Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!

Kako su me zavela Dva Zavodnika (sa 4,5 pesme)

Headlajneri: Two Gallants (San Francisco, USA)

Podrška: Please The Trees (CZ)

Orgaizacija: Pop Depresija i Kišobran

Mesto: KC Grad, Beograd

Foto/video: Andrea Vajda / KEXP

Sinoć sam imala priliku da prisustvujem ne bih rekla koncertima, već tizerima za koncerte Two Gallants​ i Please The Trees (objasniće se samo u daljem tekstu). Činjenica da su u pitanju bili u suštini fragmenti ne umanjuje njihovu dragocenost.

 

Tačno kao švajcarci, Česi Please The Trees kreću tačno na vreme, bez snebivanja u svakom smislu. Behu prijatno iznenađenje. Odmah idu na to da vam protresu srž. Kao dvojac i uživo zvuče daleko potpunije i organskije nego čitav bend koji smo mogli da vidimo na snimcima. Gitara i bubanj i veeeliko pojačalo. Preko bine tepih, preko frontmena pončo-ćebence -  što je totalno odavalo utisak evropskog pogleda na američko psihodelično nasleđe, a muzika je taj utisak pratila. Jer kada psihodeliju provučemo kroz evropski filter dobijemo - kraut, što je odrednica koja imho najviše i odgovara PTTejcima. Glasni, glasni kraut, sa mnogo surovog bubnjanja i ukupnog dara za vožnju. Kraut koji završava koncert Rambling Man-om.



Posle dugih prirema od strane od benda brojnijeg tehničkog kru-a, napokon izlaze na binu dugo poznata, slušana i voljena lica.
Kada vam grupa dugo obitava u životnom muzičkom vazduhu, imate neki utisak kao da se poznajete, što s jedne strane daje onu prijatnu poznatost pri upijanju već znanih instrumentalnih deonica i toplinu singalonga, ali s druge strane imate utisak da vas, kao u dugom braku, ništa ne može iznenaditi.

O kakva bi bila greška sinoć poverovati u tako nešto! Još dok su prvi zvuci koji su pravili Adam i Tajson nisu konkretizovali u pesme, bilo je jasno da sam ih slušala, ali nikada stvarno, stvarno čula. Energija koju imaju i dele, koja nastaje ne samo iz dugog zajedničkog sviranja, već očito i dugog "u dušu" poznavanja, neopisiva je. Osim sinergije, veština je nezanemarljiva. Tajsonovo bubnjanje je jedna od najimpresivnijih pojava za bubnjevima koje sam u životu videla (ako ne i najnaj). A svaka žila Adamovog tela proživljava svaku reč teksta, svaki rif; svaki slog, svaki ton. Uprkos njihovoj površinskoj "napetosti", zvuk teče. A ja nisam tako dobar pisac koliko su oni dobri svirači. Zato neću ni pokušavati dalje da pokvarim taj zvuk svojim smotanim rečima.




A možda ne bi bilo ni pošteno, s obzirom da je za mene koncert TG bio sačinjen od prve 4,5 pesme, sticajem sveukupnih okolnosti (neočekivana gužva i zadimljenost, usitnjavanje sati i zamor u kombinaciji sa vrlo, vrlo maloletnim licem). Ali kakve 4,5 pesme. Počastvovana sam: sa Despite What You've Been Told, koja je prošla u znaku inicijalnog šoka. Sa We Are Undone, sa svojim užasno zaraznim glavnim rifom. My Love Won't Wait, za koju ne mogu ni da kanališem komentar, osim da je imala verovatno najmoćniji tihi kraj pesme među svim pesmama sa tihim krajevima na svetu. Najveći poklon bila je TG himna "Steady Rollin'", koja je zvučala još više steady; dobila sam napokon svoj dugo zamišljani Steady Rollin' singalong, zajednički singalong.



A onda naredna pesma u magli urgencije i pakovanja. No taj nagli rez mi nije smetao, jer već sam okusila i doživela nešto čija se vrednost ne meri u broju odslušanih minuta. Uostalom, ostavila sam Two Gallants u dobim rukama - krcatog KC Grada koji peva, đuska i osmehuje se. Sve što mi je posle iz prve ruke prepričano, čitava set-lista i atmosfera, uverili su da se obećavajući početak razvio baš u sve ono što je obećavao. Samo kada preslušam i u sobi sinoćni izbor pesama, kada se doživljeno spoji sa onim što mi je ostavljeno da domaštam, nos me zapecka i zagolica na dobro poznat način.

Uprkos mantri kojom nam mozak ispira korporativni (čitaj: robovski) izgovor za feminizam - "da se može imati sve" - ne, ponekad se ne može. Ali su katkad kapljice meda i slađe nego čitava tegla. Kad je u pitanju med koji se ne kupuje i na koji se ne polaže pravo, nego na koji se naleće iznenada, u šumi, izuzetan i neponovljiv. Utoliko posebniji što se deli sa voljenima.



