Zastarelost

"Priča o telefonu" i drugim hiper-prolaznostima

"Cell phones", Chris Jordan, 2004

Poslednja igra Molleindustrie, izdavača video igara o kom je već pisano ovde, zove se “Phone Story”, a namenjena je upravo smartphone platformama. “Phone Story je edukativna igra o mračnoj strani vašeg omiljenog smartfona. Pratite putovanje vašeg telefona oko sveta i borite se protiv tržišnih sila u spirali planirane zastarelosti!”

 

Zanimljivo je da je igra vrlo hitro povučena iz Appleovog AppStore-a. Sada je dostupna za Android, a Molleindustria tvrdi da svoj deo profita od igre preusmerava organizacijama za borbu protiv korporativnih zloupotreba.

Pri čitanju priče o igri i njenoj pozadini, posebno pažnju mi je privuklo poglavlje “Obsolescence” - “Zastarelost”. U suštini je odlično složen kratak tekst o svim vidovima konzumerizma, koji može stajati potpuno nezavisno u odnosu na “Phone Story”, kao i na industriju telefona i elektronike uopšte. Samo ga, uz mala prilagođavanja, primenite na bilo koju granu proizvodnje i bilo koju liniju vaših omiljenih proizvoda, i nadam se da će vam biti jasno.

Tekst je preveden sa stranice:

http://www.phonestory.org/index.html#obsolescence

...gde ga možete čitati u originalu

Kada ste kupili taj telefon, bio je nov i seksi. Čekali ste na njega mesecima. Dokazi njegove mučne prošlosti nisu bili vidljivi. Da li vam je stvarno trebao? Naravno da jeste. Mnogo novca je potrošeno ne bi li vam se usadila ta  želja. Tražili ste nešto što će signalizirati vaš status, vaš dinamični stil života, vašu jedinstvenu ličnost. Baš kao i svi ostali.

Koren želje za najnovijim i najinteresantnijim gedžetima leži u našoj potrebi da budemo društveni i komuniciramo sa drugima. Međutim, u procesu kupovine novog telefona dešava se mnogo više od toga što je vidljivo na prvi pogled.

Profit u tehnološkoj industriji zavisi od stvaranja novih modela veoma brzo. Kompanije koriste planirana i percipirana zastarevanja da vas povuku u kupovinu. Planirana zastarelost (“planned obsolescence”) je poslovna strategija u kojoj je zastarevanje proizvoda (proces kojim predmet postaje zastareo, suvišan - staromodan ili neupotrebljiv) planirana i ugrađena u njega još od samog začeća koncepta. Ovo se radi da bi u budućnosti potrošači osećali potrebu da kupe nove proizvode i usluge koje proizvođač iznosi kao zamenu za stare. Zapažanje zastarelosti je proces pomoću kog kompanije kroz proizvodnju novih modela, čine da vaš telefon deluje kao da je izašao iz Kamenog doba. Strategiju možete primetiti na delu kada novi modeli istog telefona izlaze u jednakim vremenskim razmacima, ohrabrujući vas da kupite taj NOVI model, koji je elegantnije dizajniran i ima čak DVE kamere, itd.

Takođe, ulogu igraju i društvena percepcija i stvaranje potrebe. Telefoni i gedžeti su postali preovlađujući u svakodnevnom životu, na televiziji, u umetnosti, u marketingu, kao i u razgovorima. Ovo stvara podsvesnu ideju da gedžeti jesu neophodni, zapavo, da prosto JESU. Naravno da čine život život lakšim i stvaraju neverovatnu umreženost, intenzivniju sada nego u bilo kom trenutku istorije, no (ironično) potrošna elektronika se stvara uglavnom u nerazvijenim delovima sveta. [Proizvođači] Imaju globalne lance snabdevanja koji ne donose kvalitet života, povezan sa proizvodima, svojim karikama.

Količina novca koja je potrošena na reklamiranje i čistu sveprisutnost proizvoda (gedžeta) pomaže u prikrivanju njegove mučne prošlosti, lanca ekspolatacije i indukovanja Želje, koja čini opstanak gedžeta mogućim. Za mnogo potrošne elektronike može se reći da je “dizajnirana za deponiju” - po tome što je namenjena za veoma kratkotrajnu upotrebu, pre nego što bude zamenjena i bačena u smeće.

Više informacija:

The secret of superbrands (“Tajne superbrendova”) - serija u produkciji BBC3

Planned Obsolescence: how companies encourage hyperconsumption (“Planirana zastarelost - kako kompanije ohrabruju hiperpotrošnju”) - članak na owni.eu

The anti-economy (“Anti-ekonomija”) - isečak iz “Zeitgeist: moving forward”


Šta može da se učini?

• Proizvodi mogu biti dizajnirani za sharing (slobodnu distribuciju). Digitalne tehnologije mogu da ohrabre saradničku potrošnju.

• Zastarelim kompjuterima može se dati nova svrha i njihov životni ciklus se može produžiti korišćenjem manje zahtevnog open source softvera.

• Slobodni harver i distribuirana proizvodnja mogu zameniti nasledno neodrživi model inovacija koji praktikuju visokotehnološke korporacije.

Izvor: Molleindustria / Phone Story

 

P.S.

Eksploatacijom mineralnih sirovina (i ljudi) za industriju telefona bavi se i dokumentarac “Krv u mobilnom” (Blood In The Mobile).

