"Ne želim da kažem Zbogom" / Bitka za Rakitu

We wait

We pray for the rain

For the rain

For a rain

To wash away

We try

Deny to believe

To believe

We can't believe

In anything

Godine 2016, Trent Renzor je zajedno sa svojim omiljenim saradnikom sa stvaranje filmske muzike Atticus Ross-om, kao i bendom Mogwai pride, uradio muziku za Di Kapriov dokumentarac o klimatskim promenama After The Flood.

Čitav soundtrack je interesantan, ali svakako se najviše izvaja outro koji potpisuju Reznor i Ross - A Minute To Breathe

I don't want to say goodbye

Stars falling from the sky

We will all be judged

By what we leave behind

I don't want to say goodbye

Usudiću se da kažem da je ovo jedna od najlepših pesama koju je Trent Reznor ikada napisao.

"A Minute To Breathe" je poput odgovora na legendarnu "Hurt". Hurt prenesen sa ličnog na planetarno.

Hey

Too late

To look you in the eye

In your eyes

In your eyes

And realize

We find

In time

We're the same

We're the same

All to blame 

I don't want to say goodbye

Stars falling from the sky

We will all be judged

By what we leave behind

I don't want to say goodbye

Spot je takođe izuzetan - scene bezvremene pustoši savršeno uklapaju u atmosferu koju pravi sama muzika, a kraj, taj delić istorije planete kojim je zagospodario i koji je zatrovao čovek - svi mi - stvara sablasan kontrast u odnosu na kulminaciju pesme.

I just need a minute to breathe

I just need a minute to breathe

I just need a minute to breathe

I just need a minute to breathe

Spot za navedenu pesmu bi mogao da se ovih dana snimi u Srbiji. Snimci drevnih staroplaninskih pejzaža - šuma, pašnjaka i predivnih reka sa vodopadima - na kraju ukršteni sa devastacijom i smrću reka koju donose "zelene" mini-hidroelektrane (MHE). 

Na Staroj Planini postoji selo Rakita, kroz koju protiče reka Rakita, Rakitska reka.

Dakle, selo i mala bujična reka koja kroz nju protiče su jedno.

Rakita je jedna samo jedna od reka planiranih da budu žrtvovane radi izgradnje čak 58 mini-hidroelektrana na području Stare planine. Većinski malih bujičnih reka, nesposobnih da podrže smislenu proizvodnju struje, ali koje svaki dobro ušemljeni ćata može da savlada sa malo cevi i malo betona i tako se ogrebe o subvencionisanu kintu za "zelene kilovate".

A derivacione mini-hidroelektrane donose sve osim mini štete. Kod derivacionih MHE, rečno korito se u delovima praktično potpuno uzurpira da bi ga zamenile cevi. Uz neizbežno betoniranje na vodozahvatu, reka biva strpana u cev i sprovedena do turbina za proizvodnju struje, obično u dužini od nekoliko kilometara. Usput se seku i kilometri šume, moralo to ili ne, ali eto zgodno se i na tome zaradi.

U kontekstu MHE stalno se spominje taj famozni biološki minimum - ako se ne varam, 6% protoka reke koji mora da bude u opticaju u svakom trenutku. E pa loše vesti: biološki minimum u toku cele godine nije dovoljan da bi se održao normalan život u reci i njen prirodni biodiverzitet.

I ne znam stvarno ko je zamislio - a evidentno mora da je u pitanju bio neko bez elementarnog poznanja živog sveta - da kada stavite reku u cev, učinivši je neposobnom da komunicira sa ostatkom ekosistema, može da se održi ikakav biodiverzitet u njoj.

Kao štlag na tortu, u Srbiji, naravno, većina vajnih kriminalaca investitora koji su odlučili ne poštuju tzv. biološki minimum, odnosno minimum protoka .

U Rakiti se tako 5 godina natežu sa "investitorom" iz Beograda Goranom Belićem, kome u dokumentaciji stoji da je pod hipoteku za kredit, koji je za ovaj humani projekat iskeširala banka Inteza, stavio samu reku (Belić tvrdi da to nije istina, jer je zakonski i tehnički nemoguće. Doduše, svašta on tvdi).

Pravnik koji trenutno kopa na tuđem privatnom posedu bez saglasnosti vlasnika poseda. Vlasnika Dragana Ilijeva, koga je danas udarila kašika bagera na sopstvenoj zemlji.

U Rakiti su zimus sipali antifriz u beton i potrovali živi svet u reci koji su se, kao, obavezali da čuvaju.

U Rakiti se od radova već napravilo klizište, a jedini put koji vodi do njiva već je uništen. Meštani strahuju da će se isto desiti i sa trošnim putem koji im je jedina veza sa Babušnicom i dalje, Pirotom.

U Rakiti je predsednik saveta mesne zajednice Desimir Stojanov - Desko zajedno sa svojim bratom tužen i razvlačen po sudu jer je štitio svoje meštane i reku, pardon "ometao radove". Suđenje/ročište je bilo zatvoreno za javnost.

Deskova emotivna reakcija posle nastavka radova, a potom i uzurpacije istih, ganula je mnoge

U Rakiti investitor maše dozvolom za gradnju, dok ministar za zaštitu životne sredine u svim medijima priča kako su MHE pogubne za reke i kako ih pod hitno treba zabraniti.

Ko će njega da tera na sud, kao Deska?

Ne znam...

A ali znam ko će da finansira njegovu lepu zaradu od "zelenih kilovata"?

Ne znate?

Pa vi ćete!