Veliko i neizmerno hvala Ivanu i Svetlani kako na samom koncertu, tako i na spasonosnoj infrastrukturi/prvom u životu karminu na obrazu.

Iako Steady Rollin' svakako drži svoj tron, moram da priznam da je paradigma čitave večeri zapravo bila My Love Won't Wait :)

The Shivas u Beogradu

Bend: The Shivas (Portland, OR)

Organizacija: Bad Music From Bad People

Predgrupa: /

Datum & mesto: 23. avgust '15. @ Kulturni centar „Grad“

Foto: Reakcija

Posle kašnjenja u granicama pristojnosti (nepunih pola sata; momentalna pohvala za organizaciju), Džared (vokal, gitara), Kristin (bubanj, prateći vokal) i Erik (bas) zapeti kao strele izleću na binu i elektrifikuju je. Ne baš brojna*, ali vidno entuzijastična publika užurbano se zbija napred. Već uz prve udarce bubnja i vibracije žica dolazi do stvaranja „hemije“ između onih na bini i onih ispod nje. Prvi preduslov za odličnu svirku već je ispunjen.

Od četvorke koju smo čuli na raznim promo snimcima, The Shivas su postali trojka. Sa nestankom druge gitare okrunilo se i nešto surf zvuka. Psihodelija je sada dominantnija, ali ravnoteža se nije izgubila. Surf, garaža i 50s-60s melodični rokenrol i dalje učestvuju u muzici Šiva ne gubeći na snazi. Međužanrovski prelazi su prirodni i glatki, isto kao hipntotičko stapanje vokala Džareda i Kristin. Isprepletani elementi čine putešestvije kroz američki zvuk jedne specifične ere, ali koji bi samo hipotetički mogao da bude svrstan u „retro“ kategoriju. Velika energija i prisutnost benda u ovom trenutku čine taj zvuk veoma svežim, pa umesto koncepta, umesto zvučnog muzejskog eksponata, dobijamo živu i savremenu celinu. Potpuno sjedinjavanje prošlosti i sadašnjosti je ono što stvara magiju, daleko superiorniju od klasične ideje time machine putovanja. To je spontani sudar različitih ravni vremena, u čiji međuprostor slušalac biva radosno usisan.

Dominantni psyche gitarski tonovi, Džaredova boja glasa i možda površinski faktori - činjenica da su trio i da bubnjeve lupa Kristin, nekako su spontano nametnuli poređenje sa The Black Angels. Međutim, umesto da budu senka velikana savremene psihodelije, The Shivas su sinoć na momente više ličili na Black Angels nego što Black Angels danas liče na sebe iz perioda svog fantastičnog početka. Shivas ulažu mnogo sebe u svoj nastup i ne deluje da su opterećeni utiskom, pojavom i zadovoljavanjem koncepta. Takvi kakvi su - mladi i svoji - voze sa energijom na kojoj se može pozavideti. Obrgle vas svojom muzikom, daleko snažnijom u odnosu na albume; potonete u zvuk toliko da samo možete da konstatujete kako vam se telo mrda i/ili igra nezavisno od vaše umne želje. Oko sat vremena te šarene, hipnotišuće žestine bilo je sasvim dovoljno da nas pošteno opije i zadovolji.  

Moram da odam priznanje i na sjajno dizajniranom merch-u – od ploča, preko majci i cegera, do bedževa i daunload kodova na neobičnim varijantama tarot karata. Malo kitnjastosti psihodelije, malo američke indie klasike, malo savršenstva minimalizma (kakav je uostalom i perfekti logo K Records).

Koncert The Shivas bio je i neka vrsta prijante reminiscencije na Bad Music For Bad People sezone 2007-mu i 2008-mu kada sam počela da pratim njegove koncerte; kada nam je Bad (a sve po pristupačnim cenama) doveo lep broj mladih, nedovoljno poznatih američkih bendova; malenih diskografija, a gorostasnog kvaliteta (npr. Radio Moscow, .357 String Band, Left Lane Cruiser, SSM, Lover...). Većina tih koncerata odigrala se u SKC-ovom Drugom novom klubu.

Ponovno uspostavljanje paralela između prošlosti i sadašnjosti >> premotavanje osam godina unapred. LivingRoom je sada komercijalna knjižara, a DNK je njen puki magacin. SKC praktično samo lepa i prazna zgrada, sistematski lišena svoje funkcije i potencijala. Međutim na našu na našu veliku sreću, BM4BP, PD i drugi promoteri koji su tamo vredno organizovali koncerte većinom to rade i danas. Zahvaljujući njihovoj jakoj volji i posvećenosti, a i entuzijazmu KC Grad, (verovatno nezasluženo) pošteđeni smo utapanja u blistavoj čamotinji mediokritetštine. Ukoliko želimo da budemo pošteđeni, naravno.