A za distopičnu viziju potrošnje ljudi radi potrošnje dobara, apsolutna preporuka za George Lucasov debi film THX 1138

Snaći se, te naći :)

The Reverend Peyton's Big Damn Band - Beograd, 15.11.2011.

"Your cousin's on COPS!"

Sinoć su u vazduhu Gun Cluba strujala različita očekivanja. Jedni su bili tu zbog „Patton-Peyton sindroma“, željni da vide i čuju ovovremeno otelotvorenje delta blues zaveštanja, stari američki folk duh u muzičarima mlađe generacije. Drugi su želeli freakshow korpulentnih hilbilija, vanserijskih sviračkih sposobnosti (uz neobičan set instrumenata). Treći su bili očigledni fanovi lika i dela Reverenda i bande. No tačka preseka svih razloga bila je glad za dobrom svirkom (dodatno pojačana mršavom koncertnom ponudom ove jeseni). 

A onda su Reverend Peyton & The Big Damn Band izašli na binu i očekivanja svih grupacija rastrgli za večeru. 

Energija koju Rev.&TBDB ulažu u nastup i vešt način na koji koriste svoje gitare, slajdove, washboard, bubnjeve i kantu (zapremine 20 l) ne ostavlja prostora za mnogo dumanja, za mentalno prežvakavanje onoga što doživljavate. Umesto toga, slobodnjački ste pozvani da tapšete, vičete, ritmično bijete nogama u pod, plešete i skačete. Jednostavno - da se osećate dobro u svojoj koži. 

 

Rev.&TBDB su Beogradu sinoć dali ozbiljnu dozu potpuno furioznog bluza - na momente furioznog do nivoa vrtoglavice. Iako tehnički fenomenalan, Rev. Peyton odbija da se drži klišea. Da, on svira bluz, ali njegovu veoma divlju varijantu - uz atipično hipnotičko slajdovanje i sa nezaustavljivom energijom na kakvoj mu najbrutalniji pankeri mogu samo pozavideti. Njegova supruga, Breezy Peyton, je u stanju da od sasvim mirnog „maženja“ svog vošborda u roku od sekunde pređe u plemensku kombinaciju čegrtanja, lupanja i činelanja, koja je na momente i zapaljiva. Bukvalno. Bezrezervno pojačanje pruža joj (u svakom pogledu) prejaki bubnjar, Cuz Aaron Pesinger. 

 

 No, kako oni sami kažu, ništa od toga ne vredi ako im publika ne pomogne. Veoma spontano i bez uvijanja govore kada im treba pojačanje u vidu dodatnih perkusija (pljeskanje rukama, ili bijenje nogama) ili vokala (od pevanja do urlanja iz najdubljih dubina stomaka). Vidi se da Big Damn Band nalazi veliko uživanje u komunikaciji sa publikom. Nije stvar u pukoj predstavi ili daleko bilo, egzibicionizmu. Ovo takođe važi i za momente kada izvode razne sviračke akrobacije. Postoje muzičari koji to rade iz potrebe za samopotvrđivanjem. No svaki atom koji TBDB isijavaju na bini govori da se oni prosto neverovatno dobro zabavljaju radeći ono što najviše vole.

S obzirom da su Rev.&TBDB američki koliko i američka pita, nemoguće je ne dotaći se kulturološke pozadine nastupa. Isticanje nasleđa i ponos koji isijavaju nema veze sa nacionalnim, već sa narodnim, sa idealom neiskvarenog ljudskog duha. Između pesama mogli smo čuti ne jednu anegdotu „od kuće“, iz Brown County-a (Indiana). Vole da pevaju o stvarnim osobama i događajima. Vole narodsku iskrenost i otvorenost ljudi svog kraja.

Zapravo, čini se da je celokupna umetnost Reverend Peyton’s Big Damn Band-a u svojoj biti usmerena na očuvanje stare dobre ljudskosti, koja je toliko na udaru savremenog tempa života i modernog licemerja. Sami postavljaju primer svojom potpuno prirodnom harizmom, srdačnošću i toplinom kojom zrače publiku. I zaista - moguće je da Reverend Peyton ima najiskreniji osmeh od svih američkih muzičara koji su se poslednjih godina prošetali beogradskim binama.

Više Reakcijinih fotografija sa koncerta možete pogledati ovde!

Prijatna jeza za dva čula

...iliti Pesma bogomoljke u sazvežđu Orion

Ponekad se vizuelno i zvučno isprepleću spontano, bez posredovanja pompeznih i već preterano eksploatisanih multimedijalnih projekata. Takav prirodni spoj nastaje neočekivano i u trenu, poput zadivljujuće hemijske reakcije... Kombinovanje veza atoma glasova i instrumenata s jedne, i slika i objekata s druge strane, daju formu nevidljivim melodijama i fluidnost (nekada) statičnim figurama.

Spomenute reakcije često se javljaju u domenu mračnog i mističnog, tamo gde nam je razum dovoljno pomućen od strane osećaja jeze, groteske i paradoksalne privlačne odbojosti. Upravo u tom polju, potpuno nezavisno jedna od druge, deluju dve umetnice: Judith G. Klausner i Orion Rigel Dommisse.

