Lost In Space Scarab - gde su nestale recenzije?

Bad Music Boogaloo, Yawning Man, God Is An Astronaut, Beograd i sve poteškoće pretakanja svemira u reči

Nova koncertna sezona je u punom zamahu, a bogami i u onoj prošloj bilo je zanimljivih događaja koji se ovde nisu pojavili. Od proleća je na blogu zavladala je neobična tišina. 

Ne bez razloga.

Naravno, uvek postoje profani razlozi i objektivne okolnosti. Činjenice da Skarab mora da osim Sunca na nebu i recenzija na blogu kotrlja i neke druge, važnije članke, zatim šetnje, mutirane vrtićke viruse, veš, suze i tantrume, čak i poneki ručak. Skarabeji su bube koje se brižljivo brinu o svom potomstvu i ekosistemu, i redovno čiste tuđi nered.

No, ovo nije ništa neobično - velika većina ljudi koji piše o muzici u Srbiji ima svoje redovne poslove i mnoge druge obaveze koje žongliraju uz pisanje o muzici ili stvaranje iste - to se pre svega radi iz entuzijazma.

Razmnožavanje obaveza tokom godina svakako je otežalo izvedbu pisanja, ali nije glavni razlog ove pauze.

Evo male polugodišnje hronologije, taman da pretresemo propušteno i tim putem uđemo u priču.

Retrospektiva - jun, septembar i oktobar 2018

Bad Music Boogaloo

Prvi dokumentarni propust bilo je prvo veče Bad Music Boogaloo festivala, kada su nastupili Bojana Bulatović - Bo, Delaney Davidson i Slim Cessna’s Auto Club.

Uvodni koncert Bo bio mi je tako drag i dragocen da su reči već u startu počele da mi izmiču. Bo, Rade i njihov nastup - tako spontan i nepretenciozan, tako šarmantan, tako onaj Beograd koji volim -  posvećen, emotivan, svoj, savršen u nesavršenosti. Porede je sa Joni Mitchell, ja bih po visprenosti i energiji možda dodala i Michelle Shocked. Ali ipak, ni jedna od njih nije dobri duh mog grada, tako da su mi u odnosu na Bo obe totalno nebitne.

S obzirom da ona retko nastupa, breme odgovornosti da napišem nešto dostojno poraslo je toliko da me je pomalo blokiralo. To je objektivna okolnost.

Ono neobjektivno je činjenica da je meni hajlajt seta bilo to što sam ga podelila sa mladunčetom. Ona mnogo voli Bo i sve vreme je fokusirano pratila nastup dok smo đuskale. Gomilu “objektivnih” zapažnja prosto je potopio mekani obraščić kovrdžave todlerke koja se stidljivo smeškala uz pesme koje voli. Uživale smo, a ni reč nismo rekle.

Delaney Davidson me je iznenadio na više načina. Prvo, očekivala sam nešto svetliji nastup, s obzirom na sadržaj Shining Day, albuma koji je izbacio par meseci ranije. Drugo, očekivala sam da je generalno teatralniji, kabare-skniji. Ono što je Dilejni isporučio Beogradu te večeri bila je sirova, gorka, mračna utroba kantrija - gothic country u punom smislu te reči, sa sve totalno ukletom obradom Henkove Ramblin’ Man, pričom o izgoreloj novozelandskoj crkvi i urlicima iz utrobe. Sve pod baš pakleno crvenim svetlom.

Onda su došli na red Slim Cessna’s Auto Club, moji neskriveni miljenici o kojima sam već dva puta imala sreću da pišem. Kakva radost - da posle toliko čekanja tokom tri godine tri puta gledaš jedan od omiljenih bendova, da ih upoznaš, sagledaš njihovo delo na mnogo potpuniji način, da konpletiraš sliku koja ti je u priličnoj meri obeležila život.

Treći nastup doneo nam je priliku da upoznamo i Džordža Cesnu, Slimovog sina, koji je ovom prilikom svirao električni hollow body bas. Ne znam da li bi bilo primereno reći da svira kao da je rođen u bendu, pošto praktično i jeste :) Njegovo prisustvo možda je dodatno povećalo osećaj bliskost koju taj bend unosi ovaj fragmentisani svet. Pošto sam imala priliku da koncert pratim sa strane i tako vidim i publiku i bend, sinergija koja se stvorila bila je kao na tacni. It is family. It is important.

I zaista mi je bilo lepo, od početka do kraja, ali nije mi se pisalo o tome. Taj Bad Music Boogaloo je bio prvi znak da se nešto menja, da reči iz nekog razloga počinju da mi beže.

 Prvo sam pomislila da sam 1) preumorna 2) da reči zapravo beže u druge tekstove iz potpuno nesrodnih oblasti, pa da odbijaju da se smisleno natalože u vidu muzičke recenzije. Razmišljanje je na tome tada ostalo, uz ideju da ću recku nekada ipak napisati.

Yawning Man u Beogradu

Onda je to “dugo leto u toku kog ću sigurno napisati sve što sam htela” naprasno bilo gotovo i 1. septembra sam se obrela na Atom Akademiji, gde su nastupale kalifornijski desert rock kraljevi Yawning Man. Bend o čijem koncertu maštam 10ak godina, a koji mi je delovao totalno nemoguć, najednom je se ostvario za mene i još 40ak entuzijastičnih duša u neobičnom prostoru Atom Akademije, u “crevima” dobro mi poznate zgrade Fakulteta za fiziku. 

Kako sam zakasnila, bend je bio na bini i samo njihovo prisustvo bilo je već dovoljan šok. Dodatni je bilo njihovih sat i po peščano tečne pustinjske post-rock vožnje. Dok sam ih slušla činilo mi se kao da je gomila bendova sa zapadne obale koji su postali mega poznati devedesetih - od Tool-a do Soundgarden-a - kraj osamdesetih proveli tripujući i slušajući Yawning Man na njihovim redovnim famoznim lajv sesijama koje su se napajale iz agregata u srcu kalifornijske pustinje.

Negde na sredini nastupa već sam počela po glavi da muljam utiske, do te mere da su na silu formirane rečenice počele da me dekoncentrišu u praćenju koncerta. Kažem na silu, jer svirka Yawning Man je toliko fluidna da je trpanje u jezičke konstrukcije delovalo kao čista prisila.

Neko rešenje bi bilo popisati/izmozgati reference, poređenja, i značajne istorijske trenutke, ali opet, to ne bi prenelo moj doživljaj koncerta. 

I onda mi sine ta gnusna ideja.

Pa ne moram da napišem ništa!

Ovim osvrtom na neki način ispravljam nepravdu. Svakako je šteta da ne ostane ni jedan pisani trag gostovanja tako legendarnog i uticajnog, a čudesno nedovoljno znanog benda - stvar je u tome što oni gotovo dve decenije nisu imali potrebu da trpaju svoju muziku sa razigranim osobinama peščanih dina na standardne albume. Baš kao što ni ja pre mesec i po nisam imala potrebu da je kalupim u pasuse.

I tako sam pre četiri dana otišla na God Is An Astronaut, sa jasnom idejom da o tom koncertu neću pisati. I bilo je oslobađajuće.