Već se vide konture sjajne koncertne sezone pred nama. Za mene, ona je počela već koncertom The Shivas, te sveže rečne večeri što je mirisala na jesen i druga vremena.

The Shivas @ KC Grad – Reakcija

*Broj ljudi u publici išao je u prilog mojoj hipotezi da u slučaju manjih svirki broj FB attendinga treba podeliti sa cca. 3 da bi se dobila realna cifra posetilaca za očekivati

Nebo, snovi, psihodelija

Promocija albuma „Život u dvoje“ grupe Ti u Miksalištu.

foto: Ti FB

Snovi u groznici su uvek neobični, puni pretakanja i metamorfoza – boja, likova, događaja. I inače dovoljno nejasna granica između snova i stvarnosti postaje još neuhvatljivija, pa se dešava da u trenucima u kojima ležeći u krevetu pretpostavljamo da smo budni vidimo oblike i doživimo osete sa one strane svesti. Halucinantni snovi. Psihodelični.

Trećeg dana bolovanja, sa šmirglom u grlu čitam odličan intervju sa Ilijom Dunijem, gitaristom i pevačem grupe Ti. Na samom početku piše da Trajče Nikolovski, bubnjar, (takođe) boluje pa nije mogao da učestvuje u intervjuu. Unapred skupim snagu da ipak odemo na koncert. Ako Trajče kao rekonvalescent može da svira, mogu ja valjda da slušam. A čovečuljak može da ode na svoj prvi električni koncert.

Mali ljudi imaju veoma malo strpljenja, pa smo svesno morali da žrtvujemo Telegram. Stigli smo do i dalje praznjikavog „Miksališta“ pred početak Enšovog nastupa. Miksalište je prostrano, lepo adaptirano, taman onoliko sirovo koliko treba da bude. Ta sirovost je najmlađeg posetioca koncerta odobrovoljila u nepoznatom okruženju. Parčence terena sa peskom i šljunkom bilo je idealna zanimacija. Kome još trebaju igračke. Sve bitne igračke sinoć su bile na bini.

Nije mi blizak elektro pop kojim se bavi Ensh, pa se ne osećam kompetentno da kometarišem, osim što je bio sasvim prijatan saundtrek za naše parče peskošljunka i povremeno cupkanje. (edit) Iako njegova muzika nema baš nikave veze sa Deftones-ima, momentalno me je kretnjama, pa čak povremeno i stilom pevanja, asocirao na China Morena. Pitam se da li ih je slušao u nekom formativnom periodu.

Ti stupaju na scenu oko pola 9, kako je i najavljeno – uz zalazak sunca. Iako iz Miksališta baš ne puca pogled, mekoća sumračnog svetla i nastupajuća tama usklađena sa prvim taktovima bila je neverovatno efektna – delovalo je da su nas Ti, kako se sumrak pretvarao u noć, uveli u svoj psihodelični san.

Uprkos tome što je tema nastupa promocija novog albuma, Ti biraju da koncert otpočnu starijim mekšim hitovima, poput uvodne „Ja tebe nemam“. Ovo ima razgaljujući (i verovatno željeni) uticaj na publiku – ruke su u vazduhu, ovacije su glasne.

Živi nastup u prvi plan baca psihodelično-krautovske nijanse Ti. Uživo su daleko uočljivije nego na albumu, kako kada je reč o Ilijinoj gitarskoj vožnji ili Trajčetovom reskom elektronskom bubnju. Međutim, kraut može da zvuči previše matematički, psihodelija može previše da se izgubi u dugim gitarskim deonicama. Jednostavni pop format pesama Ti im pomaže da izbegnu ove klopke i izvuku najbolje iz oba velika uticaja da bi time ogrnuli svoje pesme. Verovatno zato pesme sa izraženim ovim elementom – a kojima album „Život u dvoje“ obiluje - posebno blistaju uživo; recimo „Vreme ne postoji“ zvučala je veoma moćno, a „Sve uz put mi je“, aktuelni singl koji je sav u pomenutoj vožnji, možda je bila i najupečatljivija pesma večeri.

foto: Ti FB/Ema Ema Ema

Kada gledate Ti na bini, zaista nemate utisak da je u pitanju dvojac koji postoji samo tri godine i promoviše svoj drugi album. Da, to je svakako dar, ali ne samo to – iza ovakvog zvuka stoje godine, meseci, sati svakodnevnog predanog rada (kao što intervju iz drugog pasusa i potvrđuje). Zato Ilija Duni i Trajče Nikolovski na bini doslovce postaju „jedna duša, tela dva“. Bend je organizam, bend i treba da bude organizam; Na radost svih nas u publici, Ti to jesu. Čak su i tradicionalno nezainteresovani poslednji redovi bili zaokupljeni čistom naelektrisanom energijom koja je izbijala iz zvučnika.

