Kao i sva deca kojoj ta ljubav nije aktivno suzbijana, moj sin je opčinjen prirodom.
Pošto je dovoljno porastao, imali smo planove za obilaske slikovitih mesta naše istinski prelepe zemlje, magičnih mesta koja kao da su ispala sa strana Gospodara prstenova.
Nažalost, vanredno stanje je naše planove privremeno zaustavilo.
Ali imamo slike.
Slike sa raznih zelenih i plavih mesta koje su mama i tata obilazili davno, pre nego što su imali decu.
I gledamo ih.
Njegovo oduševljenje je kao da je tamo.
Gledamo, on se raduje i divi, a meni stoji knedla u grlu.
Jer on još uvek ne zna.
On ume samo da uživa u lepoti, a ne zna i ne može da zna u kakvoj je opasnosti ta lepota.
Biblijskoj opasnosti, velikoj kao Sudnji dan.
I da oni koji treba da čuvaju tu lepotu, njeni pastiri, to više ne rade.
Ipak, dečiji mozak je vrlo brz i počine da primećuje nepravilnosti.
Greške.
Ljudske greške.
“Mama, a zašto je na slici toliko posečenog drveća?”
“Zato što ga ljudi seku”
“Šumokradice!”
“Ne, mili, to seku po zakonu, oni koji upravljaju tim Nacionalnim parkom… ali da, seku malo previše”
On pokušava da shvati, a ne shvata, suština mu izmiče. Neiskvareni dečiji um ne može da pojmi šta su korupcija i beskonačna pohlepa. Šta je prava "duševna bolest", koja vodi u smrt duše.
A nadasve, ne može da shvati kako čovek može da uništava nešto što je tako lepo, najlepše. Što stvara i daje život i što se, prirodno, voli svim srcem.
"Kućico draga, slobodo moja!
Palato divna, drvenog svoda,
kolijevko meka, lisnatog poda,
uvijek ću vjeran ostati tebi,
nizašto ja te mijenjao ne bi'!
U tebi živim bez brige, straha
i branit ću te do zadnjega daha!"
Grlo nastavlja da se steže, ne popušta.
Jer kako i kojom brzinom se stvari odvijaju, ne bi me čudilo da ću za pet ili deset godina, na obavezno pitanje “A mogu li ja da odem tamo?” morati da dajem nemile odgovore:
“Mili, ta šuma nažalost više ne postoji, posekli su je”.
“Te reke više nema, sada je u cevi, okolo je pustoš”.
"Sve u tom jezeru je sada mrtvo, jer su ga stalno isušivali da bi pravili i izvozili struju“.
"Kada su napravili tu branu, reka je usporila, zabarila… A temperatura je rasla... Ribi je nestalo kiseonika i desio se pomor".
"Tamo više ne može da se ode, jer su ceo taj kraj oteli kriminalci i to je sada njihov privatni posed”.
“Vidiš čitav ovaj deo na mapi, tu je sada rudnik litijuma, i nema više ničega osim ogromnih kopova. A ovde pored, gde smo jednom prolazili, gde su bila imanja, sada je deponija jalovine. Zato više ne idemo na Drinu dole kod nas… Nekada je bila jedna od najčistijih reka Evrope i to si i sam video, samo se ne sećaš. Imaš sliku...”.
Koliko tuge ga čeka kada shvati?
A posle tuge, koliko užasa realnog života na jalovištu, na pepelištu, zgarištu; gde je vazduh previše zatrovan da bi se disao a sva voda flaširana i prodaju ti je skupo, na planeti koja gori. A nemaš drugog izbora.
Šta da mu kažem, za šta smo prodali našu Majku? Prodali u roblje, da je okivaju, seku, guše, pale, zatrpavaju smećem?
Za novu metalnu šklopociju?
Za svetleće pljosnato parče plastike sa ugraviranom jabukom?
Za šarene patike?
Za hamburger, za pečenje ispod sača, za cigaru?
Za šoping u Milanu?
Za veliki zlatni sat, čija veličina proporcionalna zakržljalosti duha?
"To samo hulje, nosi ih vrag,
za ručak daju svoj rodni prag!'
Zaista, šta ostaje "za našu decu"? Šta ćemo im ostaviti, šta biramo za njih i u ime njihovo? Šta će se umilostiviti da im ostave, raspikuće koje biramo, od onoga što im rođenjem već pripada?
Sutra, kada se njihova beskrajna tuga pretvori u beskrajni bes i kada vas obuzeti njime budu pitali šta ste uradili da sprečite razbojništvo i uništenje, šta ćete im reći?
Šta smo uradili?
Uradili, ne maštali.
Uradili, ne jadikovali.
Uradili, ne slegnuli ramenima.
Uradili, ne okrenuli se i otišli.
Svako zna šta i koliko može.
Ili misli da zna.
Ali kada se njihove ljutite razočarane zenice sretnu sa vašim, znaćete.
Znaćete da li ste procenili dobro.
Samo što će onda biti kasno da promenimo
prošlost, ako tek tada shvatimo šta smo sve mogli.
Ako shvatimo da smo mogli više.
.
