zanimljive i neočekivane podatke - da bistrija deca imaju veći potencijal da kao odrasli pomute um alkoholom. Na prvi pogled ovo ne deluje smisleno, jer je najčešća slika pijanca neko crvenog nosa, „sa pola mozga“ i bez prebijene pare. No svet kakav je danas je mnogo komplikovaniji od nekih starih stereotipa.
Korelacija inteligencije ispitivane dece i unosa alkohola u njihovim 20-im, 30-im i 40-im godinama života u V. Britaniji (izvor: psychologytoday.com)
Ovi izveštaji su izazvali pravu bujicu slobodnih hipoteza u internet univerzumu i blogosferi, a sve pokušavaju da objasne kako je došlo do razvoja ovog fenomena. Zašto bi inteligentni ljudi bili skloniji upotrebi jedne na duže staze „nepametne“ supstance? Koja može ozbiljno ugroziti zdravlje, kao i funkcionisanje samog mozga? Mogu se pročitati različita mišljenja. Recimo, evoluciona psihologija tvrdi, između ostalog, da je veća potreba za alkoholom kod inteligentnijih odraz „evolutivnog razvitka“ ove populacije - put od trulog (fermentisanog) voća do proizvedenog pića uključivao je razvoj nauke i tehnologije, pa autor dolazi do zaključka da su oni koji su doneli alkoholna pića civilizaciji morali biti inteligentni; drugi hipotetišu da „pametnija deca imaju potrebu da kada odrastu, nadoknade sve ono što su propustili u mladosti zbog pritiska u školi“, kao i da je veća verovatnoća da pametni klinci završe na boljim radnim mestima, a bolja pozicija znači više odgovornosti - samim tim i više stresa. Raniji britanski podaci već su doveli u vezu inteligenciju, poslovni angažman i unos alkohola.
Podaci su intrigantni, ali spekulisati je nezahvalno - evolutivna psihologija je za sebe još uvek na klimavim temeljima; i ko može da tvrdi da većina inteligentnih ljudi mora da „upinje“ u školi ili da će uopšte završiti na dobrim poslovima? Ne možete znati koliko je pijanac-beskućnik ispred dragstora bio pametan i emancipovan pre nego što je otpočeo svoj alkoholni staž. Međutim, jedan zanimljiv članak vreba na Food&Wine blogu. Ono što ga čini specifičnim je da se autor ne izuzima iz analizirane grupe, već sebe smatra delom nje. Tekst pomalo superiorno obojen - „mi inteligentne šljokare pijemo da bi smo tolerisali druge”, ali s druge strane ima solidnu dozu iskrenosti i ličnog doživljaja. U kratkim crtama, objašnjava da alkohol inhibira rad određenih receptora u mozgu sa jednom svrhom - da otme volan vašem mozgu, opusti vas, a potom ostavi da pričate (i pravite) gluposti. Prosto - u socijalnim situacijama možete biti napeti, anksiozni ili neraspoloženi jer smatrate ljude i razgovore glupim i dosadnim, nalazite u neprijateljskoj sredini, niste zadovoljni sopstvenom ličnošću u datoj situaciji, ili ste preopterećeni i jednostavno ne želite da imate jasnu sliku šta se oko vas zbiva. Ono što vam nabija osećaj tenzije je upravo vaš vredni, pametni mozgonja, koji vas zasipa informacijama koje ne želite, a koje bi manje oštroumnoj osobi možda ostale van domašaja. I jednostavno ne možete da ga ućutkate, osim ako ga ne utopite u čašici. Ili pet... šest... sedam...