Vi i ja, svi mi.
Jer na svakom EPSovom računu za struju postoji stavka za povlašćene proizvođače el. energije.
A to su u Srbiji, u najvećem broju slučajeva, pljačkaši reka, dragocenog života u njoj, i dragocene vode

A g Belić, naivno kaže da je većina meštana nekada zapravo sarađivala sa njim, jer da nisu, eto, lako je mogao da se pokupi i ode na bilo koju drugu lokaciju planiranu za MHE.

To da je iz Beograda izabrao baš malenu Rakitsku reku, baš smeštenu opštinu Babušnica sigurno nema veze s tim da je u pitanju zvanično najsiromašnija opština u Srbiji, čiji bivši predsednik iz njihovog budžetića sebi kupuje najnovije Ajfone...

Ali ne gledajte dalje. Svojim člasnstvom, položajem i uprljanim rukama, on je povlašćen.

I investitor je povlašćen
EPS i cela maglovita struktura iza njega su povlašćeni.

Vi i Desko niste.
Vi - mi - smo tu samo da radimo ono što nam se kaže da bi se oni bogatili uništavajući ono što je naše.

Normalno je, i zdravo, da u takvim okolnostima frustracija naraste do konkretne akcije.

Tako se u sredu u Rakiti desio preokret.

Preokret

Radovi na MHE su u utorak posle dužeg vremena nastavljeni, ali meštani nisu sedeli skrštenih ruku, kao ni ljudi iz inicijative Odbranimo reke Stare planine (ORSP). Nenasilnim ometanjem uspeli su da zaustave radove, što je, kao što znaju svi koji prate šta se dešava u Srbiji, potpuni presedan.

Aleksandar Panić iz ORSP i bager

Sledećeg dana radovi su nastavljeni, ali za sutra, za petak 26. oktobar, planira se protestno okupljanje i to baš tamo gde treba - ispred opštine Babušnica. A posle se ide za Rakitu, na lice mesta.

Nažalost, iz privatnih razloga do tamo ne mogu da stignem, a izvesno je da neću moći ne samo sutra, već ni u narednih nekoliko godina.

Grize me to. Grize me što se dešava neverovatna i neverovatno važna bitka za naše reke, a ja ne mogu da budem tamo.

Jer oči cele Srbije bi trebalo da budu uprte u Rakitu, u Staru Planinu, njene reke i njene ljude.
U ljude koji se napokon suprotstavljaju dugogodišnjem opštem teroru i bezakonju i čuvaju blago.
Tu se, u malom, prelama sve što je problem u Srbiji danas.

Bitno je da se o ovome priča.
Bitno je da ljudi znaju da nisu sami.
Bitno je da svaki sledeći uljuljkani "investitor" zna da mu neće biti lako.
Bitno je da se zna da nije lako uništavati reke koje život znače.


Zato ovim želim da im pružim makar skromnu podršku stanovnicima Rakite i celom pokretu Odbranimo reke Stare Planine

I da pozovem sve one koji mogu da dođu sutra. 
26. oktobra 2018. ispred opštine Babušnica, u 12h.

Ljudi iz Pirota, Knjaževca, Niša, Beograda i drugih gradova organizuju se za prevoz preko FB grupe Odbranimo reke Stare planine, gde možete naći i sve ostale informacije.

Ako ne možete da odete, makar pratite šta rade, i podržite ih kako smatrate da je prigodno

I da se ponovo vratim na reči Trenta Reznora i pesmu koja je bila šlagvort za priču o Rakiti, i njen soundtrack.

WE WILL ALL BE JUDGED BY WHAT WE LEAVE BEHIND

Dodatna literatura:

https://www.energetskiportal.rs/odbranimo-reke-stare-planine/

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/foto-ostale-su-samo-zice-i-prazne-cevi-pogledajte-ruglo-koje-je-ostalo-iza/9v1qrxt (Rakita Blic foto galerija)

https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Mestani-Rakite-prekinuli-izgradnju-vodozahvata-za-mini-hidroelektranu.sr.html

https://www.juznevesti.com/Drushtvo/Investitor-mini-hidroelektrane-na-Rakitskoj-reci-najavljuje-zavrsetak-radova-mestani-se-i-dalje-protive.sr.html

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/skandal-srbija-iz-malih-hidroelektrana-dobija-zanemarljivo-malo-struje-a-zarad-njih/frvvdjb

https://www.blic.rs/vesti/drustvo/ko-se-bogati-unistavajuci-reke-po-srbiji-raskopana-korita-i-katastrofalne-posledice-a/xqyfzy3

Tesla's Hotel Room

Ovih dana se Nikola Tesla spominje dosta, i sve u nekim neprijatnim kontekstima; kontekstima od kojih bi se i on sam prevrtao u grobu, da su mu ga po želji omogućili. 

Tako sada mestom gde on počiva - Muzejom Nikole Tesle - upravlja partijski postavljena osoba koja jedva ume da govori. Na mestu direktora Muzeja smenila je dr Branimira Jovanovića, jednog od najboljih poznavaoca Teslinog života i dela kod nas. Čoveka koji sve što radi, radi promišljajući Tesline vizije. Koji je na Teslinom delu i diplomirao, i magistrirao i doktorirao i koji je u muzeju proveo bezmalo 40 godina. Koji je pre samo 10ak dana otvorio fantastičnu izložbu o jednom od naših najvećih naučnika u Pekingu.

Ni veliki vizionar Ilon Mask ne štedi Teslino ime, pa je tako poslednji u nizu poteza na njegovoj downward spirali to da će lansirati brend tekile, koji će se izuzetno maštovito zvati - Teslaquila. Kao, kad u Tequila ubaciš "sla" dobiješ Teslaquila, kao Tesla-quila kapirate AHAHAHAHAHAHA... not.

