Skarab-udžena lista naj 5 koncerata 2015.

...i odlična prilika da se dopišu nedostajući utisci

S jedne strane, krivo mi je što sam mnoge odlične događaje ispromašivala i u tom smislu ideja pravljenja ove liste, makar ona bila u svoj svojoj subjektivnosti opravdana, čini mi se pomalo nepravednom. Ali s druge, toliko sam srećna što uopšte mogu da napravim listu pet najboljih koncerata, a da mi ostane i kusur, da prosto ne mogu da odolim.

2015. bila je godina mog pravog (makar kratkotrajnog) povratka pohođenju koncerata posle dvogodišnje pauze. I bilo je zaista toliko lepih, magičnih i gotovo onostranih trenutaka na tim svirkama da ne mogu da ih prećutim, posebno one koje ovde nisam pokrila (iako većinu jesam).

Sve postojeće (moje) recenzije su linkovane. Mesta broj 4. i 3. imaju malo duži zapis ovde (praktično naknadnu recenziju), jer prethodno nisu imali baš nikakav.

5. Grupa Ti u Miksalištu, 12. jun

Zaista teško da Ti mogu svirati u boljem ambijentu od letnjeg zalaska sunca. Miksalište je bilo sasvim lepo i prigodno gnezdo da se razmašu njihovi hipnotički rifovi i ritmovi, da se solidno brojna i predana publika ne oseća stegnuto, da se poneki tada dvogodišnjak poigra u pesku J Topljenje tonova, topljenje boja, toplina u vazduhu i oko srca.

4. Zig Zags @ KC Grad, 21. oktobar (Bad Music For Bad People)

To što Zig Zags ovde nemaju prethodnu recenziju dođe priličan greh, pogotovo u svetlu činjenice da je ostao slabo kakav trag njihovog gostovanja. Pa evo šta se dogodilo te večeri, pred zaista tužno malobrojnim svedocima. I dalje u moje godišnje i svevremene top liste koncerata postoji jedna sigurna prečica – sposobnost živog nastupa da iznenadi i potopi prethodna očekivnaja. Na ZigZags sam otišla sluteći dobar, ali u granicama proseka pristojan miks oštrog skejt panka i sabatovštine. O kako sam se prevarila. Kalifornijski pank, osim one dobro poznate otrcane melodične, ima još jednu manje poznatu i potpuno impresivnu stranu – pank baziran na garažnom rokenrolu, koji oštrinu crpi iz kalifornijske oldskul hardkor zaostavštine, ali ima daleko više osećaja za melodiju i pesmu. Pank sa Motorhead motorom, a sve začinjeno hard rok sludge vrelinom, za koju je inherentno odgovorna pustinja.

Stvar je u tome što sam ja takav zvuk obožavala tokom dana kasnotinejdžerskih eskapizama, kada sam otkrivala garažu i nezavisne bendove iz raznih džepova Država. Sigurno postoje i poznatiji primeri, ali lično su me Zig Zags najjače asocirali na nekada jedan od favorita - River City Rapists, kratkoživeću i najnepoznatiju super-grupu na svetu. Što se geografskih paralela tiče, iako je zvanična baza benda bila Ostin, TX, nije slučajnost što je jedan od članova RCR bio i pustinjski veteran Nick Olivieri, koji je nastupajući sa Mondo Generator kasnije izvodio jedan od najvećih RCR hitova, I Never Sleep. Da, čak i na onom sramotno neposećenom koncertu u Beogradu... Potonuh u digresije. Sve što sam u stvari htela da kažem je da, pored sve ljubavi prema tom zvuku i pokušaja i čežnje da ga „ulovim“ kojekude, zapravo nikada do Zig Zags nisam imala priliku da ga zaista do(u)živim. Uživo, protresao je moje telo kao sturjni udar, posle toliko čekanja. Probudio je onu živahniju i mlađu mene, spakovanu u neki „prašnjavi“ folder zajedno sa lošim mp-trojkama River City Rapists.