Ono što se ne spominje je činjenica da su mnogi inteligentni ljudi izrazito emotivno osetljivi. Ispoljavali to ili ne - imaju istančan osećaj za ono što se dešava u njima i van njih. A kada je oko vas mnogo ljudi i mnogo stranih upliva, ovo može da bude uznemirujuće, čak i zastrašujuće. Dovoljne količine alkohola proliće se preko mnogih finih sinapsi između vaših neurona čineći vas manje osetljivim, a više nemarnim i bezbrižnim. Takođe, inteligentna deca su ekstremno osetljiva na ono što im se dešava tokom odrastanja - upravo zato mogu razviti nesigurnosti i psihološke ožiljke koje će ih kasnije naterati da posegnu za alkoholom.
Naravno, vaše trenutno „blagostanje“ platiće vaša jetra, krvni sudovi, želudac, nervi i sam mozak. Jer svaki put kada pijete toliko da se ne sećate šta se dešavalo, mozak doživljava mini-oštećenja, koja se vremenom gomilaju - jer nervne ćelije su jedne od retkih u našem organizmu koje se ne obnavljaju. Kada „ubijete“ određenu količinu, vaše telo ne može da stvori nove. A to ostavlja trajne posledice na logički aparat, pamćenje, koncentraciju...
Pitanje „ko koliko pije i zašto?“ svakako je kompleksno - uključuje mnoge psihološke, socijalne i kulturološke aspekte (kako li bi studija prošla kod nas ili u Rusiji?). Ako mnogo pijete ne mora da znači da ste mnogo pametni, a definitivno ne znači da ćete postati išta pametniji. Naprotiv. Međutim, ovi podaci bacaju novo, intrigantno svetlo na problem zloupotrebe alkohola, kao i na dublje društvene probleme - kakvu podršku društva imaju njegovi najbistriji članovi ako se sa problemima nose na ovakav način? Kao da se blagoslov pretvara u kletvu. A ako i sami pripadate pijanim pametnicama budite svesni da ne pijete da zaboravite, već da zaglupite i lakše skliznete u glavni društveni tok, kakav god on bio. Da li vam to zaista odgovara?
Još u vreme kada nas kao bebe guraju u kolicima, gledajući gore počinjemo zbližavanje sa nebeskim svodom, a pogotovo oblacima - tim masivnim paperijastim formama koje se čine najnežnijim pojavama u prirodi. Nije ni čudo što su neizostavan motiv na većini dečijih crteža. Međutim, kako postajemo stariji i dosadniji, sve se ređe dešava da zastanemo i pogledamo ka nebu, sve ređe osetimo ljubav i fascinaciju prema našem prirodnom okruženju. Pored toga, naš pufnasti izvor inspiracije i umirenja iz detinjstva počinjemo da povezujemo sa negativnim stvarima - sa hladnoćom, sa padavinama koje nam ometaju aktivnosti, sa oblačnošću koja nam remeti raspoloženje... Ne shvatajući da je obično naše stanje uma ono što čini oblake tako sumornim, a ne obrnuto.
Jednog oblačnog i oko 6 godina dalekog dana, Londonac Gavin Pretor-Pinneyje odlučio da
kaže Ne „psihologiji plavog neba“ - verovanju da je dan bez oblačka na nebu idealan dan. Kaže da je iz čiste zabave je započeo „The Cloud Appreciation Society“ - veb portal posvećen oblacima, njihovoj lepoti, formama i vrstama. A da bi udruženje zaista bilo udruženje, ponudio je opciju članstva - uplaćujući simboličnu svotu novca, dobijate sertifikat da ste registrovani član društva i „posmatrač oblaka“ („cloudspotter“). Ono što je (navodno) iznenadilo člana broj 0001 - samog Gavina, je činjenica da nije bio usamljen u svom poštovanju oblaka - broj prijava je počeo da raste. Do ovog trenutka, udruženje broji 23679 registrovanih lovaca na oblake iz čitavog sveta.