A za kakve nakarade u vezi Teslinog dela je tek Ivona Jevtić lukavo postavljeni paravan, i šta će se dešavati iza kulisa dok se mi smejemo njenom "prvom i drugom Kosovskom boju" verovatno ne možemo ni da zamislimo.

(Moram da se setim i da se masa zabrinutih građana ljutito okupila kada je SPC htela da preuzme Teslinu urnu i sahrani je, a sada, kada se i dotični ostaci i dragocena arhiva nalaze pod upravom krajnje nekompetentne osobe koja je već bila uključena u finansijske malverzacije - nikom ništa. Zanimljivo).

No, nije baš sve crno. Večeras će u Domu Omladine nastupiti "porodični" čikaški alt-kantri bend  Handsome Family, i izvešće verovatno najlepšu i najnežniju pesmu ikada napisanu o Nikoli Tesli - Tesla's Hotel Room.

Tesla's Hotel Room okreće fokus na poslednje godine njegovog života. Balada nije posvećena samo  naučno-tehnološkoj legendi, već prikazuje Teslu-čoveka - jedno genijalno, nežno i neshvaćeno biće, zatočeno siromaštvom daleko od svog doma i ostvarenja velikih ideja koje je, kao i golubove, negovao do samog kraja.

Pesma iz True Detective jeste dobra, ali nije najbolje što Handsome Family imaju da ponude. Zato, ako večeras budete u DOB-u, obratite pažnju na sve te poslednje dane čuda kojih HF tako vole da se dotaknu u svojim pesmama.

Nešto lepo u Beogradu za Nikolu Teslu, makar moralo i iz Ilinoisa da dođe...

In the last days of wonder

When spirits still flew

Where we sat holding hands

In half-darkened rooms

Nicola Tesla in the Hotel New Yorker

Nursing sick pigeons by the open window

Dreamed of a death ray to disintegrate matter

Detected Morse Code from far away planets

He couldn't stand the touch of hair or of skin

But stroked feathers gently on trembling wings

Drew plans for a camera to photograph thoughts

Vacuum tube lights, wireless phones

In the last days of wonder

When spirits still flew

Round bubbling test tubes

In half-darkened rooms

Edison and Westinghouse

In silk brocade

Ate oysters Rockefeller

With French champagne

But Tesla grew thin

Eating only saltines

Going days in his lab

Without any sleep

Dreaming of God

As an x-ray beam

He was hit by a cab

While crossing the street

Lying on his bedspread

He struggled to breathe

The light bulbs exploded

The air filled with wings

In the last days of wonder

When spirits still flew

Tesla vacated

His half-darkened room

Lost In Space Scarab - gde su nestale recenzije?

Bad Music Boogaloo, Yawning Man, God Is An Astronaut, Beograd i sve poteškoće pretakanja svemira u reči

Nova koncertna sezona je u punom zamahu, a bogami i u onoj prošloj bilo je zanimljivih događaja koji se ovde nisu pojavili. Od proleća je na blogu zavladala je neobična tišina. 

Ne bez razloga.

Naravno, uvek postoje profani razlozi i objektivne okolnosti. Činjenice da Skarab mora da osim Sunca na nebu i recenzija na blogu kotrlja i neke druge, važnije članke, zatim šetnje, mutirane vrtićke viruse, veš, suze i tantrume, čak i poneki ručak. Skarabeji su bube koje se brižljivo brinu o svom potomstvu i ekosistemu, i redovno čiste tuđi nered.

No, ovo nije ništa neobično - velika većina ljudi koji piše o muzici u Srbiji ima svoje redovne poslove i mnoge druge obaveze koje žongliraju uz pisanje o muzici ili stvaranje iste - to se pre svega radi iz entuzijazma.

Razmnožavanje obaveza tokom godina svakako je otežalo izvedbu pisanja, ali nije glavni razlog ove pauze.

Evo male polugodišnje hronologije, taman da pretresemo propušteno i tim putem uđemo u priču.

Retrospektiva - jun, septembar i oktobar 2018

Bad Music Boogaloo

Prvi dokumentarni propust bilo je prvo veče Bad Music Boogaloo festivala, kada su nastupili Bojana Bulatović - Bo, Delaney Davidson i Slim Cessna’s Auto Club.

Uvodni koncert Bo bio mi je tako drag i dragocen da su reči već u startu počele da mi izmiču. Bo, Rade i njihov nastup - tako spontan i nepretenciozan, tako šarmantan, tako onaj Beograd koji volim -  posvećen, emotivan, svoj, savršen u nesavršenosti. Porede je sa Joni Mitchell, ja bih po visprenosti i energiji možda dodala i Michelle Shocked. Ali ipak, ni jedna od njih nije dobri duh mog grada, tako da su mi u odnosu na Bo obe totalno nebitne.

S obzirom da ona retko nastupa, breme odgovornosti da napišem nešto dostojno poraslo je toliko da me je pomalo blokiralo. To je objektivna okolnost.

Ono neobjektivno je činjenica da je meni hajlajt seta bilo to što sam ga podelila sa mladunčetom. Ona mnogo voli Bo i sve vreme je fokusirano pratila nastup dok smo đuskale. Gomilu “objektivnih” zapažnja prosto je potopio mekani obraščić kovrdžave todlerke koja se stidljivo smeškala uz pesme koje voli. Uživale smo, a ni reč nismo rekle.