Jedina zamerka, o kojoj mi je prosto neprijatno da pišem jer je bend sa svoje strane tako dobro svirao, ide na račun zvuka. Iako je ozvučenje samo po sebi pristojno, zvučnici sa leve i sa desne strane bili su uglavnom potpuno neusklađeni. Leva strana je dosta zvečala, a kada bi se uključila Dunijeva bas pedala – bas bi pojeo sve ostalo. Sa desne strane je zvuk bio čistiji, a utišan bas se „dopunjavao“ od prekoputa. Takođe, pri manjem pehu na recimo trećoj pesmi – kada se ozvučenje bukvalno isključilo (što bend nije mogao da zna, s obzirom ima slušalice iz svojih pojačala/monitora; sada vidim informaciju da je neko iščupao kabl iz miksete), tonci su reagovali sramotno sporo i možda je prošao i ceo minut pre nego što su ponovo uključili bend. Lepo bi bilo da Miksalište obrati pažnju na tonske majstorije na budućim koncertima, jer je šteta da utisak o ovako dobrom prostoru pokvari murdarluk zvuka.

Baš tokom „To su samo reči“, prve pesme bisa, čovečuljka izdaje snaga i moramo da krenemo. Virimo još neko vreme od spolja kroz ogradu, gledamo prve redove u zanosu. Dok prolazimo kroz usku ulicu između zidova potpuno prekrivenih jarkim bojama, zvuk nas i dalje prati. Melanholična deonica sa klavijaturama me u trenutku podseti na stari Mizar, što itekako ima smisla. Razna prostranstva i misaone ravni, prošlost, sadašnjost i neizvesna budućnost u savamalskoj uličici prepliću se baš kao boje zalaska sunca. Uostalom, vreme ne postoji.

Nećemo preterati mnogo ako kažemo da Ti imaju sve – inspiraciju, kompletne pesme, odlične melodije, sinergiju, usviranost, prepoznatljivost, karakter. Vredni su. Imaju žar da istraju, imaju spontanost – pravu, ne odglumljenu, a to se u ovim krajevima retko viđa.

Imaju i odanu publiku. Tokom bisa, prvi redovi su izgledali gotovo kao da je na bini Kralj, uz predano pevanje umesto vrištanja, što je još lepše. Odsustvo dela mlade beogradske muzičke (muzičarsko/kritičarske) scene čije bi prisustvo bilo za očekivati više je šteta za njih nego za Ti. Mogli su nešto da nauče.

Imamo formiran stereotip o zalascima Sunca kao nečemu ljigavo romantičnom. Svakako, romantičan može da bude; ali pomislimo na boje koje se pretapaju, stapaju, bukte i tonu u svoje suprotnosti, boje koje se tope. Psihodelija, zar ne? Hvala grupi Ti što su nas sinoć uveli u psihodelični san, i što su organizovali koncert tako da mogu da ga čuju i mali ljudi i njihovi pratioci.

Pomračenje na čitavom nebu

Prvi put o pomračenju i poslednji put o '99-oj

Divno je kad vam stan gleda na jug. Ne samo što je čitavog dana predivno svetlo, već možete da posmatrate spektakularan fenomen kakav je pomračenje Sunca baš sa svog prozora, dok pijete kafu. Nedovoljno pripremljeni, imali smo samo dva kartončića za projekciju i ofucani rentgenski snimak. Svaki kratki trenutak čkiljenja kroz njegov najtamniji deo bio je vredan oftamološkog rizika.

Čak i kada nam je nebeska mehanika pomračenje poznata, pogled na to kako se centru našeg planetarnog sistema udubljuje čelo i rastu roščići u sebi nosi nešto magično, tračak mistike što vas tera da gledate opet i opet i opet. Makar i kao projekciju, samo malu svetlu tačkicu na papiru.

Ono što je makar jednako lepo kao sama Sunčeva eklipsa jeste specifična svetlost koju pomračeno Sunce baca na Zemlju. Drugačije je, neobično; zbog njega je ovo prolećno prepodne imalo je senke popodneva, ili ranog letnjeg jutra. Jake, izdužene senke, koje izvrgavaju poruzi kazaljke časovnika i čine ih budalastim, makar na par sati. A nama je dopušteno postojimo i divimo se tom neskladu između znanog i viđenog.

It's a total eclipse
It's a total eclipse of the sun
Can't come to grips with the total eclipse
Just a slip of the lips and you're done