Svi problemi pisanja recenzija

Sve ono što me koči u pisanju nazire se gore, ali ipak želim da ih podrobnije pojasnim, kako vama, tako i samoj sebi.

Teorija i praksa

Istina je i verujem da je očigledno - o mnogim žanrovima, a i istoriji popularne muzike generalno, ne znam dovoljno da bih uvek mogla da uzgradim valjan i potkovan teoriijski narativ. Poređenja sa veličinama, uzori, reference, sve te standardne stvari. Iskreno, ma koliko bogohulno zvučalo, nije mi ni preterano bitno, jer mislim da ne moraš uvek sve da znaš da bi osećao i uživeo se.

Međutim, čak i kada je znanje tu i čeka da bude upotrebljeno, ponekad deluje kao puka distrakcija u odnosu na suštinu. 

Pravi primer za to bi bili Swans, jedan od najznačajnih bendova u mom muzičkom formiranju. U vezi Swansa i stvaralaštva Majkla Đ/žire jesam potkovana. Gledala sam ih uživo 2011. u Zagrebu i 2017. u Beogradu. Ovde nema recenzije ni jednog od ta dva koncerta.

Zašto? Zato što sva potencijalna poređenja, analize, odmeravanja i ruminacije na temu deluju tako beznačajno i ništavno u odnosu na duboki, visceralni, primordijalni utisak koji nasup Swans ostavlja, a koji pride evoluira u tom trenutku, vama pred očima i iznurenim ušima. Sa Swans uvek postoji nepremostivi raskorak između doživljenog i onoga što uopšte može da se kaže. Verujem da upravo zato MG ne krije neprijateljstvo prema pokušajima definisanja njegove muzike. Sve je u iskustvu, a ako ispadne stvarno dobro - u transcendenciji. 

Iako ne stvaram sopstvenu muziku, i sama počinjem da imam sve veći problem sa kategorizacijom, ocenjivanjem, vivisekcijama muzičkih dela. 

Vode me daleko od onoga gde želim da me muzika vodi. Mute vodu i skreću temu.

2. Reči vs. Osećanja

Kako godine prolaze, muzika mi psihički sve više znači, i često mi je jedino sredstvo za izvlačenje i kanalisanje emocija. Pritom često nisu u pitanju neke grandiozne emocije, već sposobnost da osetim bilo šta. 

Živa muzika ima sposobnost da nas povede da (ponovo) otkrijemo i otkopamo unutrašnje pejzaže, zagušene i zagađene đubretom svakodnevne borbe za opstanak u jednoj obogaljenoj kolonoji koja, osim autentičnog kamenja spoticanja takođe nudi i sve “prednosti” globalnog burnout society. Ukratko - idealno mesto da se ugušite i postanete živi mrtvac bez da ste toga i svesni.

Na sreću, muzika i transcendentni koncerti imaju sposobnost da oslobode moja zaboravljena i zagušena osećanja, zaboravljenu mene. Prodre neki tračak večnosti. Osećaj svega. A kako opisati Sve?

Iako imaju opšta imena, deljene ljudske emocije uvek su provučene kroz vrlo nijansirane lične filtere. To im daje finese i složenost koje je teško zabeležiti rečima. 

Zato kada pišem o koncertima, često završim u grubim nacrtima i apstraktnim ponavljajućim vokabularnim klišeima kojih ne mogu da se oslobodim, a već su mi uveliko dosadili. Ovo je verovatno top 5:

1. “Vožnja”
2. Letenje
3. Svemirsko
4. Večnost
5. ... (dopisati po želji i opservaciji)

Bolji pisci sigurno mogu bolje. Ja nažalost trenutno ne.

Osim toga, lični filteri ukidaju svaku objektivnost, što nas dovodi do treće ravni problema. 

3. Jeste lično

Poslednjih X godina, doživljaj koncerta za mene je uvek u direktnoj vezi sa onim što mi se privatno dešava u datom trenutku - verovatno zbog efekata gorepomenute emotivne (re)aktivacije, a i činjenice da ređe idem na koncerte. 

Prestala sam od toga da bežim - prošle su godine kad sam mogla da popijem pivo, skroz se isključim i udubim se samo u to šta je pesnik hteo da kaže. 

Zato ponekad koncert može biti fantastičan, ali ako se ne poklopi sa mojim trenutnim unutrašnjim dešavanjima, utisak koji ostavlja lako može da ne bude na nivou koji cert zaslužuje. To se dogodilo sa repriznim nastupom Hooten Hallers u MKC Kombinatu neposredno posle Boogaloo-a. Oni su razvalili, preznojili se i savršeno usvirani pružili najbolje od svog bas-saksofon-powered bluza. Odličan koncert. Međutim, meni nije legla nijansa.

Iz perspektive novinarstva, makar i ovog amaterskog-blogerskog, ta slabost ka ličnim emotivnim nijansama nepravedno ukida objektivnost - poseban problem kad je ideja da se koliko-toliko objektivno i piše.

Naravno, pisati i čitati recku kroz koju se prepliću lična previranja i preispitivanja uvek je interesantno. To Lično ima moć da preobrati puki žurnalizam u prozu. 

Ali ne može se uvek pisati javno o svemu, niti treba. 

I tako se dogode rupetine u pisanijima. Ne znam da li su čitaocima uočljive, ali meni kao autoru bolno bodu oči. Nastaju ili zbog činjenice da o nečemu ne želim da pišem, ili zbog onoga da se neki doživljaji i kompleksna prespajanja prosto ne daju pretočiti u reči. Zaista, kako opisati sve?

Ostanu zabeleženi ti utisci sa ožiljkom, iz kojih je nešto hirurški odstranjeno. 

Pisati je ipak važno!

Ne percipiraju svi ljudi muziku na moj ili ćak sličan način. Ipak, pisati o muzici je važno, i to upravo iz različitih perspektiva. Bitno da u našoj trenutnoj čamotinji ostane dostojno zabeleženo kada se desi nešto umetnički lepo i uzvišeno.

I volim da čitam sve recenzije - i “akademske” i emotivne, i kratke i duge, i bolje i gore, i precizne i one koje totalno omaše. Očajnički želim da drugi ljudi pišu i osećam grižu savesti jer se povlačim, a toliko toliko dobrih, lekovitih stvari prolazi bez komentara. Šteta je. 

Međutim, jednostavno za sada ne mogu da predem recenzije na način koji mi prija i koji mi se lično dopada.

To predivo je možda pametnije iskoristiti na drugi način. 

Možda je vreme da se katapilar malo učauri i metamorfozira.

* * *

Kada ipak (neminovno) pokušavam da uhvatim neuhvatljivo “sve”-stanje u koje može da vas dovede živa muzika, padne mi na pamet jedan stih Fields Of The Nephilim: “Existing where no soul’s apart”. 

Ako krenemo dalje i pokušavamo da pronađemo jedan pojam, to where - tipična arhetipska slika takvog mesta je svemir.