Sam Gavin nije meteorolog, već dizajner i autor koji radi u izdavaštvu - otud mogućnost da priču vezanu za Društvo tako dopadljivo upakuje i prezentuje, kao i da napiše priručnik i vodič kroz svet oblaka, osmisli majice i prišivače... Uspelo mu je da od svakodnevne pojave napravi svojevrsni brend - mogućnost da ako volite da gledate u nebo nakačite i bedž na kome to piše. A ljudi jako vole da budu deo nečega većeg, pogotovo ako to nešto izgleda neobično i privlačno. Ali da li zaista možemo gledati na stvari tako uskogrudno? Posmatrati članove kao pomodare u potrazi za identitetom, a osnivača kao sposobnog preduzetnika koji prodaje oblake?
Iako nije naučnik, gospodin Pinney je bistar, maštovit vešt sa rečima, a uz to i entuzijasta - ove osobine ga čine idealnim edukatorom. I zasita, Gavin drži jako mnogo predavanja i radionica o značaju oblaka, kako po školama, tako i po naučno-popularnim konferencijama. Poziv je značajan jer je apsurdno da u eri kada je klimatologija poteže goruće teme vezane za opstanak čovečanstva, istovremeno zapostavlja istraživanje jednog od glavnih saučesnika u kreiranju same klime - oblaka - već gotovo pola veka. Kakvi god da su mu pozadinski motivi, svojim pop pristupom Gavin polako ali sigurno reanimira ovaj nepravedno umrtvljeni segmenta nauke. Usput, inspiriše mnoge da postanu svesniji sveta oko sebe.
Gavin Pretor-Pinney
Njegov talenat za oslikavanje zamršenih prirodnih procesa na jednostavan i prijemčiv način briljira u BBC-evom dokumentarcu „Cloudspotting“. On vas polako uvodi u raznoliki svet oblaka. Znate da se sastoje od vode, ali kako stvarno nastaju? Gavin će vam objasniti tako što će napraviti oblak u flaši. A onda te fascinantne forme! Podsetiće vas klasika: pitomih i dežmekastih kumulusa koji lete nisko i izgledaju poput stada ovaca; monotonih stratusa i nimbostratusa „zbog kojih su ostali oblaci na lošem glasu“ i koji su odgovorni za duge i dosadne padavine; impozantnih olujnih kumulonimbusa; i najviših, najnežnijih i najprolaznijih - talasastih cirusa.
Pored toga što sajt Cloud Appreciation Society omogućava pristup korisnom osnovnom „ključu“ za raspoznavanje oblaka i drugih nebeskih pojava, kao i lepoj galeriji, stvaranje onlajn zajednice lovaca na oblake dovelo je i do svežih otkrića - recimo, do primećivanja asperatusa, retkog i dramatičnog oblaka, čije je postojanje ustanovljeno upravo fotografijama koje putem sajta razmenjuju članovi Društva. Ušlo se u proceduru da ovaj oblak uđe u zvaničnu nomenklaturu i postane prva nova registrovana vrsta oblaka posle 50 godina.
No zašto bi ljudima utučenim egzistencijalnim pitanjima i spektrom kriza znanja o oblacima bila korisna ili uopšte bitna?
Prvo, različite vrste oblaka i njihovo „ponašanje“ na nebu uslovljavaju i različite vrste i intenzitete meteoroloških pojava kao što su padavine. Više je nego korisno da otprilike umete da procenite šta vas očekuje napolju. Drugo, oblaci su jedan od razloga zašto opstajemo - pored toga što su deo ciklusa kruženja vode, zaslužni su za reflektovanje dobrog dela Sunčevog zračenja nazad u kosmos, ali i za zadržavanje određenog dela Zemljine toplote koja pokušava da „pobegne“ - čineći temperaturu stabilnom i pogodnom za život. Toliko značajni objekti zaslužuju da osnovna znanja o njima budu stvar opšte kulture. I treće - baš zbog toga što živimo pod konstantnim stresom, uvek dostupni i besplatni pogled na lepršanje belih pufni i talasa je nešto što nas može rasteretiti i vratiti nam izgubljeni smešak na lice.
