Saturday, June 13, 2015

Nebo, snovi, psihodelija



Promocija albuma „Život u dvoje“ grupe Ti u Miksalištu.

foto: Ti FB
Snovi u groznici su uvek neobični, puni pretakanja i metamorfoza – boja, likova, događaja. I inače dovoljno nejasna granica između snova i stvarnosti postaje još neuhvatljivija, pa se dešava da u trenucima u kojima ležeći u krevetu pretpostavljamo da smo budni vidimo oblike i doživimo osete sa one strane svesti. Halucinantni snovi. Psihodelični.

Trećeg dana bolovanja, sa šmirglom u grlu čitam odličan intervju sa Ilijom Dunijem, gitaristom i pevačem grupe Ti. Na samom početku piše da Trajče Nikolovski, bubnjar, (takođe) boluje pa nije mogao da učestvuje u intervjuu. Unapred skupim snagu da ipak odemo na koncert. Ako Trajče kao rekonvalescent može da svira, mogu ja valjda da slušam. A čovečuljak može da ode na svoj prvi električni koncert.

Mali ljudi imaju veoma malo strpljenja, pa smo svesno morali da žrtvujemo Telegram. Stigli smo do i dalje praznjikavog „Miksališta“ pred početak Enšovog nastupa. Miksalište je prostrano, lepo adaptirano, taman onoliko sirovo koliko treba da bude. Ta sirovost je najmlađeg posetioca koncerta odobrovoljila u nepoznatom okruženju. Parčence terena sa peskom i šljunkom bilo je idealna zanimacija. Kome još trebaju igračke. Sve bitne igračke sinoć su bile na bini.

Nije mi blizak elektro pop kojim se bavi Ensh, pa se ne osećam kompetentno da kometarišem, osim što je bio sasvim prijatan saundtrek za naše parče peskošljunka i povremeno cupkanje. (edit) Iako njegova muzika nema baš nikave veze sa Deftones-ima, momentalno me je kretnjama, pa čak povremeno i stilom pevanja, asocirao na China Morena. Pitam se da li ih je slušao u nekom formativnom periodu.

Ti stupaju na scenu oko pola 9, kako je i najavljeno – uz zalazak sunca. Iako iz Miksališta baš ne puca pogled, mekoća sumračnog svetla i nastupajuća tama usklađena sa prvim taktovima bila je neverovatno efektna – delovalo je da su nas Ti, kako se sumrak pretvarao u noć, uveli u svoj psihodelični san.

Uprkos tome što je tema nastupa promocija novog albuma, Ti biraju da koncert otpočnu starijim mekšim hitovima, poput uvodne „Ja tebe nemam“. Ovo ima razgaljujući (i verovatno željeni) uticaj na publiku – ruke su u vazduhu, ovacije su glasne.

Živi nastup u prvi plan baca psihodelično-krautovske nijanse Ti. Uživo su daleko uočljivije nego na albumu, kako kada je reč o Ilijinoj gitarskoj vožnji ili Trajčetovom reskom elektronskom bubnju. Međutim, kraut može da zvuči previše matematički, psihodelija može previše da se izgubi u dugim gitarskim deonicama. Jednostavni pop format pesama Ti im pomaže da izbegnu ove klopke i izvuku najbolje iz oba velika uticaja da bi time ogrnuli svoje pesme. Verovatno zato pesme sa izraženim ovim elementom – a kojima album „Život u dvoje“ obiluje - posebno blistaju uživo; recimo „Vreme ne postoji“ zvučala je veoma moćno, a „Sve uz put mi je“, aktuelni singl koji je sav u pomenutoj vožnji, možda je bila i najupečatljivija pesma večeri.

foto: Ti FB/Ema Ema Ema
Kada gledate Ti na bini, zaista nemate utisak da je u pitanju dvojac koji postoji samo tri godine i promoviše svoj drugi album. Da, to je svakako dar, ali ne samo to – iza ovakvog zvuka stoje godine, meseci, sati svakodnevnog predanog rada (kao što intervju iz drugog pasusa i potvrđuje). Zato Ilija Duni i Trajče Nikolovski na bini doslovce postaju „jedna duša, tela dva“. Bend je organizam, bend i treba da bude organizam; Na radost svih nas u publici, Ti to jesu. Čak su i tradicionalno nezainteresovani poslednji redovi bili zaokupljeni čistom naelektrisanom energijom koja je izbijala iz zvučnika.

Jedina zamerka, o kojoj mi je prosto neprijatno da pišem jer je bend sa svoje strane tako dobro svirao, ide na račun zvuka. Iako je ozvučenje samo po sebi pristojno, zvučnici sa leve i sa desne strane bili su uglavnom potpuno neusklađeni. Leva strana je dosta zvečala, a kada bi se uključila Dunijeva bas pedala – bas bi pojeo sve ostalo. Sa desne strane je zvuk bio čistiji, a utišan bas se „dopunjavao“ od prekoputa. Takođe, pri manjem pehu na recimo trećoj pesmi – kada se ozvučenje bukvalno isključilo (što bend nije mogao da zna, s obzirom ima slušalice iz svojih pojačala/monitora; sada vidim informaciju da je neko iščupao kabl iz miksete), tonci su reagovali sramotno sporo i možda je prošao i ceo minut pre nego što su ponovo uključili bend. Lepo bi bilo da Miksalište obrati pažnju na tonske majstorije na budućim koncertima, jer je šteta da utisak o ovako dobrom prostoru pokvari murdarluk zvuka.

Baš tokom „To su samo reči“, prve pesme bisa, čovečuljka izdaje snaga i moramo da krenemo. Virimo još neko vreme od spolja kroz ogradu, gledamo prve redove u zanosu. Dok prolazimo kroz usku ulicu između zidova potpuno prekrivenih jarkim bojama, zvuk nas i dalje prati. Melanholična deonica sa klavijaturama me u trenutku podseti na stari Mizar, što itekako ima smisla. Razna prostranstva i misaone ravni, prošlost, sadašnjost i neizvesna budućnost u savamalskoj uličici prepliću se baš kao boje zalaska sunca. Uostalom, vreme ne postoji.

Nećemo preterati mnogo ako kažemo da Ti imaju sve – inspiraciju, kompletne pesme, odlične melodije, sinergiju, usviranost, prepoznatljivost, karakter. Vredni su. Imaju žar da istraju, imaju spontanost – pravu, ne odglumljenu, a to se u ovim krajevima retko viđa.

Imaju i odanu publiku. Tokom bisa, prvi redovi su izgledali gotovo kao da je na bini Kralj, uz predano pevanje umesto vrištanja, što je još lepše. Odsustvo dela mlade beogradske muzičke (muzičarsko/kritičarske) scene čije bi prisustvo bilo za očekivati više je šteta za njih nego za Ti. Mogli su nešto da nauče.

Imamo formiran stereotip o zalascima Sunca kao nečemu ljigavo romantičnom. Svakako, romantičan može da bude; ali pomislimo na boje koje se pretapaju, stapaju, bukte i tonu u svoje suprotnosti, boje koje se tope. Psihodelija, zar ne? Hvala grupi Ti što su nas sinoć uveli u psihodelični san, i što su organizovali koncert tako da mogu da ga čuju i mali ljudi i njihovi pratioci.