Delaney Davidson me je iznenadio na više načina. Prvo, očekivala sam nešto svetliji nastup, s obzirom na sadržaj Shining Day, albuma koji je izbacio par meseci ranije. Drugo, očekivala sam da je generalno teatralniji, kabare-skniji. Ono što je Dilejni isporučio Beogradu te večeri bila je sirova, gorka, mračna utroba kantrija - gothic country u punom smislu te reči, sa sve totalno ukletom obradom Henkove Ramblin’ Man, pričom o izgoreloj novozelandskoj crkvi i urlicima iz utrobe. Sve pod baš pakleno crvenim svetlom.

Onda su došli na red Slim Cessna’s Auto Club, moji neskriveni miljenici o kojima sam već dva puta imala sreću da pišem. Kakva radost - da posle toliko čekanja tokom tri godine tri puta gledaš jedan od omiljenih bendova, da ih upoznaš, sagledaš njihovo delo na mnogo potpuniji način, da konpletiraš sliku koja ti je u priličnoj meri obeležila život.

Treći nastup doneo nam je priliku da upoznamo i Džordža Cesnu, Slimovog sina, koji je ovom prilikom svirao električni hollow body bas. Ne znam da li bi bilo primereno reći da svira kao da je rođen u bendu, pošto praktično i jeste :) Njegovo prisustvo možda je dodatno povećalo osećaj bliskost koju taj bend unosi ovaj fragmentisani svet. Pošto sam imala priliku da koncert pratim sa strane i tako vidim i publiku i bend, sinergija koja se stvorila bila je kao na tacni. It is family. It is important.

I zaista mi je bilo lepo, od početka do kraja, ali nije mi se pisalo o tome. Taj Bad Music Boogaloo je bio prvi znak da se nešto menja, da reči iz nekog razloga počinju da mi beže.

 Prvo sam pomislila da sam 1) preumorna 2) da reči zapravo beže u druge tekstove iz potpuno nesrodnih oblasti, pa da odbijaju da se smisleno natalože u vidu muzičke recenzije. Razmišljanje je na tome tada ostalo, uz ideju da ću recku nekada ipak napisati.

Yawning Man u Beogradu

Onda je to “dugo leto u toku kog ću sigurno napisati sve što sam htela” naprasno bilo gotovo i 1. septembra sam se obrela na Atom Akademiji, gde su nastupale kalifornijski desert rock kraljevi Yawning Man. Bend o čijem koncertu maštam 10ak godina, a koji mi je delovao totalno nemoguć, najednom je se ostvario za mene i još 40ak entuzijastičnih duša u neobičnom prostoru Atom Akademije, u “crevima” dobro mi poznate zgrade Fakulteta za fiziku. 

Kako sam zakasnila, bend je bio na bini i samo njihovo prisustvo bilo je već dovoljan šok. Dodatni je bilo njihovih sat i po peščano tečne pustinjske post-rock vožnje. Dok sam ih slušla činilo mi se kao da je gomila bendova sa zapadne obale koji su postali mega poznati devedesetih - od Tool-a do Soundgarden-a - kraj osamdesetih proveli tripujući i slušajući Yawning Man na njihovim redovnim famoznim lajv sesijama koje su se napajale iz agregata u srcu kalifornijske pustinje.

Negde na sredini nastupa već sam počela po glavi da muljam utiske, do te mere da su na silu formirane rečenice počele da me dekoncentrišu u praćenju koncerta. Kažem na silu, jer svirka Yawning Man je toliko fluidna da je trpanje u jezičke konstrukcije delovalo kao čista prisila.

Neko rešenje bi bilo popisati/izmozgati reference, poređenja, i značajne istorijske trenutke, ali opet, to ne bi prenelo moj doživljaj koncerta. 

I onda mi sine ta gnusna ideja.

Pa ne moram da napišem ništa!

Ovim osvrtom na neki način ispravljam nepravdu. Svakako je šteta da ne ostane ni jedan pisani trag gostovanja tako legendarnog i uticajnog, a čudesno nedovoljno znanog benda - stvar je u tome što oni gotovo dve decenije nisu imali potrebu da trpaju svoju muziku sa razigranim osobinama peščanih dina na standardne albume. Baš kao što ni ja pre mesec i po nisam imala potrebu da je kalupim u pasuse.

I tako sam pre četiri dana otišla na God Is An Astronaut, sa jasnom idejom da o tom koncertu neću pisati. I bilo je oslobađajuće.

Svi problemi pisanja recenzija

Sve ono što me koči u pisanju nazire se gore, ali ipak želim da ih podrobnije pojasnim, kako vama, tako i samoj sebi.

Teorija i praksa

Istina je i verujem da je očigledno - o mnogim žanrovima, a i istoriji popularne muzike generalno, ne znam dovoljno da bih uvek mogla da uzgradim valjan i potkovan teoriijski narativ. Poređenja sa veličinama, uzori, reference, sve te standardne stvari. Iskreno, ma koliko bogohulno zvučalo, nije mi ni preterano bitno, jer mislim da ne moraš uvek sve da znaš da bi osećao i uživeo se.

Međutim, čak i kada je znanje tu i čeka da bude upotrebljeno, ponekad deluje kao puka distrakcija u odnosu na suštinu. 

Pravi primer za to bi bili Swans, jedan od najznačajnih bendova u mom muzičkom formiranju. U vezi Swansa i stvaralaštva Majkla Đ/žire jesam potkovana. Gledala sam ih uživo 2011. u Zagrebu i 2017. u Beogradu. Ovde nema recenzije ni jednog od ta dva koncerta.