„novootkriveni“ asperatus
Ukoliko ukradete malo vremena da pogledate gore, nećete biti oštećeni - naprotiv, pogled će vam pomoći da umirite brige i stimulišete čula, da razmrdate um pokušavajući da identifikujete koji je to oblak iznad vaše glave ili prepoznate neki simbol u njemu. I najzad, da naslutite moć čitave atmosfere, planete i kosmosa. Kada se uporedi sa njihovom veličinom, vaše postojanje će vam izgledati kao kap vode u oblaku. A taj osećaj vam makar za trenutak može doneti oslobođenje i istinski spokoj.
pročitajte ovaj tekst i naDokolici B92 (objavljeno 11.07.'10.)
Pored suve suštine ovogodišnjeg Mundijala - rezultata, igrača i velikog pitanja ko će uzeti pehar - pažnju okupira i jedan izuzetan "gospodin", sa izuzetnim talentom. Oktopod Paul je glavni “životinjski prorok” ovog takmičenja. S obzirom da mu je prebivalište u "Sea Life" akvarijumu u Oberhauzenu, dobio je zadatak da predviđa uspehe reprezentacije Nemačke. Učinak je impresivan - pogodio je pobednike svih 7 utakmica. Pogodio je i da će Srbija poraziti Nemačku, a izazvao je skandal u svojoj domovini kada je odlučno proglasio Španiju pobednikom polufinala - po ostvarenju Polove "vizije", mnogi ljuti fanovi nemačke reprezentacije su ga proglasili za baksuza i slali recepte za različita jela od hobotnice na mejl Polove institucije u Oberhauzenu. Ipak, možda je uspeo da preokrene svoju sudbinu delikatesa precizno proglasivši da će Nemačka ipak odbraniti treće mesto. Poslednji Polov izazov je finale, gde je ukazao da će Španija poneti zvanje svetskog prvaka.
Ceo spektakl je samo neobavezna razbibriga, ali postoji nešto neobično u načinu na koji oktopod-prorok bira u koju će se kutiju uvući - njegovi potezi ne deluju instinktivno ili refleksno. Deluju previše promišljeno za jednog morskog beskičmenjaka.
U čemu je stvar sa oktopodima?
Oktopodi i ostali glavonošci(sipe, lignje i nautilus) su vekovima bili viđeni kao čudna, misteriozna i mračna stvorenja, a povremeno i gastronomski specijalitet. Aristotel je u svojoj "Istoriji životinja" okarakterisao oktopode kao glupe - zbog tendencije da se približavaju ljudskoj ruci u vodi umesto da od nje beže. S obzirom da su im bliski rođaci ne baš bistre školjke i puževi, niko nije mogao pretpostaviti će pod naučnu lupu doći zbog svoje inteligencije. 50-ih godina XX veka otkriveno je da oktopodi imaju mozgove i to povelike. U odnosu na težinu tela, oktopodi imaju najveći mozak među svim beskičmenjacima, a nadmašili su i većinu kičmenjaka - po moždanoj masi ispred njih su jedino neke ptice i sisari. Iako ne garancija, ovaj podatak bio dovoljan povod da se, malo po malo, počne istraživanje ponašanja i inteligencije krakatih stvorenja.
Još pre konkretnih istraživanja, akvaristi i radnici u velikim morskim akvarijumima primetili su da se oktopodi često ponašaju na nepredvidljiv i kompleksan način. Vrlo su radoznali i prepredeni - neki leže u zasedi i "pljuju" vodu u lice svog čuvara kada se on nadvije nad akvarijum, a drugi su nalazili način da otvore poklopce ili su plavili akvarijume zapušavajući odvode. Neki su uhvaćeni i u razbojničkim manevrima - noću bi izlazili iz svog akvarijuma, otpuzili do susednog, najeli se ribe i potom se siti vratili svojoj kući. Primećeno je i da se upuštaju u aktivnosti koje se mogu protumačiti kao igra - neki ubacuju predmete u tok mehurića raspršivača vazduha da bi ih odbacili natrag, kao što deca tapkaju loptu o zid. Ono što će vam reći svako ko se susreo sa oktopodom u prirodnom ili veštačkom okruženju je da vas oni definitivno posmatraju. A ako imaju priliku, dobro će vas istražiti i svojim nizovima pijavki.