I mislim da je baš zato, a ne samo zbog imena i očiglednih kosmičkih referenci, imenica “svemir”, pridev “svemirsko” i njihovi sinonimi tako dominiraju u brojnim recenzijama koncerta God is An Astrounaut. Za smrtnog čoveka taj svemir, kosmos, vasiona jeste praktično jedini konkretan nagoveštaj beskraja i večnosti - koja nas je verujem sve dotakla prošlog ponedeljka u Domu Omladine. Beskraj u kome se sve konstantno rastavlja na čestice i ponovo sastavlja.

Tekstura naježene kože, a kamoli muzička tekstura jedne ovakve pesme uživo, zaista je jača od hiljadu reči.

Verovatno će se to u budućnosti promeniti, ali sada bih radije da nastavim da se gubim u svemiru i o njemu ćutim, nego da ga biranim rečima unižavam i kvarim. 

Hvala na razumevanju.

Ove dobre fotke sa Boogaloo-a - (c) Milica Stamenković

The Moonwalks - januarsko mesečarenje u Beogradu i Gradu

Recenzija koncerta The Moonwalks i Dogs in Kavala, održanog 28. jauara u Beogradu, KC Grad

Bad Music For Bad People, KC Grad i istrajno vesela rokenrol publika ugostili su u nedelju 28. januara 2018. mlade detroitske psihodeličare The Moonwalks.

Ko su detroitski Mesečari?

"Trio u kojem su dve devojke zadužene za ritam (Kerrigan Pearce – bubnjevi + Kate Gutwald – bas), a jedan mladić za vokale i gitare (Jacob Dean) sa radom su počeli 2014. Bend je uglavnom sarađivao sa Jimom Diamondom, legendarnim detroitskim producentom zaduženim za prepoznatljivi zvuk bendova poput The White Stripes, The Dirtbombs, James Leg, The Sonics i nema sumnje da je Diamond pomogao da se za ovaj mladi sastav čuje i van Detroita. Ostalo su učinile njihove sjajne pesme u kojima osim psihodeličnih gitara, pulsirajućeg fuziranog basa i tribalnog ritma bubnjeva možete otkriti i deliće folk muzike, ali i žanrova srodnih psihodeličnom roku kao što su shoegaze i dream-pop. The Moonwalks umeju da se poigraju žanrovima i da od finalnog proizvoda naprave pitku rok ili pop pesmu začinjenu sjajnim gitarskim radom šefa grupe Jacoba Deana (pravo ime Jacob Bielaczyc)" (preuzeto iz BM4BP najave)

Pre Moonwalks su boje KC Grada počeli da tope Dogs in Kavala, meni jedan od simpatičnijih mlađih domaćih bendova. Za ove psiće može se reći da spajaju klasični prljaviju sortu psihodeličnog rokenrola sa ex-yu novotalasnim nasleđem i to rade prilično dobro. Sada su daleko usviraniji nego prvi put kad sam ih (makar delimično) slušala. Neodvojiv deo njihovog nastupa je i njihova verna publika koja se ne štedi u pokazivanju entuzijazma.

Ali. Iako su nepretenciozne, za moj ukus se možda se instrumentalne deonice malo rastežu i previše gube u sebi. Ovo ne bi bio toliki problem da bend na istima ne dosta ne insistira, posvećujući im dobar, iako ipak ne preveliki deo nastupa. Ako vam se ove melodije ne nađu receptore da se zakače i počnu da vas voze, jako je lako u toku tih seansi odlutati u mislima ili izgubiti se u razgovoru. I naravno da je lako biti pametan za drugoga (pogotovo kad ništa ne znaš ozbiljno da sviraš), ali lično bih baš volela kad bi batalili da psyche out-uju u meri u kojoj sad rade i umesto toga akcenat stave na garažno prženje ili novovalne elaborate, koji već i tako postoje u njihovoj muzici.

No, slušalac snuje, bend odlučuje - a ni ovako se ne žalim. Bitno je da se u bubnim opnama zaista oseća entuzijazam i ljubav prema svirci, a kada to postoji, ostalo će doći na mesto.



Pošto zbog nezgodne pozicije nisam uspela da dokumentujem ni delić sinoćnjeg nastupa, u zamenu nudim snimak sa prošlogodišnjeg Kišobran Piknika, koji je ujedno i bio malo više po mom (ne)ukusu.



Ubrzo ih na bini smenjuju Mesečari - za sprske stvaralačke pojmove ekstremno mlada ekipa. Obučeni su različite karnevalsko-elvisovske kombinezone, sasvim moguće autentične, iz vremena iz kog očito izvlače najintenzivniju inspiraciju.



Prvo što pomišljam je da Jacob ima glas kao frontmen Strokes-a, ali na moju veliku sreću, tu se svaka sličnost sa dotičnim precenjenim r'n'r šminkerima završava. Jer iako zaista jako mladi - svo troje imaju između 21 i 23 godine - The Moonwalks opasno sviraju. Evidentno i usvirani i talentovani, vode nas na putovanje kroz ugodno različite i uglavnom retro psihodelične pejzaže. Da citiram pametnijeg, zvuče kao jedan od neotkrivenih bendova sa legendarne Nuggets kompilacije. U tom smislu svakako spadaju u psihodelični 60s revival.

Kada se spoje audio i vizuelni utisak, jasno je da se mesečarenje Moonwalks odvija van ovog vremena, uz zanemarivanje i kreativni prezir prema aktuelnom vremenu. Jer kako drugačije i da gledate na savremenost iz Detroita, nekadašnjeg bogatog industrijskog auto-giganta, a sada mestu gde ljudi sade urbane bašte ne iz idealizma, već da bi imali šta da jedu u gradu prepunom zatvorenih i ispražnjenih samoposluga.

Primer Detriota ne ostavlja prostor za iluzije oko toga šta kapitalizam jeste i šta je spremio za nas. Sreća u nesreći, pa su uništene iluzije veoma često plodno tle za kreativne radnje. Odlučnost koja iz ove vrste razočarenja pretvorenog u proaktivnu pomirenost nastaje u suprotnosti je sa ekskapizmom, iako možda na njega na prvi pogled podseća. Potvrdu ovog utiska nalazimo i u Politikinom intevjuu sa Džejkobom.



Ni po stavovima ni po sviranju Moonwalks ne deluju mlado. Mladost i eventualno neiskustvo se ogledaju jedino u glatkim licima i nekim vanrednim situacijama. Recimo, kada je pukla žica na gitari, par minuta zamene i štelovanja bend je proveo u tišini. Da su Kerigen i Kejt započele bas-bubanj džem sešn, ma koliko banalan, sigurna sam da bi taj potez bacio već ustreptalu publiku u delirujum, ali kao što rekoh, lako je pametovati. A Moonwalks svakako, ako civilizacija opstane, imaju i vreme i budućnost pred sobom da razrađuju finese.

Osim klasične psihodelije, prljavo-svetloplavi Stratokaster proizvodio je i zvuke koji vuku na surf, a kadkad i na orijent, kao da su zbrisali sa Love, Peace & Poetry (ili TMSSTOB)? Devojačka ritam sekcija držala je uzde stabilno, sigurno, a kad zatreba umele su i da ih cimnu žustro, sve uz pomalo kontradiktorno nežno držanje.