Judith G. Klausner gaji nežnost prema viktorijanskoj eri, i bićima i materijama odbačenim zbog nepravednih nesporazuma. U Izjavi o svom radu kaže: „Prvo sam počela da radim sa insektima 2005. godine  i bila sam iznenađena snažnom reakcijom gađenja kod ljudi. Ukazalo mi se kao tragedija da naše kulturološke fobije mogu tako efikasno da nas učine slepima za izuzetnu delikatnost. Od tada sam počela da istražujem kakve su još male lepote za nas izgubljene, zbog predrasuda ili previda“.

Svojim minijaturama stvara klupko različitih osećanja kod posmatrača - od opčinjenosti i fascinacije, do blagih želudačnih grčeva. Redosled kojim se kontradiktorna osećanja smenjuju zavisi od samog rada. Recimo...

U slučaju „Flora Dentata“, vaš stomak će ostati miran do trenutka kada pročitate informaciju o delu - da je načinjen od isečenih vrhova noktiju i mlečnih zuba.

U slučaju „Veza na tostu“, tandem čula vida i organa za varenje na slici nepogrešivo prepoznaju odvratnost plesnjivog hleba. Saznanje da su detalji na hrani načinjeni od običnog konca neće ih mnogo odvratiti od prvobitnog utiska.

Judith Klausner takođe gaji posebnu ljubav prema grupi bića kojoj je sigurno nalepljen najveći broj antropogenih predrasuda - prema insektima. Prednjače bogomoljke, veoma inspirativne po svojoj gracioznoj građi i kontroverznoj reputaciji surovih dekapitatora. 

Zaista, nije teško poverovati da je umanjena Alisa u svojoj avanturi naletela upravo na bogomoljku zaodenutu u ruho Kraljice Herca („Off With Their Heads!“). 

Isto tako, nije teško zamisliti ovog insekta, elegantne anatomije, na zasluženom mestu balerine iz muzičke kutije („Music Box: A Different Kind Of Role Model“)

No šta god da vam se dešava u središtu torza dok promatrate radove gospođe Klausner, velika je verovatnoća da će vaš um ostati jednako fasciniran detaljnošću, preciznošću i osećajnošću utkanom u svako delo.

Drugačiju vrstu osećajnog tkanja izvodi Orion Rigel Dommisse, svestrana autorka bajkovitog freak folka. Svojim nežnim, visokim glasom i melodijama skladnim i delikatnim baš kao krilo insekta, ona o peva čudnim stvorenjima iz šuma i iz močvara, sa kojima glavni akteri imaju maglovit, groteskan i često krajnje morbidan odnos.

Na svom ovogodišnjem albumu „Chickens“ uspeva da se otrgne od pretencioznosti koja se može osetiti na prvencu, „What I Want From You Is Sweet“ (2007), i dostiže punu kantautorsku harmoniju. Kao da je u svom narativnom kotlu zamešala starinske priče o misterijama i krvavim događajima (kojima engleski i američki folklor obiluju), E.A. Poa, malo Klajv Barkera i, na vrh noža, autohtonog psihodeličnog bilja.

Uputstvo za dvočulnu konzumaciju: album O.R. Dommisse „Chikens“ može se čuti i/ili besplatno skinuti na Bandcamp-u. Pustiti i istovremeno razledati radove Judith G. Klausner na njenom sajtu. Zatim, dobro se zagledati u sopstvenu kožu, pore, nokte, dlake, oči. Oslušnuti naizmenično grčenje i opuštanje unutrašnjih organa, a potom i tajanstveni šum sveta, koji samo umišljamo da poznajemo.

"Moljac i sijalica su napokon jedno" - J.G: Klausner, "Triumph", 2005"

Molleindustria - igre bez srećnog kraja

Stereotipni pogled na video igrice je da su one sredstva za ubijanje vremena, uljuljkivanje u fiktivne svetove, bezbedno konzumiranje nasilja i karta za vašu vožnju u epidemiji gojaznosti. Veći deo moderne „blokbasterske“ igračke industrije se sa svoje strane prilično potrudio da taj stereotip ustoliči, nenamerno doduše. Komercijalnost (pre)često prevladava nad inovacijom i kreativnošću.

Ipak, postoje programeri, animatori i drugi entuzijasti koji ni ne pokušavaju da se dodvore velikim korporacijama i pravljenje igrica vide kao mogućnost za nepatvoreno kreativno izražavanje, kako u vizuelnom, tako i u konceptualnom smislu. Ovi posvećeni pojedinci čine indie games scenu. Da, baš kao što postoji nezavisna muzička i filmska scena, postoji i igračka! Pre svega zbog obično malog broja ljudi koji radi na njima, ove igre vas neće zabljesnuti zverskom 3D grafikom, ali su dragocene jer čine buket slobodnih ideja i svežeg dizajna. Većina je urađena u Flash-u i možete ih igrati u svom web browseru.

Ponekad postoji i dodatni element u igri ­- u koncept utkana i edukativna komponenta ili jasna poruka. U slučaju sajta Molleindustria, socijalne i političke poruke su više nego jasne, a često i prilično provokativne.

Igrice su takođe viđene kao jedno od oružija industrije zabave - jedne od najdragocenijih alatki pasivizacije ljudskog društva. Lako dostupna i beskrajna virtuelna zabava bilo kog oblika omogućava da se ljudi mentalno umrtve umesto da razmišljaju kako realno promene svoj život i okolinu na bolje. Ekipa italijanskih programera, umetnika i dizajnera okupljenih pod imenom Molleindustria zadali su sebi zadatak da otmu oružje mašinerije i okrenu ga protiv nje same.

