Meta šabanizacija

savetnica premijera u bliskome zagrljaju sa vlasnikom "promotivnog štanda BGH20" Savanove

Ovog leta, čini se pojačano, kroz rasprave, izjave, rešenja i posledice, jasno se ogoljuje pravo, dobro poznato lice fronta koji nam sve više radi o glavama. Sigurno bi se mogle izvoditi različite definicije. Ali meni jedna reč prosto organski odzvanja kao prava.

Šabanija.

U svojoj priči „Hrast i vlast“, Voja Žanetić precizno razobličuje maske naših moćnika, koji bi voleli da verujemo da su gospoda jer nose odela, pametni jer nose naočare i napredni nobles jer baljezgaju o „progresu“ i „Evropi“. Britko je ogolio njihovu primitivnu, šabansku suštinu, džiberski eho svih njihovih iskaza.

Savinački hrast i još nekoliko aktuelnih javnih problema vezanih za ekologiju, kulturno nasleđe i javni prostor, isterali su na videlo ovu esenciju tako da samo onome ko ne želi ne može da bude jasno o čemu se radi.

Svakako da bi moglo da se drugačije uvije. Ali šta je u sred javne polemike reći „ubiste me s tim hrastom“ nego šabanija? Šta je drugo reći „baš me briga“ za živo biće, tačnije čitavu jednu vrstu, nego šabanija? Šta je lobirati poglavicu i javnost masnim lažima i izvrtanjem činjenica uz alarmantnu količinu bahatosti, arogancije i neznanja, nego šabanija? Šta je nivelisati i asfaltirati crkvu iz četvrtog veka, a reći da ste je „konzervirali“ nego šabanija?

Paralelni primeri mogu se naći i u svakodnevici. Recimo, imamo periodične komšije. Podšišani, izblajhani, preplanuli, sve što treba. Svakog dana kada dođu u stan, peru i ribaju prozor od golubijeg guana kao da im sam život zavisi od nepostojanja trunčice kake na njihovom novom simsu. Ali ih zato najapsolutnije ne interesuje kada sunđer kojim su ribali padne na travnjak ispod prozora i ostane tu. Kao što ih nisu interesovali celofani od klime koje su isto tu ostavili. Kao što ih nije interesovalo što su renovirali taj stan otprilike šest meseci, sa redovnom gromoglasnom bukom baš u vreme kućnog reda (koja se ponavaljala i posle naših intervencija).

Negde drugde, komšije će početi da se parkiraju na tuđem placu čim ovome padne ograda. Njihove "kolege" na placu pored, u odmorišnoj tišini prirode odvrtaće muziku iz automobila, jer im se može, a onda će se dok roštiljaju drati jer od baseva ne čuju jedni druge. Nikada ih neće interesovati što gotovo svim njihovim susedima njihova periodična invazija smeta.

Veza između ovih priemra možda nije toliko očigledna, ali je svakako tu kada se malo zagrebe. Ljubav prema sopstvenom – i samo sosptvenom – komoditetu uz nemar prema opštoj dobrobiti jedna je od ključnih odlika šabanije.

A riba uvek od glave smrdi. Porast šabanizacije naroda ide zajedno sa šabanizmom onih koji su na njegovom čelu. Ironično, oni su najnesvesniji svoje šabanije. Čak šta više, ubeđeni su u sopstvenu superiornost.

Naša i svetska neoelita, ili oni koji je glorifikuju i teže joj, ne vide da „progresivan“ ne može da bude onaj koji prezire, gazi i urušava interese zajednice i opšte dobro (poput vazduha, vode, javnog prostora, kulturnog nasleđa) misleći samo na globalni keš i sopstvenu zadnjicu.

Pre ili kasnije, svako ko krene ovim putem počne sa bahatim ponašanjem - šabanizmom, obično u proporciji sa moći kojom poseduje. Ili samo oseća kao da je poseduje. Ili je tek želi. Sve počinje od želje i oportunizma, u za čiju je mogućnost materijalizacije već potrebno pregaziti mnogo kičmi.