Ono što mi je bilo posebno interesantno je način na koji se mlađahna trojka uspešno bori protiv u psihodeliji uvek preteće monotinije. Umesto da nas urone a vuku kroz duge i tečne henriksovske gitarske pasaže (mada je bilo i toga, posebno u toku bisa), Moonwalks često umeju da uhvate i obrnu sve na glavačke ili na kontra-stranu, dodajući tako uvek poželjnu dinamiku koja pomalo asocira na 13 Floor Elevators.

The Moonwalks su nas sinoć provozali kroz istovremeno i memljive i sveže raznobojne pejzaže američke i svetske psihodelije i pokazali da čak i toliko prozivani pozni milenijalci imaju nekog rokenrol keca u šljokičavim rukavima. Dostojno su predstavili svoj rad i svoj novi album, koji dolazi na vinilu u "jagode-sa-šlagom" boji, bez ijednog naziva pesme niti bilo koje informacije o bendu, produkciji, bilo čemu. Možda tako i treba da bude. Pustiti muziku da priča bez upadica.

Odličnu galeriju fotografija drage Milice Stamenković pogledajte ovde.

(a snimak stiže kasnije)
.

Bad Music Boogaloo - Dan Prvi

Američko srce na tacni Beograda

Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
S.T.R.A.H, Scott H. Biram, James Leg, Slim Cessna's Auto Club

Kada: 16. jun 2017.

Orgaizacija: Bad Music For Bad People

Mesto: Dorćol Platz, Beograd

Foto: Milica Stamenkovič

Sećam se kako sam u toku najvećeg zanosa svoje ljubavi prema američkim kantri-pank odmetnicima čežnjivo sa dragim istomišljenicima delila slike postera sa festivala iz Sjedinjenih Država, ali i ne baš toliko daleke Holandije, sa lajn-apovima koje smo u Srbiji mogli samo da sanjamo. Nisam verovala da će doći dan kada ćemo takav lajn-ap moći da gledamo u našoj ubogoj (ubogaljenoj) zemljici.

Ali osim što Srbiji hronično manjka sreće, kao i novca i drugih materijalnih faktora, na sreću - Srbija još nije uskraćena za ljubav prema muzici i entuzijazam dragih ljudi koji se trude da nam dovedu sjajne izvođače i u onom duševnom smislu i nas i sebe održe u životu.

Kada je Aleksandar Delibašić aka Bad Music For Bad People počeo da diskretno objavljuje lajnap najveće stvari koju je ikada radio - festivala Bad Music Boogaloo, jedan deo mene bio je ubeđen da je nemoguće, i da će se sigurno desiti nešto da sve pokvari, makar toliko dramatično kao što je III Svetski rat. Jer imena Scott H. Biram-a, James Leg-a, Slim Cessna's Auto Club-a, Legendary Shack Shakers-a, uz osvežavajući dodatak The Shivas i Death Valley Girls (+ domaće podrške S.T.R.A.H-a i Dogs In Kavala), ta imena jedno uz drugo do sada sam gledala samo na plakatima Muddy Roots-ova i sličnih fešti. Pa čak ni oni ne uspevaju uvek da na jednom mestu okupe praktično najveće face gothic country-a, punk blues-a, zovite žanrove kao hoćete - ni jedan naziv ne može da opiše dostojno muziku koju ovi ljudi prave.

Ukratko - Bad Music Boogaloo obećavao je simfoniju američkih otpadnika u koju prosto nisam mogla da poverujem.

Ali drugi deo mene je zagrizao. Bila sam odlučna da dam svoj doprinos i lično sprečim i prokleti rat ako treba. Naravno, dok sam ja uglavnom tako maštajući bila na gotovs, količina energije koju je Bad Music (zajedno sa Dejanom Mihajlovićem iz Kladova) uložio stvarno je bila ravna atomskoj.

I onda je u petak popodne počela tonska, svi izvođači prve večeri bili su tu i u neverici smo shvatili da smo tek nadomak ostvarenja nečeg potpuno spektakularnog. Osećaj nadrealnosti, kad se neki svetovi kojima nije delovalo suđeno da se dodirnu na kraju ipak spoje, i dalje me nije napuštao.

Naše prvo veče festivala počelo je sa Scott H. Biram-om*. Kada smo, u najneobičnijoj konstelaciji, stigli u baštu Dorćol Platz-a**, već smo čuli roar njegovog prljavog blues-a.
Bajram je na bini kao posednut i to u daleko većoj meri nego što je bio davne 2009. kada sam ga gledala prvi put. Između pesama, dok štima gitaru i igra se nehajno na pentatonskoj skali, iz njega izbijaju nesvesni slojevi zadimljenih bluz barova, gde se posle teškog dana mnogo popilo i sve inhibicije su pale.  Stop sayin' motherfucker, motherfucker... Can't stop sayin' motherfucker motherfucker! I komentari o tits, što muškim što ženskim.

Međutim, za vrhunski nastup falilo mu je nešto što sa njim lično nije imalo veze. Valila je veza sa publikom. I pored njegove abrazivne binske persone, i pored iskonskog blues poziva koji joj je uputio, publika je ostala nekako mlakušna. Smejuljava i ne baš ravnodušna, ali ni posebno angažovana. Nije se stvorila hemija između izvođača i publike neophodna da bi se napravio koncert za pamćenje.

 I možda bi Boogaloo nastup Scott H. Biram-a brzo i izbledeo da se nije desio preokret u kom je Bajram samom sebi ukrao šou. Nekih sat vremena po početku nastupa, neki vrlo verovatno već pošteno pripiti tip iz prvog reda polio ga je pivom. Bajram je na to odreagovao burno i na neki način invertovao "ko tebe kamenom, ti njega hlebom" u "ko tebe pivom, ti njega pesnicom". Kada je nesrećni polivač pokušao da uzvrati, deo publike je stao na Bajramovu stranu i ubrzo je u ne baš očuvanom stanju odstranjen iz sale. Pod adrenalinom, ili samo umoran, Bajram odlučuje da prerano završi nastup, ne odsviravši neke od svojih vrhunskih i nama omiljenih pesama.

Ali uprkos tome, sasvim je moguće da je svima u Dorćol Platz-u pomogao da uspostave adekvatnu hormonsku sliku, jer su James Leg-a dočekali mnogo zagrejaniji. I bez toga, bilo je jasno da je mnogima upravo on bio favorit večeri. Sa nastupom između propovedi koja je otišla nizastranu  i fintes performansa, nisam videla muzičara koji proliva toliko znoja na bini i koji bukvalno jedva uhvati dah da se zahvali publici između pesama, uzimajući gutljaj pića dok mu se ruke tresu od napora i struje koju provodi.

Još efektnije je što su mladi bubnjar i on jedan na spram drugog u toku celog nastupa, dajući efekat nekog metafizičkog sparinga u kome se nadmeću čiji je životni bol veći. I zaista, pesme su uživo toliko bolnije i strastvenije; razarajuće snage. Na licima mnogih iz publike svanle su, ganute, napete, ali istovremeno osnažene grimase, koje se u Beogradu ne viđaju često.

