Bad Music Boogaloo, Yawning Man, God Is An Astronaut, Beograd i sve poteškoće pretakanja svemira u reči
Nova koncertna sezona je u punom zamahu, a bogami i u onoj prošloj bilo je zanimljivih događaja koji se ovde nisu pojavili. Od proleća je na blogu zavladala je neobična tišina.
Ne bez razloga.
Naravno, uvek postoje profani razlozi i objektivne okolnosti. Činjenice da Skarab mora da osim Sunca na nebu i recenzija na blogu kotrlja i neke druge, važnije članke, zatim šetnje, mutirane vrtićke viruse, veš, suze i tantrume, čak i poneki ručak. Skarabeji su bube koje se brižljivo brinu o svom potomstvu i ekosistemu, i redovno čiste tuđi nered.
No, ovo nije ništa neobično - velika većina ljudi koji piše o muzici u Srbiji ima svoje redovne poslove i mnoge druge obaveze koje žongliraju uz pisanje o muzici ili stvaranje iste - to se pre svega radi iz entuzijazma.
Razmnožavanje obaveza tokom godina svakako je otežalo izvedbu pisanja, ali nije glavni razlog ove pauze.
Evo male polugodišnje hronologije, taman da pretresemo propušteno i tim putem uđemo u priču.
Retrospektiva - jun, septembar i oktobar 2018
Bad Music Boogaloo
Prvi dokumentarni propust bilo je prvo veče Bad Music Boogaloo festivala, kada su nastupili Bojana Bulatović - Bo, Delaney Davidson i Slim Cessna’s Auto Club.
Uvodni koncert Bo bio mi je tako drag i dragocen da su reči već u startu počele da mi izmiču. Bo, Rade i njihov nastup - tako spontan i nepretenciozan, tako šarmantan, tako onaj Beograd koji volim - posvećen, emotivan, svoj, savršen u nesavršenosti. Porede je sa Joni Mitchell, ja bih po visprenosti i energiji možda dodala i Michelle Shocked. Ali ipak, ni jedna od njih nije dobri duh mog grada, tako da su mi u odnosu na Bo obe totalno nebitne.
S obzirom da ona retko nastupa, breme odgovornosti da napišem nešto dostojno poraslo je toliko da me je pomalo blokiralo. To je objektivna okolnost.
Ono neobjektivno je činjenica da je meni hajlajt seta bilo to što sam ga podelila sa mladunčetom. Ona mnogo voli Bo i sve vreme je fokusirano pratila nastup dok smo đuskale. Gomilu “objektivnih” zapažnja prosto je potopio mekani obraščić kovrdžave todlerke koja se stidljivo smeškala uz pesme koje voli. Uživale smo, a ni reč nismo rekle.
Delaney Davidson me je iznenadio na više načina. Prvo, očekivala sam nešto svetliji nastup, s obzirom na sadržaj Shining Day, albuma koji je izbacio par meseci ranije. Drugo, očekivala sam da je generalno teatralniji, kabare-skniji. Ono što je Dilejni isporučio Beogradu te večeri bila je sirova, gorka, mračna utroba kantrija - gothic country u punom smislu te reči, sa sve totalno ukletom obradom Henkove Ramblin’ Man, pričom o izgoreloj novozelandskoj crkvi i urlicima iz utrobe. Sve pod baš pakleno crvenim svetlom.
Onda su došli na red Slim Cessna’s Auto Club, moji neskriveni miljenici o kojima sam već dva puta imala sreću da pišem. Kakva radost - da posle toliko čekanja tokom tri godine tri puta gledaš jedan od omiljenih bendova, da ih upoznaš, sagledaš njihovo delo na mnogo potpuniji način, da konpletiraš sliku koja ti je u priličnoj meri obeležila život.
Treći nastup doneo nam je priliku da upoznamo i Džordža Cesnu, Slimovog sina, koji je ovom prilikom svirao električni hollow body bas. Ne znam da li bi bilo primereno reći da svira kao da je rođen u bendu, pošto praktično i jeste :) Njegovo prisustvo možda je dodatno povećalo osećaj bliskost koju taj bend unosi ovaj fragmentisani svet. Pošto sam imala priliku da koncert pratim sa strane i tako vidim i publiku i bend, sinergija koja se stvorila bila je kao na tacni. It is family. It is important.
I zaista mi je bilo lepo, od početka do kraja, ali nije mi se pisalo o tome. Taj Bad Music Boogaloo je bio prvi znak da se nešto menja, da reči iz nekog razloga počinju da mi beže.
Prvo sam pomislila da sam 1) preumorna 2) da reči zapravo beže u druge tekstove iz potpuno nesrodnih oblasti, pa da odbijaju da se smisleno natalože u vidu muzičke recenzije. Razmišljanje je na tome tada ostalo, uz ideju da ću recku nekada ipak napisati.