Izlgeda da moć, bilo da ona dolazi sa posedovajem, novcem, slavom ili mogućnošću odlučivanja o tuđim životima i velikim pitanjima ide ruku pod ruku sa šabanizmom.

Sadašnja vlast i njihove podguzice bili bi posterchild za šabaniju. Zrači iz svakog njihvogo gesta. Svežiji primeri: montiranje „privremenog promotivnog objekta“, a u stvari šabanske fensi kafane na javnoj površini, od državnih (dakle, naših) para. „Širenje“ Premijera u dočeku Visokom Predstavniku sa muzikom i šahom dok je pola centra pod opsadom takođe (a u toku sledeće noći posečen je hrast). Pričali su o milionima, kaže. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.

No, naivni smo ako mislimo da su šabani samo ljudi poput onih sa naslovne slike ovog posta. Mnogo je ovih simptoma koji u šabanstvu ujedinjuju naše vlasteline, većinu predstavnika „opozicije“ i neke predstavnike pseudo-levice, ma koliko se oni na prvi pogled činili različiti. Svako ko je obazriv i živi dovoljno dugo svedočio je transformaciji nekih prominentnih kul tipova iz svog okruženja u šabane čim su se domogli moći i novca. Gledati takve ljude kako pokušavaju da održe svoju posebnost i imidž kul likova, možda je još mučnije nego posmatrati veselu svitu svitu gore.

Takođe, naivni smo ako pomislimo da je šabanizam endemičan za naše prostore, iako, priznajem, ovde ima jednu posebnu bahatu oštricu. Ali zbog kulturoloških razlika nismo opremljeni da ih uočimo precizno, kao što ovca prepoznaje pojedinačna lica iz svog stada, a nama sve ovce izgledaju isto. A opet, jedan francusku novinar će momentalno uočiti šabanizam drugih francuskih novinara koji bi nama lagano izmakao. Možda baš zato autohtona kvazi-elita, kada se ugleda da „svetsku gospodu“, ne shvata da se u stvari možda ugleda na alohtone šabane.

Šabani dolaze u različitim pakovanjima. Ne treba ih identifikovati ni po garderobi, ni po muzici, po mestima i deklaracijama, već po stavovima i vrednostima.

Opšte smernice. Šabani najviše od svega vole da govore u velikim ciframa, uticajnim imenima i poznatim brendovima i fetiš-objektima, bilo da ih poseduju i poznaju, ili samo o njima sanjaju.

Oni lebde na oblaku samobitnosti. Za njih je sve roba i misle da se svako i sve može i treba da se trži; ta tržišna vrednost je jedina koju priznaju. U trci do tržišnih ciljeva sva sredstva su dozvoljena, gaženje preko leševa i preko živih ljudi i drugih bića. A životne, duševne i duhovne vrednosti vredne su samo cinizma i prezira, bilo da se radi o dobročinstvu bez dobiti, solidarnosti, uverenjima i veri. O dobroti uopšte.

Da, tako malo je potrebno da se ispuni preduslov za sejanje zla po Zemlji.

* * *

Ljudi sve češće defetistički govore o tome kako smo „MI ovakvi i MI onakvi“ kao zajednica, građani, narod. Ispada da smo zasluži sve ono što nam se radi i da je na nama da njihovu samovolju prihvatimo kao zasluženu kaznu. A to je upravo stanje kolektivnog uma koje vlastelini priželjkuju. Uostalom, i sami su nam to rekli, nemali broj puta.

Međutim, previđa se granica, granica ljudskosti. Postoji linija koja se pređe kada pojedinci prestanu da pripadaju tom zbiru „MI“, kada se sami izuzmu iz toga kroz svoju žudnju za ličnom dobiti, dokazujući se preko umornih leđa zajednice kojoj su nekada pripadali, donoseći odluke koje povređuju kolektivna osećanja i dostojanstvo zarad stvarne ili zamišljene lične dobiti. Odluke koje njih postavljaju iznad.

Uzdignu se u odnosu na okolinu-hraniteljku i pomisle kako su oni pametniji od ovih budala jer su „bolje“ prošli - više su za sebe, sebe, SEBE iscedili. Kao što su čak i sekači savinačkog hrasta sigurno pomislili zbog svojih, pretpostavimo, masnijih džeparaca za prljavi posao u odnosu na druge nekvalifikovane kolege.