Ovo stanovište je detaljno objašnjeno u „Introu“ (About sekciji sajta). Molleindustria „veruje da se slogan „Ne mrzite medije, postanite mediji“ odnosi i na ovaj medij (video igre). Možemo osloboditi video igre od „diktature zabave“, koristeći ih da opišemo goruće socijalne potrebe i da izrazimo naša osećanja ili ideje baš kao što to činimo kroz druge forme umetnosti“.

„Oslobodioci igara“ uglavnom se bave aktuelnim kontroverznim društvenim temama, bilo da se radi o izrabljivačkoj strani kapitalizma, slobodi informacija, seksualnosti, zataškavanju pedofilije među katoličkim sveštenstvom ili aferi Wikileaks.

Bez posebnog redosleda, izdvojila bih par interesantnih radova iz Molleindustria kataloga:

TurboFlex - U već problematičnom XXI veku organizacija ljudskih resursa zahteva ozbiljnu reformu - previše se novca rasipa na angažovanje radnika, njihova prava i njihovo blagovremene premeštaje na nova radna mesta. Zaboravite na agencije i zadruge - pred vama je kompleksan sistem cevi koji će vašeg malenog radnika premeštati po potrebi sa jedne šljake na drugu u roku od nekoliko sekundi. Vremenom umor raste, tempo postaje sve sumanutiji, a svaka greščica vam se beleži - sve dok ne stignete do neminovnog prosjačkog štapa. Tako ste kompletirali bogati životni ciklus jednog „fleksibilnog radnika“.

McDonald’s Videogame - Ovo je jedan od najpoznatijih projekata Molleindustrie. Kao čelnik McDonaldsa bićete u prilici da se okušate u vođenju kompletnog posla ovog multinacionalnog giganta. Radićete sve što je neophodno da bi posao cvetao - angažovati radnike, kontrolisati ekonomski rast, paziti da frižider uvek bude pun mesa... Krčiti prašumu da bi ste obezbedili pašnjake i posejali GM soju... Dodavati hormone i malo industrijskog otpada u hranivo za vaše buduće pljeskavice... Podmićivati političare, nutricioniste i lekare. Jer čovek mora da čini ono što mora da čini.

Memory Reloaded - Igra memorije u kojoj se istorijske činjenice, pogotovo one u kojima se kriju ključni razlozi globalnih kriza, menjaju u treptaju oka. Ili je to možda ipak do vašeg pamćenja, hm? Šta kažete, karta „Oslobodioca“ odjednom se pretvorila u „Teroristu“, a „Iračka nafta“ u „Iračko tajno naoružanje“? Mora da vam se učinilo.

Every Day The Same Dream - Svaki dan se budite, oblačite isto odelo, vozite se istim zakrčenim putem, stižete do svoje „radne kocke“ koja se nalazi među desetinama identičnih radnih prostora. Onda se opet budite i sve počinje iznova. Idete pravo. Ali šta se dešava kada odlučite da promenite nešto u vašoj dnevnoj rutini? Da li se možete premetnuti u neku novu, lepšu realnost? Odgovor je jedan i krije se na kraju ovog desetominutnog gejmpleja. EDTSD poseduje lepo stilizovanu crno-belu grafiku i intrigantan i neobičan koncept. Zbog ove kombinacije često biva okarakterisana kao „art game“ i to jedna od najboljih u toj kategoriji.

Igre nisu vremenski zahtevne, jer im je prevashodni cilj da vas zaintrigiraju i nateraju vas da se zamislite nad problemima. Često imaju jedini mogući ishod koji je prilično iznenađujući, a taj krajnji preokret je obično i krajnja poruka. I ne očekujte da vas ona razveseli - u „Moleindustriji“, kao i u realnosti, izopačene igre retko imaju srećan kraj.

http://www.molleindustria.org/

Krila Novog sveta

Pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

Stvaralaštvo Džona Džejmsa Odubona

Džon Džejms Odubon (John James Audubon) bio je francusko-američki prirodnjak i slikar, najpoznatiji po svom životnom delu - knjizi slika “Ptice Amerike” (The Birds of America), najopsežnijem, najdetaljnijem i najveštijem poduhvatu prirodnjačke ilustracije tog vremena, kao i jednim od najzačajnijih i najvrednijih dela američke umetnosti uopšte. Odubon je proveo gotovo čitav životni vek proučavajući, loveći, preparirajući i slikajući faunu ptica severnog dela američkog kontinenta.

Impresivni opus “Ptice Amerike” sadrži 435 grafika rađenih tehnikom bakroreza, a bojenih rukom. Svih 497 vrsta ptica predstavljeno je u prirodnoj veličini, a ono što je bilo posebno neobično i prvi put urađeno u ilustraciji ptica - Odubon je na slikama rekonstruisao njihove prirodne pokrete, stavove i ponašanja, često u kompoziciju uključujući i prirodno okruženje date vrste. Pre Odubona, standard je bio da se životinje slikaju statično, pomoću prepariranih primeraka koji su služili kao modeli.

Pernata opsesija

Džon Džejms Odubon 1826. g.

