Glasnije i(l) tiše - Bojana Bulatović Bo uživo u Antishopu, 8/10/21.

Prošlog petka u Antishopu (post-kovid Elektropionir) prisustvovali smo stidljivom buđenju koncertnih aktivnosti (znam da ih je tu i tamo bilo tokom čitave ove godine, ali i dalje nemamo zvaničnu sezonu, i dalje nemamo utisak normale). Na moju neizmernu radost, za ovaj novi početak bila je izabrana Bojana Bulatović Bo. Nikada nisam imala priliku da gledam njen solo akustični set, a oduvek sam želela - jer jasno je da nekim njenim pesmama upravo trebaju mir, zamračeni kutak u nivou zemlje i iskrenost akustike. 

DJ podrška bio je Žikica Simić, koji je sa svojim standardnim setom otpadnika i desperadosa Tajanstvenog voza (i Neonske duge) u toku malo jače od sat vremena sasvim prigodno napravio uvertiru u senzibilitet koji izražava Bo.

Prvi utisak, koji prosto prosto preko reda mora da izleti iz ovih prstiju bez mnogo stilskih začina - ono što je neodoljivo kod svih pravih muzičara je što je užas pandemije i izolacije izvukao iz njih je neki novi žar za sviranjem, ogromnu, svetu posvećenost koja im isijava iz glasova, trzaja gitare, iz očiju. To je bilo vidljivo čak i na online live svirkama, ali uživo postaje zaita dirljivo iskustvo - gledati i slušati ih kako vraćaju svoju autorsku moć, na zajedničku radost.

Bojani je ovo takođe bila prva svirka od kako je sve počelo, i nije bila izuzetak od goreopisanog fenomena. Posle stidljivog početka “Vojnika”, magija je veoma brzo uzela zalet i očas posla smo zajedno bili usisani opojno, gusto melanholičnom atmosferom koju da stvoriti samo Bojanin jedinstveni glas, jedna gitara sa 12 žica i dve usne harmonike.

Izbor pesama bio idealan - izostale su najpoletnije pesme poput “Igrača”, a dobili smo “Kraj”, “Priču o mornaru”, Nju (“Ona”), "Ne brini", “Depresivnu pesmu”, “Glasnije il’ tiše”, i naravno, “Vudu vrača” i “Cipele”. 

Izbor je pasovao ne samo atmosferi intimne akustične svirke, već i opštoj situaciji u kojoj se nalazimo i klupku pomešanih osećanja koje nosimo u sebi. Svih zebnji, kajanja, beznađa u kombinacjji sa zadivljenosti pred životom, nadom i neizmernom ljubavi. Verujem da smo tokom rolerkoustera pandemije (a posebno pandemije u Srbiji) svi iskusili ovaj koktel, i po mom mišljenju upravo on je reflektovan u ovoj setlisti. Izgubljeni mornari, duhovi iz flaše, Pavlovljevi psi zaglavljeni u kavezima refleksa i navika, ali i srce-na-rukavu ljubavni iskazi poput "njeni poljupci kao bombe ruše tvoje mračne katakombe, i rađa se nada u srcu sivog grada". Da, Bojanin nastup bila idealna prilika za nekoliko pročiščujućih singalongova.

Dođi lutko, vidiš da sam mrtva

Možda je baš zbog svega kroz šta smo kolektivno prošli ovog puta posebno teško pala Depresivna pesma - bukvalno sam osetila fizičku teskobu u solarnom pleksusu na kulminaciju pesme:

Ne vodi me na more

Insekti vrište, šume gore

I mami mene plava dubina

Dođi lutko, dođi, ovde je tišina

Mene treba ovaj grad

Baš ovakvu kakva sam sad

Mene treba ova država

Svake noći da u uvo mi peva:

Dođi lutko, budi moja žrtva

Dođi lutko, probudi me

Dođi lutko, vidiš da sam mrtva

Dođi lutko, spasi me.

Zaista, uvek prisutni htonski šapat ove zemlje se u prethodnih godinu i po dana pretvorio u bizarni poklič. 

Prošli smo put od zatvaranja u KPD maniru sa jednocifrenim brojem umrlih, a zatim godinu do godinu i po dana kasnije, taman kad je najosetljivijima istekla zaštita koju pruža vakcina, kada imamo minimum 50 mrtvih dnevno, ali zapravo niko ne zna koliko ih je tačno, kada je zdravstvo na izdisaju, preprušteni smo na milost i nemilost hirovitom virusu. 

Između njega i nas jedina tanana barijera su sopstveno i kolektivno rasuđivanje - ali kakvo? Oko Spomenika Koji Nema Cenu pleše se danse macabre (sada mi je palo na pamet da je možda zato na set listi nedostajalo “Zombi kolo”) i kliče se nad svakim ko je umro vakcinisan. Venčava se, pa se umire, umire se pre nego što se rodi; ali “nešto je tu sumnjivo, kako virus da ubija tako? ”. Posebno kad se ljudi samo malo vesele? 

U prevozu tokom rekorda u broju zaraženih vidiš onog jednog bez maske, ali sa glupavim ponosom na licu - on nije kao mi ostale ovce koje su se zajebale da nekad u životu zapravo nešto nauče. Na okupljanjima sa podozrenjem gledamo onog pored sebe, osluškujemo kašljuca li i pokušavamo da pretpostavimo da li je vacinisan, ali ispostavlja se da su procene nemoguće, da pojma nemamo ko je prihvatio da širi dahom širi bedu i moguću smrt - jer svi imamo nekoga ko nas je iznenadio i srušio nam sklepane sisteme detekcije pretnje. Kao da smo kolektivno ostali "samo talog od tanina".

I na sve to, država se igra igre “dobar pandur loš pandur” radi pumpanja rejtinga umesto da preuzme odgovornost, mrtva i mrtvozorna; možda biti njena žrtva nikada nije bilo realnija mogućnost, bar u ovom veku. 

S druge strane, ironično, upravo zahvaljujući tom nemaru smo mogli potpuno slobodno i bez ograničenja da se okupimo da slušamo Bo. Ipak, i dalje želim da verujem da je njena publika spada u onih 50% brižnog i pažljivog dela populacije.

Nekad smo bili mi, a sad smo samo tragovi obuće

Iako kako kaže “mora malo da zamrači”, oduvek krajnje humano nastrojena Bo nije htela da nas ostavi sa ehom horora što nam peva ova država, pa se nastup završio pesmom “Cipele”, onim momentom kada pevanje prerasta u pripovednje. Priču u kom se ljubavna priča prespaja sa tržištem neoliberalizma i gutaju bar jednog od protagonista. Pre toga, da podigne atmosferu sleteo je "Vudu vrač", najživlja pesma na set listi koja je ujedno, kako je Bo u zezanju zaključila, i “pesma vašeg detinjstva”. 

Ali to je stvarno istina! Ako ste gravitirali alternativi ranih dvehiljaditih niste mogli da zaobiđete ovu stvar, sa njenim antifolk ritmom i tipično za Bo bogatom lirikom. Iako sam naravno kao pobunjena tinejdžerka slušala daleko teži i agresivniji zvuk, Vudu vrač se utisnuo duboko u podsvest i zajedno sa još nekim pesmamaiz tog perioda, postao saundtrek te epohe i etape života ovog grada. Ja čuvam stražu na ruševini / motrim na pustinju / ja sam tvoj dvogled…

A Bo nepogrešivo emituje njegov duh - tu su i bol i radost, tuga i smeh, čista ljubav uz dašak ironije, melodija sa momentima disharmonije, ali iznad svega izuzetna moć kreacije koja rezultira nečim jedinstvenim, beogradskim. Zaista, čak ni posle Depresivne pesme ne možete da se ne nasmejete kada Bojana u sred druge stvari napravi “pauzu za naočare”, baš tako je naglasivši - što je samo po sebi već bilo dovoljno smešno, ali dobije posebno na težini kada se setite ko još stalno pravi (obično dramsku) pauzu za vraćanje naočara. Bezbroj je takvih detalja.

Zbog svega toga, kada slušate Bo na ovakvom nastupu ne možete da ne osetite neku opojnu, toplu setu (posebno ako sedite sami sa čašicom i nemate kome da odradite makar delimični transfer viška osećanja). To je taj diskretni šarm, koji je bio na svakom koraku Beograda mog detinjstva, pre nego što je počeo da psihotično vrišti i šljašti spolja dok se raspada se iznutra. 