Zašto? Zato što sva potencijalna poređenja, analize, odmeravanja i ruminacije na temu deluju tako beznačajno i ništavno u odnosu na duboki, visceralni, primordijalni utisak koji nasup Swans ostavlja, a koji pride evoluira u tom trenutku, vama pred očima i iznurenim ušima. Sa Swans uvek postoji nepremostivi raskorak između doživljenog i onoga što uopšte može da se kaže. Verujem da upravo zato MG ne krije neprijateljstvo prema pokušajima definisanja njegove muzike. Sve je u iskustvu, a ako ispadne stvarno dobro - u transcendenciji. 

Iako ne stvaram sopstvenu muziku, i sama počinjem da imam sve veći problem sa kategorizacijom, ocenjivanjem, vivisekcijama muzičkih dela. 

Vode me daleko od onoga gde želim da me muzika vodi. Mute vodu i skreću temu.

2. Reči vs. Osećanja

Kako godine prolaze, muzika mi psihički sve više znači, i često mi je jedino sredstvo za izvlačenje i kanalisanje emocija. Pritom često nisu u pitanju neke grandiozne emocije, već sposobnost da osetim bilo šta. 

Živa muzika ima sposobnost da nas povede da (ponovo) otkrijemo i otkopamo unutrašnje pejzaže, zagušene i zagađene đubretom svakodnevne borbe za opstanak u jednoj obogaljenoj kolonoji koja, osim autentičnog kamenja spoticanja takođe nudi i sve “prednosti” globalnog burnout society. Ukratko - idealno mesto da se ugušite i postanete živi mrtvac bez da ste toga i svesni.

Na sreću, muzika i transcendentni koncerti imaju sposobnost da oslobode moja zaboravljena i zagušena osećanja, zaboravljenu mene. Prodre neki tračak večnosti. Osećaj svega. A kako opisati Sve?

Iako imaju opšta imena, deljene ljudske emocije uvek su provučene kroz vrlo nijansirane lične filtere. To im daje finese i složenost koje je teško zabeležiti rečima. 

Zato kada pišem o koncertima, često završim u grubim nacrtima i apstraktnim ponavljajućim vokabularnim klišeima kojih ne mogu da se oslobodim, a već su mi uveliko dosadili. Ovo je verovatno top 5:

1. “Vožnja”
2. Letenje
3. Svemirsko
4. Večnost
5. ... (dopisati po želji i opservaciji)

Bolji pisci sigurno mogu bolje. Ja nažalost trenutno ne.

Osim toga, lični filteri ukidaju svaku objektivnost, što nas dovodi do treće ravni problema. 

3. Jeste lično

Poslednjih X godina, doživljaj koncerta za mene je uvek u direktnoj vezi sa onim što mi se privatno dešava u datom trenutku - verovatno zbog efekata gorepomenute emotivne (re)aktivacije, a i činjenice da ređe idem na koncerte. 

Prestala sam od toga da bežim - prošle su godine kad sam mogla da popijem pivo, skroz se isključim i udubim se samo u to šta je pesnik hteo da kaže. 

Zato ponekad koncert može biti fantastičan, ali ako se ne poklopi sa mojim trenutnim unutrašnjim dešavanjima, utisak koji ostavlja lako može da ne bude na nivou koji cert zaslužuje. To se dogodilo sa repriznim nastupom Hooten Hallers u MKC Kombinatu neposredno posle Boogaloo-a. Oni su razvalili, preznojili se i savršeno usvirani pružili najbolje od svog bas-saksofon-powered bluza. Odličan koncert. Međutim, meni nije legla nijansa.

Iz perspektive novinarstva, makar i ovog amaterskog-blogerskog, ta slabost ka ličnim emotivnim nijansama nepravedno ukida objektivnost - poseban problem kad je ideja da se koliko-toliko objektivno i piše.

Naravno, pisati i čitati recku kroz koju se prepliću lična previranja i preispitivanja uvek je interesantno. To Lično ima moć da preobrati puki žurnalizam u prozu. 

Ali ne može se uvek pisati javno o svemu, niti treba. 

I tako se dogode rupetine u pisanijima. Ne znam da li su čitaocima uočljive, ali meni kao autoru bolno bodu oči. Nastaju ili zbog činjenice da o nečemu ne želim da pišem, ili zbog onoga da se neki doživljaji i kompleksna prespajanja prosto ne daju pretočiti u reči. Zaista, kako opisati sve?

Ostanu zabeleženi ti utisci sa ožiljkom, iz kojih je nešto hirurški odstranjeno. 

Pisati je ipak važno!

Ne percipiraju svi ljudi muziku na moj ili ćak sličan način. Ipak, pisati o muzici je važno, i to upravo iz različitih perspektiva. Bitno da u našoj trenutnoj čamotinji ostane dostojno zabeleženo kada se desi nešto umetnički lepo i uzvišeno.

I volim da čitam sve recenzije - i “akademske” i emotivne, i kratke i duge, i bolje i gore, i precizne i one koje totalno omaše. Očajnički želim da drugi ljudi pišu i osećam grižu savesti jer se povlačim, a toliko toliko dobrih, lekovitih stvari prolazi bez komentara. Šteta je. 

Međutim, jednostavno za sada ne mogu da predem recenzije na način koji mi prija i koji mi se lično dopada.

To predivo je možda pametnije iskoristiti na drugi način. 

Možda je vreme da se katapilar malo učauri i metamorfozira.

* * *

Kada ipak (neminovno) pokušavam da uhvatim neuhvatljivo “sve”-stanje u koje može da vas dovede živa muzika, padne mi na pamet jedan stih Fields Of The Nephilim: “Existing where no soul’s apart”. 

