Meta šabanizacija

savetnica premijera u bliskome zagrljaju sa vlasnikom "promotivnog štanda BGH20" Savanove

Ovog leta, čini se pojačano, kroz rasprave, izjave, rešenja i posledice, jasno se ogoljuje pravo, dobro poznato lice fronta koji nam sve više radi o glavama. Sigurno bi se mogle izvoditi različite definicije. Ali meni jedna reč prosto organski odzvanja kao prava.

Šabanija.

U svojoj priči „Hrast i vlast“, Voja Žanetić precizno razobličuje maske naših moćnika, koji bi voleli da verujemo da su gospoda jer nose odela, pametni jer nose naočare i napredni nobles jer baljezgaju o „progresu“ i „Evropi“. Britko je ogolio njihovu primitivnu, šabansku suštinu, džiberski eho svih njihovih iskaza.

Savinački hrast i još nekoliko aktuelnih javnih problema vezanih za ekologiju, kulturno nasleđe i javni prostor, isterali su na videlo ovu esenciju tako da samo onome ko ne želi ne može da bude jasno o čemu se radi.

Svakako da bi moglo da se drugačije uvije. Ali šta je u sred javne polemike reći „ubiste me s tim hrastom“ nego šabanija? Šta je drugo reći „baš me briga“ za živo biće, tačnije čitavu jednu vrstu, nego šabanija? Šta je lobirati poglavicu i javnost masnim lažima i izvrtanjem činjenica uz alarmantnu količinu bahatosti, arogancije i neznanja, nego šabanija? Šta je nivelisati i asfaltirati crkvu iz četvrtog veka, a reći da ste je „konzervirali“ nego šabanija?

Paralelni primeri mogu se naći i u svakodnevici. Recimo, imamo periodične komšije. Podšišani, izblajhani, preplanuli, sve što treba. Svakog dana kada dođu u stan, peru i ribaju prozor od golubijeg guana kao da im sam život zavisi od nepostojanja trunčice kake na njihovom novom simsu. Ali ih zato najapsolutnije ne interesuje kada sunđer kojim su ribali padne na travnjak ispod prozora i ostane tu. Kao što ih nisu interesovali celofani od klime koje su isto tu ostavili. Kao što ih nije interesovalo što su renovirali taj stan otprilike šest meseci, sa redovnom gromoglasnom bukom baš u vreme kućnog reda (koja se ponavaljala i posle naših intervencija).

Negde drugde, komšije će početi da se parkiraju na tuđem placu čim ovome padne ograda. Njihove "kolege" na placu pored, u odmorišnoj tišini prirode odvrtaće muziku iz automobila, jer im se može, a onda će se dok roštiljaju drati jer od baseva ne čuju jedni druge. Nikada ih neće interesovati što gotovo svim njihovim susedima njihova periodična invazija smeta.

Veza između ovih priemra možda nije toliko očigledna, ali je svakako tu kada se malo zagrebe. Ljubav prema sopstvenom – i samo sosptvenom – komoditetu uz nemar prema opštoj dobrobiti jedna je od ključnih odlika šabanije.

A riba uvek od glave smrdi. Porast šabanizacije naroda ide zajedno sa šabanizmom onih koji su na njegovom čelu. Ironično, oni su najnesvesniji svoje šabanije. Čak šta više, ubeđeni su u sopstvenu superiornost.

Naša i svetska neoelita, ili oni koji je glorifikuju i teže joj, ne vide da „progresivan“ ne može da bude onaj koji prezire, gazi i urušava interese zajednice i opšte dobro (poput vazduha, vode, javnog prostora, kulturnog nasleđa) misleći samo na globalni keš i sopstvenu zadnjicu.

Pre ili kasnije, svako ko krene ovim putem počne sa bahatim ponašanjem - šabanizmom, obično u proporciji sa moći kojom poseduje. Ili samo oseća kao da je poseduje. Ili je tek želi. Sve počinje od želje i oportunizma, u za čiju je mogućnost materijalizacije već potrebno pregaziti mnogo kičmi.

Izlgeda da moć, bilo da ona dolazi sa posedovajem, novcem, slavom ili mogućnošću odlučivanja o tuđim životima i velikim pitanjima ide ruku pod ruku sa šabanizmom.

Sadašnja vlast i njihove podguzice bili bi posterchild za šabaniju. Zrači iz svakog njihvogo gesta. Svežiji primeri: montiranje „privremenog promotivnog objekta“, a u stvari šabanske fensi kafane na javnoj površini, od državnih (dakle, naših) para. „Širenje“ Premijera u dočeku Visokom Predstavniku sa muzikom i šahom dok je pola centra pod opsadom takođe (a u toku sledeće noći posečen je hrast). Pričali su o milionima, kaže. Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine.