Od prvog trenutka, Zig Zags su prosto eksplodirali na bini Grada, zapljusnuvši odabranu publiku pravim rokenrol prženjem, a bez da se sve to pretvori u egzibicionizam. Čista električna decibelska energija, i usvirana i spontana, i glasna i pevljiva. Vokal promukao, svetao, razgovetan i britak, savršen za ovaj tip zvuka. Svet NLO-a, čudovišta i ostalih tema B filmske produkcije došao je kao savršen odmor, dugo priželjkivani reset za vijuge preoptrerećene ovdašnjim neprijatnim kulturološkim prilikama, najavama promena (destrukcije) koje su se do kraja godine i obistinile. Akustika i ozvučenje KC Grada su potpuno neodgovarajući za ovako glasan bend, sve je zvečalo i prštalo, ali to ni malo nije ubilo zvuk benda, naprotiv, ono neminovno pištanje u ušima i do 18h posle koncerta imalo je svojih nostalgičnih čari.

Momenat „sabatovštine“ – tj. muljavog hardroka nije se posebno isticao do kraja koncerta i bisa, kada je fenomenalno začinio već opisani pankeraj jače stisnutom gas pedalom gitarske vožnje. Šlag na tortu, savršeno za kraj.

3. Wovenhand @ Dom Omladine, 25. april (Long Play)

Foto (c) Tamara Samardžič, Nocturne Magazine

Wovenhand&16 HP, tj. muzika Davida Eugenea Edwardsa je već predugo najznačajnija i najuticajnija u mom životu. Dovoljno dugo da kažem da je u pitanju moj trajno omiljeni autor. WH/16HP bili su na početku i kraju svih mojih najbitnijih životnih epoha, mini ledenih doba, suša; simbol harmonije ličnog Edena ili omanje apokalipse, uvek su mi svirali kao saundrek u pozadini. Verovatno je upravo to razlog zašto ni o jednom od tri WH koncerta u Srbiji nisam napisala ni reči; iskustvo je svaki put bilo previše složeno, a u perspektivi simbol raznih ličnih ciklusa, da bi reči pokvarile doživljeno. Hajde što bi pokvarile, već bi bile lažne, daleko od istine onoga što sam osetila.

I posle majskog koncerta bar 5 dana imala sam osećaj dubokog, drhtavog ganuća. Zadovoljstvo što sam ponovo videla stare „koncertna-persona“ poznanike i svojim duhom, glasom i telom saučestvovala stvaranju njihove više-od-muzike. Teži zvuk koji DEE sada proizvodi stojeći posle čitave karijere folkerskog sedenja nosi jednu novu i svežu energiju – Wovenhand čini se nisu ni blizu zamke kolotečine. Kako onda da dotični koncert završi tek na trećem mestu (iako sam bila ubeđena da će biti prvi)?

 Pa, dosta je razloga, od kojih neke ne mogu ni da objasnim. Radost ponovnih susreta izaziva specifičnu toplinu, ali ipak slabija od gorostasnog utiska prvih susreta. U smislu da prestajete da budete toliko zaslepljeni samim koncertom i počnete da primećujete i druge, sporedne stvari. Sam zvuk WH sa poslednjim albumom delimično odlazi u pravcu savremenog metala, što bend fantastično iznosi, ali prosto ne radi me toliko. Ispravka, radi me na metal način, ne Wovenhand način. Od prvog koncerta na istom mestu 2008. i WH publika se značajno promenila. S obzirom na pravac razvitka njihovog zvuka i ugled koji bend uživa na evropskom tlu, obogatila se mlađim, glasnijm i energičnijim ljudima. Koncert je bio rasprodat, sala prepuna. Super sa strane objektivnih ocena koncertne publike, ali svakako van moje zone komfora. Čudan zvuk i disproporcionalno jak bas i generalno ritam sekcija.

Savršeno sam svesna da ovako ispada da sam popljuvala koncert, a visok plasman mu obezbedila na račun ljubavi prema bendu :) Ali to je samo zbog onog velikog, sveprožimajućeg dela lepote koju nisam u stanju da opišem i koja me i dalje greje. Ta Glistening Black.