Te senke su ono što mi je ostalo u sećanju kada sam uspela da izvirim iza spuštenih roletni leta 1999. godine. S obzirom da je pomračenje bilo još izraženije, efekat je bio dramatičniji, a svetlost je bila drugačije temperature, još žuća. Taj trenutak ostao je sve ove godine sa mnom, u tako jakom sećanju, verovatno i zbog toga što je bio ukraden – posle samo dve-tri čula sam vrisak „DA LI SI NORMALNA SKLANJAJ SE OD PROZORA!!!!!“. Roletne (sreća platnene) bile su spuštene u čitavom stanu; o izlaženju na tu potencijalno smrtonosnu radijaciju nije moglo biti ni pomena. Samo je TV nepomračeno sijao tokom čitavog dana – mama je procenila da će biti potrebno da iznajmi čak četiri filma iz video-kluba da bi dete držala podalje od iskušenja posmatranja ozloglašene pojave. Nije imala neke posebne teorije o tome zašto je pomračeno sunce gore od nepomračenog. Načula je svašta i prosto se vodila principom „što je sigurno, sigurno je“. Ja, s druge strane, za sve godine listanja enciklopedija i gledanja naučno-popularnih emisija, nikada nisam otkrila ni jednu ideju o ubitačnosti pomračenja. Nisam verovala da bi bilo šta loše moglo da mi se dogodi. Ali imala sam 11 godina i nisam mogla protiv roditeljkine volje. A uostalom, bilo je nešto zabavno u celom tom bunkiranju, kao da se igramo da smo u opasnosti kada smo u stvari smo potpuno bezbedni. Za razliku od par meseci ranije, kada opasnost apsolutno nije bila izmišljena igrarija.

Moja mama je bila jedna od osoba koje su podlegle masovnoj, medijski indukovanoj histeriji, za koju je povod bilo pomračenje na našem, bombardovanjem „načetom“ nebu, 1999. godine. Tokom poslednjih 15 godina, uspomena na tu paniku upotrebljavana je i zloupotrebljavana: da se dokaže kako smo glupi, neuki, necivilizovani. Kad god je trebalo posrati se sebi po glavi, čuveno pomračenje 99e bilo je verni sluga. Naravno, onaj ko ga je upotrebljavao time je dokazivao da je on bolji i pametniji, iznad raje, izuzetak. Možda izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali izuzetak je izuzetak.

Iako bi trebalo uzeti u obzir što više postojećih varijabli da bi zaključak bio validan, i danas se retko ko se osvrće na opšte mentalno stanje nacije i kontekst u kome je "kontroverzno" pomračenje nastupilo.

Recimo, sitnica, ali baš tog proleća nebo je iznenada postalo preteće – bombardovani smo, 78 dana uzastopce. Kada je bombardovanje već bilo najavljeno i neminovno, malo ko se osećao kao da je stvarno. Sećam se kako 23. marta prepodne sa drugaricom iz zgrade komentarišem. „Kako je čudno. Sad se igramo i sve je normalno, a uveče počinje rat“. Zakazano, najavljeno, kao film u TV programu. Uprkos nadrealnom osećaju, ubrzo su nastupile realne posledice. Probijanja zvučnog zida, detonacije, polupani prozori, večiti strah i rupe od gelera, srušene zgrade i mostovi, izgubljeni životi, njih 2500. Medijska mašinerija ne prestaje da trubi o tome kako ćemo pobediti NATO, podsmeva se i sprda dok civili ginu. U logističkim centrima NATO-a sigurno nije bilo svečano i žalosno kada su „greškom“ pogođene civilne mete. Odnos Pakta prema našim žrtvama mogao bi da se oslika ako malo preradimo pesmicu Duška Radovića: „Namerno smo gađali televiziju, slučajno smo pobili zaposlene. Nije krivo namerno, krivo je slučajno“.

Iako iz kakvih god perveznih razloga volimo da mislimo da je žena koja je u kameru rekla „Fak ju Klintone, pobedićemo!“ zaista verovala u to, realno su svi, pa čak i mi desetogodišnjaci, znali da je bitka izgubljena i pre nego što je počela. Kasnije nam je postalo jasno da bitka zapravo nije ni postojala. Da smo se zatekli tu, kao zamorci ogleda koji je promenio istoriju ratovanja i kao zamorci lične sujete jednog vlastodršca. Uklješteni i obespravljeni, danima smo nagađali kada će potpisati. Jedino je on mogao da nam se smiluje, jer je s druge strane bilo nešto bezlično, ogromno i (ironično) nemilosrdno.

Mislila sam da nemam posebne traume od bombardovanja, a onda sam se sasvim slučajno zatekla u Muzeju primenjene umetnosti dok su vojni akademci „polagali ispite“, baš iznad centra grada. Grč svih mojih mišića i panika koja je narasla dok sam slušala nevidljive mi avione kako fijuču iznad naših glava podsetila me je na sopstvene emotivne ožiljke. Ništa mi nije bilo prijatnije ni tokom proba za vojnu paradu; i uvek mi je neprijatno kada jako grmi. Deca su žilava, život teži da opstane, ali ne bez posledica.

Bilo je ljudi koji su zaista izgubili svoje voljene u toku bombardovanja, kojima su razorene kuće, koji su stradali i pretrpeli mnogo više nego moja porodica i ja. Mi smo zaista imali sreće da se sve ostane na probijanjima zvučnog zida iznad naših glava (posle čega bi se oglasila „šizela“), bezbedno dalekim detonacijama i PVO „koncertima“.

Zaista mi je drago zbog vas ako još niste bili rođeni, ili ako niste bili u Srbiji proleća 1999. i ako ste se vratili za pomračenje, taman da konstatujete koliko smo svi retardirani. Onaj ko nije bio uronjen u psihozu modernog ratovanja, opravdano ne može da pretpostavi o čemu se radi. Napad sa neba je tako pogodno tle za paranoju. Neprijatelj je nevidljiv. Čujete sirenu, možda probijanje zvučnog zida, a onda ništa. Prvi sledeći znak njegovog postojanja je ono što je digao u vazduh i razneo u komadiće. Da li će to biti blizu vas ili ne? Uključujete tranzistor. Osećate strah, neizvesnost, nemoć. A za njega gore, vi ste u najboljem slučaju mrljica na ekranu, a u najgorem - kolateralna šteta. Jedino što možete je da se molite da mu je matematika dobra, a koordinate prave.

Sa potpisom i krajem došlo je olakšanje, jer nam se makar činilo da se život normalno nastavlja tamo gde je stao. Bar nam tomahavci više nisu visili (hiljadama metara) nad glavom. Ali zemlja je razorena, ljudi su razoreni. Režim takođe, ali to nije želeo da prizna. „Nema odmora dok traje obnova“, mantrao je, ali na ruševinama je ojačala opozicija, negodovanje naroda postajalo je glasnije od „Dnevnika“. Kraj je na vidiku, svi su to znali, kao što su znali i ishod bombardovanja. Narodna mudrost.

U takvom trenutku, pomračenje Sunca režimu dolazi kao očajnička slamka spasa, da se makar još na trenutak misli ljudi vrate na neprijatelja na nebu. Mediji prave paniku puštajući sumnjive ljude da pričaju gluposti u udarnim terminima i na naslovnim stranama. Sve to se činilo haotično, ali zapravo nije bilo. Prosečnom post-bombardovnom - izolovanom, psihički slomljenom i naplašenom čoveku - bilo je teško da se odupre glasinama o zračenju i slepilu koje su ga orkestrirano zasipale sa raznih strana. Pogotovo kada on, u onom prethodnom režimu, nije imao motivaciju da bilo šta samostalno i sebe radi uči, saznaje, gradi kritičko mišljenje. Ipak, fakultet se završavao da bi se dobila diploma koja je vodila sigurnom državnom poslu, a za kritičko mišljenje išlo se na robiju.

Uostalom, do pre par meseci, prazne ulice i odlazak u sklonište bili su svakodnevica.

Zaista, verujem da nekome ko nije odavde ili nije bio tu, ko je propustio nastajanje opisanog, sve to može da deluje suludo. I jeste suludo, samo što nije palo s neba. Još su posledice bile daleko manje strašne nego uzroci. Ali neko ko je bio tu, bio svedok i sapatnik, a onda izabrao da se „uzidgne“ i iskoristi psihozu da bi se podsmevao „gluposti“ jednog u svakom smislu pregaženog naroda, nije neobavešten. On ili pati od neke forme poremećaja empatije, ili je, prosto, skot.

Svima nam je bilo bizarno i smešno neposredno posle, ali s godinama stvari se sležu i promalja se šira slika, barem bi trebalo. Sprdati se 1999-om deceniju i po kasnije približno je sprdnji sa panikom psihotičara, koji je proveo mesece u izolovanoj ustanovi u kojoj su ga maltretirali i tukli, a onda se izašavši našao u ubeđenju da svi oko njega žele da ga povrede. A ismevati njega ne bi bilo ni lepo, ni politički korektno, zar ne?

Ipak, uprkos svemu, stvari nisu bile potpuno pomračene čak ni '99-e. Preduzetnički duh je odjednom uzleteo – prodavale su se one smešne kartonske naočari za posmatranje pomračenja. Sećate se, one nacrtanim Suncem, što vickasto nosi cvikere za sunce. Iako su ulice bile puste, posmatrali su ljudi i tada – kroz te sklepane naočari, kroz rentgenske snimke, kroz maske za varenje. Moja baba je bila odvažna, pa je čkiljila bez zaštite (pretpostavljam da joj nije bio prvi put u životu). Danas je komšinica-Voždovčanka evocirala kako je kod nje u kraju skoro ceo komšiluk izašao na krov zgrade da gleda.

A ja, koja sam bila prinuđena da taj dan provedem iza roletni, danas sam napokon imala slobodu da posmatram do mile volje, koliko dobrobit očiju dozvoljava. Danas je drugačiji trenutak nego pre 16 godina. I danas smo gaženi, živimo u novoj diktaturi, ali trenutno nema neposredne opasnosti sa neba po naše živote, pa su ljudi nešto opušteniji. Zabrinjavajući broj medija i dalje živi od histerije – od Kurira, preko Alo! i B92, do E-novina - ali današnja eklipsa bila je sasvim pristojno objašnjena i pokrivena. Ljudi se opušteno šetaju između svojih dnevnih obaveza, klinci na terenčetu pitaju jedni druge ko je gledao pomračenje i kako. Vračarski plato bio je pun ljudi koji su došli na organizovano posmatranje.

foto: Marija Gajić

Sve u svemu, 20. marta 2015, tri dana od šesnaeste godišnjice bombardovanja, doživeli smo i kvantitativno i kvalitativno uspešno, entuzijastično ispraćeno pomračenje Sunca. Nebo je bilo vedro i čitavo.