Odubonovo rođeno ime je bilo Žan-Žak Odubon. Rođen na Haitiju, proživeo je lagodnu plemićku mladost u Francuskoj, baveći se mačevanjem, jahanjem, violinom. No od najranijih dana najviše ga je privlačilo posmatranje ptica. Bio je opsednut njima, i kako je sam govorio, doživljavao ih je jako bliskima. Njegov brižni otac je negovao njegovo interesovanje, ukazujući mu na gracioznost i nežnost pernatih životinja, na njihovo ponašanje i osećanja.

Kao 18-ogodišnjak 1803. godine napušta Francusku, bežeći od Napoleonskog rata i moguće mobilizacije. Anglikanizuje svoje ime, naseljava se na imanju koje je kupio njegov otac i uči jezik. Biva momentalno opčinjen američkom divljinom - ogromnim netaknutum prostranstvima, planinama i stoletnim šumama. Davali su mu utisak nesputanosti koja je odgovarala njegovoj fizičkoj snazi i slobodnjačkom karakteru. Naravno, za oko mu zapada i neverovatna raznovrsnost ptičijeg sveta novog kontinenta. A sada je bio potpuno slobodan da se prepusti svojoj strasti. Njegovi prvi zreli crteži ptica nastaju 1805. godine.

Na početku se nije pokazao kao poseban talenat za slikanje, ali bio je izuzetno uporan i motivisan. Vežbao je crtanje i slikanje akvarelom, a istovremeno savladavao i prepariranje i proučavao ornitološke zbirke po muzejima i privatnim kolekcijama. Spoj predanog rada na tehnici, poznavanja anatomije i suštinske povezanosti koju je osećao sa pernatim stvorenjima na kraju je rezultiralo utiranjem stvaralačke staze koja je njegov rad učinila tako posebnim.

Odubon je već odlučio da ptice slika u prirodnoj veličini. Međutim, bio je nezadovoljan time što na nije mogao da prenese životnost, raznovrsnost ponašanja i dramatične scene koje je posmatrao u prirodi na papir. Napravio je ključnu prekretnicu u svojoj tehnici slikanja - umesto da slika već montirane preparirane ptice, koristio je sveže ulovljene primerke, koje je čiodama i drugim pomagalima postavljao u položaje najpribližnije onome što je video u prirodi i zapisivao u beleškama. A onda je slikao. Uporedo, postajao je sve veštiji u prikazivanju teksture perja i prelivanja boja. Kada su mu finansije to dozvolile, unajmio je pomoćnike radi crtanja pozadine i vegetacije. Posledično, ptice na Odubonovim slikama počele su da isijavaju sve većom životnošću.

Odubon je postajao sve poznatiji i priznatiji u ornitološkim i umetničkim krugovima mlade Amerike. Održavao je izložbe, ali nikako nije uspevao da pronađe izdavača za kompletan opus svojih dela. Shvatio je u da Novom svetu neće moći da načini taj sledeći i ključni korak. Iako u večitim finansijskim problemima, uz ženu i dva sina koji kompletno zavise od njega, odlučuje da rizikuje - sastavlja portfolio i 1826. godine plovi za Englesku, u nadi da će Stari kontinent biti zainteresovaniji za njegov rad.

Realizam, impozantne kompozicije i izuzetan detalj sa jedne, i predstavljanje novih, egzotičnih i neviđenih vrsta sa druge strane je kombinacija koja je učinila da Odubonovo stvaralaštvo u Evropi postigne uspeh gotovo preko noći. Posle preko 20 godina slikanja, 1827. godine prvi otisci „Ptica Amerike” napokon izlaze na svetlost dana.

Trag Odubonovog dela i zub Odubonovog vremena

Pored doprinosa umetnosti, Odubonovo životno delo je ostavilo i veliki trag u nauci. Upravo on je izumeo prstenovanje ptica, najkorišćeniji metod u ornitološkim istraživanjima. Njegovi eseji o pticama objavljeni pod naslovom ”Ornitološka biografija” sadrže dosta spornih podataka - Odubon je bio poznat po tome da je voleo da preteruje u naraciji da bi priče učinio impresivnijim - ali sadrže i dragocene opise novih vrsta, staništa i ponašanja. Ono što je specifično je da pružaju uvid u to kako su se doseljenici u 19. veku odnosili prema živom svetu i gde leže koreni modernog istrebljenja mnogih vrsta.

Jer, tužna je i ironična ljubav koju ste kao pripadnik životinjskog sveta mogli da dobijete od ljudi u vreme Odubonovog delanja. I sam Odubon je bio strastveni lovac, što može zvučati paradoksalno. Ljudska svest o krhkosti prirodnih sistema bila je ograničena, a živi svet je delovao toliko bujno i vitalno da se činilo da se ubijanjem stotina i hiljada primeraka ne može nauditi vrsti. 

Odubon je govorio da je „bedan dan u kome ustreli manje od sto ptica”. U jednoj belešci opisuje kako je naleteo na veliko usnulo jato prelepih pelikana. „Oborio sam dva najlepša primerka koja sam u životu video. Sigurno bih utrelio stotinu ove časne gospode da mi se nije dogodila greška pri punjenju puške.”

Dejvid Atenborou (BBC) je prokomentarisao da je “Odubonov način razmišljanja bio potpuno uobičajen za vreme u kom je živeo. Ono što nije bilo uobičajeno, međutim, bilo je uživanje koje je nalazio u pticama”. Ptice su bile njegova opsesija, životno delo i vrhovni objekti divljenja, ali upravo je ključ u tome da u to post-prosvetiteljsko vreme kao neljudska forma života niste mogli da imate istinski status živog bića. Kao ptica, mogli ste da budete objekat divljenja i inspiracije - ali suštinski niste bili ništa više od objekta.