Moram da pohvalim i fantastičnu predgrupu Marriages, koji su uprkos tome što su imali još gore namešten zvuk nego WH potpuno oduševili i mene i ne samo mene. Pravo otkriće. Pomalo zbunjujuće, izgledom deluju kao pravi LA stereotip – kao grupica ljudi koji su došli da naprave karijeru u Holivudu, a ostali zbog nečeg drugog. Zvukom su meka i hipnotička stoner vožnja sa tu i tamo prijatnim daškom A Perfect Circle. Vidno uzbuđeni i željni da se dokažu pred velikom publikom u čudnom delu sveta, uložili su disproporcionalno mnogo energije u svojih pola sata nastupa. Sjajni, tačka.

2. Two Gallants @ KC Grad, 6 novembar (Pop Depresija)

foto: Andrea Vajda

Za razliku od četvrtoplasiranih Zig Zags, koncert Two Gallants bio je čista suprotnost u smislu očekivanja – čim je najavljen unapred sam znala da će biti u vrhu. Em su Two Gallants već dugo u mom životu, em je dvojac posle pauze izacio odličan album i po svim video dokazima delovao skladno i energično kao da nikakve pauze nikada nije ni bilo. Uz to su poveli i sjajne Čehe Please The Trees, prema kojima sam bila skeptična sve dok nisu zasvirali. Specifičnost ovog koncerta je što je za mene trajao praktično 5 pesama TG, ali kakvih 5 pesama. Valjda sa dovoljno godina i ispisanih reči iza sebe mogu napokon da prestanem da se pravim objektivna – to što neki koncert ostane duboko uklesan u sećanje nema veze samo sa pesmama odsviranim na bini, već i sa kompletnom atmosferom i svim pojedinačnim upečatljivim detaljima koji su po pravilu strogo individualni. Za mene su Two Gallants u Beogradu bili kako svaki ton koji su napravili Adam i Tajson i singalongovi uz njihove pesme, ali i porodica i prijatelji, cupkanje u koje sam se pre mnogo godina zaljubila, mekani obraz trogodišnjaka, dve stolice ljubazno obezbeđene za nas; i hladnoća Novembra i dim od koga ne može da se diše i Gradova maca i kamion sa ovcama koji je protutnjao pored KC. Prvo mesto takođe duguje svoju poziciju tim posebnostima isto koliko i samoj muzici...

1. Jarboe & Helen Money @ KC Grad, 4. mart (Resetor)

foto: Nemanja Stojanović / KC Grad

I dalje kad bacim pogled na recenziju, jasno mi je zašto sam je pisala tokom dva dana u blagoj drhtavici. Jarboe otelotovorena pred nama bila je tačno personifikacija svega što nisam mogla u sebi da definišem i što sam zazirala da osetim; njen nastup se savršeno poklopio sa mojim raspoloženjem, godišnjim dobom, stvarima koje sam u tom trenutku čitala, a koje su me dubinski promenile. Posle dugogodišnjeg žmurenja, našla me je tačno u trenutku kad sam bila sposobna da je glavom shvatim i stomakom svarim. Iako je Mark Lanegan bio prvi koncert na koji sam otišla posle pauze, Jarboe je bio prvi koncert koji me je stvarno dotakao i to ne može da ne igra ulogu u tome što ostaje najupećatljiviji koncert 2015. Takođe, poklopilo se da je atmosfera bila idealna – sedenje, tišina, mrak, mogućnost da budemo potpuno uvučeni bez spoljašnjih distrakcija, mada bi ih gudanje Helen Money verujem svakako zaglušilo. A Jarboe nije bila samo Jarboe. I apsolutno svoja i posednuta, i ljubav i uništenje. Neću ići dotle da se poslužim onom bezobrazno otrcanom frazom “boginja”; ali je svakako bila jedan od onih medijuma što su se u drevnim ritualima odricali tela da bi nam boginje prikazali.

Nastup je ukupno trajao oko sat vremena; od toga, Jarboe je otpevala svega 5, 6 pesama. Naravno, preživela bih da je koncert bio duži, ali posle atomofisične Mother/Father nije se osetio bilo kakav nedostatak, nedorečenost, praznina. Slično kao i sa TG gore, dužina nije uslovljavala osećaj celovitosti.

Ovo je bio jedan od performansa koji je u stanju da pokrene davno stvorene, učmale trombove u venama, da bi vas potom ili ubili, ili se razrešili, resorbovali se, oslobodili vas.

***

Vredan pomena je svakako i Nate Hall sa možda najspecifičnijom i najintimnijom atmosferom od svih ovogodišnjih nastupa.

Godina 2015. bila je godina velikih, legendarnih klupskih koncerata – Mudhoney, Gories, JSBX… Koje sam sve do jednog propustila. Ove godine elaborirala sam, kako na Mark Laneganu, tako i na voljenim Wovenhand (a koja dva se takođe možda mogu sračunati u velike “spektakle”, tako da možda i nisam baš sve promašila), da veći koncerti, osim u specijalnim prilikama naravno, nisu više za mene. Mogla bih da analiziram kako i zašto, ali pre svega je u pitanju osećaj, tako da za analizom nema ni potrebe.

Jedino što mi je zaista nedostajalo ove godine je neko ozbiljno, tipično gotičarenje. Mizar sam posle inicijalnog oduševljenja odlučila da preskočim, doznavši da imaju trećeg pevača + pevačicu, od kojih mi ni jedno nisu bili zadovoljavajući. Plašila sam se bend-kao-tribjut-bend efekta. Za mene je u vokalu i autorstvu odsutnog Tanevskog bar 70% magije Mizara (i Trajkovski je mogao da prođe)… U stvari me je presekla Goranova rečenica iz jednog intervjua, odgovor na pitanje kako mu se čini Mizar danas. Parafraziram: nema potrebe da se o tome priča, da svako ko voli ono što je ostala zvučna srž dotičnog benda može sam da zaključi. I jesam.

Moram da spomenem i najveće očekivanje, a potom i razočaranje – najavljeni dolazak i otkazivanje Seana Wheelera & Zandera Schlossa. I želim da se sve nade usađene u onu najavu (jeste da dugo pre ove nisam pisala najavu, ali to nema veze s tim što sam imala tremu goru nego dok sam završavala diplomski) ostvare u nekom drugom, pogodnom trenutku.

Da nam dugo žive i rade naši nezavisni promoteri, želimo nam još dve ovako bogate sezone 2016, uprkos i u inat svim spoljašnjim okolnostima i pritiscima. Živeli!

"Strašne i ljubavne" pesme

 Vrlo lično viđenje Jarboe i Helen Money sinoć u „Gradu“

Hladno i vlažno veče. Bespotrebno nadobudni šanker. Žamor, lica poznata i nepoznata. Drago društvo, čudne priče, crni čaj sa rumom. Predkoncertno treperenje.

Tačno na vreme, svoj deo nastupa započela je Helen Money. Objasnila je tok nastupa i zahvalila se publici i organizatoru na prilici da svira ovde. Dok pravi prve pokrete gudalom i proizvodi prve zvuke, pušta da joj kosa padne preko lica; kao da namerno izostavlja svoj lik sa scene da bi skrenula pažnju na priče koje svira. 

Iako se njen reperotar sastoji od zaista različitih pesama – od minimalističkih, sa violončelom koji prati sopstveni diskretni loop, do onih u koje se uključuju nasnimljeni gromki metaloidni bubnjevi – većina kompozicija ima specifičnu strukturu, naraciju. Kao kada se u izvornim bajkama posle kratkog uvoda dogodi tragedija koja preokreće tok priče, melodija koja se pojavljuje na početku pesme ubrzo se ruši pod naletom distorzije. Tu počinje njena borba da pobegne disonanci koja je u notu prati i sve je jača i glasnija; na trenutak se čini da osluškujemo borbu na život i smrt između grabljivice i plena. Distortirani i disonantni duboki tonovi oslikavaju odjek urušavanja čoveka. Njegovog pada, koji može doneti pogrešan korak, zla kob, kriza ili jedan pogled. Sve to je jedno; lični padovi i biblijski Pad su jedno, kao što su jedinstveni svi intenzivni tonovi Heleninog gudanja.

Ipak, harmonija pokušava da preživi i pobegne, kao što i u najvećoj ljudskoj tami tračak svetlosti tinja i pokušava da se probije iz čoveka, da prevagne. A makar u Heleninim kompozicijama, ta agonija borbe je ono najlepše.

Posle 40ak minuta, pozdravljena gromkim aplauzom, na scenu je kročila i Jarboe.

***

I dalje ne mogu to sebi potpuno da objasnim, ali činjenica je da sam do pre bukvalno nedelju dana ignorisala Jarboe i njeno samostalno stvaralaštvo posle Swansa. Iako pre njenog dolaska u Swanse oni za mene praktično ne postoje; iako su mi omiljeni albumi oni na kojima ona ima veoma ozbiljan udeo, a neke od omiljenih pesama upravo one u njenom izvođenju. Uprkos tome što sam mesecima znala da dolazi, nisam čak ni blagovremeno preslušala EPsa Helen Money, koji su promovisale na ovoj turneji. Uprkos tome što obožavam violončelo.

Sve to uopšte, uopšte nije ličilo na mene. Nešto nije bilo u redu, nešto dublje.

Moje neobično ponašanje bilo je zapravo ostatak davno usvojenog pogleda na svet i dugocarujućih strahova. Plašile su me žene kao što je Jarboe, ili ono što sam zamislila da ona jeste. Plašila me je njihova razuzdana kosa i njihova sposobnost da urlaju. Žene poput nje su me napadale u snovima, ili možda čak i gore - tlačile, ponižavale, figurativno štrojile muške snevne figure, na čijoj je strani moj sanjački ego uvek bio.

Jarboe svojom pojavom i načinom pevanja prosto budi sliku arhetipa mračne, senovite strane ženskosti, kako je Jung to definsao, „ljubavne i strašne majke“. Povezana sa zemljom i misterijom stvaranja, strastvena ali preka, roditeljka i uništiteljka. I sam Michael Gira je svojevremeno prepoznao taj aspekt svoje tadašnje partnerke: u jednom davnom intervjuu, komentarišući naziv albuma The Great Annihilator i pesmu Mother/Father, Gira kaže: „Sort of idealized her (Jarboe) as a sort of archetype whenever I write words for her to sing. I look at her as this creative Mother and destructive force“.

Jedini način da pripitomim ono što je za mene Jarboe predstavljala (i tako nezastrašeno uživam u njenim Swans pesmama) bio je da je doživim kao puko oruđe u Girinim rukama. Tako je bila „pod kontrolom“.

Sada mi je teško da oprostim sebi zbog toga. Ali na moju neizmernu radost, na vreme sam preslušala fantastični EP, sa jednom od najlepših i najdelikatnijih pesama od svih koje sam u poslednje vreme čula – Truth. U narednim danima, put ka beogradskom nastupu se sudbonosno otvorio.

***

U prve tonove Istine, kojom je otpočela svoj nastup, Jarboe ulazi pomalo stidljivo, ranjivo čak, kao da je slučajno nabasala na sopstvenu bolnu pesmu. Međutim, njene bose noge brzo uspostavljaju sigurnu vezu sa tlom i njen pogled, ruke i glas se podižu. Glas koji se probija do srži kostiju. Taj glas.

Ni među ljudima ni među bogovima stvari nisu proste i jednodimenzionalne. Upravo kroz prve dve, nežnije numere, spoznajem onu stranu Jarboe za koju sam bila slepa sve ove godine: kreativnu, ljubavnu ženu. Dok osećajno i ganuto peva pesmu svom ocu („A Song for My Father“), sa pogledom uzdignutim ka nebu i vetru koji tamo prebiva, ona mnogo podseća na mudru i časnu Atinu, rođenu iz glave svog oca Zevsa, nego na Kali koja glave odseca (a ako poslušate ovaj intervju, svhatićete da je ta asocijacija nije tako besmislena kao što na prvi pogled može da deluje).

Za razliku od diskretne Helen Money, sama Džarboina pojava je priča za sebe. Njeno telo govori skoro koliko i njen glas. Čini se kao da je njeno rano klasično (opersko) muzičko obrazovanje u zrelosti dobilo svoje mesto, što se vidi kroz dozu teatralnosti njenom nastupu. No ključna razlika u odnosu na klasični teatar je to što ona svoje nastupe nije naučila da glumi; ona ih provodi iz sebe, živi i oživljava ih, iznutra ka spolja.

U stvari, nije baš zahvalno odvojeno analizirati njenu pojavu i njen glas, jer Jarboe i njen glas su jedno. Neverovatno je koliko moćno zvuči i posle tri nedelje naporne turneje. U nastupu je postojala određena gradacija, pa su prve dve nežne i tihe pesme pratile one nešto energičnije, da bi kulminacija prirodno došla sa krajem i pomenutom pesmom Swansa - Mother/Father. Tada se Glas u istom trenutku uzdigao do Meseca i spustio do same užarene utrobe Zemlje, slikajući vezu između rađanja i stvaranja o kojoj je govorio Gira. To što se Jarboe „ne kida“ kroz čitavu pesmu kao u mladosti na albumu, daje izvođenju još veću moć, jer iz svakog tišeg-nego-što-ga-znamo glasa izbija subliminalna energija. U trenutku kada je poslednje „Ride!“ doslovce izurlalo iz njenog grla, osetila sam širenje i bol, istinu da je grudni koš čoveka previše mali za sve ono što sadrži.

Helen i Jarboe su savršen par na sceni. Pogrešno bi bilo pomisliti da Džarboina pojava Helen čini neprimetnom. Njen violončelo je bilo ključni sastojak svake izvedene pesme koliko i Džarboin glas i teško da mogu da zamislim savršeniju saradnju od ove. Retka je i dragocena takva sinergija, kao što je i prilika da budete uvučeni u nju, kao i da mnoge zaboravljene, senovite stvari budu izvučene iz duše.

***

Moram da pohvalim i odličnu organizaciju koncerta. Jer doživljaj ne bi bio ni blizu ovakav da nije organizovano sedenje u galeriji, kao što su u prošlosti dokazali razni nastupi tihih izvođača u donjoj sali. Sedeći koncerti uteruju pristojnost u ljude. Više im nije tako privlačno da čavrljaju, u mraku je teško čak i smotati pljugu, a vrlo lako razbiti čašu. Pun pogodak za sve koji su zapravo došli da slušaju koncert. Oni koji su hteli da izbleje i tako se verovatno nisu pojavili. Na sve to još dodajte tačnu satnicu i pristojan zvuk. Šta čovek više da poželi. Istina je da je koncert bio kratak, ali kao što je već drugi autor primetio, možda bi teško bilo izdržati više. Naboj i intenzitet se ne mere minutima, već svakim grčem mišića i svakim bljeskom ljubavi strašne.

A ja sam, zahvaljujući otkrivanju i raskrinkavanju sebe, nanovo otkrila i Jarboe, da bi mi ona zajedno sa Helen, sinoć pomogla da još dublje shvatim i osetim sve i nas. Hvala joj na tome.

Krug se zatvorio.

Preporuke za čitanje dok slušate Helen i Jarboe:

- K.G. Jung, „Arhetipovi i kolektivno nesvesno“, Atos, 2003.

- Marion Woodman, „Porok savršenosti“, Fedon, 2010.

(foto: Nemanja Stojanović - KC Grad)