Naučna istraživanja su pokazala da oktopodi imaju sposobnosti koje su tipičnije za više životinjske redove: imaju dobro pamćenje, sposobni su da uče i rešavaju širok spektar problema. Ovo im omogućava da predviđaju, planiraju, pa čak i koriste alat. Oni imaju sopstvene namere, a postoje indikacije da poseduju i ličnosti - da je svaka jedinka individua, sa sebi svojstvenim odgovorima na izazove okoline. Naučnici Roland Anderson i Stephen Duntley istražuju i mogućnost da oktopodi i sipe imaju sposobnost čvrstog sna, sa sve REM fazom - što implicira da možda i sanjaju.
Ali svi ovi zanimljivi podaci i dalje ne objašnjavaju "vidovitost" oktopoda Pola. Možda su napredne analitičke sposobnosti tu, ali Pol sigurno nije imao mnogo prilike da prati fudbalska dešavnja iz svog akvarijuma. Stručnjaci iznose različite hipoteze. Neki tvrde da svoje odluke donosi na osnovu vida - poznato je da oktopode privlače horizontalni pravougaoni prostori, baš kao oni na zastavama. S obzirom da ne vide u boji, moguće je da ih privlači kotnrastnija kombinacija pravougaonika - recimo, srpska zastava poseduje veći kontrast u odnosu na nemačku. Drugi pripisuju sve slučajnosti - kada bi ste bacili novčić 7 puta, postoji verovatnoća da bi ste svaki put pogodili stranu na koju će pasti. Međutim, ukoliko bi ste bacanje ponovili 150 puta, napravila bi se relativno uravnotežena raspodela vaših pogodaka i promašaja. Drugim rečima - bez velikog broja ponavljanja u potpuno kontrolisanim uslovima, nemoguće je proglasiti da ova oktopodska otkrovenja nisu čista slučajnost.
Polove veštine će verovatno ostati zabavna misterija, ne previše vredna naučne rasprave. No, oktopodi generalno pokazuju spektar daleko zanimljivijih ponašanja za koja nemamo predstavu kako su se pojavila i evoluirala. Bilo bi lepo da slučaj jednog oktopoda super-zvezde skrene pažnju na inteligenciju i izuzetnost ovih stvorenja i možda promeni tipičnu ljudsku predstavu o njima - oktopodi su daleko više "morskog ploda" na tanjiru.
Sigurno ste čuji za mitske Skarabeje, svete insekte starog Egipta. Međutim, većina ljudi nema jasnu predstavu o kojim se tačno stvorenjima radi i da li uopšte postoje van legendi. Nisu svesni ni činjenice da se bliži i dalji rođaci ovih malih pomoćnika boga Ra nalaze i u našoj neposrednoj okolini. Kao ni da je njihova uloga malih božanstava bila potpuno opravdana.
Superfamilija Scarabaeoidea je jedna od najvećih i najraznovrsnijih grupa Coleoptera, poznatijih kao tvrdokrilci. Broji preko 35 000 opisanih vrsta u 2500 rodova, rasprostranjenih po čitavoj planeti. Neki od najlepših i najvećih pripadnika sveta insekata su svrstani upravo u ovu superfamiliju. Zapravo, od svih poznatih tvrdokrilaca na Zemlji, Scarabaeoidea su verovatno najpoznatiji - zbog svoje lepote, interesantnog načina života i ekološkog, kulturološkog i ekonomskog značaja.