Na sreću, taj šarm još uvek opstaje i živi u ovakvim ćoškovima i ovakvim prilikama. Zato, obratite pažnju i na Bo i na to šta će nam Antišop ekipa i drugi nezavisni organizatori još spremiti da zalečimo pandemijske rane. Hvala im i unapred i unazad.

Napomena: boldovani hiperlikovi u testu vode do snimaka sa ovog koncerta!

Tesla's Hotel Room

Ovih dana se Nikola Tesla spominje dosta, i sve u nekim neprijatnim kontekstima; kontekstima od kojih bi se i on sam prevrtao u grobu, da su mu ga po želji omogućili. 

Tako sada mestom gde on počiva - Muzejom Nikole Tesle - upravlja partijski postavljena osoba koja jedva ume da govori. Na mestu direktora Muzeja smenila je dr Branimira Jovanovića, jednog od najboljih poznavaoca Teslinog života i dela kod nas. Čoveka koji sve što radi, radi promišljajući Tesline vizije. Koji je na Teslinom delu i diplomirao, i magistrirao i doktorirao i koji je u muzeju proveo bezmalo 40 godina. Koji je pre samo 10ak dana otvorio fantastičnu izložbu o jednom od naših najvećih naučnika u Pekingu.

Ni veliki vizionar Ilon Mask ne štedi Teslino ime, pa je tako poslednji u nizu poteza na njegovoj downward spirali to da će lansirati brend tekile, koji će se izuzetno maštovito zvati - Teslaquila. Kao, kad u Tequila ubaciš "sla" dobiješ Teslaquila, kao Tesla-quila kapirate AHAHAHAHAHAHA... not.

A za kakve nakarade u vezi Teslinog dela je tek Ivona Jevtić lukavo postavljeni paravan, i šta će se dešavati iza kulisa dok se mi smejemo njenom "prvom i drugom Kosovskom boju" verovatno ne možemo ni da zamislimo.

(Moram da se setim i da se masa zabrinutih građana ljutito okupila kada je SPC htela da preuzme Teslinu urnu i sahrani je, a sada, kada se i dotični ostaci i dragocena arhiva nalaze pod upravom krajnje nekompetentne osobe koja je već bila uključena u finansijske malverzacije - nikom ništa. Zanimljivo).

No, nije baš sve crno. Večeras će u Domu Omladine nastupiti "porodični" čikaški alt-kantri bend  Handsome Family, i izvešće verovatno najlepšu i najnežniju pesmu ikada napisanu o Nikoli Tesli - Tesla's Hotel Room.

Tesla's Hotel Room okreće fokus na poslednje godine njegovog života. Balada nije posvećena samo  naučno-tehnološkoj legendi, već prikazuje Teslu-čoveka - jedno genijalno, nežno i neshvaćeno biće, zatočeno siromaštvom daleko od svog doma i ostvarenja velikih ideja koje je, kao i golubove, negovao do samog kraja.

Pesma iz True Detective jeste dobra, ali nije najbolje što Handsome Family imaju da ponude. Zato, ako večeras budete u DOB-u, obratite pažnju na sve te poslednje dane čuda kojih HF tako vole da se dotaknu u svojim pesmama.

Nešto lepo u Beogradu za Nikolu Teslu, makar moralo i iz Ilinoisa da dođe...

In the last days of wonder

When spirits still flew

Where we sat holding hands

In half-darkened rooms

Nicola Tesla in the Hotel New Yorker

Nursing sick pigeons by the open window

Dreamed of a death ray to disintegrate matter

Detected Morse Code from far away planets

He couldn't stand the touch of hair or of skin

But stroked feathers gently on trembling wings

Drew plans for a camera to photograph thoughts

Vacuum tube lights, wireless phones

In the last days of wonder

When spirits still flew

Round bubbling test tubes

In half-darkened rooms

Edison and Westinghouse

In silk brocade

Ate oysters Rockefeller

With French champagne

But Tesla grew thin

Eating only saltines

Going days in his lab

Without any sleep

Dreaming of God

As an x-ray beam

He was hit by a cab

While crossing the street

Lying on his bedspread

He struggled to breathe

The light bulbs exploded

The air filled with wings

In the last days of wonder

When spirits still flew

Tesla vacated

His half-darkened room

Lost In Space Scarab - gde su nestale recenzije?

Bad Music Boogaloo, Yawning Man, God Is An Astronaut, Beograd i sve poteškoće pretakanja svemira u reči

Nova koncertna sezona je u punom zamahu, a bogami i u onoj prošloj bilo je zanimljivih događaja koji se ovde nisu pojavili. Od proleća je na blogu zavladala je neobična tišina. 

Ne bez razloga.

Naravno, uvek postoje profani razlozi i objektivne okolnosti. Činjenice da Skarab mora da osim Sunca na nebu i recenzija na blogu kotrlja i neke druge, važnije članke, zatim šetnje, mutirane vrtićke viruse, veš, suze i tantrume, čak i poneki ručak. Skarabeji su bube koje se brižljivo brinu o svom potomstvu i ekosistemu, i redovno čiste tuđi nered.

No, ovo nije ništa neobično - velika većina ljudi koji piše o muzici u Srbiji ima svoje redovne poslove i mnoge druge obaveze koje žongliraju uz pisanje o muzici ili stvaranje iste - to se pre svega radi iz entuzijazma.

Razmnožavanje obaveza tokom godina svakako je otežalo izvedbu pisanja, ali nije glavni razlog ove pauze.

Evo male polugodišnje hronologije, taman da pretresemo propušteno i tim putem uđemo u priču.

Retrospektiva - jun, septembar i oktobar 2018

Bad Music Boogaloo

Prvi dokumentarni propust bilo je prvo veče Bad Music Boogaloo festivala, kada su nastupili Bojana Bulatović - Bo, Delaney Davidson i Slim Cessna’s Auto Club.

Uvodni koncert Bo bio mi je tako drag i dragocen da su reči već u startu počele da mi izmiču. Bo, Rade i njihov nastup - tako spontan i nepretenciozan, tako šarmantan, tako onaj Beograd koji volim -  posvećen, emotivan, svoj, savršen u nesavršenosti. Porede je sa Joni Mitchell, ja bih po visprenosti i energiji možda dodala i Michelle Shocked. Ali ipak, ni jedna od njih nije dobri duh mog grada, tako da su mi u odnosu na Bo obe totalno nebitne.

S obzirom da ona retko nastupa, breme odgovornosti da napišem nešto dostojno poraslo je toliko da me je pomalo blokiralo. To je objektivna okolnost.

Ono neobjektivno je činjenica da je meni hajlajt seta bilo to što sam ga podelila sa mladunčetom. Ona mnogo voli Bo i sve vreme je fokusirano pratila nastup dok smo đuskale. Gomilu “objektivnih” zapažnja prosto je potopio mekani obraščić kovrdžave todlerke koja se stidljivo smeškala uz pesme koje voli. Uživale smo, a ni reč nismo rekle.

Delaney Davidson me je iznenadio na više načina. Prvo, očekivala sam nešto svetliji nastup, s obzirom na sadržaj Shining Day, albuma koji je izbacio par meseci ranije. Drugo, očekivala sam da je generalno teatralniji, kabare-skniji. Ono što je Dilejni isporučio Beogradu te večeri bila je sirova, gorka, mračna utroba kantrija - gothic country u punom smislu te reči, sa sve totalno ukletom obradom Henkove Ramblin’ Man, pričom o izgoreloj novozelandskoj crkvi i urlicima iz utrobe. Sve pod baš pakleno crvenim svetlom.

Onda su došli na red Slim Cessna’s Auto Club, moji neskriveni miljenici o kojima sam već dva puta imala sreću da pišem. Kakva radost - da posle toliko čekanja tokom tri godine tri puta gledaš jedan od omiljenih bendova, da ih upoznaš, sagledaš njihovo delo na mnogo potpuniji način, da konpletiraš sliku koja ti je u priličnoj meri obeležila život.

Treći nastup doneo nam je priliku da upoznamo i Džordža Cesnu, Slimovog sina, koji je ovom prilikom svirao električni hollow body bas. Ne znam da li bi bilo primereno reći da svira kao da je rođen u bendu, pošto praktično i jeste :) Njegovo prisustvo možda je dodatno povećalo osećaj bliskost koju taj bend unosi ovaj fragmentisani svet. Pošto sam imala priliku da koncert pratim sa strane i tako vidim i publiku i bend, sinergija koja se stvorila bila je kao na tacni. It is family. It is important.

I zaista mi je bilo lepo, od početka do kraja, ali nije mi se pisalo o tome. Taj Bad Music Boogaloo je bio prvi znak da se nešto menja, da reči iz nekog razloga počinju da mi beže.

 Prvo sam pomislila da sam 1) preumorna 2) da reči zapravo beže u druge tekstove iz potpuno nesrodnih oblasti, pa da odbijaju da se smisleno natalože u vidu muzičke recenzije. Razmišljanje je na tome tada ostalo, uz ideju da ću recku nekada ipak napisati.

Yawning Man u Beogradu

Onda je to “dugo leto u toku kog ću sigurno napisati sve što sam htela” naprasno bilo gotovo i 1. septembra sam se obrela na Atom Akademiji, gde su nastupale kalifornijski desert rock kraljevi Yawning Man. Bend o čijem koncertu maštam 10ak godina, a koji mi je delovao totalno nemoguć, najednom je se ostvario za mene i još 40ak entuzijastičnih duša u neobičnom prostoru Atom Akademije, u “crevima” dobro mi poznate zgrade Fakulteta za fiziku. 

Kako sam zakasnila, bend je bio na bini i samo njihovo prisustvo bilo je već dovoljan šok. Dodatni je bilo njihovih sat i po peščano tečne pustinjske post-rock vožnje. Dok sam ih slušla činilo mi se kao da je gomila bendova sa zapadne obale koji su postali mega poznati devedesetih - od Tool-a do Soundgarden-a - kraj osamdesetih proveli tripujući i slušajući Yawning Man na njihovim redovnim famoznim lajv sesijama koje su se napajale iz agregata u srcu kalifornijske pustinje.

Negde na sredini nastupa već sam počela po glavi da muljam utiske, do te mere da su na silu formirane rečenice počele da me dekoncentrišu u praćenju koncerta. Kažem na silu, jer svirka Yawning Man je toliko fluidna da je trpanje u jezičke konstrukcije delovalo kao čista prisila.

Neko rešenje bi bilo popisati/izmozgati reference, poređenja, i značajne istorijske trenutke, ali opet, to ne bi prenelo moj doživljaj koncerta. 

I onda mi sine ta gnusna ideja.

Pa ne moram da napišem ništa!

Ovim osvrtom na neki način ispravljam nepravdu. Svakako je šteta da ne ostane ni jedan pisani trag gostovanja tako legendarnog i uticajnog, a čudesno nedovoljno znanog benda - stvar je u tome što oni gotovo dve decenije nisu imali potrebu da trpaju svoju muziku sa razigranim osobinama peščanih dina na standardne albume. Baš kao što ni ja pre mesec i po nisam imala potrebu da je kalupim u pasuse.

I tako sam pre četiri dana otišla na God Is An Astronaut, sa jasnom idejom da o tom koncertu neću pisati. I bilo je oslobađajuće.

Svi problemi pisanja recenzija

Sve ono što me koči u pisanju nazire se gore, ali ipak želim da ih podrobnije pojasnim, kako vama, tako i samoj sebi.

Teorija i praksa

Istina je i verujem da je očigledno - o mnogim žanrovima, a i istoriji popularne muzike generalno, ne znam dovoljno da bih uvek mogla da uzgradim valjan i potkovan teoriijski narativ. Poređenja sa veličinama, uzori, reference, sve te standardne stvari. Iskreno, ma koliko bogohulno zvučalo, nije mi ni preterano bitno, jer mislim da ne moraš uvek sve da znaš da bi osećao i uživeo se.

Međutim, čak i kada je znanje tu i čeka da bude upotrebljeno, ponekad deluje kao puka distrakcija u odnosu na suštinu. 

Pravi primer za to bi bili Swans, jedan od najznačajnih bendova u mom muzičkom formiranju. U vezi Swansa i stvaralaštva Majkla Đ/žire jesam potkovana. Gledala sam ih uživo 2011. u Zagrebu i 2017. u Beogradu. Ovde nema recenzije ni jednog od ta dva koncerta.

Zašto? Zato što sva potencijalna poređenja, analize, odmeravanja i ruminacije na temu deluju tako beznačajno i ništavno u odnosu na duboki, visceralni, primordijalni utisak koji nasup Swans ostavlja, a koji pride evoluira u tom trenutku, vama pred očima i iznurenim ušima. Sa Swans uvek postoji nepremostivi raskorak između doživljenog i onoga što uopšte može da se kaže. Verujem da upravo zato MG ne krije neprijateljstvo prema pokušajima definisanja njegove muzike. Sve je u iskustvu, a ako ispadne stvarno dobro - u transcendenciji. 

Iako ne stvaram sopstvenu muziku, i sama počinjem da imam sve veći problem sa kategorizacijom, ocenjivanjem, vivisekcijama muzičkih dela. 

Vode me daleko od onoga gde želim da me muzika vodi. Mute vodu i skreću temu.

2. Reči vs. Osećanja

Kako godine prolaze, muzika mi psihički sve više znači, i često mi je jedino sredstvo za izvlačenje i kanalisanje emocija. Pritom često nisu u pitanju neke grandiozne emocije, već sposobnost da osetim bilo šta. 

Živa muzika ima sposobnost da nas povede da (ponovo) otkrijemo i otkopamo unutrašnje pejzaže, zagušene i zagađene đubretom svakodnevne borbe za opstanak u jednoj obogaljenoj kolonoji koja, osim autentičnog kamenja spoticanja takođe nudi i sve “prednosti” globalnog burnout society. Ukratko - idealno mesto da se ugušite i postanete živi mrtvac bez da ste toga i svesni.

Na sreću, muzika i transcendentni koncerti imaju sposobnost da oslobode moja zaboravljena i zagušena osećanja, zaboravljenu mene. Prodre neki tračak večnosti. Osećaj svega. A kako opisati Sve?

Iako imaju opšta imena, deljene ljudske emocije uvek su provučene kroz vrlo nijansirane lične filtere. To im daje finese i složenost koje je teško zabeležiti rečima. 

Zato kada pišem o koncertima, često završim u grubim nacrtima i apstraktnim ponavljajućim vokabularnim klišeima kojih ne mogu da se oslobodim, a već su mi uveliko dosadili. Ovo je verovatno top 5:

1. “Vožnja”
2. Letenje
3. Svemirsko
4. Večnost
5. ... (dopisati po želji i opservaciji)

Bolji pisci sigurno mogu bolje. Ja nažalost trenutno ne.

Osim toga, lični filteri ukidaju svaku objektivnost, što nas dovodi do treće ravni problema. 

3. Jeste lično

Poslednjih X godina, doživljaj koncerta za mene je uvek u direktnoj vezi sa onim što mi se privatno dešava u datom trenutku - verovatno zbog efekata gorepomenute emotivne (re)aktivacije, a i činjenice da ređe idem na koncerte. 

Prestala sam od toga da bežim - prošle su godine kad sam mogla da popijem pivo, skroz se isključim i udubim se samo u to šta je pesnik hteo da kaže. 

Zato ponekad koncert može biti fantastičan, ali ako se ne poklopi sa mojim trenutnim unutrašnjim dešavanjima, utisak koji ostavlja lako može da ne bude na nivou koji cert zaslužuje. To se dogodilo sa repriznim nastupom Hooten Hallers u MKC Kombinatu neposredno posle Boogaloo-a. Oni su razvalili, preznojili se i savršeno usvirani pružili najbolje od svog bas-saksofon-powered bluza. Odličan koncert. Međutim, meni nije legla nijansa.

Iz perspektive novinarstva, makar i ovog amaterskog-blogerskog, ta slabost ka ličnim emotivnim nijansama nepravedno ukida objektivnost - poseban problem kad je ideja da se koliko-toliko objektivno i piše.

Naravno, pisati i čitati recku kroz koju se prepliću lična previranja i preispitivanja uvek je interesantno. To Lično ima moć da preobrati puki žurnalizam u prozu. 

Ali ne može se uvek pisati javno o svemu, niti treba. 

I tako se dogode rupetine u pisanijima. Ne znam da li su čitaocima uočljive, ali meni kao autoru bolno bodu oči. Nastaju ili zbog činjenice da o nečemu ne želim da pišem, ili zbog onoga da se neki doživljaji i kompleksna prespajanja prosto ne daju pretočiti u reči. Zaista, kako opisati sve?

Ostanu zabeleženi ti utisci sa ožiljkom, iz kojih je nešto hirurški odstranjeno. 

Pisati je ipak važno!

Ne percipiraju svi ljudi muziku na moj ili ćak sličan način. Ipak, pisati o muzici je važno, i to upravo iz različitih perspektiva. Bitno da u našoj trenutnoj čamotinji ostane dostojno zabeleženo kada se desi nešto umetnički lepo i uzvišeno.

I volim da čitam sve recenzije - i “akademske” i emotivne, i kratke i duge, i bolje i gore, i precizne i one koje totalno omaše. Očajnički želim da drugi ljudi pišu i osećam grižu savesti jer se povlačim, a toliko toliko dobrih, lekovitih stvari prolazi bez komentara. Šteta je. 

Međutim, jednostavno za sada ne mogu da predem recenzije na način koji mi prija i koji mi se lično dopada.

To predivo je možda pametnije iskoristiti na drugi način. 

Možda je vreme da se katapilar malo učauri i metamorfozira.

* * *

Kada ipak (neminovno) pokušavam da uhvatim neuhvatljivo “sve”-stanje u koje može da vas dovede živa muzika, padne mi na pamet jedan stih Fields Of The Nephilim: “Existing where no soul’s apart”. 

Ako krenemo dalje i pokušavamo da pronađemo jedan pojam, to where - tipična arhetipska slika takvog mesta je svemir.

I mislim da je baš zato, a ne samo zbog imena i očiglednih kosmičkih referenci, imenica “svemir”, pridev “svemirsko” i njihovi sinonimi tako dominiraju u brojnim recenzijama koncerta God is An Astrounaut. Za smrtnog čoveka taj svemir, kosmos, vasiona jeste praktično jedini konkretan nagoveštaj beskraja i večnosti - koja nas je verujem sve dotakla prošlog ponedeljka u Domu Omladine. Beskraj u kome se sve konstantno rastavlja na čestice i ponovo sastavlja.

Tekstura naježene kože, a kamoli muzička tekstura jedne ovakve pesme uživo, zaista je jača od hiljadu reči.

Verovatno će se to u budućnosti promeniti, ali sada bih radije da nastavim da se gubim u svemiru i o njemu ćutim, nego da ga biranim rečima unižavam i kvarim. 

Hvala na razumevanju.

Ove dobre fotke sa Boogaloo-a - (c) Milica Stamenković

Kosmoza Trikoa u Kvaki 22

Disklejmer: zbog limitiranog vremena, morala sam da svesno žrtvujem predgrupu Bejnd. Ipak dosta je ljudi bilo pa nadam se da će neko drugi reći koju lepu reč za njega, tj. njih.

Disklejmer 2: Teško je napisati recenziju kad vas bend ostavi bez teksta.

Krš slika čisto da predupredim Pics Or It Didn't Happen

Mislim da mi se u poslednjih 10 godina nije desilo da mi se neki domaći bend toliko svidi kao Triko. Ako ikada. Ironično, čitave tri godine sam bezuspešno pokušavala da ih čujem uživo. Bilo je jako teško poklopiti njihove raritetne svirke i moje retke posete koncertima. Međutim, kad ima volje, nađe se i način. Proteklog petka (20. april) kosmos napokon reče Može. Ujedno, to mi je bila prva prilika da posetim Kvaku 22.

Na drugom spratu zgrade dve sobe i hodničić između istih, mala terasa, artbrut-asti stripovi po zidovima, mnogo raznorodnih stolica i šarena ekipa. Uprkos entuzijazmu koji sam unapred gajila jer mi se od starta dopao koncept ove institucije, moram da kažem da mi je trebalo malo vremena da se priviknem na prostor i otmem utisku da sam upala na nečiju kućnu žurku. Što se koncertne "sale" tiče, plafoni su prosečno niski, a nema bine, nema tipične klupske infrastrukture. Samo instrumenti, ozvučenje, malo igrarije sa projektorom, ljudi voljni da sviraju i lep broj onih voljnih da ih čuju.

Uprkos prirodnoj zebnji kako će sve to ispasti, ubrzo će se ispostaviti da je sve to i više nego dovoljno za dobar koncert. Kako bend počinje da proizvodi prve tonove, onaj prvi ambivalentni osećaj neadekvatnosti zamenjuje osećaj intimnosti koji baš leži zvuku koji prave Triko. Bedroom noise!

Sve što očekujemo od koncerta ne može da se poredi sa stvarnošću živog zvuka, kad bend zna njime da gospodari i da ga kanališe. A Triko su bogami majstori tog zanata. Imaju dar da od svega što je muzički uticalo na njih pokupe ono najbolje (ili, da ne budem lažno objektivna, ono što je meni najbolje).

Tu je kraut, ali vešto spakovan (uglavnom) u kraću formu. Tu su post rock i dreampop, ali Slowdive-ovski, lišeni one tipične utapajuće, gutajuće melanholije. Tu je new wave/novi talas, ali malo uteran u matematički red, što se isto može reći i za psihodelične momente. Tu je čak i pomalo daba, ali lišeno pretencioznisti karakteristične za neke druge izvođače koji se (u)petljaju sa dabom.

Uživo i slojevitost i veličina Trikoovog repertoara dolaze do izražaja.  Čak i na umerenom ozvučenju (primerenom za prostor Kvake) pesme se vidno amplifikuju, pa energične stvari kao Triko neizbežno teraju mišiće na visceralno mrdanje, a "letačke" kao Avgust vas vinu još više. Kao što zvučni zapis njihovog prvog albuma "Atina Bojadži" na novoizdatom vinilu otkriva jednu dodatnu dimenziju zvuka, živi nastup otrkiva bar još nekoliko galaksija koje rotiraju kroz Triko pesme.

Zato, iako sam poprilično vrtela i EP i album u prethodnih par godina, tek sam sinoć prvi put čula obrise psihodeličnog soja kraut rocka tako jasno da mi se, u kombinaciji sa atmosferom, na momente učinilo da sam se tajmmašinovala u zadimljeni Berlin 70-ih. Nikada pre nisam čula koliko je kraj Radne Subote zapravo (primereno?) mračan. I naravno, iako sam već odavno slutila da je to neminovna posledica posvećenosti Trikoovaca, nikada pre nisam mogla da istinski i dosledno zamislim kovitlac energije koji mogu da naprave ova tri čoveka

Uživo postaje jasno i koliko su članovi benda povezani nekim metafizičkim muzičkim super-lepkom. Prosto, doprinos svakog od njih je toliko esencijalan da je nemoguće zasebno ih analizirati i izdvajati. Mogu se samo grubo opisati. Buki, kome ruke i noge bukvalno lete za bubnjevima (pitanje za fotografe: na koji deo sekunde morate da podesite ekspoziciju da biste uspešno "zamrznuli" Bukijevu ruku?), stvarajući ritam koji glatko metamorfozira iz lakih deonica u kompleksne prelaze i nazad; Boki, čija gitara puslira između kontrolisanih, rafiniranih toplih Telekaster tonova, i one najbolje, za gitaru mučiteljske šugejzerske distorzije, a sve to začinjeno uplivima krautovsko-svemirskih klavijatura baš kad treba; Zaz koji nepokolebljivo kontroliše sav potencijalni haos ritmom svog basa, na način koji je istovremeno i potpunoj organskoj sinergiji sa bendom i gotovo mašinski nepopustljiv. Vokali (Buki/Boris) kao da otpuštaju pozitivnu tenziju koju stvaraju instrumenti.

Nedostatke sabijanja tako velikog svemirskog zvuka u mali koncertni prostor nadoknadila je atmosfera, koja je posledica toga što su Triko i Kvaka 22 su na neki način vrlo komplementarni. Oba entiteta su zasnovana na nemirenju sa ponuđenim i neutaživoj želji za stvaranjem. Na opštu radost, isto se ogleda i u publici, ili makar prenosi na nju. Time su uslovi za uspostavljanje lančane reakcije zadovoljeni, pa su čak i ljudi koji nisu imali nikakvo prethodno Triko iskustvo bili skroz usisani.

 * * *

U jednoj distopičnoj priči koju dugo zamišljam (a dobro je pitanje da li ću ikada napisati), bilo kakva nezavisna kultura je zvanično satrta, svi drugačiji klubovi su zatvoreni, a posvećena publika i stvaraoci se i dalje povremeno ilegalno okupljaju praznim stanovima, gde prave koncerte, žurke, izložbe. U toj priči, retkost ovakvih događaja nadoknađuje potisnuta kreativna i životna energija, koja u tim retkim prilikama eksplodira.

"Kvaka" liči na baš jednu takvu gajbu, ljudi u njoj liče na ljude koje sam zamislila, koncert ovako silovitih vibracija takođe. Moram da vam kažem da je baš baš baš istripovano kad se u trenutku osetite kao da ste se našli u sopstvenoj zamišljenoj priči.

Međutim, preksinoćni događaj mi je otkrio jednu veliku manu u koncepciji. U priči likovi su uglavnom melanholični i očajni, sa samo privremenom emisijom entuzijazma. E pa, tu sam fundamentalno sam pogrešila.

U današnjoj (stvarnoj) stvarnosti, u kojoj se javni prostori, klubovi, pa čak i skejt parkovi, sa temeljnim, fontanstičnim predumišljajem ruše i zatvaraju, realnost sistematskog uništavanja alternativne i kontra-kulture se iz raznih distopija pretače u svakodnevica. Ovih dana, beogradska alternativna i kontra-kultura malo malo pa doživi neki ekvivalent Bücherverbrennung-a.

Međutim, sve što mogu da unište je tek površinsko. Jer ono što su stvarno posvećeni umetnici u stanju da urade, i što su oni voljni da na to obrate pažnju u stanju da provode, nadilazi materiju i samim tim je neuništivo.

Dakle, mogu da nam otežaju živote, mogu da nam otmu prostore, ali ne mogu da nam otmu energiju i našu vasionu. A ta kosmo-energija - koju Triko kanališu tako dobro - ne može da miruje, ne može da ne nađe put ostvarenja, i ne može da ne stvori mnogo hronične radosti usput.

I za Atinu Bojadži je mnogo njih mislilo da neće preplivati Lamanš.

The Moonwalks - januarsko mesečarenje u Beogradu i Gradu

Recenzija koncerta The Moonwalks i Dogs in Kavala, održanog 28. jauara u Beogradu, KC Grad

Bad Music For Bad People, KC Grad i istrajno vesela rokenrol publika ugostili su u nedelju 28. januara 2018. mlade detroitske psihodeličare The Moonwalks.

Ko su detroitski Mesečari?

"Trio u kojem su dve devojke zadužene za ritam (Kerrigan Pearce – bubnjevi + Kate Gutwald – bas), a jedan mladić za vokale i gitare (Jacob Dean) sa radom su počeli 2014. Bend je uglavnom sarađivao sa Jimom Diamondom, legendarnim detroitskim producentom zaduženim za prepoznatljivi zvuk bendova poput The White Stripes, The Dirtbombs, James Leg, The Sonics i nema sumnje da je Diamond pomogao da se za ovaj mladi sastav čuje i van Detroita. Ostalo su učinile njihove sjajne pesme u kojima osim psihodeličnih gitara, pulsirajućeg fuziranog basa i tribalnog ritma bubnjeva možete otkriti i deliće folk muzike, ali i žanrova srodnih psihodeličnom roku kao što su shoegaze i dream-pop. The Moonwalks umeju da se poigraju žanrovima i da od finalnog proizvoda naprave pitku rok ili pop pesmu začinjenu sjajnim gitarskim radom šefa grupe Jacoba Deana (pravo ime Jacob Bielaczyc)" (preuzeto iz BM4BP najave)

Pre Moonwalks su boje KC Grada počeli da tope Dogs in Kavala, meni jedan od simpatičnijih mlađih domaćih bendova. Za ove psiće može se reći da spajaju klasični prljaviju sortu psihodeličnog rokenrola sa ex-yu novotalasnim nasleđem i to rade prilično dobro. Sada su daleko usviraniji nego prvi put kad sam ih (makar delimično) slušala. Neodvojiv deo njihovog nastupa je i njihova verna publika koja se ne štedi u pokazivanju entuzijazma.

Ali. Iako su nepretenciozne, za moj ukus se možda se instrumentalne deonice malo rastežu i previše gube u sebi. Ovo ne bi bio toliki problem da bend na istima ne dosta ne insistira, posvećujući im dobar, iako ipak ne preveliki deo nastupa. Ako vam se ove melodije ne nađu receptore da se zakače i počnu da vas voze, jako je lako u toku tih seansi odlutati u mislima ili izgubiti se u razgovoru. I naravno da je lako biti pametan za drugoga (pogotovo kad ništa ne znaš ozbiljno da sviraš), ali lično bih baš volela kad bi batalili da psyche out-uju u meri u kojoj sad rade i umesto toga akcenat stave na garažno prženje ili novovalne elaborate, koji već i tako postoje u njihovoj muzici.

No, slušalac snuje, bend odlučuje - a ni ovako se ne žalim. Bitno je da se u bubnim opnama zaista oseća entuzijazam i ljubav prema svirci, a kada to postoji, ostalo će doći na mesto.



Pošto zbog nezgodne pozicije nisam uspela da dokumentujem ni delić sinoćnjeg nastupa, u zamenu nudim snimak sa prošlogodišnjeg Kišobran Piknika, koji je ujedno i bio malo više po mom (ne)ukusu.



Ubrzo ih na bini smenjuju Mesečari - za sprske stvaralačke pojmove ekstremno mlada ekipa. Obučeni su različite karnevalsko-elvisovske kombinezone, sasvim moguće autentične, iz vremena iz kog očito izvlače najintenzivniju inspiraciju.



Prvo što pomišljam je da Jacob ima glas kao frontmen Strokes-a, ali na moju veliku sreću, tu se svaka sličnost sa dotičnim precenjenim r'n'r šminkerima završava. Jer iako zaista jako mladi - svo troje imaju između 21 i 23 godine - The Moonwalks opasno sviraju. Evidentno i usvirani i talentovani, vode nas na putovanje kroz ugodno različite i uglavnom retro psihodelične pejzaže. Da citiram pametnijeg, zvuče kao jedan od neotkrivenih bendova sa legendarne Nuggets kompilacije. U tom smislu svakako spadaju u psihodelični 60s revival.

Kada se spoje audio i vizuelni utisak, jasno je da se mesečarenje Moonwalks odvija van ovog vremena, uz zanemarivanje i kreativni prezir prema aktuelnom vremenu. Jer kako drugačije i da gledate na savremenost iz Detroita, nekadašnjeg bogatog industrijskog auto-giganta, a sada mestu gde ljudi sade urbane bašte ne iz idealizma, već da bi imali šta da jedu u gradu prepunom zatvorenih i ispražnjenih samoposluga.

Primer Detriota ne ostavlja prostor za iluzije oko toga šta kapitalizam jeste i šta je spremio za nas. Sreća u nesreći, pa su uništene iluzije veoma često plodno tle za kreativne radnje. Odlučnost koja iz ove vrste razočarenja pretvorenog u proaktivnu pomirenost nastaje u suprotnosti je sa ekskapizmom, iako možda na njega na prvi pogled podseća. Potvrdu ovog utiska nalazimo i u Politikinom intevjuu sa Džejkobom.



Ni po stavovima ni po sviranju Moonwalks ne deluju mlado. Mladost i eventualno neiskustvo se ogledaju jedino u glatkim licima i nekim vanrednim situacijama. Recimo, kada je pukla žica na gitari, par minuta zamene i štelovanja bend je proveo u tišini. Da su Kerigen i Kejt započele bas-bubanj džem sešn, ma koliko banalan, sigurna sam da bi taj potez bacio već ustreptalu publiku u delirujum, ali kao što rekoh, lako je pametovati. A Moonwalks svakako, ako civilizacija opstane, imaju i vreme i budućnost pred sobom da razrađuju finese.

Osim klasične psihodelije, prljavo-svetloplavi Stratokaster proizvodio je i zvuke koji vuku na surf, a kadkad i na orijent, kao da su zbrisali sa Love, Peace & Poetry (ili TMSSTOB)? Devojačka ritam sekcija držala je uzde stabilno, sigurno, a kad zatreba umele su i da ih cimnu žustro, sve uz pomalo kontradiktorno nežno držanje.

Ono što mi je bilo posebno interesantno je način na koji se mlađahna trojka uspešno bori protiv u psihodeliji uvek preteće monotinije. Umesto da nas urone a vuku kroz duge i tečne henriksovske gitarske pasaže (mada je bilo i toga, posebno u toku bisa), Moonwalks često umeju da uhvate i obrnu sve na glavačke ili na kontra-stranu, dodajući tako uvek poželjnu dinamiku koja pomalo asocira na 13 Floor Elevators.

The Moonwalks su nas sinoć provozali kroz istovremeno i memljive i sveže raznobojne pejzaže američke i svetske psihodelije i pokazali da čak i toliko prozivani pozni milenijalci imaju nekog rokenrol keca u šljokičavim rukavima. Dostojno su predstavili svoj rad i svoj novi album, koji dolazi na vinilu u "jagode-sa-šlagom" boji, bez ijednog naziva pesme niti bilo koje informacije o bendu, produkciji, bilo čemu. Možda tako i treba da bude. Pustiti muziku da priča bez upadica.

Odličnu galeriju fotografija drage Milice Stamenković pogledajte ovde.

(a snimak stiže kasnije)
.

Mekons u Beogradu i uvek na pravoj strani

Šta: The Mekons

Kada: 24. jul 2017.

Orgaizacija: Pop Depresija 

Mesto: Elektropionir, Beograd

Foto: Andrea Vajda Bauk, Siniša Lemić

Intervju sa Džonom Langfordom uoči koncerta možete pročitati ovde.

Dok se priča o impozantnim zdanjima i velikim investicijama, što je tipično očekivanje od pojma filantropije, u tišini i podaleko od očiju javnosti ostaje filantropija u obliku dovođenja fenomenalnih ljudi i muzičara, očeva i majki čitavih muzičkih žanrova, u jedan sve ubogiji grad. Pri takvim filantropskim poduhvatima nema mesta za prikrivenu korist i druge oblike zadnjih namera, a čak nema ni obezbeđenog mesta u istorijskim sveskama. Mora se imati pre svega veliko srce, luda hrabrost i strastvena ljubav prema muzici i njenoj metafizičkoj dimenziji koju neminovno nosi.

Sticajem okolnosti, to su osobine koje krase sve junake ove naše priče. I Pop Depresiju kao promoterski promotor, i Leku Mladenovića kao "vezistu" (a koji je 2014. podsetimo se, doveo Jona Langforda na nešto što bi se moglo nazvati mini festival Jona Langforda); i The Mekons koji su deo 40. rođendana benda odlučili da proslave i na Divljem Istoku, održavši tri ekskluzivna koncerta na istorijskoj trasi Budimpešta-Beograd-Beč; I tonce Nina voljnog da u malom klubu ozvuči tolikočlani bend i Bauka voljnog da ga snima; i tu odabranu publiku, koja je uprkos svim ličnim i kolektivnim usponima i padovima u stanju da se i dalje pojavljuje, podržava i iskreno se raduje; te osobine, verujem, krase čak i oluju koja je požurila da nas rashladi tačno na kraju ove vruće, multi-instrumentalne cowpunkenrollerske noći.



Pred nastup, Mekons su opušteno raštrkani po Elektropioniru. Sally Timms je podigla noge na stolicu. Već zrače smirenom, ali energičnom pozitivnošću koja nedostaje ovom gradu kao isušenoj zemlji kiša. Nedugo potom izlaze na binu vidno raspoloženi. Da li je moguće da su uvek tako dobro raspoloženi pred svirku? Ili smo mi u Beogradu toliko smračeni da nam je sve što nije zlovolja izgleda kao totalna euforija?

Uglavnom. Mekons izlaze vidno raspoloženi i da ne bude zabune, odmah kroz Memphis Egypt objašnjavaju mehanizme koji su ih doveli do današnje tačke. "Walk through the wall / No pain at all /I'm born inside the belly of rock'n'roll... ". Odmah potom sledi ubitačna i za singalong stvorena Beaten And Broken. Iskusno su nastavili da slažu listu koja savršeno osvetljava sve segmente njihovog obimnog dela, tako da se na momente osetite dašak '77, pa honki tonk kantrija, pa britanskog '69. zvuka obojenog Jamajkom, pa englesko-irskog folka*. Dakle, verovatno najkomletniji paket anglo-američkog rokenrola koji sam imala prilike da čujem, i to savršeno skladan.

Stari i vatreni fanovi su, naravno, želeli stvari koje su prilično daleko od današnjeg Mekons zvuka - onaj pionirski pankeraj s kojim su prvi put doprli do ušiju sveta. Za te želje ih je Sally malo verbalno "častila" :) da bi ih potom zaista častili, osim sa planiranom Where Were You i sa neplaniranom Never Been In A Riot.

Čak i posle toliko godina, rane pank stvari Mekonsa ne zvuče kao revival, što je posledica višedecenijskog kontinuiteta sviranja i stvaranja, ali i granitnih stavova - Mekons su danas isto ono što su i nekada bili, bez pretvaranja, zataškavanja i ustezanja. Bez skrivanja činjenice da su sada ozbiljno zreli ljudi. Nemaju potrebu da glumataju mladost, niti da se izvinjavaju kada sviraju nove pesme (niti je publika budalasta pa da ne prepozna bitnost i kvalitet tih pesma). Sve što Mekons radili deo je pre svega njihovog jedinstvenog Mekons zvuka, pa tek onda i vrlo uslovno, grubih žarnovskih odrednica. Ili volite čitave Mekonse ili ne. Nema cepidlačenja.



Mekons su bend koji čitav svoj obimni opus uživo tako lepo otpakuje i rasvirava da je to čista milina. Bilo da su pesme "glasne" ili "tihe", uživo zvuče neverovatno himnično, tako da se lako može zamisliti kako se Millionare i Heaven And Back ore na stadionu.

I to nije samo do impresivnih sviračkih sposobnosti, već i do šarma i harizme. Osim, očigledno, svog instrumenta, svaki od članova benda unosi i specifičnu karakternu crtu u muziku. Sally Timms je oličenje ostrvske beskompromisne britkosti, srdačnosti uvek na granici sa drskošću. Langford je njeno naličije, vedar, energičan, ukorenjen u bogatoj istoriji živopisne i marljive britanske radničke klase. Delikatna Susie Honeyman, nežna koliko i njena violina. Tom Greenhalgh i Rico Bell koji deluju kao da pevaju i sviraju totalno opušteno između dva paba u toku nekog permanentnog pub crawl-a (a pritom su potpuno trezni). Prefekcionistički precizni Steve Goulding - samo zamislite savršeno pedantnog pank bubnjara - i sa njim saživljeni basista. I vazda misteriozni Lu Edmonds sa svojim sazom i druidskom pojavom.

Od svega toga što predstavljaju pojedinačno, daleko je bitnije što su Mekons sve to zajedno.

Mekons su sušta suprotnost potrošačkoj fluidnosti našeg vremena. To su ljudi koji stvaraju u istoj ekipi, u savršenoj sinergiji, duže nego što ja živim. Iskreno, pomalo sam ljubomorna na njih. Imati pleme s kojim tako dugo delite putešestvija, uspone, padove, ali možda najbitnije od svega - toliko dugo negujete stvaralački plamen, negujete ideju veću od svakog ponaosob - po mom mišljenju to je nešto dirljivo, neprocenjivo i danas tako retko.

Imena koja počivaju na jednom čoveku - mozgu operacije koji ima promenljivu ekipu talentovanih saradnika - svakako su interesantna i u stanju da nam pruže zaista sjajnu muziku. Ali ako bismo da budemo precizni, to nisu bendovi. To su sastavi, ansambli. Projekti. A Mekons su istinski bend, grupa, družina u pravom i punom smislu tih reči.

Iako su davno u muzičkom smislu napravili otklon od panka, oni žive pank kroz zajedništvo i sabornost, koji su neodvojiva suština onoga što pank od početka popoveda i ono što je Mekonse inspirisalo da se uopšte oforme.

Zapravo, to je suština muzike kao takve. Njena suština milenijumima pre nego što smo je našminkali i još gore, pretvorili u proizvod.

Uvek na pravoj strani, Mekonsi su u ponedeljak u Beogradu to ispravili. Vratili su muzici njenu izvornost.

I čak je isušeno nebo bilo ganuto, i to do suza.

...How many stars are out tonihgt, how many stars, how many stars...

*I dalje stojim u čudu i neverici da jedni Dropkick Murphys mogu za dva dana da rasprodaju veliku salu Doma Omladine, a Mekons... Pa, ne mogu. Uz dužno poštovanje, nad harmonikom i violinom Mekonsa Marfiji mogu samo da ridaju u svoje upelgane kiltiće, dodatno brišući suze o pozerkse tetovaže. No banalnost (kako marketinška, tako i svaka druga) u modernim vremenima često bolje prolazi u trećem svetu od bilo čega nebanalizovanog i iskreno proživljenog.

+
Setlista u originalu (hvala Siniši Lemiću, takođe autoru svih nepotpisanih fotografija iznad):

Bad Music Boogaloo - Dan Drugi

Šta: Bad Music Boogaloo festival, dan I:
Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas, Legendary Shack Shakers

Kada: 17. jun 2017.

Orgaizacija: Bad Music For Bad People

Mesto: Dorćol Platz, Beograd

Foto: Milica Stamenković
Gost-recenzentkinje: Milica Stamenković, Ana Banić, Tatjana Skočajić

Pošto mi je bilo krivo da ovde i o drugom danu Bad Music Boogaloo-a, sa koga sam nažalost odsustvovala, ne ostane traga, zamolila sam neke drage žene za koje znam da su u stanju da zaista osete muziku, da mi pomognu i napišu svoje utiske. Tako smo dobili ovaj mali kolaž mišljenja i doživljaja povodom nastupa Dogs In Kavala, Death Valley Girls, The Shivas i (obrnutih) zvezda večeri Legendary Shack Shakers . Toliko sam uživala u procesu "izvlačenja" ovih informacija da bih volela da ovo pretvorim u redovnu praksu - osvežavajuće je čitati različite slikovite perspektive istog događaja. Šteta je što i inače više različitih recenzija.

Kako su se drugog dana Bad Music Boogaloo-a provele Milica Stamenković (gospođa BM4BP), Ana Banić i Tatjana Skočajić, koja je druge večeri DJisala između nastupa u okviru Beogradskih Šlagera

Milica:

Moj najveći problem je to što sam, kao brodski mali, uvek u problemu da komentarišem koncert gde brodomališem, jer može biti neobjektivno i sasvim sigurno neinformisano. Mnogo mi je žao što nikad na BM koncertima ne uživam kao kad platim kartu negde i provedem se za sve pare, ali šta je tu je. Priče iz backstage-a često su zanimljive, pa se to nekako kompenzuje...

Inače, ne mogu da procenim brojno stanje, ali na drugoj večeri je bilo drastično manje ljudi, verujem da je zato što su već gledali izvođače od prve večeri, a da su im ovi drugi bili manje poznati.

Dogs in Kavala. Sećam se da su izašli tačno na vreme i da mi je bilo žao jer je napolju još uvek bio dan i baš je malo ljudi bilo tad unutra. Srle (gitarista) ima vrlo neobičan stil držanja instrumenta (takoreći ispod brade!). Imali su neke kasete koje su prodavali i žao mi je što nisam stigla da kupim. Potpuno me oduševilo koliko su ti dečaci nepretenciozni na bini (a i ovako, ali to je sada manje bitno). Nemaju ni trunčicu one arogancije kojom domaći izvođači često plene, a za koju verujem da se začne od kad kupe prve žice ili palice. Nepretenciozno i simpa i volela bih da dobiju šansu.

Mislila sam da će se taj dreamy momenat Dogsa sjajno složiti sa predstojećim Shivas, kad shvatih da sledeći zapravo sviraju DVG.

Death Valley Girls. Mislim da su odsvirale veći deo aktuelnog albuma + Electric High. Meni je svakako vrhunac bio I'm A Man Too. Ne samo što je kul stvar, nego sam znala u kom je stanju divlja Boni i kad je onako sva znojava i zadihana počela da najavljuje pesmu svojim stenjućim vokalom vremešne prostitutke koja doručkuje vinjače i Drinu bez filtera rečima "This song goes out to all the girls in the audience! And all the boys!", nastupila je dugačka dramska pauza tokom koje je delovalo da će sigurica da će da se onesvesti od pića i luđenja. Onda je nekako skupila snagu i dodala: "And everyone in betweeeeeeeeen!!!". Tu mi je pao kamen sa srca što je živa, a ljudi koji baš očigledno nisu imali pojma šta da očekuju su dotle već bili zapaljeni prilično i pođipali su shvativši da se bliži kraj nastupa. Gitarista je upadljivo miran i normalan i jasno je da su devojke u prvom planu, ali nijedna ne može da se poredi sa Boni.

Evo, to je recimo bend za koji ne možeš da kažeš da muzički zvuči ne znam kako bolje uživo nego na albumu (mada nema govora o fušerisanju), ali zato je vokal sto puta bolji na certu i kad se uzme u obzir sva atraktivnost i ludilo, to izgleda jako dobro. Kao i Dogs in Kavala, neverovatno su nepretenciozan i zabavan bend.

Sad ide trenutak neobjektivnosti nevezan za muziku, ali meni je Boni prirasla za srce bukvalno kao nijedan muzičar pre (lažem, mnogi jesu, ali baš sam i dalje pod utiskom njene pojave). Dakle, žena je altimat fijuk velikog srca, ne znam kako drugačije da je nazovem. Nikada nisam videla nijednog muzičara da je doslovce prišao skoro svakom u publici i izljubio ga. Danku je poklonila majicu koju mu je kompletno iscrtala. Delila je bedževe i stikere svakom ko se zatekao u prolazu. Njen ogroman trud na stejdžu (prolila je znoja skoro kao James Leg) i to koliko joj je bilo stalo da populariše svoj mali bend kog se otprilike niko prekosutra neće sećati (a svesna je toga) mi je jedna od najdirljivijih stvari koje sam videla na nekoj svirci uopšte. Strašno neposredna žena. Samo još da dodam da utisak da su u pitanju nekakve satanistkinje potpuno pogrešan. Mislim, taj obrnuti krst je drečavo zelen, pored njega su neki cvetići, od satanizma ima i nalepnica duha Kaspera na klavijaturama... Boni je imala jarko crveni karmin i plavozelenu jarku senku kako i dolikuje kičić glam pankrokić devojci... Shvatate već.

The Shivas. Njih sam gledala tog utorka u krcatom MKC Kombinatu i moram priznati da ih nisam pažljivo slušala sada. Kada su svirali u Zemunu, valjda zbog gužve i stiusnutijeg zvuka i neke publike koja mi je nepoznata (bilo je mnogo mlađeg sveta) koja je đuskala od prvog momenta, sve je mnogo više ličilo na pravu klupsku rok svirku, dok je u D. Placu bilo više sredovečnih ljudi koji su ih slušali prekrštenih ruku i pomalo ispitivački, pa je sve to doprinelo utisku.

Naravno, uporna Boni ih je odmah savatala i dala im majice (mislim da su se tek sada upoznali iako su kod istog izdavača), pa je basista izašao na binu u majici Death Valley Girls.

Shivas su usviran bend za sve od 7-77, ima bejbi psihodelije, ima surf momenata, ima instrumentala, ima pevanja, i sve je to jako radio friendly (za moj ukus možda i previše). Mislim da su mnogi posetioci prvi put čuli za njih i da su se baš oduševili. Mnogo ljudi mi je reklo da su našli svoj novi mali omiljeni bend. Sad, ja ne mogu da izdvojim Šivas nikako jer bukvalno nijedan od tih izvođača nije sviračni ni vokalno neznalica, sve su to usvirani ljudi koji se ne blamiraju, ali oni su, ajde da kažem konvencionalniji i verujem da su se zato mnogima toliko dopali.

Inače, kada su svirali svoj najveći hit, "You Make Me Wanna Die", bila sam u bekstejdžu i gde se razgibavao Preston, bubnjar Shakersa koji je iz offa ispratio celu pesmu mlateći u sto za stoni tenis dok ju je Kirsten bubnjala na bini.

Shivas sam delom žrtvovala da sve pozavršavam obaveze, jer sam od momenta kad se znalo za taj mini fest razdragana i srećna čekala da vidim dva benda: Slim Cessna's Auto Club i Legendary Shack Shakers. Iskreno, ove druge više jer koliko god da volim oba, ove nisam gledala, a velika mi je želja bila i nekako sam bila nervozna da mi očekivanja nisu prevelika, pa da se ne razočaram. Drugi razlog zašto sam čekala LSS je taj što sam znala da kad oni izađu na binu, to znači da smo uopšte stigli do LSS, da je događaj uspeo i da se celi galimatijas bliži srećnom kraju. Moglo bi se reći da sam im se najviše radovala od svih. Zato sam rekla Danku da mi slika Shakerse jer nemam nameru da se guzim sa ISO vrednostima i zafrljačila sam aparat u bstejdž. Sad, ja sam znala bar otrpilike šta da očekujem, ali mislim da bar trećina ljudi u sali nije bilo sasvim načisto sa tim.



Izlaze JD (sve i svja), Hamdala (gitara), Preston (bubanj) i veliki Fuler (kontrabas) i kreću prvi taktovi. Mislim da su na početku svirali Shake your hips i narod se instant razđipao. Na mom kraju prvog reda beše bata Rača, a na drugom Skakavac, mislim da je to bio dobar raspored :) Sama sam preskakala ceo cert (sat i po) i sutradan su me boleli svi ligamenti i ne znam kako sam ustala za Kladovo.

Setliste ni redosleda se ne sećam i ne bih da lupam. Sigurno su svirali War Whoop, tu je tražio pomoć publike i dobio je, mada, naša publika je stidljiva za pevanje, makar i kad je tekst oooOOOooooOOOO. Sviraše i Blood On The Bluegrass, Pinetree Boogie, novi hit Mud, stari hit Hoboes Are My Heroes, onda Dump Road Yodel i No Such Thing. Meni je ceo koncert prošao u nekoj neverici da se sve to dešava i lebdenju. Na kraju, pošto on ćaska sa ljudima, nešto se kao premišljao koju pesmu da sviraju i ja se razderem Gypsy Valentine i on kaže "We'll do it" s onom facom zbunjenog strip junaka. Iskreno, mislila sam da nema šanse, ali kada su završili regularni deo, zašla sam da pitam treba li nešto za binu, voda, vops itd i pitala Prestona, može li stvarno ta stvar na bis, a on reče da je nisu svirali 13 godina, ali ako JD hoće, onda hoće. I tako i bi :)

Od JD-jevih pokreta, ostalo je upamćeno sledeće: sviranje slajda na Rodovoj gitari usnom harmonikom, obuhvatanje celog mikrofona ustima, skokovi iz čučnja, salto, ljubakanje ljudi (vrhunac je kada bio kada je rukama obuhvatio glavu šefa obezbeđenja od dva metra i sto kila koji je bio u prvom redu i još jednog velikog lika, spojio ruke približivši tako njihove glave i onda ih brzinski obojicu olizao zapalacalim jezikom, očekivala sam da popizde, ali su iskulirali poneti atmosferom), lizanje prsta i davanje ljudima u publici da ga oližu, seksi ples sa monitorima... Bilo je kul i kada je na predstavljanju muzičara dao bendžo Prestonu da dobuje po njemu da pokaže da i Preston zna da svira bendžo.



Utisak na bini ostavlja i Rod Hamdala, palestinski sin koji dere onu gitaru, bukvalno se igra s njom, a ipak, čini to tako da ne ukrade šou velikom kombinatoru.

Utisak van bine je veliki Fuler. Da se ono polivanje pivom desilo Fuleru i da ga ne poznajemo, mislili bismo da bi polivač bio udaren jednom i zavek. Brate, Fuler, sa onom pojavom Lurča koji se bacio na kroćenje krava i bikova jedna je od najflegmatičnijih i najnežnijih pojava ikada. Uz to, vegan je :)

Sve u svemu, pamtiću dugo nastupe svojih favorita Lega, SCAC i JD-a, a najviše će mi nedostajati Boni i Fuler.

29 stranih i još 7 domaćih muzičara nekako smo uspeli da dočekamo, nahranimo, napijemo, ozvučimo, isplatimo i ispratimo u nadi da će nas pamtiti po dobru.

Ana:



Meni je Pukovnik ukrao šou i kukove!

Dogs in Kavala sam propustila. Death Valley Girls i Shivas - super mi je bilo, ali moram da priznam da se nisam previše udubljivala jer sam čekala Šejkerse. Bila sam umorna od prethodne noći i čuvala sam snagu za Pukovnika. U svakom slučaju, mislim da Šivas zaslužuju da budu veliki, ono, da zarade ogromne pare i postanu svačiji omiljeni hajskul bend.

Legendary Shack Shakers - šta je ovo nas snašlo ili pregazilo! Na ovakve koncerte želim da idem svakog vikenda. Bez obzira što me je neki lik pošteno okupao njegovim pivom. baletanke su mi bile mokre... Ti ljudi koji prilično nekontrolisano igraju i skaču, ko ono kad si klinac pa izlaziš jednom mesečno i onda na tom koncertu nekonstrolisano istreseš svu sreću iz sebe. Poželela sam da ponovo gledam onaj film White Lightnin (o čuvenom mountain dancer-u Jesco White-u, prim. ur.) posle koncerta.

 I uopšte nisam stekla utisak da su LSS furali teatar na sceni jer je publika danas zahtevna i ne možeš joj udovoljiti samo tehnički sjajnom svirkom. Meni je sve to izgledalo apsolutno neusiljeno, rekoh tako zamišljam zezanje u filmu White Lightin, Džesko Vajt bi poskakivao do plafona uz njihovu svirku. Ne kažem da to nisu već isprobane strategije, odnosno da LSS nisu shvatili šta publiku loži, već da u njihovoj interpretaciji nastup ne izgleda usiljeno, barem meni. U jednom trenutku je pozvao dva lika iz publike i spojio im ćele i onda ih poljubio u sredinu tih ćela. Ovako prepričano zvuči napucano ali meni zaista nije delovalo.

Ono što sam htela da kažem je da ako uspeš to da izvučeš iz publike - u slučaju LSS nije bio singalong, ali je bila jedna pomahnitala radost, nije bitno da li si ti taj nastup unapred smišljao, ili već iskustveno proverio na pređašnjim svirkama šta publiku radi. Bila sam u prvim redovima tako da ne znam kako je delovalo na ljude koji su se nalazili na sredini sale...

Tatjana: 

Shivas su mi najveće iznenađenje festivala. Divan bend, koji mnogo bolje zvuči uživo, sa gomilom hitova. Sentiš, garaž, Bitlsi, Velveti, Growlers, sve u jednom. Neko lepo reče: komotno bi mogli kod Linča, da zatvore neku od epizoda nove sezone Twin Peaks.

Šejkersi nisu moja šolja čaja i to se nije promenilo posle Boogalooa. Samo sam čekala da zasviraju kadril i zapevaju Duška Dugouška "pa se malo kao prase malo prokaljuži". Nebitno je sve to oko "teatra", meni se to što sviraju stvarno ne dopada, bili šminkeri ili ne. Ali, za svakog ponešto, pa naravno. Tome i služi Boogaloo.

S druge strane, imala sam sličnu bojazan za Slim Cessna's i totalno su me oduvali, uprkos tome što mi ne leži baš svaka pesma. A posebno jer sam dva dana kasnije naletela na Jay Munly-a na aerodromu u Amsterdamu... Čovek je bio u punom kostimu, očito nikad ne izlazi iz uloge. Ja sam pomislila da je došao Sudnji dan kad sam ga videla, onako zastrašujućeg, u rano jutro. I istog trenutka mi pomere let za tri sata. Nisu tu čista posla.

Atmosfera druge večeri sporije se zagrevala, jer je bilo manje ljudi, ali je sa Šejkersima stvarno izbila eksplozija.

Glavni utisak Bugalua: svi bendovi mnooogo bolje zvuče uživo. Ne zato što su u studiju loši, već zato što uživo jednostavno kidaju. Meni se čini da je to najbolji pokazatelj da nam ovakvih događaja treba što više.


Milicinu galeriju fotki pogledajte ovde, Dankovu ovde, a pet snimaka ima na YT Sanje Sremac.