Čak i kada bi „oni“ bili u većini, opet ne bi mogli da govorimo o zajedništvu, o množini; prirodna posledica destruktivnog, patološkog egoizma je nemogućnost da se pripada zajednici. Takav pojedinac se u zajednici ponaša kao strano telo. Tako da se ne radi o tendencioznom izopštavanju. Sa takvima se po prirodi stvari ne može biti „mi“.

To je granica od koje „oni“ više nisu „mi“ i radi sopstvenog mentalnog zdravlja trebalo bi da prestanemo da ih računamo u sopstvene redove i bičujemo se zbog njihovih nedela.

Magle nam vid. Ne vidimo jedni druge, ne vidimo se mi koji želimo da budemo „mi“ i želimo da stvari budu bolje, za sve.

Nedelja kod Štajge (Migracije I)

foto: A. Trifunović, Buka

Vrelina. Gužva. Što zbog suše, što zbog prometa, trava opstaje samo u tragovima. Negde pročitah da ih je juče rekordan broj oko stanice. Preksinoć sam bila tamo.

Na tlu praktično više nije bilo slobodnog mesta. Vruće je, pakleno vruće kao i svuda. Odrasli uglavnom odmaraju, deca trčkaraju. Uprkos količini ljudi, nema neprijatnog mirisa, kao što svako ko je posećivao besplatne festivale (npr. Birfest) već instinktivno očekuje kada vidi veliku masu na zelenoj provišini.

Iako ih je više nego ikad, iako je temperatura u 8 uveče 35-6 stepeni, nema cisterne za vodu. Nema toaleta. Te večeri (do pola 9) ni jedna služba nije bila da očisti kante ili pokupi otpatke za zemlje, koji se neminovno skupi kad su sve kante prepune.

Obazrivi su, ne galame, ponašaju se kao svaki pristojan gost. Pitam se kako bi se ponašala grupa "domaćih" kojima silno smetaju izbeglice, da se nađu osuđeni na sopstveni park bez besplatnog WC-a? Pa rešavali bi potrebe gde stignu. Oni koji mi ne veruju neka osveže pamćenje uspomenom na spomenute festivale.

Drugarica mi kaže da plaćaju toalet na stanici, ili po lokalnim fast-fudovima kupe nešto da jedu. Ako sam dobro razumela, dešava se da plate korišćenje toaleta i pored toga što su kupili klopu.

Foto: Mondo/ Stefan Stojanov

Postoji nekoliko razloga zašto je potpuno neverovatno što niko ovim ljudima nije omogućio toalete u parku:

• S obzirom da su prinuđeni da kupuju sve i to rade u regularnim prodavnicama i restoranima izbegli pune gradsku i državnu kasu kroz inkasiranje pdv-a (doduše, kao sasvim realnu vidim mogućnost da su dobra prilika da se ne otkuca račun, što nije njihov problem). S obzirom da sve plaćaju, iz budžetske perspektive oni su turisti. Za novac koji ostave makar zaslužuju besplatan toalet.

• Svi (izbeglice, beograđani, država) imaju isti sanitarni interes, a izlišno je potencirati da toaleti u tome pomažu. Jer možda se nekome ne uklopi u egzodus budžet da svakodnevno plaća toalet, pa možda bude prinuđen da se snađe. Za goste to je rizično i ponižavajuće, a nema potrebe isticati da nije radosna zgoda ni za domaćine. Letnji period je idealan za širenje stomačnih infekcija, koje ako se pojave u većem broju neće ugroziti samo "njih".

• Trebalo bi da postoji moralna obaveza ljudskog tretmana izbeglica. Trebalo bi da postoji i verska svest o pomoći u zemlji gde se 95+% ljudi popisuje kao pravoslavno (za SPC problem izbeglica intrigantno ne postoji, uprkos tome što su na Bliskom istoku stradale hiljade i hiljade hrišćana, često na najbrutalnije načine). 

• Ako je u pitanju strategija nepokazivanja gostoljubivosti "za svaki slučaj" - da li je iko dovoljno blesav i zaluđen da misli da će čovek odlučiti da ostane ovde zato što postoji *ebeni Toi Toi?!

Ni cisterna sa pijaćom vodom ne bi bila na odmet po ovoj vrućini. Neki od gostiju nisu previše upućeni na javnu česmu u parku - možda su upozoreni da ne piju vodu sa česmi (što ima smisla, s obzirom na broj česmi sa neispravnom vodom po Srbiji), možda im je samo neprijatno. Zaista je deprimirajuće da dok pokušavate da podelite dve litre limunade na četrdesetak duša čujete devojčicu kako kuka "Water, water!"

Ne govorimo o smeštaju, luksuzu, krovu nad glavom, ručku (iako bi bilo lepo da govorimo i o tome). Govorimo o vršenju nužde. O čaši vode. Da li je to previše?

Postoji još jedna zanimljiva dimenzija problema parka kod štajge. Bezmalo svi empatični članci koji pozivaju na milost prema migrantima očekuju isključivo od grada da se pozabavi njihovim problemima.

Čekajte malo.

Gde su dežurne organizacije za ljudska prava sa svojim nemalim budžetima, inače veoma spremnih da pljunu na svako nepoštovanje ljudskih prava na lokalu? Posle usputnog primećivanja u tekstovima kako država ovako ili onako postupa sa pridošlicama (kao što postupa), zašto se ne organizuju da im makar povremeno namire osnovne potrebe? Da ih pogledaju u oči?

foto: vestinet.rs

Ipak, njihov rad uglavnom finansira Evropa, odnosno samozvana Evropa udružena u EU. A ona ove ljude ne želi. Ona diže zid u sred svoje teritorije da u jalovom pokušaju da ih spreči da prodru u njenu "srž", tačnije u povlašćene, vlastelinske države (Grčka, Bugarska, Rumunija takođe su članice EU, ali su se bez obzira našle s one strane NATO žice). Ona im okreće leđa, a isto očekuje i od nas, uz obezbeđivanje "moralne pobede" time što će nama i ostalim vazalima udeliti koju vaspitnu na račun tretmana nepoželjnih ljudi. Ali uprkos po kojoj ćuški, EU i Srbija napokon su složne u poruci "Ne želimo vas".

Stanari Despota Stefana 68b sa izbeglicama (24 sata)

Na kraju ko pomaže? Obični građani. Podstaknuti samilošću, savešću, osećajem pravde, verom, ideologijom ili kombinacijom navedenog. Oni su ti koji od svojih malenih kućnih budžeta kupe kilo voća, vlažne maramice, crni čaj. Koji vide da je majkama u egzilu strahovito bitno da im deca unesu neki vitamin i da budu čista. Koji misle na ljudske potrebe ovih ljudi.

Preksinoć je bio moj drugi put u okviru (prilično) redovne vikend akcije pomoći migrantima. Svako pomogne u skladu sa vremenskim i materijalnim mogućnostima. Ali pomoćnika je malo, a onih kojima je pomoć potrebna je dobro. Marfi se dobro slaže sa ovom vrućinom, pa je uz rekordno veliki broj izbeglica bio, bar početkom večeri, rekordno mali broj donacija.

I tu dolazi do izražaja čitava tragedija, kada se grupa od 30-40-50 ljudi - uglavnom dece kojima pomažu roditelji - gura da dobije sezonsko voće kao da je u pitanju zlato. I vidi se da većina njih nije na to naviklo - ima ih siromašnih, ali najviše ih je "srednjih", prosečnih ljudi osiromašenih i unesrećenih ratom i haosom, semenom uništenja koje je posejao upravo savez zemalja čijih granica žude da se dokopaju.

Iako je situacija bila adrenalinska i haotična, moram da napravim odstupnicu jednom paralelom: pre nekoliko godina kada je je japanska ambasada besplatno delila sadnice japanske trešnje na Trgu, ne-gladni, ne-žedni, obučeni odrasli ljudi su se tukli da bi dobili nešto džabe. 

Zamislite sebe kako se nalazite pod otvorenim nebom. Još ste daleko od svoje destinacije i nema garancije da ćete uspeti iz prvog puta, da nećete moći da počinjete iz početka. Svaka para vam je važna, a sve vam se naplaćuje. Držite dete za ruku i pomažete da među gomilom drugih dođe do jedne od petnaestak malenih voćki. Do jedne male čaše hladne limunade na ovoj vrelini. A usta ima na stotine, samo tog dana, u tom trenutku. Stotinama prethodnog dana nije imao ko da da čak ni tu mrvicu.

Par tinejdžera se izguralo da uzme nešto, ali osim njih sve je otišlo manjoj deci. Dok je gužva bila manja, ponudila sam čašu limunade jednoj od majki. Odbila je, znajući da će čaša onda otići drugom detetu.

foto: No Border Serbia

A mi imamo luksuz da se mrštimo ako nam dete pojede samo jednu voćku dnevno, a ne preporučene dve voćne užine. Prejedamo se i nalivamo preko mere i stvarima koje naše telo apsolutno ne hrane. Ne treba nam snage za neizvesni put dug hiljadama kilometara, a krov nad glavom, tekuću vodu i toalet uzimamo zdravo za gotovo.

Mi ne razumemo koliko smo privilegovani u odnosu na najveći broj stanovnika ove planete, ljudi isto koliko smo vi i ja.

Ali nepravda je neodrživa i stvari će se izjednačiti, organizovano ili spontano, mirnije ili nasilno. 

U jednom članku jedan od izbeglica primećuje da ga ih se domaćini "pomalo plaše". Mislim da se ne plaše njih konkretno koliko onoga što simbolizuju, što svedoče. Rat. Izbeglištvo. Siromaštvo. Bezizlaz. Dokaz da je naša beda daleko od najgore - uvek može gore. Upravo zato su mnogi isprovocirani pristojnom pojavom izbeglica. Da, oni se trude da budu normalno obučeni. Čak imaju i mobilne telefone! A mi volimo da mislimo da neko ko ima smarfon ne može da postane izbeglica. Želimo da previdimo i potisnemo koliko smo slični, i da nam je u očima "razvijenog sveta" namenjena ista sudbina"

Nikada ne znate kada ćete se i vi naći u nekom egzilu, pod vedrim nebom. Već ste, zajedno sa njima i mnom "sa one strane ograde". Ne znate da li ćete i kad ćete biti prinuđeni da se otimate za jednu malu petrovaču za dete. Sigurnost da i sami nećete morati da bežite može da se temelji jedino u potpunoj iluziji.

Makar zbog toga imajte srca, imajte razumevanja. A niko neće ostati da vam preotme posao zbog čaše osveženja i humanog piškenja.

Posmatrala sam kako jedan od izbeglica sa velikim rancem na leđima pita taksistu za cenu vožnje od jednog hotela do stanice. Čula sam priče kako ih naši taksisti često šikaniraju i deru. Ali ovaj taksista saopštava cenu ne veću od one koju bi saopštio meni. Bacaju "kosku" jedan drugome, bratski, uz široke osmehe. Grupa kreće. Raduje me što čak i u beznađu nečije srce zablista.

Jer ogladnjeh, i ne dadoste mi da jedem; ožednjeh i ne napojiste me.

Stranac bijah, i ne primiste me; nag bijah, i ne odenuste me; bolestan, i ne posjetite ste me.

Tad će mu odgovoriti i oni govoreći: Gospode, kada te vidjesmo gladna i žedna, ili stranca ili naga, ili bolesna ili u tamnici i ne poslužismo ti?

Tada će im odgovoriti govoreći: Zaista vam kažem: kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste.

(Jevanđelje po Mateju 25: 42-45)

No Border Serbia blog - najave akcija, izveštaji, preporuke za donacije, ispovesti migranata.
FB događaj (koji se apdejtuje za svaku predstojeću akciju)
Reprotaža (24 Sata) o velikodušnim i samoorganizovanim sugrađanima iz ul. Despota Stefana
Fotoreportaža iz parka (Aleksandar Trifunović)
Ima par zanimljivih priloga i na Slobodnoj Evropi, ali ne bih je citirala dok ne promeni ime u ispravno "Tvrđava Evropa".