Megalorhina harrisi harrisi, foto: U. Schmidt
Termin "scarab" obično odnosi na familiju Scarabaeidae - "prave skarabe", uključujući i spomenuto božanstvo. U familiju između ostalih spadaju gundelji, balegari, nosorožci i buba zlate, kao i mnoge impozantne tropske vrste.
naša draga buba-zlata, Cetonia aurata!
foto: U. Schmidt
Često su izuzetno atraktivnog izgleda - presijavaju se u najrazličitijim bojama, imaju interesantne rogolike strukture na glavama. Neki predstavnici su prilično "razbacani" za insekte - buba golijat (Goliathus goliathus), stanovnik afričkih prašuma, spada u jedne od najvećih i najtežih insekata na planeti. Najteža izmerena larva imala je čak 115 grama (!) i bila 11,5 cm dugačka. Odrasli insekti su, doduše, gotovo upola lakši, ali zadržavaju impozantne dimenzije - mogu rasti do 11 cm i izuzetno su robusne građe.
Goliathus goliathus, odrasla jedinka i bucmasta larva. Foto: Matthias Frei i Karl Meier
Imaju širok spektar vrlo interesantnih vidova ponašanja - neki se ritualno bore oko ženki, neki pokazuju solidan nivo brige o svom potomstvu, neki prave i kotrljaju čuvene loptice od balege, a neki, poput drumskih razbojnika,otimaju gotove loptice od drugih, - pojava poznata kao kleptoparazitizam.
Ipak, ono zbog čega zaslužuju svoj "bogovski status" je njihova ekološka uloga - Scarabaeidae, a i cela njihova superfamilija, su izuzetni razlagači. Hraneći se "dotrajalom" organskom materijom, bilo da se radi o trulim biljkama, uginulim životinjama, ili nusproduktima poput balege, oni razlažu kompleksna organska jedinjenja na prostija, čineći ih tako dostupnim biljkama i vraćajući dragocene elemente u ciklus kruženja materije. Prava šestonožna reciklažna armija. Interesantno je napomenuti i da, iako su kao grupi pripisuje raznovrstan jelovnik, pojedinačne vrste su obično visoko specijalizovane. Recimo, u afričkoj savani, gotovo svaka vrsta biljojeda ima posebnu vrstu balegara koja prati krda, koristeći samo njihovu balegu za ishranu i razmnožavanje.
Gymnopleurus cyaneus, foto: U. Schmidt
Skarabi su često nalazili svoje mesto u svetskoj mitologiji, folkloru, narodnoj umetnosti, pa i ishrani i medicini. Danas je poznat njihov značaj za ekosisteme i uopšte, valjano stanje životne sredine, no nažalost, većina nije svesna da hranu koju gricka dok čita ovaj tekst dobrim delom duguje i ovim insektima.
Scarabeus typhon, foto: space scarab
Drevni Egipćani su bili daleko smotreniji od pripadnika savremenih civilizacija, intuitivno naslutivši značaj balegara (Scarabaeus sacer) za proticanje energije u prirodi i održanje prirodne ravnoteže. Khepri, jedno od obličija boga Sunca Ra, smatran je za odgovornim za smenu dana i noći i kretanje Sunca preko zemaljskog neba. Scarabeusi su bili smatrani njegovom zemaljskom manifestacijom, a simbol kretanja Sunca bilo je upravo njihovo kotrljanje savršeno zaokrugljenih loptica balege. Pripisivana su im i druga mistična svojstva, ali o folklornom i kulturnom značaju skarabeida će opširnije biti reči u nekom od narednih tekstova... Interesantnost teme svakako to zaslužuje.
Umesto zaključka ovoga što je trebalo da bude kratak uvod, pogledajte fenomenalnu flickr galeriju Udo Schmidt-a ("ujrsa"), gde možete detaljno pogledati mnoge Scarabaeidae, kako evropske, tako egzotične:
