HDR rupa bez dna

Pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Pozovite foto-policiju, molim!

Eksplozija digitalne foto tehnologije je omogućila gotovo svakome da bude „fotograf“. Broj onlajn foto zajednica i dela u njima već prevazilazi mogućnosti prosečnog zainteresovanog da isprati sve, a da se pritom i sam bavi nečim kreativnim. Velika prednost ovakvih zajednica je što omogućava razmenu znanja, saveta i ideja. Velika mana je što omogućava formiranje foto-trendova koji se šire kao kuga, a često su potpuno lišeni estetske vrednosti i smisla. Tako je već nekoliko godina veoma popularna HDR foto-manipulacija. Nemoguće je ne primetiti HDR dela – jednostavno bodu oči svojim prenaglašenim bojama, opštim sjajem i (pre)često nadrealnim izgledom.

HDR je skraćenica za „High Dynamic Range “. Ideja je izvlačenje detalja iz pretamnih ili presvetlh delova fotografije. Osnovna tehnika, koja je idejno začeta još u XIX veku, sastoji se iz preklapanja tamnijih i svetlijih fotografija istog motiva, a savremeni programi za obradu ideju vode korak dalje, koristeći matematički model za još temeljnije obavljanje ovog zadatka.

Diskretni HDR – gornja fotografija je nastala od prekpanja i balansiranja donjih

Naziv „visoki dinamički opseg“ ima smisla, jer teoretska zamisao je da ovako obrađene fotografije budu približnije onome što ljudsko oko vidi – što je oduvek bila ambicija fotografije. Oko poseduje sposobnost trenutnog prilagođavanja na svetlosne uslove i ujednačava detalje koje vidimo u svetlijim i tamnijim delovima prostora, dok su fotoaparati „prinuđeni“ da prave izbor između najtamnije i najsvetlije tačke. Dakle, dinamički opseg oka je mnogo veći nego kod fotoaparata. Ironično je međutim da je tehnika stvorena da bi prikazala nešto jasnijim i realnijim zloupotrebljena da bi stvorilo što više generičkog, kičastog nadrealizma.

Postoji momenat kada trend preraste u pošast, a trendu „liči na fotografiju – nije fotografija – aha, ipak jeste“ nikako da vidimo leđa. Postavlja se pitanje šta mi uopšte želimo od fotografije? Čemu bezdušno digitalno mrcvarenje JPEG i RAW fajlova, koji kao finalni proizvod siluju naše čulo vida? Da li želimo da realno ovekovečimo trenutak ili da ga načinimo delom izmišljene lične 3D video igrice? Kao da se “umetnost fotografije” svela na trenutnu, usiljenu spektakularnost. Možda je vreme da HDR dobije svoje mesto u kategoriji vizuelnog zagađenja.

ExtInked

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Istrebljenje se uvlači pod kožu

Tetovaže nalaze mesto na ljudskoj koži gotovo od početka civilizacije. Za brojna plemena one su vid inicijacije pri prelasku zrelo doba ili obeležavanje drugog značajnog događaja u životu osobe. Moderan, zapadni čovek ima više razloga da dopusti da mu se boja uvuče pod kožu: od pomodarstva i pukog pijanog trenutka, do poriva veoma lične prirode. Slično iskonskom plemenskom ”šaranju”, neki imaju potrebu da ono što su osetili na sopstvenoj koži na njoj i zabeleže. A neki kao lično doživljavaju i ono što se dešava drugima, makar ne bili ljudi.

Kada je razlog jako ličan, tetovaže postaju mnogo više od slika, a kada imaju iza sebe ozbiljan koncept - postaju moćno sredstvo komunikacije. Tako je 2009. mančesterski umetnički kolektiv "Ultimate Holding Company (UHC)” došao na odvažnu ideju: da osmisli crteže 100 najugroženih vrsta životinja i biljaka Britanskih ostrva, koji bi bili tetovirani na tela 100 odabranih dobrovoljaca - "ambasadora vrste”. Projekat je malom igrom reči dobio zanimljiv naziv - “ExtInked” Član UHC-a i dizajner svih 100 crteža Jai Redman objasnio je da je u pitanju ne samo umetnički, već socijalni eksperiment - dolazi do susreta različitih zajednica: umetnika, tattoo majstora i ekologa. "Želim da ih vidim kako se prepliću i sparuju, deleći ideje i vizije" - rekao je on pred početak projekta.

Jai Redman, Joe Richardson (UHC) i dve od 100 vrsta

“Eksperiment” je prošao više nego uspešno. UHC su dobili brojne prijave koje detaljno opisuju zašto dobrovoljci žele da istetoviraju određenu biljku ili životinju i kakvo mesto one imaju u njihovim životima. I sami članovi kolektiva su bili iznenađeni odzivom, a dirnuti činjenicom koliko su budući "ambasadori" bili emotivni u vezi bića koje su želeli da ovekoveče na sebi - koliko je za njih pitanje raznovrsnosti i uništavanja živog sveta zapravo lično.

Otvaranje izložbe ExtInked radova

ExtInked ima i trajnije efekte. Tetovaže nastavljaju postojanje na svojim ponosnim vlasnicima i postaju izuzetan alat komunikacije i edukacije. S obzirom da svaka vrsta "telesne umetnosti" privlači pažnju okoline, taj momenat daje priliku ambasadoru vrste da prenese priču o njenom posrtanju i porazu u borbi sa ljudskim nemarom. Svakako interesantan način za buđenje ekološke svesti.

A ukoliko ste bio-eko-fanatik, pored edukacije, ovakva ideja može imati i dodatnu dimenziju, viši oblik lepote - nekako je bolno romantično biti dobrovoljno žigosan slikom stvorenja koje je vaša sopstvena vrsta dovela do granice izumiranja.

„Sve nam boje lepo stoje“

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

O turizmu, dizajnu i zaveri osnovnih boja

Iz ugla posmatrača, šta čini dobro dizajniran logo? Jednostavnost i vizuelni sklad, ali i više od lepote – treba da bude stvoren sa idejom i jasnom simbolikom. Kako svaka institucija i organizacija ima svoje grafičko predstavljanje u vidu logotipa, tako ga imaju i turističke organizacije. U teoriji, on treba da na privlačan način asocira na potencijalnu turističku destinaciju – što se postiže upotrebom karakterističnih simbola i odgovarajućom paletom boja. Međutim, u praksi ume da bude malo drugačije. Dizajnere uglavnom zamišljamo kao eksperte za vizuelno, sa dobro ispečenim zanatom i znanjem o tome šta ide zajedno, a šta ne. One koje vrše selekciju grafičkih rešenja zamišljamo kao ljude koji se u dizajn razumeju, makar malo. Ne pomišljamo na to da na obe strane ima onih koji se nisu odmakli od osnovnog kruga boja, odnosno - od svog prvog kompleta drvenih bojica. Uz to, očigledno nisu želeli da neko pomisli da su škrti.

Svi uslovi za apsolutnu pogrešnost su ispunjeni: neoriginalnost, neprepoznatljivost i kompletni nedostatak ideje. Ali svakako najspektakularnije su boje, jer tu su gotovo sve. Ovi logotipi ne mogu da ostave nikakav trag u umovima potencijalnih turista, osim možda apstraktne hrpe šareniša. Za slučaj da to nije dovoljno očigledno, pogledajte njihovu paletu boja:

Primetno je i da svi logotipi potiču sa određenog geografskog područja – tu je Srbija i naši prvi i nešto dalji susedi. No, da se ne radi o nekakvom bizarnom regionalnom dizajnerskom sporazumu dokazuju logotipi Slovenije, Mađarske, Bugarske i Grčke. Različitog su kvaliteta, ali zajedničko im je da njihove boje znatno manje „vrište“ i da su više u skladu sa državom koju predstavljaju.

Šta uopšte možete da zaključite o zemlji čiji turistički logo čine sve osnovne boje? Da su u pitanju izrazito vesele, bezbrižne teritorije? Pune ljubavi i tolerancije? Ono što je vrlo interesantno je da sve ove „države radosti“ imaju problematičnu prošlost ili sadašnjost, što se prvenstveno odnosi na političku i socijalnu situaciju. Pod teretom su proteklih ratova i loše reputacije. Kada to sagledamo postaje jasno zašto se vrlo napadno izbegava upotreba nacionalnih obeležja i kako su jarke boje očigledno pokušaj da se potencijalni putnik-namernik odobrovolji i oslobodi straha. Nažalost, to treba postići daleko ozbiljnijim merama od šarenog logotipa. Šteta je utoliko veća jer je ovaj region i dalje obskurna destinacija za veliki broj turista, koji nisu baš sigurni gde je šta na Balkanu (ili gde je Balkan uopšte). I dok se sve zemlje trude da privuku mase svojom jedinstvenošću i originalnošću, naši susedi i mi kao da pokušavamo da se utopimo u bezazleno, anonimno šarenilo – neke čudne zemlje „negde iza duge“.

Od biblioteke do "nešto-teke"?

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Ah, biblioteka. Odatle ste sigurno pozajmljivali prve lektire. Možda ste izrasli u nekog od danas sve ređih ljubitelja knjige, pa ste nastavljali da produžujete članarinu uživajući što u svežim, što u vrlo prašnjavim naslovima. Možda vam realne poteškoće zadaje, a možda vas je jednostavno sramota zbog činjenice da zgrada Narodne biblioteke još uvek nije renovirana i otvorena za javnost. Možda uživate u štetanju među policama, listanju arhivskih kartica i možda vam je žao što sve manje ljudi uopšte zalazi u „kuće knjiga“.