Posle dužeg nameštanja neophodnog šestočlanoj posadi (u toku kog nas je hitovima veselio Žix Intoxicus), na binu izlaze Slim Cessna's Auto Club i momentalno usijavaju atmosferu u prvim redovima i šire. U tim redovima bili su mnogi koji su se željno vratili po još posle njihovog beogradskog debija u septembru 2016. A tu je bio i Bajram sa pivom u ruci, raspoložen kao da se ništa nije desilo (ili čak, pomalo ponosan), a pred kraj koncerta im se i priključio na bini za jedan mali mountain dance.

Uprkos tome što su u Kladovu svirali užasno kasno i što su se zalgavili na već dovoljno dugom putu nazad, kreću da praše ultra-raspoloženi, reklo bi se i radosni što ponovo nastupaju pred the good Beograda. Uprkos našoj šatro-dobroti i zahvalnosti, ne štede nas - počinju udarnički starim zicerima 32 Mouths Gone Dry, Cranston i This Is How We Do Things In The Coutnry i nisu usporili do samog kraja nastupa. Na ovoj turneji počastili su nas i stvarima koje dugo nisu svirali - Cesna se latio gitare i odsvirao Jesus Christ i uvek nenadmašnu He, Roger Williams.

Meni je kao da ih gledam prvi put, rekla je Ana i bila je potpuno u pravu. Euforija koju proizvode Cesna i Auto Klub, što muzikom, što interakcijom sa publikom, što time što zrače, uopšte nije nekakva reprizirana euforija, a svakako nije manipulacija. To je nešto živo, čoveče! Čak i oni koji su završili na koncertu slučajno, bez ikakvog predubeđenja (a u stanju su da osete muziku) nisu mogli da joj umaknu.

Sve nedoumice koje su mi u tragovima ostale u posle prethodnog nastupa sada su napokon razrešene. Tako sam sada apsolutno, 100% sigurna da Slim Cessna's Auto Club ne glume (kada kažem ljudima da se većina njih isto ovako oblači i van nastupa, uz izuzeće šešira i čizama, često mi ne veruju); 100% sam sigurna da se Slim Cessna's Auto Club ne sprdaju i ne rugaju nikome - ni publici, ni sopstvenom nasleđu; 100% sam sigurna da je ono što rade živa i interaktivna umetnost, ne samo sviranja, nego i međuljudskih odnosa.

Žikcia Simić je prošle godine bio sasvim u pravu kada je njihov nastup uporedio sa američkim pankerima poput Jello Biafre, Mojo Nixona i Skid Ropera, koji se ne gade da se po potrebi pretvore u ljude iz naroda. Ali, više definitivno ne mogu da se složim sa tim da oni tek tako "otrovnim strelicama napadaju svoju glavnu metu - religiju". Cesna i ekipa su miroljubivi, zahvalni i solidno introvernti ljudi. Ne napadaju apsolutno nikoga, a posebno ne tako primitivnim oštrim predmetima (poput sarkazma). Radi se o nečem daleko prefinjenijem.

Rekla bih da su Cesna i Manli ne izvrnuli, nego pročistili svoje kulturno nasleđe do nivoa koji je subverzivan, ali na ne tako očigledan način.

S jedne strane, oni svojim precima odaju neku vrstu počasti. S druge strane ih prozivaju za nedoslednosti i sav mrak koji su skrivali ispod bogougodnih fasada, ali to rade na potpuno nežan i empatičan način. I naravno, perfektno umetnički spakovan. Priče u njihovim pesmama su složene i uspevaju da na površinu izvuku i svetlost i tamu, umesto da se prosto zakucaju u cinizam. Za razliku od onoga na šta smo navikli, a posebno ovde, oni ne mrze ono što im je predhodilo. Iako se razilaze sa njima, oni vole svoje pretke, a i savremenike, pokušavajući da ih na jedinstven način razumeju. Baš kao što vole i svoju muziku, jedni druge i svoju publiku. Uopšte, čini se da SCAC imaju bezuslovnu ljubav prema "human condition", ma kakvo da je ono.

Jer kad pogledate reči njihovih pesama, o svima pevaju sa saosećanjem. Bilo da se radi o "grešnicima", "razočaranima" zlosrećnima, ubogima... Niko nije izvitoperen i izvrgnut ruglu, već je prosto pušten da kroz ova dva, odnosno šest medijuma, ispriča svoju često i užasnu i smešnu priču.

Dok svakako da poigravanje sa onim u šta se ne dira jeste samo po sebi subverzivno, ipak najveća subverzija Auto Kluba je ta ljubav koju emituju. Jasno je koliko je čista ljubav prema bilo čemu u današnjem svetu mržnje i pohlepe suberzivna. Koliko je u namerno razjedinjenom i atomizovanom svetu stvaranje osećaja zajedništva subverzivno. Koliko je subverzivno namerno doneti ljudima radost kada nam se indukuje da se konstantno plašimo. Koliko je u svetu laži subverzivan svaki pokušaj da se dočara ljudska istina.

Sve ove namere nalaze se i u esenciji panka, ali ne uspevaju svi pankeri da stignu dotle. Pomalo neobična paralela: kada se uklone svi problemi vezani za administraciju na Zemlji, ono što ostaje u biti hrišćanstva je čovekoljublje. Kao što je, kada se uklone bes, frustracija i podele, suština panka - čovekoljublje. U tom kontekstu, Cesna, Manli i Auto Klub (a pod tim mislim i na sve one koji su ikada prošli kroz isti) su, reklo bi se, prošli pun krug i kao autori i kao osobe. Na autentičan način, ne sekući koren, niti ga idealizujući, došli su do suštine.

Naravno, svetu se ne može ugoditi. Uvek će biti onih koji ne razumeju, ili još važnije - ne osećaju. Tako sigurno mnogi fundamentalisti u Americi i šire zaziru jer misle da se SCAC sprdaju ili se prosto, previše igraju sa svetim motivima. Mnogi sekularni će takođe zazirati u strahu da im ovi ipak ne plasiraju neku religiju upakovanu u rokenrol, kao što je pokušalo nebrojeno fundamentalističkih rok bendova. Blazirana ekipa formirana bez iskustva panka misliće da je u pitanju umišljeni performans.

A Cesna i ekipa ne pokušavaju ni jedno, ni drugo, a kamoli treće. Oni ne pokušavaju bilo šta. Oni samo crpe inspiraciju iz bunara američke istorije, na bini žive to što osećaju, sviraju neviđenu muziku, pričaju nam izvrsne priče o mestu sa kog dolaze i - vole nas i puštaju da mi volimo njih.




Celu Milicinu galeriju fotografija pogledajte ovde, Dankovu ovde.


*Duboko se izvinjavam S.T.R.A.H-u što nisam prisustvovala njihovom povratničkom nastupu. Gledati festival sa bebom su specifične okolnosti, koje su, nažalost, zahtevale i po neku žrtvu.