Ako krenemo dalje i pokušavamo da pronađemo jedan pojam, to where - tipična arhetipska slika takvog mesta je svemir.

I mislim da je baš zato, a ne samo zbog imena i očiglednih kosmičkih referenci, imenica “svemir”, pridev “svemirsko” i njihovi sinonimi tako dominiraju u brojnim recenzijama koncerta God is An Astrounaut. Za smrtnog čoveka taj svemir, kosmos, vasiona jeste praktično jedini konkretan nagoveštaj beskraja i večnosti - koja nas je verujem sve dotakla prošlog ponedeljka u Domu Omladine. Beskraj u kome se sve konstantno rastavlja na čestice i ponovo sastavlja.

Tekstura naježene kože, a kamoli muzička tekstura jedne ovakve pesme uživo, zaista je jača od hiljadu reči.

Verovatno će se to u budućnosti promeniti, ali sada bih radije da nastavim da se gubim u svemiru i o njemu ćutim, nego da ga biranim rečima unižavam i kvarim. 

Hvala na razumevanju.

Ove dobre fotke sa Boogaloo-a - (c) Milica Stamenković

Kosmoza Trikoa u Kvaki 22

Disklejmer: zbog limitiranog vremena, morala sam da svesno žrtvujem predgrupu Bejnd. Ipak dosta je ljudi bilo pa nadam se da će neko drugi reći koju lepu reč za njega, tj. njih.

Disklejmer 2: Teško je napisati recenziju kad vas bend ostavi bez teksta.

Krš slika čisto da predupredim Pics Or It Didn't Happen

Mislim da mi se u poslednjih 10 godina nije desilo da mi se neki domaći bend toliko svidi kao Triko. Ako ikada. Ironično, čitave tri godine sam bezuspešno pokušavala da ih čujem uživo. Bilo je jako teško poklopiti njihove raritetne svirke i moje retke posete koncertima. Međutim, kad ima volje, nađe se i način. Proteklog petka (20. april) kosmos napokon reče Može. Ujedno, to mi je bila prva prilika da posetim Kvaku 22.

Na drugom spratu zgrade dve sobe i hodničić između istih, mala terasa, artbrut-asti stripovi po zidovima, mnogo raznorodnih stolica i šarena ekipa. Uprkos entuzijazmu koji sam unapred gajila jer mi se od starta dopao koncept ove institucije, moram da kažem da mi je trebalo malo vremena da se priviknem na prostor i otmem utisku da sam upala na nečiju kućnu žurku. Što se koncertne "sale" tiče, plafoni su prosečno niski, a nema bine, nema tipične klupske infrastrukture. Samo instrumenti, ozvučenje, malo igrarije sa projektorom, ljudi voljni da sviraju i lep broj onih voljnih da ih čuju.

Uprkos prirodnoj zebnji kako će sve to ispasti, ubrzo će se ispostaviti da je sve to i više nego dovoljno za dobar koncert. Kako bend počinje da proizvodi prve tonove, onaj prvi ambivalentni osećaj neadekvatnosti zamenjuje osećaj intimnosti koji baš leži zvuku koji prave Triko. Bedroom noise!

Sve što očekujemo od koncerta ne može da se poredi sa stvarnošću živog zvuka, kad bend zna njime da gospodari i da ga kanališe. A Triko su bogami majstori tog zanata. Imaju dar da od svega što je muzički uticalo na njih pokupe ono najbolje (ili, da ne budem lažno objektivna, ono što je meni najbolje).

Tu je kraut, ali vešto spakovan (uglavnom) u kraću formu. Tu su post rock i dreampop, ali Slowdive-ovski, lišeni one tipične utapajuće, gutajuće melanholije. Tu je new wave/novi talas, ali malo uteran u matematički red, što se isto može reći i za psihodelične momente. Tu je čak i pomalo daba, ali lišeno pretencioznisti karakteristične za neke druge izvođače koji se (u)petljaju sa dabom.

Uživo i slojevitost i veličina Trikoovog repertoara dolaze do izražaja.  Čak i na umerenom ozvučenju (primerenom za prostor Kvake) pesme se vidno amplifikuju, pa energične stvari kao Triko neizbežno teraju mišiće na visceralno mrdanje, a "letačke" kao Avgust vas vinu još više. Kao što zvučni zapis njihovog prvog albuma "Atina Bojadži" na novoizdatom vinilu otkriva jednu dodatnu dimenziju zvuka, živi nastup otrkiva bar još nekoliko galaksija koje rotiraju kroz Triko pesme.

Zato, iako sam poprilično vrtela i EP i album u prethodnih par godina, tek sam sinoć prvi put čula obrise psihodeličnog soja kraut rocka tako jasno da mi se, u kombinaciji sa atmosferom, na momente učinilo da sam se tajmmašinovala u zadimljeni Berlin 70-ih. Nikada pre nisam čula koliko je kraj Radne Subote zapravo (primereno?) mračan. I naravno, iako sam već odavno slutila da je to neminovna posledica posvećenosti Trikoovaca, nikada pre nisam mogla da istinski i dosledno zamislim kovitlac energije koji mogu da naprave ova tri čoveka

Uživo postaje jasno i koliko su članovi benda povezani nekim metafizičkim muzičkim super-lepkom. Prosto, doprinos svakog od njih je toliko esencijalan da je nemoguće zasebno ih analizirati i izdvajati. Mogu se samo grubo opisati. Buki, kome ruke i noge bukvalno lete za bubnjevima (pitanje za fotografe: na koji deo sekunde morate da podesite ekspoziciju da biste uspešno "zamrznuli" Bukijevu ruku?), stvarajući ritam koji glatko metamorfozira iz lakih deonica u kompleksne prelaze i nazad; Boki, čija gitara puslira između kontrolisanih, rafiniranih toplih Telekaster tonova, i one najbolje, za gitaru mučiteljske šugejzerske distorzije, a sve to začinjeno uplivima krautovsko-svemirskih klavijatura baš kad treba; Zaz koji nepokolebljivo kontroliše sav potencijalni haos ritmom svog basa, na način koji je istovremeno i potpunoj organskoj sinergiji sa bendom i gotovo mašinski nepopustljiv. Vokali (Buki/Boris) kao da otpuštaju pozitivnu tenziju koju stvaraju instrumenti.

Nedostatke sabijanja tako velikog svemirskog zvuka u mali koncertni prostor nadoknadila je atmosfera, koja je posledica toga što su Triko i Kvaka 22 su na neki način vrlo komplementarni. Oba entiteta su zasnovana na nemirenju sa ponuđenim i neutaživoj želji za stvaranjem. Na opštu radost, isto se ogleda i u publici, ili makar prenosi na nju. Time su uslovi za uspostavljanje lančane reakcije zadovoljeni, pa su čak i ljudi koji nisu imali nikakvo prethodno Triko iskustvo bili skroz usisani.

 * * *

U jednoj distopičnoj priči koju dugo zamišljam (a dobro je pitanje da li ću ikada napisati), bilo kakva nezavisna kultura je zvanično satrta, svi drugačiji klubovi su zatvoreni, a posvećena publika i stvaraoci se i dalje povremeno ilegalno okupljaju praznim stanovima, gde prave koncerte, žurke, izložbe. U toj priči, retkost ovakvih događaja nadoknađuje potisnuta kreativna i životna energija, koja u tim retkim prilikama eksplodira.

"Kvaka" liči na baš jednu takvu gajbu, ljudi u njoj liče na ljude koje sam zamislila, koncert ovako silovitih vibracija takođe. Moram da vam kažem da je baš baš baš istripovano kad se u trenutku osetite kao da ste se našli u sopstvenoj zamišljenoj priči.

Međutim, preksinoćni događaj mi je otkrio jednu veliku manu u koncepciji. U priči likovi su uglavnom melanholični i očajni, sa samo privremenom emisijom entuzijazma. E pa, tu sam fundamentalno sam pogrešila.

U današnjoj (stvarnoj) stvarnosti, u kojoj se javni prostori, klubovi, pa čak i skejt parkovi, sa temeljnim, fontanstičnim predumišljajem ruše i zatvaraju, realnost sistematskog uništavanja alternativne i kontra-kulture se iz raznih distopija pretače u svakodnevica. Ovih dana, beogradska alternativna i kontra-kultura malo malo pa doživi neki ekvivalent Bücherverbrennung-a.

Međutim, sve što mogu da unište je tek površinsko. Jer ono što su stvarno posvećeni umetnici u stanju da urade, i što su oni voljni da na to obrate pažnju u stanju da provode, nadilazi materiju i samim tim je neuništivo.

Dakle, mogu da nam otežaju živote, mogu da nam otmu prostore, ali ne mogu da nam otmu energiju i našu vasionu. A ta kosmo-energija - koju Triko kanališu tako dobro - ne može da miruje, ne može da ne nađe put ostvarenja, i ne može da ne stvori mnogo hronične radosti usput.

I za Atinu Bojadži je mnogo njih mislilo da neće preplivati Lamanš.

The Moonwalks - januarsko mesečarenje u Beogradu i Gradu

Recenzija koncerta The Moonwalks i Dogs in Kavala, održanog 28. jauara u Beogradu, KC Grad

Bad Music For Bad People, KC Grad i istrajno vesela rokenrol publika ugostili su u nedelju 28. januara 2018. mlade detroitske psihodeličare The Moonwalks.

Ko su detroitski Mesečari?

"Trio u kojem su dve devojke zadužene za ritam (Kerrigan Pearce – bubnjevi + Kate Gutwald – bas), a jedan mladić za vokale i gitare (Jacob Dean) sa radom su počeli 2014. Bend je uglavnom sarađivao sa Jimom Diamondom, legendarnim detroitskim producentom zaduženim za prepoznatljivi zvuk bendova poput The White Stripes, The Dirtbombs, James Leg, The Sonics i nema sumnje da je Diamond pomogao da se za ovaj mladi sastav čuje i van Detroita. Ostalo su učinile njihove sjajne pesme u kojima osim psihodeličnih gitara, pulsirajućeg fuziranog basa i tribalnog ritma bubnjeva možete otkriti i deliće folk muzike, ali i žanrova srodnih psihodeličnom roku kao što su shoegaze i dream-pop. The Moonwalks umeju da se poigraju žanrovima i da od finalnog proizvoda naprave pitku rok ili pop pesmu začinjenu sjajnim gitarskim radom šefa grupe Jacoba Deana (pravo ime Jacob Bielaczyc)" (preuzeto iz BM4BP najave)

Pre Moonwalks su boje KC Grada počeli da tope Dogs in Kavala, meni jedan od simpatičnijih mlađih domaćih bendova. Za ove psiće može se reći da spajaju klasični prljaviju sortu psihodeličnog rokenrola sa ex-yu novotalasnim nasleđem i to rade prilično dobro. Sada su daleko usviraniji nego prvi put kad sam ih (makar delimično) slušala. Neodvojiv deo njihovog nastupa je i njihova verna publika koja se ne štedi u pokazivanju entuzijazma.