Odubon je bio svestan da su neke vrste ptica koje je slikao i lovio retke, ali za života nije mogao da pretpostavi da će materijalistički pogled na prirodu koji je i on delio sa svetom odvesti u njeno masovno uništavanje i izumiranje mnogih vrsta koje je toliko voleo.

Po okočanju američkog Građanskog rata, ekonomski i poljoprivredni razvoj dobijaju ogroman zamah i apsolutni primat. Uništavanje velikih površina pod stoletnim šumama i neumereni lov “za šaku dolara” dovodi mnoge ptice koje su bile simboli američke divljine do istrebljenja.

Beljokljuni detlić,Campephilus principalis

Tako belokljuni detlić (Campephilus principalis), raskošna ptica i jedan od najvećih detlića, sada živi jedino kao jedna od najpoznatijih Odubonovih slika. Gotovo čitav vek nije bilo pouzdanih opažanja u divljini - pretpostavlja se da je u potpunosti nestala. Ista sudbina snašla je još šest izuzetnih ptica ovekovečenih u “Pticama Amerike”, među kojima su čuveni golub selac i jedini severnoamerički papagaj.

Slike Džona Džejsma Odubona su spoj brilijantne umetničke i zanatske veštine i inovativnog pristupa punog nadahnuća. One probijaju okvire prirodnjačke ilustracije i postoje kao kompletna umetnička dela, jer u sebi pored izuzetno vešte tehničke obrade motiva nose i poetski smisao - duh vremena u kome je čovek bio slobodan da luta po divljini, kako okolnoj tako i onoj unutrašnjoj, duševnoj, diveći joj se bez ograda, gađenja i straha. Šteta je samo što tokom tih davnih ekspedicija nismo naučili da priroda ima i svoje granice, pa danas neke ptice pevaju, love i lete samo na delima majstora.

Karolinska papiga, Conuropsis carolinensis

Golub selac (Columba migratoria)

Chris Bathgate - Salt Year (2011)

pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

Chris Bathgate-ova muzika je sila koja se sasvim nežno i neprimetno probija do srca svojih slušalaca. To što je diskretna u svom pristupu svakako je ne čini manje moćnom.

Još od 2005. godine Bathgate stvara svoju vrlo ličnu viziju folka. Ona je jednostavna ali slojevita, nepretenciozno snimljena i protkana autentičnom i bolno ličnom emocijom. Istinska je i esencijalna - bez drame, usiljenosti i potrebe da bude odobrena i „poželjna“.

Novi album „Salt Year“, donosi par novina u odnosu na prethodna LP izdanja. „Throatsleep“ (2006) je bio baziran na sirovom zvuku gitare koja se borila između akustike i elektrifikacije. „A Cork Tale Wake“ (2007) donosi smelije orkestracije i često bojenje zvuka klavirom, trubom i ponegde violinom. Na „Salt Year“ zvuk gitare je električniji nego ikada ranije, a izuzetno prijatni dodatak topline donosi i prisustvo lap steel gitare. Violina je daleko prisutnija konstanta nego na prethodnim izdanjima i odlično se „snalazi“ u svim ulogama koje menja kroz pesme. Zvuk je dobio na kompleksnosti, ali bez toga da postane naporan. Prisustvo velikog broja instrumenata koji su pažljivo utkani zajedno jednostavno čine da „Salt Year“ ima teksturu u kojoj se svi elementi prepliću i prelivaju u potpunoj harmoniji.

Foto: J. Garet

Druga vrsta promene je emocionalna. Iz albuma u album se gube nemir, teskoba i žalost. Mesto popunjava novootkrivena blagost i harmonija koja eskalira kroz glasne i instrumentalne žice. Stih „I don’t get by on a happy tune“ je i dalje sasvim na mestu - melanholija i tuga su još uvek tu, ali kao da su se pomirile same sa sobom i pružile jedna drugoj toplinu. I kao da su u tom pomirenju našle neku novu energiju koja vas prosto preplavljuje dok slušate album.

Lirički, Bathgate se kao i ranije igra neobičnim i često nedorečenim višesmislenostima. Reči nisu tu da vam nametnu zaključke, već da daju slikovite nagoveštaje čija finalna forma zavisi samo od vašeg stanja uma.

Chris Bathgate : Bridgehouse Session Pt. 1 from Mostly Midwest

„No Silver“

Album otvara „Eliza (Hue)“, koja blago mračnom i napetom atmosferom ostvaruje kontinuitet sa u ranijim delima dominantnim raspoloženjem (slično: „Creek, Cure, Dawn“ koja otvara „Throatsleep“), ali upravo tu dolazi do metamorfoze - violina preseca tenziju i počinje vožnju koja traje kroz čitav album.  Dovodi nas do zarazne „No Silver“ koja svojom poletnošću i sklepanim udaraljkama čini idealni soundtrack za jedno promenljivo proleće. Međutim, „Poor Eliza“, spuša let i stvara tako intimnu, sanovitu atmosferu da svako jače okidanje žica izaziva treperenje u stomaku.