** Mene je Dorćol Platz potpuno oduševio kao prostor. Naravno, daleko je od idealno akustičnog, ali nije ni mnogo gori od "najboljih" koje imamo. Kada je ozvučenje dobro, a tonci na nivou kao što je ovde bio slučaj, ništa ne fali, posebno kad se stane na sredinu. A najbolje - bina je dovoljno visoka da se bukvalno može gledati iz cele sale i mislim da je jedina takva. Bašta je sjajna i idealno mesto za sve kojima je više stalo do priče nego do koncerta, što još povećava komfor unutra. Dorćol Platz FTW.

Boogaloo 5 interviews: Jared Molineux (The Shivas)

English version coming SOON


Boogaloo Petice: Pet pitanja za Džareda Molinoa (The Shivas)

Jared u KC Grad 2015. Foto: Reakcija

Poreklom iz dela Sjedinjenih Država čuvenog po alternativnom rokenrolu, portlandski trio The Shivas su redak dragulj – u svojoj muzici sumiraju uticaje različitih muzičkih epoha, a rezultat je potpuno jedinstven. Oni ni ne pokušavaju da koriste vremeplov, već brišu granice vremena, pa ćete se na njihovom koncertu osećati kao da ste i u 1968-oj i u 2017-oj istovremeno.

U okviru serije mini-intervjua - „Boogaloo petica“ - razgovarali smo sa frontmenom benda Jaredom Molineuxom (Džared Molino) pred nastup na drugom danu Bad Music Boogaloo festivala 17. juna, kao i svirku iznenađenja 13. juna u MKC Kombinatu u Zemunu.

Vaša muzika se oslanja na nasleđe 60-ih – na psihodelični rok, čak i na pop te ere. Pa ipak je suštinski autentična i savremena, vešto izbegavajući da zvuči kao revival. Nema mnogo bendova koji uspevaju u tome. Kako nalazite ravnotežu?

Jared Molineux: Mislim da naša muzika tako zvuči zato što mnogo onoga što slušamo potiče iz tog perioda, iako slušamo muziku iz svih perioda – od početka snimanog zvuka, pa do ploča koje su izašle ove godine (nova ploča Chain And The Gang – In The Red, primer je takvog skroz novog favorita). Nikada nismo pokušali da stvaramo muziku koja zvuči „retro“, „60s“ ili bilo šta slično. Oduvek smo samo svirali i tako je izašlo. Naš proces pisanja pesama je veoma organski i nikada ne pokušava da simulira bilo šta. Mislim da zbog toga što naša muzika uvek poseduje čitav raspon osećaja i zvukova i uspevamo da izbegnemo da zvučimo kao revival bend.

Ali s obzirom da mnoge ljude privlači takav zvuk, da li vidiš neku sličnost između našeg vremena i šezdesetih?

JM: Mnogo ljudi zaista vole taj stil muzike, ali definitivno samo van mejnstrima. Šezdesetih, rokenrol i psihodelija su bili dosta uključeni u glavni tok. Vidim sličnosti između dva perioda – s jedne strane politika je uvek sranje, a s druge postoji sjajna umetnost i muzika. A postojalo je vreme pre nego što je rokenrol postao globalni fenomen, kada je bio periferan i underground..

Pretpostavljam da je ono što mi stvaramo pomalo poput onoga što su radili rani rokenroleri – radimo ono što volimo bez obzira na to da li vidimo isplativost i garantovani uspeh ili ne.  Rokenrol je tu već dugo vremena i više nije novi žanr, ali namera je ostala ista: ne pravi ono što je bilo pre, ne teži oživljavanju prošlosti. Teži  ka nečemu što je jedinstveno i tvoje; čak i ako je u pitanju starinski stil, može se promeniti i postati nešto što nikada ranije nije bio.

Ljudi poput Sestre Rozete Terp ili Čaka Berija su izrazili sebe radeći sa starim žarovima svog vremena – Sestra Rozeta je pevala gospel, a oboje su imali bluz gitarski stil. Ipak, uspeli su da od tih starih formi stvore nešto što nikada ranije nije postojalo, nešto što je samo njihovo. Mislim da ne postoji ni jedan bend koji zvuči tačno kao The Shivas; želim da radimo na tome da proširimo sopstveni stil i učinimo ga jedinstvenim.

Izdali ste ploče za legendarne i/ili bitne nezavisne etikete, K Records i Burger Recrods. Kakvo je to bilo iskustvo? Kakav je osećaj da ime The Shivas stoji uz indi heroje poput Beck-a, Chain and the Gang, The Microphones s jedne, ili uz Ty Segall-a i The Brian Jonestown Massacre sa druge strane?

JM: Imali smo tu sreću da radimo sa ljudima čiju umetnost volimo i da nam muzika izađe kroz neke popularnije kanale. To nas je nateralo da radimo mnogo napornije i da se postaramo da naš rad može da stane rame uz rame sa veličinama koje nam prethode na ovim etiketama. Ne tvrdim da zaista jeste tako, ali mislim da najbolji način da umetnik uči i raste jeste da se konstatno izlaže najboljoj umetnosti i umetnicima i da upije što je više stvari moguće. To što smo imali prilike da idemo na turneju sa Chain and The Gang, ili da radimo u Dub Narcotic Studio-u naučilo nas je mnogim stvarima koje drugačije nikako ne bi mogli da shvatimo.

Najvažnije je da sarađujemo sa prijateljima i sa ljudima kod kojih imamo dobar tretman. Bilo da je u pitanju velika etiketa ili ona za koju niko nije čuo, najbolji posao se radi u dobroj atmosferi, sa kreativnim nabojem. Čak i ako bude izdato za manjeg izdavača, ukoliko valja, pročuće se i rašćete.

Putovali ste na sve strane, puno za relativno mladu ekipu, pri čemu ste posetili za prosečan američki bend prilično egzotične destinacije. Kakvu ste mudrost izvukli iz tih dugih i dalekometnih turneja?

JM: Ono što sam naučio je da su ljudi generalno isti svuda. Naše kulture i jezici su drugačiji, ljudi se drugačije oblače itd, ali razlikuju se dobri ljudi (i loši ljudi). Takođe, čitav svet voli rokenrol, muzika i ples su istinski univerzalni jezici (iako zaista verujem da su zapravo ista stvar, kao dve strane novčića – telo vibrira poput žice gitare). Bilo da govorite engleski, španski ili Svahili, svi razumeju dobru pesmu i tako se zbliže. Politika, ratovi i granice pokušavaju da nas podele, ali muzika, umetnost i opšta dragovoljnost prema čovečanstvu čine da budemo jedno.

Posle dve godine, vraćate se u Srbiju. Da li imate neka očekivanja od vašeg Bad Music Boogaloo nastupa, ili poruku za publiku? 

JM: Dolazimo spremni za ples, nadamo se da ste spremni i vi. Jedva čekamo da se vratimo u Srbiju, iskreno, to nam je jedno od najomiljenijih mesta koje smo posetili. Hvala vam.

Obred dobra pod crnim Mesecom - Slim Cessna's Auto Club u Beogradu

Kako smo uz Slim Cesnin Auto Klub na dva sata pobedili Apokalipsu



Na dan koncerta negde mi iskače vest o fenomenu "crnog Meseca", najavljenim baš za tu noć. Mesec je pun, ali se ne vidi i takvo odstupanje od šablona naravno sa sobom nosi biblijsko-apokaliptične implikacije. Kakva prigodna nebeska situacija za konačni sudar Cesninog Auto Kluba i Beograda.