Da li sada napokon možemo da pustimo 1999. da počiva u miru?

Ja mogu, i hoću.

Ali sve i da hoću, ne mogu da je zaboravim.

'Ah' says everyone
just as the birds are silent
with surprise

All I really, really, really want to see
is a total eclipse of the Sun 

"Strašne i ljubavne" pesme

 Vrlo lično viđenje Jarboe i Helen Money sinoć u „Gradu“

Hladno i vlažno veče. Bespotrebno nadobudni šanker. Žamor, lica poznata i nepoznata. Drago društvo, čudne priče, crni čaj sa rumom. Predkoncertno treperenje.

Tačno na vreme, svoj deo nastupa započela je Helen Money. Objasnila je tok nastupa i zahvalila se publici i organizatoru na prilici da svira ovde. Dok pravi prve pokrete gudalom i proizvodi prve zvuke, pušta da joj kosa padne preko lica; kao da namerno izostavlja svoj lik sa scene da bi skrenula pažnju na priče koje svira. 

Iako se njen reperotar sastoji od zaista različitih pesama – od minimalističkih, sa violončelom koji prati sopstveni diskretni loop, do onih u koje se uključuju nasnimljeni gromki metaloidni bubnjevi – većina kompozicija ima specifičnu strukturu, naraciju. Kao kada se u izvornim bajkama posle kratkog uvoda dogodi tragedija koja preokreće tok priče, melodija koja se pojavljuje na početku pesme ubrzo se ruši pod naletom distorzije. Tu počinje njena borba da pobegne disonanci koja je u notu prati i sve je jača i glasnija; na trenutak se čini da osluškujemo borbu na život i smrt između grabljivice i plena. Distortirani i disonantni duboki tonovi oslikavaju odjek urušavanja čoveka. Njegovog pada, koji može doneti pogrešan korak, zla kob, kriza ili jedan pogled. Sve to je jedno; lični padovi i biblijski Pad su jedno, kao što su jedinstveni svi intenzivni tonovi Heleninog gudanja.

Ipak, harmonija pokušava da preživi i pobegne, kao što i u najvećoj ljudskoj tami tračak svetlosti tinja i pokušava da se probije iz čoveka, da prevagne. A makar u Heleninim kompozicijama, ta agonija borbe je ono najlepše.

Posle 40ak minuta, pozdravljena gromkim aplauzom, na scenu je kročila i Jarboe.

***

I dalje ne mogu to sebi potpuno da objasnim, ali činjenica je da sam do pre bukvalno nedelju dana ignorisala Jarboe i njeno samostalno stvaralaštvo posle Swansa. Iako pre njenog dolaska u Swanse oni za mene praktično ne postoje; iako su mi omiljeni albumi oni na kojima ona ima veoma ozbiljan udeo, a neke od omiljenih pesama upravo one u njenom izvođenju. Uprkos tome što sam mesecima znala da dolazi, nisam čak ni blagovremeno preslušala EPsa Helen Money, koji su promovisale na ovoj turneji. Uprkos tome što obožavam violončelo.

Sve to uopšte, uopšte nije ličilo na mene. Nešto nije bilo u redu, nešto dublje.

Moje neobično ponašanje bilo je zapravo ostatak davno usvojenog pogleda na svet i dugocarujućih strahova. Plašile su me žene kao što je Jarboe, ili ono što sam zamislila da ona jeste. Plašila me je njihova razuzdana kosa i njihova sposobnost da urlaju. Žene poput nje su me napadale u snovima, ili možda čak i gore - tlačile, ponižavale, figurativno štrojile muške snevne figure, na čijoj je strani moj sanjački ego uvek bio.

Jarboe svojom pojavom i načinom pevanja prosto budi sliku arhetipa mračne, senovite strane ženskosti, kako je Jung to definsao, „ljubavne i strašne majke“. Povezana sa zemljom i misterijom stvaranja, strastvena ali preka, roditeljka i uništiteljka. I sam Michael Gira je svojevremeno prepoznao taj aspekt svoje tadašnje partnerke: u jednom davnom intervjuu, komentarišući naziv albuma The Great Annihilator i pesmu Mother/Father, Gira kaže: „Sort of idealized her (Jarboe) as a sort of archetype whenever I write words for her to sing. I look at her as this creative Mother and destructive force“.

Jedini način da pripitomim ono što je za mene Jarboe predstavljala (i tako nezastrašeno uživam u njenim Swans pesmama) bio je da je doživim kao puko oruđe u Girinim rukama. Tako je bila „pod kontrolom“.