Yawning Man u Beogradu
Onda je to “dugo leto u toku kog ću sigurno napisati sve što sam htela” naprasno bilo gotovo i 1. septembra sam se obrela na Atom Akademiji, gde su nastupale kalifornijski desert rock kraljevi Yawning Man. Bend o čijem koncertu maštam 10ak godina, a koji mi je delovao totalno nemoguć, najednom je se ostvario za mene i još 40ak entuzijastičnih duša u neobičnom prostoru Atom Akademije, u “crevima” dobro mi poznate zgrade Fakulteta za fiziku.
Kako sam zakasnila, bend je bio na bini i samo njihovo prisustvo bilo je već dovoljan šok. Dodatni je bilo njihovih sat i po peščano tečne pustinjske post-rock vožnje. Dok sam ih slušla činilo mi se kao da je gomila bendova sa zapadne obale koji su postali mega poznati devedesetih - od Tool-a do Soundgarden-a - kraj osamdesetih proveli tripujući i slušajući Yawning Man na njihovim redovnim famoznim lajv sesijama koje su se napajale iz agregata u srcu kalifornijske pustinje.
Negde na sredini nastupa već sam počela po glavi da muljam utiske, do te mere da su na silu formirane rečenice počele da me dekoncentrišu u praćenju koncerta. Kažem na silu, jer svirka Yawning Man je toliko fluidna da je trpanje u jezičke konstrukcije delovalo kao čista prisila.
Neko rešenje bi bilo popisati/izmozgati reference, poređenja, i značajne istorijske trenutke, ali opet, to ne bi prenelo moj doživljaj koncerta.
I onda mi sine ta gnusna ideja.
Pa ne moram da napišem ništa!
Ovim osvrtom na neki način ispravljam nepravdu. Svakako je šteta da ne ostane ni jedan pisani trag gostovanja tako legendarnog i uticajnog, a čudesno nedovoljno znanog benda - stvar je u tome što oni gotovo dve decenije nisu imali potrebu da trpaju svoju muziku sa razigranim osobinama peščanih dina na standardne albume. Baš kao što ni ja pre mesec i po nisam imala potrebu da je kalupim u pasuse.
I tako sam pre četiri dana otišla na God Is An Astronaut, sa jasnom idejom da o tom koncertu neću pisati. I bilo je oslobađajuće.
Svi problemi pisanja recenzija
Sve ono što me koči u pisanju nazire se gore, ali ipak želim da ih podrobnije pojasnim, kako vama, tako i samoj sebi.
Teorija i praksa
Istina je i verujem da je očigledno - o mnogim žanrovima, a i istoriji popularne muzike generalno, ne znam dovoljno da bih uvek mogla da uzgradim valjan i potkovan teoriijski narativ. Poređenja sa veličinama, uzori, reference, sve te standardne stvari. Iskreno, ma koliko bogohulno zvučalo, nije mi ni preterano bitno, jer mislim da ne moraš uvek sve da znaš da bi osećao i uživeo se.
Međutim, čak i kada je znanje tu i čeka da bude upotrebljeno, ponekad deluje kao puka distrakcija u odnosu na suštinu.
Pravi primer za to bi bili Swans, jedan od najznačajnih bendova u mom muzičkom formiranju. U vezi Swansa i stvaralaštva Majkla Đ/žire jesam potkovana. Gledala sam ih uživo 2011. u Zagrebu i 2017. u Beogradu. Ovde nema recenzije ni jednog od ta dva koncerta.
Zašto? Zato što sva potencijalna poređenja, analize, odmeravanja i ruminacije na temu deluju tako beznačajno i ništavno u odnosu na duboki, visceralni, primordijalni utisak koji nasup Swans ostavlja, a koji pride evoluira u tom trenutku, vama pred očima i iznurenim ušima. Sa Swans uvek postoji nepremostivi raskorak između doživljenog i onoga što uopšte može da se kaže. Verujem da upravo zato MG ne krije neprijateljstvo prema pokušajima definisanja njegove muzike. Sve je u iskustvu, a ako ispadne stvarno dobro - u transcendenciji.
Iako ne stvaram sopstvenu muziku, i sama počinjem da imam sve veći problem sa kategorizacijom, ocenjivanjem, vivisekcijama muzičkih dela.
Vode me daleko od onoga gde želim da me muzika vodi. Mute vodu i skreću temu.
2. Reči vs. Osećanja
Kako godine prolaze, muzika mi psihički sve više znači, i često mi je jedino sredstvo za izvlačenje i kanalisanje emocija. Pritom često nisu u pitanju neke grandiozne emocije, već sposobnost da osetim bilo šta.
Živa muzika ima sposobnost da nas povede da (ponovo) otkrijemo i otkopamo unutrašnje pejzaže, zagušene i zagađene đubretom svakodnevne borbe za opstanak u jednoj obogaljenoj kolonoji koja, osim autentičnog kamenja spoticanja takođe nudi i sve “prednosti” globalnog burnout society. Ukratko - idealno mesto da se ugušite i postanete živi mrtvac bez da ste toga i svesni.
Na sreću, muzika i transcendentni koncerti imaju sposobnost da oslobode moja zaboravljena i zagušena osećanja, zaboravljenu mene. Prodre neki tračak večnosti. Osećaj svega. A kako opisati Sve?