Ljudi često veoma neobavezno koriste onu već uljigavljenu, već floskulu, "ostvarenje sna".
Ali kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, u određenim vremenskim periodima do nivoa opsesije, periodično vam se dešava da zaista sanjate njegove nastupe, i to nije uvek baš tako bajkovito kako na prvi pogled deluje. Neka od verzija sna bila je na pragu obistinjenja, što je samo po sebi bilo neverovatno i pomalo jezivo.

Zato mi je i trebalo malo više vremena dok je bend izlazio na binu da se prilagodim realnosti, da shvatim da ovo nije ni san ni jedan od snimaka koje sam gledala ko zna koliko puta, da su članovi benda - Slim Cessna, Munly Munly, Rebecca Vera, Lord Dwight Pentacost, Ian O'Dougherty i Andrew Warner - ljudi od krvi i mesa i da će stvarno da zasviraju za nas. The Auto Club!

Kada mnogo dugo slušate i volite neki bend, osim snevnih gonjenja imate i problem previsokih očekivanja i straha da ista ne budu izneverena.

Kako se nameštaju i počinju svoje dobro mi poznate kretnje uz jednu od novih "Zapovesti", prvo što mi prolazi kroz glavu je: "Da, ovo je predstava". Zvuče fantastično. Mnogo, mnogo dobra predstava, ali ipak samo to. Perfektno usvirani, savršeno usklađeni, sigurna sam da su u stanju da osmišljenu, koreografisanu osnovu nastupa izvedu i u polu-snu, ili u bilo kom stanju svesti. Predstava je vrhunska i to je ono što ljude obara s nogu, pomišljam.

Kao u stereotipnom zapletu nekog ne-obavezno-dobrog scenarija, glavnog protagonistu prvo smute sumnje. A onda se dogodi nešto.

Tako se i preksinoć u Domu Omladine dogodilo Nešto.

I nikome nije do kraja jasno šta.



Na snimcima i fotografijama beleži se u tragovima kao neko "ludilo". Ali nije ludilo.
Nije ni opšte pijanstvo, jer na svim koncertima se pije, pa se ne dogodi Nešto.

Usijalo se tokom "Americado"-a, i otišlo dođavola (ili u suprotnom smeru vertikale? Sa SCAC-om nikad niste baš načisto) tokom "Hold My Head".
Pesma koja počinje monotonim bednžom i vokalima (ne u smislu dosadnim, već mono-tonim) eksplodira u gorštačke usklike praćene hipnotičkim ponavljanjem "Holy water set my people free". Talas eksplozije poneo je publiku i nije je spustio do kraja koncerta. Na kraju pesme, kada se ispostavi da nema spasenja, Cesna iz sve glasa ponavlja "Hold my head" i posrće u publiku koja i doslovce mora da ga pridrži*.
Pesme** slažu po tempu i efektu kao iskusna domaćica doboš tortu - mnogo slojeva fino naslaganih i stopljenih tako da nema praznog prostora, nema mesta za predah.

Osećaj nadrealnosti se povećava iz jedne u drugu, It don't matter that your voice is true, cause the Lord has put a curse upon you, dama u crvenom koja poput biblijske bludnice pokušava da zavede svakoga ko je pogleda, Get a little higher higher get a little higher, ova dvojica "leče", ljudi padaju, You know the you know the the enemy within, ruke lete u vazduh na način na koji lete i tamo negde na Ibarskoj. Donekle kao Kusturica, samo manje kič, nepretenciozno, stvarno.
Osmesi svuda.
Cranston ci-ty say good night, Cranston ci-ty say your prayers!
Uz obavezno mahanje, ubitačni "Cranston" tradicionalno zatvara redovan deo seta.

Kraj? Kada je bend napravio kratku pauzu pre nego što se vratio na bis, našla sam se začuđena ponovnim otkrićem da smo u fizički limitiranom svetu, da postoji određeno vreme trajanja nastupa, jer delovalo je da smo zajedno stvorili jedan perpetuum mobile gde bina hrani energiju sale i obrnuto, u krug i večno i zauvek.

Kao prvi bis, kao glazura, došla je fantastična (skoro pa) akapela izvedba "Commandment #3",  tokom koje čitav bend peva, pljeska rukama i lupa nogama, ponovo potpuno hipnotički. U jednom trenutku Manli izrazito podiže glas, stojeći za mikrofonom poput dečaka-lutka na dijaboličnoj verziji dečije priredbe.



Ritual je reč koja se nameće mnogima, ne samo meni.
Međutim, usudiću se da kažem da je ovo bio obred, ne tek ritual.

Obred je ritual koji sadrži dublji smisao, značaj ili svetost.
Ritual je puka repeticija, kopija obreda lišena dubljeg smisla.

Na početku koncerta pomislila sam da SCAC izvode dobro osmišljeni i navežbani ritual.
A onda se pretvorio u obred.

Živimo u vremenu u kom je praktično svaki značajan obred sveden na ritual. I to obično isprazni rituali potrošnje, kompulsivne koznumacije, gde nema jedinstva i saživljavanja sa drugima. Umesto u oči drugih živih bića, gledamo u artikle, brojeve, ekrane, u mrtvilo. Umesto dodira kože, tu su kutije, hladna plastika i odvratne najlonske kese.

Zato su ljudi gladni zajednice i gladni obreda, iskonskih, istovremeno i duboko uzemljenih i uzvišenih.

Vođeni tom glađu i dvema vrlo arhetipskim figurama, prvi redovi sinoć su podizali ruke, tapšali, skakali, padali, dodirivali se, grlili se, hvatali u kolo.
Imaginarna šatra je podignuta i svetlela je.

"(Muzika je) u stanju da gradi zajednice i potvrđuje život", rekao je Cesna u intervjuu pred koncert.
I bi tako.
Zaista je vladala jedna blistajuće životna bliskost u našoj koncertnoj instant-kongregaciji.
Ideje zajedništva i saživljavanja u osnovi su kako tradicionalne narodne muzike, tako i panka.

Ako uzmemo u obzir opštu pogubnost otuđenja, SCAC obred ispod crnog Meseca zaista je bio tu da pobedi Apokalipsu. Pravu ili duševnu.

SCAC koriste vekovima testiranu formulu da od svoje muzike naprave više iskustvo. Primitivne, plemensko - narodnjačke ritmove; gromke glasove, zapevanja, orkestrirana uzvikivanja; tapšanja; ponavljanja; moć tradicionalnog žičanog instrumenta kao što je "crna tambura" - bendžo.

Onda tu formulu sudare sa često gudalom mučenim lap steel-om, vašarskim klavijaturama i onim Dvajtovim električnim dvovratim čudovištem sa Bogorodicom što se pretapa u svog Sina. Ubace isečke pravog religijskog zanosa u koliziji sa (auto)ironijom. Pogrešno je reći da svoje nasleđe "koriste", to sugeriše zloupotrebu. Čini mi se da ga oni kroz nastup žive, samo na ne baš predviđen, zapisan način.