Sada mi je teško da oprostim sebi zbog toga. Ali na moju neizmernu radost, na vreme sam preslušala fantastični EP, sa jednom od najlepših i najdelikatnijih pesama od svih koje sam u poslednje vreme čula – Truth. U narednim danima, put ka beogradskom nastupu se sudbonosno otvorio.

***

U prve tonove Istine, kojom je otpočela svoj nastup, Jarboe ulazi pomalo stidljivo, ranjivo čak, kao da je slučajno nabasala na sopstvenu bolnu pesmu. Međutim, njene bose noge brzo uspostavljaju sigurnu vezu sa tlom i njen pogled, ruke i glas se podižu. Glas koji se probija do srži kostiju. Taj glas.

Ni među ljudima ni među bogovima stvari nisu proste i jednodimenzionalne. Upravo kroz prve dve, nežnije numere, spoznajem onu stranu Jarboe za koju sam bila slepa sve ove godine: kreativnu, ljubavnu ženu. Dok osećajno i ganuto peva pesmu svom ocu („A Song for My Father“), sa pogledom uzdignutim ka nebu i vetru koji tamo prebiva, ona mnogo podseća na mudru i časnu Atinu, rođenu iz glave svog oca Zevsa, nego na Kali koja glave odseca (a ako poslušate ovaj intervju, svhatićete da je ta asocijacija nije tako besmislena kao što na prvi pogled može da deluje).

Za razliku od diskretne Helen Money, sama Džarboina pojava je priča za sebe. Njeno telo govori skoro koliko i njen glas. Čini se kao da je njeno rano klasično (opersko) muzičko obrazovanje u zrelosti dobilo svoje mesto, što se vidi kroz dozu teatralnosti njenom nastupu. No ključna razlika u odnosu na klasični teatar je to što ona svoje nastupe nije naučila da glumi; ona ih provodi iz sebe, živi i oživljava ih, iznutra ka spolja.

U stvari, nije baš zahvalno odvojeno analizirati njenu pojavu i njen glas, jer Jarboe i njen glas su jedno. Neverovatno je koliko moćno zvuči i posle tri nedelje naporne turneje. U nastupu je postojala određena gradacija, pa su prve dve nežne i tihe pesme pratile one nešto energičnije, da bi kulminacija prirodno došla sa krajem i pomenutom pesmom Swansa - Mother/Father. Tada se Glas u istom trenutku uzdigao do Meseca i spustio do same užarene utrobe Zemlje, slikajući vezu između rađanja i stvaranja o kojoj je govorio Gira. To što se Jarboe „ne kida“ kroz čitavu pesmu kao u mladosti na albumu, daje izvođenju još veću moć, jer iz svakog tišeg-nego-što-ga-znamo glasa izbija subliminalna energija. U trenutku kada je poslednje „Ride!“ doslovce izurlalo iz njenog grla, osetila sam širenje i bol, istinu da je grudni koš čoveka previše mali za sve ono što sadrži.

Helen i Jarboe su savršen par na sceni. Pogrešno bi bilo pomisliti da Džarboina pojava Helen čini neprimetnom. Njen violončelo je bilo ključni sastojak svake izvedene pesme koliko i Džarboin glas i teško da mogu da zamislim savršeniju saradnju od ove. Retka je i dragocena takva sinergija, kao što je i prilika da budete uvučeni u nju, kao i da mnoge zaboravljene, senovite stvari budu izvučene iz duše.

***

Moram da pohvalim i odličnu organizaciju koncerta. Jer doživljaj ne bi bio ni blizu ovakav da nije organizovano sedenje u galeriji, kao što su u prošlosti dokazali razni nastupi tihih izvođača u donjoj sali. Sedeći koncerti uteruju pristojnost u ljude. Više im nije tako privlačno da čavrljaju, u mraku je teško čak i smotati pljugu, a vrlo lako razbiti čašu. Pun pogodak za sve koji su zapravo došli da slušaju koncert. Oni koji su hteli da izbleje i tako se verovatno nisu pojavili. Na sve to još dodajte tačnu satnicu i pristojan zvuk. Šta čovek više da poželi. Istina je da je koncert bio kratak, ali kao što je već drugi autor primetio, možda bi teško bilo izdržati više. Naboj i intenzitet se ne mere minutima, već svakim grčem mišića i svakim bljeskom ljubavi strašne.

A ja sam, zahvaljujući otkrivanju i raskrinkavanju sebe, nanovo otkrila i Jarboe, da bi mi ona zajedno sa Helen, sinoć pomogla da još dublje shvatim i osetim sve i nas. Hvala joj na tome.

Krug se zatvorio.

Preporuke za čitanje dok slušate Helen i Jarboe:

- K.G. Jung, „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“, Atos, 2003.

- Marion Woodman, „Porok savršenosti“, Fedon, 2010.

(foto: Nemanja Stojanović - KC Grad)