Do gotovo kontinentalnog iskoraka dolazi u predivnoj „Borders“. Postoji nešto što vas od prvih tonova ove pesme uvlači u njen tok, dublje i dublje, sve do mekog post-rock gitarsko-bubnjarskog vrtloga, na momente asocirajući čak na prostrani Island i tamošnje muzičko rastinje. „In The City“ vraća struje ka toplim gitarama američkog kontinenta. Njihovo melanholično lice kulminira u naslovnoj pesmi „Salt Year“ - o „slanim godinama“ provedenim u „žudnji za šećerom“.

Salt Tour : Chris Bathgate, Salt Year from Mostly Midwest

Poslednja pesma „Everything (Overture)“ zaista sadrži sve - odnosno odgovor na pitanje kako se muzika Krisa Batgejta konstantno menja, a opet ostaje prepoznatljivo lična? „Everything, the skin contains / no matter, how hard I sing / it still remains“. Autentične ličnosti u muzici se ne trude da prvo osmisle, a potom stalno redizajniraju sebe. Vreme i iskustva slobodno menjaju njihov izraz, ali suština stvaralačkog bića ostaje posebna i sebi dosledna. Bathgateov „Salt Year“ savršeni je plod te doslednosti.

Apokalipsa sada

pročitajte ovaj tekst na Kulturi B92

„Zagađenje u Kini” osvetljeno blicem

Kada vlasti i čitav svet okrenu leđa nekoj hroničnoj tragediji, odvažni reporteri i fotografi su oni koji imaju ulogu mitskih očiju na leđima. Oni obasjavaju predele i ljude koji tiho pate u mraku i teraju nas da sagledamo šta stoji iza komfora u kome zdušno uživamo.

Lu Guang (1961) je počeo da fotografiše u svojim ranim dvadesetim. U to vreme je radio u fabrici svile i umetnički poziv i školovanje su mu bili van domašaja. Međutim, na mestu je pretpostaviti da su upravo scene koje je iz takve situacije sagledavao kroz tražilo i beležio na filmu utabale stvaralački put na kome je zavredio priznanje. Tokom 90-ih završio je umetničku akademiju u Pekingu i još intenzivnije počeo da beleži živote ljudi sa dna društvene lestvice. Fotografije su mu donele mnoge nagrade (World Press Photo i W. Eugene Smith Grant, između ostalih), ali mnogo je dragoceniji trag koje ostavljaju svakodnevno i pojedinačno.

Lu Guang

Period Guangovog rada poklapa se sa modernim industrijskim bumom u Kini - a samim tim i sa ogromnim porastom zagađenja životne sredine i neljudskog tretmana radnika koji žive i rade u izuzetno štetnim uslovima, uz minimalnu ili bez ikakve zaštitne opreme. Reportaža „Zagađenje u Kini“ prikazuje potresan efekat industrije na severu zemlje, na obali Jangcekjanga.

Prvi utisak koji se stiče o fotografijama je da su nadrealne - pre scene iz nekog pompeznog post-apokaliptičnog filma nego segment realnosti. Međutim, kako se foto priča odmotava i kako nailazite na slike neizlečivo bolesnih i dece rođene sa obogaljujućim deformitetima, shvatate da nema prostora za glumu - da su životi ovih ljudi doslovno prekriveni mešavinom toksikanata i čađi, da rade bez ikakve zaštitne opreme, da zaista piju vodu iz otpadom i mrtvom ribom pretrpanih izvora i da nemaju drugog izbora. Oni, zajedno sa prirodom, bivaju žrtvovani kao prvi zupčanik mašinerije vrtoglavog napretka jedne svetske sile.

Zbog predanog beleženja efekata zagađenja u Kini, Greenpeace je jula 2010. angažovao Guanga da dokumentuje veliko izlivanje nafte u Dalianu, na istoku zemlje. Pored devastirane obale i vode u slojevima „crnog zlata“, Guang i njegov aparat su postali svedoci „Tragedije vatrogasaca u Dalianu“. Dva vatrogasca su, probijajući se kroz mešavinu vode i nafte bez ikakve zaštitne opreme, pokušala da odblokiraju pumpu za prečišćavanje vode. Morska struja i gustina zamašćene vode su ih povukli i poduhvat se završio smrću jednog od njih, dvadesetpetogodišnjeg Zhang Lianga.

Užasnuto lice koje jedva proviruje iznad površine, a zatim nestaje i crna šaka koja kao da pokušava da se uhvati za neku nevidljivu slamku spasa jezivo su podsećanje koliko je ljudski život fragilan i nezaštićen, a u društvenoj piramidi suštinski nebitan, bez obzira na retoriku koju tako često čujemo iz njenih vršnih delova. U kratkom filmu „Kroz objektiv: Daliansko izlivanje nafte“, mogu se videti fotografije i svedočanstvo samog Guanga.

Guangove fotografije ne treba da nas prosto upute šta se dešava u dalekoj nam Kini. Poruka je mnogo šira, jer prljave industrije i oni koji zbog njih ispaštaju su svuda oko nas. Posebno ugrožene su siromašne države sa slabim zakonskim regulativama i ekološkim inicijativama - države poput Srbije. Obratite pažnju na novinske članke. Potražite podatke o učestalosti raka u gradovima kao što su Pančevo i Bor. Zapitajte se da li je stvarno “sve to od počelo s bombardovanjem” i da li je dovoljno da se jednom godišnje setimo da očistimo Srbiju, bilo od otpada koji su sugrađani bacili u najbliže jarke ili od svih (ne)aktivnosti koje finansiramo putem poreza, hteli to ili ne. 