No, naivni smo ako mislimo da su šabani samo ljudi poput onih sa naslovne slike ovog posta. Mnogo je ovih simptoma koji u šabanstvu ujedinjuju naše vlasteline, većinu predstavnika „opozicije“ i neke predstavnike pseudo-levice, ma koliko se oni na prvi pogled činili različiti. Svako ko je obazriv i živi dovoljno dugo svedočio je transformaciji nekih prominentnih kul tipova iz svog okruženja u šabane čim su se domogli moći i novca. Gledati takve ljude kako pokušavaju da održe svoju posebnost i imidž kul likova, možda je još mučnije nego posmatrati veselu svitu svitu gore.

Takođe, naivni smo ako pomislimo da je šabanizam endemičan za naše prostore, iako, priznajem, ovde ima jednu posebnu bahatu oštricu. Ali zbog kulturoloških razlika nismo opremljeni da ih uočimo precizno, kao što ovca prepoznaje pojedinačna lica iz svog stada, a nama sve ovce izgledaju isto. A opet, jedan francusku novinar će momentalno uočiti šabanizam drugih francuskih novinara koji bi nama lagano izmakao. Možda baš zato autohtona kvazi-elita, kada se ugleda da „svetsku gospodu“, ne shvata da se u stvari možda ugleda na alohtone šabane.

Šabani dolaze u različitim pakovanjima. Ne treba ih identifikovati ni po garderobi, ni po muzici, po mestima i deklaracijama, već po stavovima i vrednostima.

Opšte smernice. Šabani najviše od svega vole da govore u velikim ciframa, uticajnim imenima i poznatim brendovima i fetiš-objektima, bilo da ih poseduju i poznaju, ili samo o njima sanjaju.

Oni lebde na oblaku samobitnosti. Za njih je sve roba i misle da se svako i sve može i treba da se trži; ta tržišna vrednost je jedina koju priznaju. U trci do tržišnih ciljeva sva sredstva su dozvoljena, gaženje preko leševa i preko živih ljudi i drugih bića. A životne, duševne i duhovne vrednosti vredne su samo cinizma i prezira, bilo da se radi o dobročinstvu bez dobiti, solidarnosti, uverenjima i veri. O dobroti uopšte.

Da, tako malo je potrebno da se ispuni preduslov za sejanje zla po Zemlji.

* * *

Ljudi sve češće defetistički govore o tome kako smo „MI ovakvi i MI onakvi“ kao zajednica, građani, narod. Ispada da smo zasluži sve ono što nam se radi i da je na nama da njihovu samovolju prihvatimo kao zasluženu kaznu. A to je upravo stanje kolektivnog uma koje vlastelini priželjkuju. Uostalom, i sami su nam to rekli, nemali broj puta.

Međutim, previđa se granica, granica ljudskosti. Postoji linija koja se pređe kada pojedinci prestanu da pripadaju tom zbiru „MI“, kada se sami izuzmu iz toga kroz svoju žudnju za ličnom dobiti, dokazujući se preko umornih leđa zajednice kojoj su nekada pripadali, donoseći odluke koje povređuju kolektivna osećanja i dostojanstvo zarad stvarne ili zamišljene lične dobiti. Odluke koje njih postavljaju iznad.

Uzdignu se u odnosu na okolinu-hraniteljku i pomisle kako su oni pametniji od ovih budala jer su „bolje“ prošli - više su za sebe, sebe, SEBE iscedili. Kao što su čak i sekači savinačkog hrasta sigurno pomislili zbog svojih, pretpostavimo, masnijih džeparaca za prljavi posao u odnosu na druge nekvalifikovane kolege.

Čak i kada bi „oni“ bili u većini, opet ne bi mogli da govorimo o zajedništvu, o množini; prirodna posledica destruktivnog, patološkog egoizma je nemogućnost da se pripada zajednici. Takav pojedinac se u zajednici ponaša kao strano telo. Tako da se ne radi o tendencioznom izopštavanju. Sa takvima se po prirodi stvari ne može biti „mi“.

To je granica od koje „oni“ više nisu „mi“ i radi sopstvenog mentalnog zdravlja trebalo bi da prestanemo da ih računamo u sopstvene redove i bičujemo se zbog njihovih nedela.

Magle nam vid. Ne vidimo jedni druge, ne vidimo se mi koji želimo da budemo „mi“ i želimo da stvari budu bolje, za sve.