Ni posle deset godina, nije mi jasno koliki je deo žara Auto Kluba cinična kritika i intelektualno vođeni koncept, a koliko je u pitanju nešto apstraktno, nemušto, neopisivo i ne baš ovostrano.
Nije ni bitno.
Ono što je sigurno je da su namere Auto Kluba dobre i čovekoljubive.
Najveći dokaz toga je atmosfera u publici kao ogledalo - veselje iskreno, čisto i tako slično u zajednicama ljudi svih oblika i boja. Bez i naznake negativnog naboja, koji ume da se javi pri mnogoljudnim dešavanjima visokog intenziteta.

I mi smo raskrinkani - postalo je očigledno da je Bad Music For Bad People publika zapravo sačinjena od "the good people".
Bilo mi je puno srce kada se na zahvalnicu benda Bad Music-u sala zaorila jednako gromoglasno kao i kada je pozdravljala Manlija i samog Cesnu.

Možda nas je manje nego ranije, možda se i dalje osipamo, možda smo siromašni, možda smo čak i očajni.

Ali i dalje iz sveg glasa teramo Kraj i branimo poslednju neosvojenu teritoriju.

Hvala Slim Cessna's Auto Club-u što nam je zdušno u tome pomogao.

foto B. Baldus

Video: walkonspirit
Foto galerija (BalkanRock)

*Ovakav trenutak inače ume da preraste u Cesnin crowdsurf, ali izgleda da makar ovaj levi deo publike nije bio dovoljno hrabar i vičan tome, možda zaplašen Cesninom zaista impresivnom visinom. Najgore je prošao autor goreokačenog snimka, koji ga je u jednom trenutku (i čini mi se na drugoj pesmi) držao potpuno sam :)

**Napamet približna setlista sa sigurnim greškama: Commandment #2, Jesus Is In My Body, This Is How We Do Things In The Country, Americado, Red Pirate Of The Prarie, Hold My Head, 32 Mouths Gone Dry, Commandment #4, Magalina Hagalina Boom Boom, Do You Know Your Enemy, That Fierce Cow Is Common Sense In A County Dress, Cranston // Bis: Commanment #3, A Smashing Indictment of Character // For The Good Times (K. Kristofferson)

Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!

The Shivas u Beogradu

Bend: The Shivas (Portland, OR)

Organizacija: Bad Music From Bad People

Predgrupa: /

Datum & mesto: 23. avgust '15. @ Kulturni centar „Grad“

Foto: Reakcija

Posle kašnjenja u granicama pristojnosti (nepunih pola sata; momentalna pohvala za organizaciju), Džared (vokal, gitara), Kristin (bubanj, prateći vokal) i Erik (bas) zapeti kao strele izleću na binu i elektrifikuju je. Ne baš brojna*, ali vidno entuzijastična publika užurbano se zbija napred. Već uz prve udarce bubnja i vibracije žica dolazi do stvaranja „hemije“ između onih na bini i onih ispod nje. Prvi preduslov za odličnu svirku već je ispunjen.

Od četvorke koju smo čuli na raznim promo snimcima, The Shivas su postali trojka. Sa nestankom druge gitare okrunilo se i nešto surf zvuka. Psihodelija je sada dominantnija, ali ravnoteža se nije izgubila. Surf, garaža i 50s-60s melodični rokenrol i dalje učestvuju u muzici Šiva ne gubeći na snazi. Međužanrovski prelazi su prirodni i glatki, isto kao hipntotičko stapanje vokala Džareda i Kristin. Isprepletani elementi čine putešestvije kroz američki zvuk jedne specifične ere, ali koji bi samo hipotetički mogao da bude svrstan u „retro“ kategoriju. Velika energija i prisutnost benda u ovom trenutku čine taj zvuk veoma svežim, pa umesto koncepta, umesto zvučnog muzejskog eksponata, dobijamo živu i savremenu celinu. Potpuno sjedinjavanje prošlosti i sadašnjosti je ono što stvara magiju, daleko superiorniju od klasične ideje time machine putovanja. To je spontani sudar različitih ravni vremena, u čiji međuprostor slušalac biva radosno usisan.

Dominantni psyche gitarski tonovi, Džaredova boja glasa i možda površinski faktori - činjenica da su trio i da bubnjeve lupa Kristin, nekako su spontano nametnuli poređenje sa The Black Angels. Međutim, umesto da budu senka velikana savremene psihodelije, The Shivas su sinoć na momente više ličili na Black Angels nego što Black Angels danas liče na sebe iz perioda svog fantastičnog početka. Shivas ulažu mnogo sebe u svoj nastup i ne deluje da su opterećeni utiskom, pojavom i zadovoljavanjem koncepta. Takvi kakvi su - mladi i svoji - voze sa energijom na kojoj se može pozavideti. Obrgle vas svojom muzikom, daleko snažnijom u odnosu na albume; potonete u zvuk toliko da samo možete da konstatujete kako vam se telo mrda i/ili igra nezavisno od vaše umne želje. Oko sat vremena te šarene, hipnotišuće žestine bilo je sasvim dovoljno da nas pošteno opije i zadovolji.  

Moram da odam priznanje i na sjajno dizajniranom merch-u – od ploča, preko majci i cegera, do bedževa i daunload kodova na neobičnim varijantama tarot karata. Malo kitnjastosti psihodelije, malo američke indie klasike, malo savršenstva minimalizma (kakav je uostalom i perfekti logo K Records).

Koncert The Shivas bio je i neka vrsta prijante reminiscencije na Bad Music For Bad People sezone 2007-mu i 2008-mu kada sam počela da pratim njegove koncerte; kada nam je Bad (a sve po pristupačnim cenama) doveo lep broj mladih, nedovoljno poznatih američkih bendova; malenih diskografija, a gorostasnog kvaliteta (npr. Radio Moscow, .357 String Band, Left Lane Cruiser, SSM, Lover...). Većina tih koncerata odigrala se u SKC-ovom Drugom novom klubu.

Ponovno uspostavljanje paralela između prošlosti i sadašnjosti >> premotavanje osam godina unapred. LivingRoom je sada komercijalna knjižara, a DNK je njen puki magacin. SKC praktično samo lepa i prazna zgrada, sistematski lišena svoje funkcije i potencijala. Međutim na našu na našu veliku sreću, BM4BP, PD i drugi promoteri koji su tamo vredno organizovali koncerte većinom to rade i danas. Zahvaljujući njihovoj jakoj volji i posvećenosti, a i entuzijazmu KC Grad, (verovatno nezasluženo) pošteđeni smo utapanja u blistavoj čamotinji mediokritetštine. Ukoliko želimo da budemo pošteđeni, naravno.

Već se vide konture sjajne koncertne sezone pred nama. Za mene, ona je počela već koncertom The Shivas, te sveže rečne večeri što je mirisala na jesen i druga vremena.

The Shivas @ KC Grad – Reakcija

*Broj ljudi u publici išao je u prilog mojoj hipotezi da u slučaju manjih svirki broj FB attendinga treba podeliti sa cca. 3 da bi se dobila realna cifra posetilaca za očekivati