Hundertwasser - zeleni kralj krivih linija

pročitajte ovaj tekst i na Dokolici B92

Pre dva dana, 17. februara, navršilo se 11 godina od smrti Fridensreicha Hundertwassera, slikara koji se pretvorio u arhitektu, koji se pretvorio u ujedinitelja čoveka i prirode.

Činjenica je je Hundertwasser jedan od najpoznatijih i najkontroverznijih modernih austrijskih umetnika. Da su njegova zdanja jedna od najposećenijih destinacija Beča. Da je bio hiperproduktivan, ostavljajući iza sebe ogroman broj slika, grafika, tekstova, odevnih pedmeta i arhitektonskih dostignuća. Međutim, ono što bi možda samom Hundertwasseru bilo najbitnije je da je njegov senzibilitet je oduvek bio u skladu sa prirodom.

Bio je tvrdokorni protivnik “terora pravih linija” i pravih uglova, na koje se prvi put okomio “Manifestom buđi protiv racionalizma u arhitekturi”.  Poreklo ljudske destruktivnosti i autodestruktivnosti video je u tome što je moderni čovek zatočen u prave linije, ukalupljen u sterilne kocke, bez mogućnosti prave ekspresije. Zato je bio veliki zagovornik individualizacije prostora, što se možda najbolje ogleda u manifestu “Diktatura prozora i prava prozora”. U njemu zagovara predivnu ideju da bi svako trebao da ima pravo da ukloni fasadu i oboji okolinu svog prozora, do one granice do koje mu ruka sa četkicom doseže.

HHundertwasser je čitav svoj vek proučavao način na koji ljudi žive u svojim ljudskim staništima. Našao se ogorčenim što je u modernom društvu graditelj i arhitekta mogao biti samo onaj koji je diplomom ovlašćen za takav posao. Grozilo ga je da običnom čoveku nije dozvoljeno da se pita kakva će biti suština njegovog doma. Verovao je i glasno proklamovao da čovekovo stanište mora biti prirodno i samoodrživo, kao i da mora biti stecište nasumične kreativnosti kakvu je iz njegove perspektive pokazivala priroda.

Zato je odlučio da slobode dopuštene u slikarstvu prenese na arhitekturu - od 1972. počinje da se bavi projektima izgradnje i redizajniranja stambenih zgrada (Hundertwasserhaus) i javnih prostora i dobara (Kunst Haus Wien, onkologoško odeljenje bolnice u Gracu, banja Blumau, itd.). Sve Hundertwasserove građevine imaju nekoliko zajedničkih karakteristika - lelujave zidove, mozaike raznolikih i razbijenih pločica umesto regularnih popločanih podova, lukovičaste orijentalne detalje, obilje boja i još veće obilje biljaka-stanara. U Hunderwasserovim svetovima, drveće plaća svoju kiriju kiseonikom, hladom i lepotom; zeleni travnati krovovi filtriraju kišnicu i vodu iz domaćinsva i čine prirodni izolator; neobični oblici i nepravilni mozaici podstiču iskonsku kreativnost. Sve ima svoju svrhu, baš kao i u prirodi. 

Bio je veliki borac za zaštitu prirode, aktivno učestvujući u ekološkim kampanjama - od inicijativa za sadnju drveća do borbe protiv nuklearne energije. Sadio je, držao je govore, dizajnirao je postere, obezbeđivao finansije. Ipak, u svemu je ostao individualista, uvek sagledavajući najširu moguću sliku. Nije imao poverenja u ekološko pravo i u nauku.

Verovao je da je srž problema u zagađenju ljudske svesti pogrešnim konceptima življenja, koje se posledično prenosi i na okolinu. Svojom umetnošću je unosio spontanost u rigidno strukturisanu ekologiju. Interesantno je da su zeleni krovovi, koje je Hundertwasser zažareno propagirao pre oko 30 godina danas jedan od najvećih hitova nove, zelene arhitekture.

Umetnost može imati moć da poveže nas, otuđenike, sa sredinom koje smo plod. Bez obzira na umne i materijalne barijere koje smo izgradili u odnosu na naše prirodno okruženje, u nama i dalje tinja vatra sa iskonskih pećinskih ognjišta, kada smo živeli napornije i kraće, ali u ravnoteži.

Iako je besmisleno i nerealno govoriti o neo-primitivizmu i kompletnom povratku korenima, kao bićima nam je potrebno da osetimo toplinu one iskonske vatre. To nam mogu omogućiti sedenje pod drvetom, ležanje pod otvorenim nebom i upijanje senzibiliteta dela kao što su Hundertwasserova. Ne radi se samo o motivima, bojama i kompozicijama, već u stanju uma u kome je stvarao, o ličnoj filozofiji i osećaju koji stoji iza vizuelnog. Time dela postaju portal za pronalaženje onoga čega smo se odrekli da bi smo da bi smo postali dominantna vrsta, samo naizgled nepobediva.

"Grad", 1953.

"Grudvice rastu u voljenoj bašti", 1975.

Plakat za nedelju konzervacionizma na Novom Zelandu, 1974

Slikoviti petak || Image Friday #006

2003. 

one of the first negatives I've developed, ever.

i dlake i kamenac i imbecilna vežba i sve. Awww...