Iako imaju opšta imena, deljene ljudske emocije uvek su provučene kroz vrlo nijansirane lične filtere. To im daje finese i složenost koje je teško zabeležiti rečima.
Zato kada pišem o koncertima, često završim u grubim nacrtima i apstraktnim ponavljajućim vokabularnim klišeima kojih ne mogu da se oslobodim, a već su mi uveliko dosadili. Ovo je verovatno top 5:
- “Vožnja”
- Letenje
- Svemirsko
- Večnost
- ... (dopisati po želji i opservaciji)
Bolji pisci sigurno mogu bolje. Ja nažalost trenutno ne.
Osim toga, lični filteri ukidaju svaku objektivnost, što nas dovodi do treće ravni problema.
3. Jeste lično
Poslednjih X godina, doživljaj koncerta za mene je uvek u direktnoj vezi sa onim što mi se privatno dešava u datom trenutku - verovatno zbog efekata gorepomenute emotivne (re)aktivacije, a i činjenice da ređe idem na koncerte.
Prestala sam od toga da bežim - prošle su godine kad sam mogla da popijem pivo, skroz se isključim i udubim se samo u to šta je pesnik hteo da kaže.
Zato ponekad koncert može biti fantastičan, ali ako se ne poklopi sa mojim trenutnim unutrašnjim dešavanjima, utisak koji ostavlja lako može da ne bude na nivou koji cert zaslužuje. To se dogodilo sa repriznim nastupom Hooten Hallers u MKC Kombinatu neposredno posle Boogaloo-a. Oni su razvalili, preznojili se i savršeno usvirani pružili najbolje od svog bas-saksofon-powered bluza. Odličan koncert. Međutim, meni nije legla nijansa.
Iz perspektive novinarstva, makar i ovog amaterskog-blogerskog, ta slabost ka ličnim emotivnim nijansama nepravedno ukida objektivnost - poseban problem kad je ideja da se koliko-toliko objektivno i piše.
Naravno, pisati i čitati recku kroz koju se prepliću lična previranja i preispitivanja uvek je interesantno. To Lično ima moć da preobrati puki žurnalizam u prozu.
Ali ne može se uvek pisati javno o svemu, niti treba.
I tako se dogode rupetine u pisanijima. Ne znam da li su čitaocima uočljive, ali meni kao autoru bolno bodu oči. Nastaju ili zbog činjenice da o nečemu ne želim da pišem, ili zbog onoga da se neki doživljaji i kompleksna prespajanja prosto ne daju pretočiti u reči. Zaista, kako opisati sve?
Ostanu zabeleženi ti utisci sa ožiljkom, iz kojih je nešto hirurški odstranjeno.
Pisati je ipak važno!
Ne percipiraju svi ljudi muziku na moj ili ćak sličan način. Ipak, pisati o muzici je važno, i to upravo iz različitih perspektiva. Bitno da u našoj trenutnoj čamotinji ostane dostojno zabeleženo kada se desi nešto umetnički lepo i uzvišeno.
I volim da čitam sve recenzije - i “akademske” i emotivne, i kratke i duge, i bolje i gore, i precizne i one koje totalno omaše. Očajnički želim da drugi ljudi pišu i osećam grižu savesti jer se povlačim, a toliko toliko dobrih, lekovitih stvari prolazi bez komentara. Šteta je.
Međutim, jednostavno za sada ne mogu da predem recenzije na način koji mi prija i koji mi se lično dopada.
To predivo je možda pametnije iskoristiti na drugi način.
Možda je vreme da se katapilar malo učauri i metamorfozira.
* * *
Kada ipak (neminovno) pokušavam da uhvatim neuhvatljivo “sve”-stanje u koje može da vas dovede živa muzika, padne mi na pamet jedan stih Fields Of The Nephilim: “Existing where no soul’s apart”.
Ako krenemo dalje i pokušavamo da pronađemo jedan pojam, to where - tipična arhetipska slika takvog mesta je svemir.
I mislim da je baš zato, a ne samo zbog imena i očiglednih kosmičkih referenci, imenica “svemir”, pridev “svemirsko” i njihovi sinonimi tako dominiraju u brojnim recenzijama koncerta God is An Astrounaut. Za smrtnog čoveka taj svemir, kosmos, vasiona jeste praktično jedini konkretan nagoveštaj beskraja i večnosti - koja nas je verujem sve dotakla prošlog ponedeljka u Domu Omladine. Beskraj u kome se sve konstantno rastavlja na čestice i ponovo sastavlja.
Tekstura naježene kože, a kamoli muzička tekstura jedne ovakve pesme uživo, zaista je jača od hiljadu reči.
Verovatno će se to u budućnosti promeniti, ali sada bih radije da nastavim da se gubim u svemiru i o njemu ćutim, nego da ga biranim rečima unižavam i kvarim.
Hvala na razumevanju.
Ove dobre fotke sa Boogaloo-a - (c) Milica Stamenković