Ali. Iako su nepretenciozne, za moj ukus se možda se instrumentalne deonice malo rastežu i previše gube u sebi. Ovo ne bi bio toliki problem da bend na istima ne dosta ne insistira, posvećujući im dobar, iako ipak ne preveliki deo nastupa. Ako vam se ove melodije ne nađu receptore da se zakače i počnu da vas voze, jako je lako u toku tih seansi odlutati u mislima ili izgubiti se u razgovoru. I naravno da je lako biti pametan za drugoga (pogotovo kad ništa ne znaš ozbiljno da sviraš), ali lično bih baš volela kad bi batalili da psyche out-uju u meri u kojoj sad rade i umesto toga akcenat stave na garažno prženje ili novovalne elaborate, koji već i tako postoje u njihovoj muzici.

No, slušalac snuje, bend odlučuje - a ni ovako se ne žalim. Bitno je da se u bubnim opnama zaista oseća entuzijazam i ljubav prema svirci, a kada to postoji, ostalo će doći na mesto.



Pošto zbog nezgodne pozicije nisam uspela da dokumentujem ni delić sinoćnjeg nastupa, u zamenu nudim snimak sa prošlogodišnjeg Kišobran Piknika, koji je ujedno i bio malo više po mom (ne)ukusu.



Ubrzo ih na bini smenjuju Mesečari - za sprske stvaralačke pojmove ekstremno mlada ekipa. Obučeni su različite karnevalsko-elvisovske kombinezone, sasvim moguće autentične, iz vremena iz kog očito izvlače najintenzivniju inspiraciju.



Prvo što pomišljam je da Jacob ima glas kao frontmen Strokes-a, ali na moju veliku sreću, tu se svaka sličnost sa dotičnim precenjenim r'n'r šminkerima završava. Jer iako zaista jako mladi - svo troje imaju između 21 i 23 godine - The Moonwalks opasno sviraju. Evidentno i usvirani i talentovani, vode nas na putovanje kroz ugodno različite i uglavnom retro psihodelične pejzaže. Da citiram pametnijeg, zvuče kao jedan od neotkrivenih bendova sa legendarne Nuggets kompilacije. U tom smislu svakako spadaju u psihodelični 60s revival.

Kada se spoje audio i vizuelni utisak, jasno je da se mesečarenje Moonwalks odvija van ovog vremena, uz zanemarivanje i kreativni prezir prema aktuelnom vremenu. Jer kako drugačije i da gledate na savremenost iz Detroita, nekadašnjeg bogatog industrijskog auto-giganta, a sada mestu gde ljudi sade urbane bašte ne iz idealizma, već da bi imali šta da jedu u gradu prepunom zatvorenih i ispražnjenih samoposluga.

Primer Detriota ne ostavlja prostor za iluzije oko toga šta kapitalizam jeste i šta je spremio za nas. Sreća u nesreći, pa su uništene iluzije veoma često plodno tle za kreativne radnje. Odlučnost koja iz ove vrste razočarenja pretvorenog u proaktivnu pomirenost nastaje u suprotnosti je sa ekskapizmom, iako možda na njega na prvi pogled podseća. Potvrdu ovog utiska nalazimo i u Politikinom intevjuu sa Džejkobom.



Ni po stavovima ni po sviranju Moonwalks ne deluju mlado. Mladost i eventualno neiskustvo se ogledaju jedino u glatkim licima i nekim vanrednim situacijama. Recimo, kada je pukla žica na gitari, par minuta zamene i štelovanja bend je proveo u tišini. Da su Kerigen i Kejt započele bas-bubanj džem sešn, ma koliko banalan, sigurna sam da bi taj potez bacio već ustreptalu publiku u delirujum, ali kao što rekoh, lako je pametovati. A Moonwalks svakako, ako civilizacija opstane, imaju i vreme i budućnost pred sobom da razrađuju finese.

Osim klasične psihodelije, prljavo-svetloplavi Stratokaster proizvodio je i zvuke koji vuku na surf, a kadkad i na orijent, kao da su zbrisali sa Love, Peace & Poetry (ili TMSSTOB)? Devojačka ritam sekcija držala je uzde stabilno, sigurno, a kad zatreba umele su i da ih cimnu žustro, sve uz pomalo kontradiktorno nežno držanje.

Ono što mi je bilo posebno interesantno je način na koji se mlađahna trojka uspešno bori protiv u psihodeliji uvek preteće monotinije. Umesto da nas urone a vuku kroz duge i tečne henriksovske gitarske pasaže (mada je bilo i toga, posebno u toku bisa), Moonwalks često umeju da uhvate i obrnu sve na glavačke ili na kontra-stranu, dodajući tako uvek poželjnu dinamiku koja pomalo asocira na 13 Floor Elevators.

The Moonwalks su nas sinoć provozali kroz istovremeno i memljive i sveže raznobojne pejzaže američke i svetske psihodelije i pokazali da čak i toliko prozivani pozni milenijalci imaju nekog rokenrol keca u šljokičavim rukavima. Dostojno su predstavili svoj rad i svoj novi album, koji dolazi na vinilu u "jagode-sa-šlagom" boji, bez ijednog naziva pesme niti bilo koje informacije o bendu, produkciji, bilo čemu. Možda tako i treba da bude. Pustiti muziku da priča bez upadica.

Odličnu galeriju fotografija drage Milice Stamenković pogledajte ovde.

(a snimak stiže kasnije)
.