Da li su biblioteke mrtve? Da li su relikti nekog drugog vremena, pregaženog od strane brzoprotočnih informacija? Internet mreža je sada uz vas na svakom koraku, a samo je pitanje trenutka kada će se i kod nas potpuno odomaćiti iPad, Kindle i slične sprave sprave za „listanje“ elektronske literature. Nema više brige oko toga da li ćete nekoj stranici napraviti „uši“.

Biblioteke su relativno čest motiv u pop-kulturi - od scena stidljivog virenja preko knjige u raznoraznim romantičnim limunadicama, do „fem-dom“ koncepta stroge bibliotekarke. Ali ovi motivi ne mogu biti vid popularizacije biblioteka iz očiglednih razloga - previše su površni i premalo fokusirani na samu suštinu, a to je sadržaj polica bibliotekarskih zdanja. Ipak, na večito divljem Zapadu postoje indikacije nekih radikalnih promena. Iako je prodaja elektronskih izdanja knjiga na Amazonu prevazišla prodaju onih fizički realnih, biblioteke odbijaju da se povuku bez borbe. Novi talas odobravanja one nalaze u modernom anti-konzumerizmu - u prednosti zajedničkog dobra u odnosu na individualno posedovanje, kao i u uviđanju važnosti znanja i njegovog nesputanog širenja. A ovo plodno tlo podstaklo je i novu evoluciju biblioteke.

Iako reč „biblioteka“ na grčkom znači „soba knjiga“, savremeno doba nam donosi proširivanje pojma van njegove etimologije. Tako su nastale „igračkoteke“, „alatoteke“, „semenoteke“ i „bicikloteke“. Koncept je isti kao kod „knjigoteka“ - besplatno ili uz simboličnu članarinu možete pozajmljivati stvari, radi potrebe ili probe. Nema potrebe da trošite novac da bi ste posedovali nešto, a istu stvar će biti u prilici da koristi mnogo ljudi posle vas, čak i ako ne bi mogli da je priušte.

Ali šta je sa rent-a-car-om i drugim „rent-a-“ servisima? Zašto se oni ne nazivaju „autotekama“, odnosno - u čemu je razlika između učlanjivanja u „-teku“ i pukog iznajmljivanja stvari? Pa, zajednička crta svih „nešto-teka“ je da iza njih ne stoji puka želja za profitom, već viši društveni cilj - stvaranje i konstantno proširivanje baze određenih objekata koji bi bili dostupni bilo kom zainteresovanom članu populacije. One su bazirane na mnogo dobre volje - arhive objekata se šire donacijama iz različitih izvora, a profit je obično tek toliki da omogući samoodrživost. „Nešto-teke“ imaju dobre izglede da postanu mini-utopije za radoznale duše. A možda su i vesnici neke bolje budućnosti za civilizaciju umornu od zgrtanja sa jedne i izrabljenosti sa druge strane.

Bleeding Cowboys - novi Comic Sans?

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Tipografija je svuda oko nas. Primećujemo je uvek, voljno ili ne. Tako je nemoguće da vam je promakao fenomen fonta Comic Sans, koji traje već deceniju i po. Majkrosoftov font, originalno osmišljen da bi popunjavao stripovske oblačiće, uz pomoć večite ljudske potrage za „drugačijim“ završio je na svim pogrešnim mestima.

Jednostavno – Comic Sans je najjednostavniji i najodvratniji način da se neka tema učini veselijom i „pristupačnijom“. Njegova nakaradnost pri ovakvoj upotrebi smeta svakome ko iole ima osećaja za vizuelni sklad. Neki od revoltiranih su napravili i zanimljiv sajt, bancomicsans.com. Doduše, posmatranje Comic Sans (ne)dela svih oblika i boja može biti i zabavno. Kao da je u pitanju oblik satire.

Ko će biti naslednik CS-a, sledeći u nizu iritantnih tipo-fenomena? Ozbiljan kandidat je već u najavi... Bleeding Cowboys.

Font se pojavio 2007. godine. Od tada, „Krvareći kauboji“ su krenuli u svoj pohod, prvo po omotima i plakatima vezanim za muziku kantri i rok orijentacije. U redu, to ima smisla. Na te pravce realno i asocira. Međutim, ponovo u potrazi za nečim novim a besplatnim, mnogi drugi su se okrenuli ovom fontu. Očigledno kao nečemu što očigledno izgleda dovoljno „glamurozno ali sirovo“.

U ovom brzom svetu, besramne imitacije i bezumno štancovanje istih, sve u cilju efikasne promocije, dovoljno su česte pojave da bi se ovaj font raširio kao kuga. Iako je smisleniji od Comic Sans-a za upotrebu u grafičkom dizajnu, njegova prekomerna upotreba u neodgovarajuće svrhe, u kombinaciji sa upadljivošću, dovodi do automatskog prevrtanja očiju kada ga ugledate.

Naravno, trend je stigao i u naše krajeve. Jedino žalim što nema foto-dokumentacije domaćeg materijala koji su zajahali „Krvareći kauboji“. Pogotovo megalomanskog komercijalnog. No, možete obratiti pažnju i sami. Kauboji su nas već opkolili...